Desanka Maksimovic je dobila veliki broj knjizevnih nagrada, a medju njima i Vukovu (1974), Njegosevu (1984), nagradu AVNOJ-a (1970), Sedmojulska nagrada (1964), Zmajeva nagrada (1958 i 1973), nagrada „Mlado pokoljenje“ (1959). Izabrana je i za pocasnog gradjanina Valjeva. Prvo priznanje dobila je 1925. godine nagradom za pjesmu „Strepnja“ na konkursu casopisa „Misao“. Godine 1985. renovirana je osnovna skola u Brankovini, koju je pohadjala Desanka Maksimovic i gde je njen otac bio ucitelj. Ova skola je nazvana „Desankina skola“, kako ju je narod tokom vremena prozvao. Godine 1988. odlikovana je nagradom „Zlatni venac“ makedonskih Veceri poezije u Strugi u saradnji sa Uneskom. Nagrada se dodeljuje jednom pesniku godisnje za celokupan zivotni rad.   Dana 12. februara 1993. Vlada Srbije je donela odluku da se njeno ime i delo trajno obelezi osnivanjem Zaduzbine Desanke Maksimovic koja dodeljuje nagradu „Desanka Maksimovic“. Odluka Vlade je realizovana inicijativom Ministarstva za kulturu Srbije da Narodna biblioteka bude osnivac i nosilac te institucije. Zaduzbina je osnovana 19. marta 1993. Osnivackim aktom i Statutom naznacava se da zaduzbina treba da „stvori uslove za trajno ocuvanje i negovanje uspomene na Desanku Maksimovic, jednog od najvecih pesnika srpskog jezika 20. veka“. Povodom snjenog rodjenja, Uneskov slovenski projekat proglasio je Desanku Maksimovic za licnost kulture u 1998. godini. Dana 23. avgusta 2007. otkriven je spomenik Desanki Maksimovic u Beogradu u Tasmajdanskom parku.