Beograd, 18. mart  1890.

Pre nekoliko dana poslao je ovd. knjižar Stefanović jedan veliki rukopis – dramu nekakvu – T. Hadžiću. U istom paketu poslao sam i ja tebi moju pesmu „Darovi neba“ . Pošto još nikako nemam odgovora od tebe, to se bojim da rukopis nije izgubljen, što bi mi bilo veoma žao jer  taj svoj rad računam među najbolje svoje radove,  možda najbolji, a prepisa nemam. Izvesti me, molim te.

 

Pred samu smrt Vojislav je poslao pismo svom bliskom prijatelju Branislavu Nušiću:


„19. Januara dobijem u 11 časova pre podne depešu iz Beograda da je Vojislav umro, a istog tog dana poštom u 1 čas po podne dobijam jedno pismo i kad ga otvorim, prenerazi me i pretrpa bolom. To je pismo koje mi je Vojislav na dva-tri dana pred smrt pisao, pa tek danas stiglo. Iz tog pisma vidim samo ove reči, iz kojih se vidi još nešto nade na život koja mu se u poslednjim trenucima opet pojavila:

Dragi Branislave,
............. Ja sam, uopšte uzev, prilično popravio zdravlje. Samo sad imam jednu užasnu muku: noge me izdale. Onomad, u nedelju, hteo sam da se malo prođem, ali pri silasku me noge tako izdadu da sam do kućnih basamaka i u samoj sobi pao nekoliko puta i prilično se ugruvo... Eto tako stoji sa mnom! ......."
 

 

NAZAD