Knez Pavle

U Marseju je, 9. oktobra 1934. godine, izvršen atentat na kralja Aleksandra I Karađorđevića. Testamentom Kraljevim, Knez Pavle je bio predviđen za  namesnika, zajedno sa Ivanom Perovićem i Radenkom Stankovićem.

Na kralja Aleksandra su već bili vršeni atentati, a bio je obavešten i o hrvatskoj zaveri. Zbog toga je od kneza Pavla zahtevao da bude pripreman, ako se njemu šta desi. Naročito je bio izričit, pred svoje posete Sofiji i Parizu. Knez Pavle se, zbog velikog poštovanja i ljubavi prema kralju Aleksandru, prihvatio vrlo odgovornog i osetljivog položaja namesnika. Na tom mestu je ostao sve do puča 25.mart 1941. godine, kada je otišao u izgnanstvo.

U leto 1939. godine, saznavši da su SSSR i Treći rajh pred potpisivanjem pakta o nenapadanju, vlada Dragigiše Cvetkovića ubrzala je pregovore sa Hrvatima i ubrzo, 23. avgusta, potpisan je sporazum Cvetković - Maček. Knez Pavle je od samog preuzimanja odgovornosti za Kraljevinu činio sve što je bilo u njegovoj moći da Jugoslavija ne bude uvučena u rat. To je bilo suprotno interesima politike Velike Britanije na Balkanu.

U vreme kada se odlučivalo o sudbini zemlje, knez je imao samo dva izbora: da prihvati predlog Adolfa Hitlera za pristupanje Trojnom paktu, ili da mu se suprotstavi sa oslabljenom armijom. Njegova vlada i Krunski savet odlučili su se za prvu varijantu.

To je izazvalo burna negodovanja u zemlji, vojni udar i preuzimanje vlasti od kralja Petra II, maloletnog sina kralja Aleksandra. Slabo naoružana i još gore pripremljena za rat protiv neuporedivo jačeg neprijatelja, Jugoslavija je bila okupirana za samo jedanaest dana.

Prinuđen da ode u egzil, knez Pavle je iz Beograda otišao sa porodicom u Grčku, zatim u Kairo. Posle nekoliko nedelja, pod budnim okom britanske obaveštajne službe, preseljen je u Najrobi (Kenija). Tamo je, što zbog klime, što zbog udaljenosti od sveta kome je pripadao, imao teškoća sa zdravljem. U takvim, naročito teškim uslovima života, porodica će ostati sve do početka juna 1943. godine, kada će biti prebačeni u Južnu Afriku, u Johanesburg. Izdržao je sve teškoće izgnanstva, klevetu i potvrdu svojih najcrnjih slutnji u pogledu sudbine njegove srpske otadžbine. Dolazak komunista na vlast i zabranu povratka. Sudbina mu se osmehnula tek početkom 1947. godine, kada su britanski kralj Džordž i kraljica Elizabeta posetili Johanesburg i tom prilikom primili u audijenciju kneza Pavla i kneginju Olgu. Sa novim pasošem i švajcarskom vizom stiže u Ženevu krajem oktobra 1948. godine. Ubrzo mu je bilo dopušteno da poseti Englesku. Povodom smrti kralja Džordža VI, februara 1952. godine, bio je pozvan u Vindzor i prisustvovao je sahrani odanog prijatelja. Naredne godine je, kao kraljevski srodnik, pozvan je i na krunisanje britanske kraljice.