Biografija
Volfgang Amadeus Mocart rođen je u Salcburgu 27. januara 1756. u porodici muzičara i notama se služio i pre nego što je naučio da čita. Sa četiri godine počeo je da komponuje, u devetoj (ili jedanaestoj) napisao prvu operu „Bastien i Bastiena“, sa samo šest godina je svojom virtuoznošću zadivio caricu Mariju Terezu u Beču, a sa 13 već dobio mesto koncertnog majstora u orkestru salcburškog nadbiskupa. Podjednako je dobro svirao klavir i violinu. Ogroman uticaj na njegove kompozicije imala su dela velikih majstora koje je slušao, među kojima su bili Hendl, Bah i italijanska opera. Od menueta za klavir koji je napisao 1761, sa samo šest godina, do velikog Rekvijema koji je komponovao pred smrt u decembru 1791. u Beču, Mocartovo stvaralaštvo broji oko 630 raznolikih dela - oko 50 simfonija, sedam violinskih i 25 koncerata za klavir, 22 klavirske sonate i 45 violinskih sonata, dvadesetak opera, među kojima su „Figarova ženidba“, „Čarobna frula“, „Don Žuan“, zatim veliki broj kvarteta, kvinteta i seksteta, serenada, divertimenata... I sve to za 35 godina života.
U vremenu od 1769 - 1773 Mocart i njegov otac u tri navrata putuju u Italiju, domovinu opere, gde Mocart piše operu Lućio Silja. Tako će Mocart kao vrlo mlad stvoriti imidž lutajućeg muzičara, koji će negovati celog života. Inspirisan Hajdnovom muzikom Mocart komponuje u Beču šest kvarteta za žičane instrumente, a u Salzburgu dovršava četiri velike simfonije. Mocart će ostati u Salzburgu sve do septembra 1777. godine , zatim odlazi u Pariz.
U januaru 1781.
godine Mocart boravi u Minhenu, gde piše operu Indomeneo. Potom odlazi u
Beč, gde u vodećim krugovima visokog društva daje časove klavira i drži
uspešne klavirske koncerte. Zahvaljujući baronu Van Švitenu otkriva
muziku Baha i Hendla i oduševljen njihovim
stvaralaštvom 1782. piše operu Otmica u Saraju i dovršava prva tri iz
serije velikih klavirskih koncerata.
Mocart je, zajedno sa Hajdnom i Betovenom, bio glavni predstavnik
klasičnog muzičkog stila.
Jasnoća, izbalansiranost, transparentnost i jednostavan jezik harmonije
glavne su karakteristike njegove muzike. Mocart se obično pominje,
zajedno sa Šubertom, kao kompozitor koji je imao dar da napravi čistu,
jednostavnu i pamtljivu melodiju, a za mnoge ljubitelje muzike to je
njegova najvažnija karakteristika.
Pisao je opere u svim stilovima koji su vladali u Evropi: komičnu operu,
kao što je „Figarova ženidba“, ili „Cosi fan tutte“, kao i ozbiljne
opere, kao što su „Idomenej“ ili „Don Žuan“. Njegova upotreba orkestra u
simfonijama i koncertima služila je kao izvor njegove operske
orkestracije, a umeće korišćenja orkestra u postizanju psiholoških
efekata u operama nastajalo je iz njegovih instrumentalnih kompozicija.
Mnogi bitni kompozitori koji su došli posle njega, ili su ga obožavali
ili su osećali strahopoštovanje prema njemu. Rosini je tvrdio: „On je
jedini muzičar koji je imao toliko znanja koliko i genijalnosti, i
toliko genijalnosti koliko i znanja.“ Betoven je rekao svom učeniku Risu
da on (Betoven) nikad ne bi mogao da izmisli tako veličanstvenu melodiju
kao što je ona u prvom stavu Mocartovog Koncerta za klavir br. 24.
Veliki Betoven je, takođe, odao počast Mocartu tako što je napisao set
varijacija na nekoliko njegovih tema. Posle jedinog susreta dvojice
kompozitora, Mocart je zabeležio da će Betoven „dati svetu nešto po čemu
će se spominjati.“ Takođe, Čajkovski je napisao svoju „Mocartijanu“ u
njegovu počast, a Maler je umro sa Mocartovim imenom na usnama...
1790.godine
Mocart se bori sa materijalnim nedaćama i zapostavlja komponovanje, ali
ubrzo sledi prava erupcija novih dela, među kojima je i opera Čarobna
flauta. Međutim Mocart je ozbiljno bolestan i ubrzo umire,
u Beču, 5.decembra 1791. Uprkos
kritikama koje su pratile njegovo stvaralaštvo, Mocartova reputacija je
izuzetno velika, a desetak godina kasnije njegovo delo će steći veliku
popularnost širom Evrope.
