Прије су тениске лоптице прављене од коже и вуне, а на површини су додаване чак и људске длаке. Тек након што је Чарлс Гудјер измислио вукланизовану гуму крајем XIX вијека, лоптице су почеле да се праве од гуме и то највише у Њемачкој. Биле су или жуте или црвене боје.
Произвођачи тениских лоптица данас морају да испуњавају одређене норме при њиховој производњи – пречник лоптица мора бити око 65 – 68 милиметара и њихова просјечна маса је између 55 и 60 грама. Поред жутих, примјењују се и бијеле лоптице, али ријетко. У унутрашњости лоптица се налази гас под притиском који им омогућава одскакање. При додиру са тлом или рекетом, лоптице се компресују и враћају у првобитан положај потом.
Просјечна брзина којом се крећу лоптице када их играчи ударају током сервиса се креће између 160 и 170 километара на сат, али због отпора ваздуха, дужине пута којом оне путују и њихове компресије при удару у тло, та брзина преполови, тако да супротни играчу ударају лоптицу која се дупло спорије креће него непосредно након момента ударца рекета у лоптицу противничког играча.
Лоптице се чувају у посебним конзервама, које најчешће садрже 4 лоптице. На турнирима се конзерве са лоптицама замјењују новим након сваког деветог гема.