Leonardo da Vinči

Leonardo di ser Pietro da Vinči poznat kao Leonardo da Vinči (ital. Leonardo da Vinci -Leonardo di ser Piero da Vinci ; 15. april 1452 — 2. maj 1519) je bio italijanski renesansni arhitekta, pronalazač, inženjer, vajar i slikar. Bio je opisan kao ideal „renesansnog čoveka“ i kao univerzalni genije. Poznat je po svojim remek-delima, kao što su „Tajna večera“ i ,,Mona Liza'', a njegovi izumi se danas koriste u modernoj tehnologiji, iako nisu primenjivani u njegovo doba. Pomogao je razvoju anatomije, astronomije, i građevinarstva.
Njegove slike se danas smatraju vrhunskim delima ovog „univerzalnog genija“ kako su ga često nazivali. Bio je fasciniran misterijom ljudskog lica i mogućnošću čitanja „pokreta duše“ kroz pokrete i izraze lica. Leonardov portret žene fjorentinskog zvaničnika toga vremena „Mona Liza“ nadaleko je poznat po zagonetnom izrazu lica portretisane dame. Portret „Mona Liza“ je prvi psihološki portret naslikan u istoriji te se zato daje toliki značaj ovom delu.

Život

Njegov život je prvi put opisan u biografiji Đorđo Vazaria „Vite“ („Život“)
Leonardo Da Vinči je rođen u doba renesanse, 15. aprila 1452. u jednoj seoskoj kući, 3 km udaljenoj od Vinčija.
Leonardo da Vinči se rodio u selu Anhiano blizu grada Vinči u Italijii bio je vanbračno dete. Njegov otac bio je mladi pravnik Pietro da Vinči a mati Katarina koja je bila verovatno seoska devojčica jer nema dokaza da je bila rob iz Srednjeg istoka koju je posedovao Pietro. Jedini pouzdani podatak o njoj jeste da se zvala Katarina. Leonarda je krstio paroh Pijero da Bartolomeo. Sa nepunih pet godina Leonardo je prešao da živi sa ocem i maćehom.


Leonardo da Vinči- Modulator
Leonardo je išao u školu u Vinčiju. Učitelji mladog Leonarda su bili zatečeni njegovim pitanjima i razmišljanjima. U školi je učio da čita, piše i računa. Takođe je učio geometriju i latinski. Kasnije je usavršavao znanje latinskog, jer je smatrao da nije dovoljno naučio u školi. Sa 14 godina preselio se u Firencu, gde je radio kao pomoćnik u jednoj radionici.
Kako se rodio pre zavedene konvencije o imenima, Leonardo se zvao imenom koje je značilo „Leonardo sin gospodara iz Vinče. Leonardo je sam potpisivao svoje radove kao „Leonardo“ ili „Ja Leonardo“ („Io Leonardo“). Mnogi autori njegove radove navoda kao radovi od Leonarda a ne radovi da Vinčija. Ime svoga oca naravno nije upotrebljavao zbog svoga nelegitimnog postavljenja.
Leonardo je rastao sa svojim ocem u Firenci. Ceo svoj život je bio vegetarijanac. Oko 1466. godine je postao šegrt slikara Andrea del Verokia a kasnije je postao nezavisan slikar u Firenci.
Leonardo uči zanat u umetničkoj radionici Verokia 1466. Andrea del Verokio je bio vodeći firentinski vajar, zlatar i slikar. Verokio je oduševljen crtežima mladog Leonarda i prima ga u svoju radionicu, gde Da Vinči počinje da radi sa mnogim poznatim umetnicima - Botičelijem, Peruđinijem, di Kredijem. U junu 1472. Leonardo je postao član slikarskog esnafa, čime je završio šegrtovanje. U knjizi upisanih u esnaf da Vinči je upisan pod imenom Lionardo.
Prvo poznato Leonardovo delo je crtež Arnovaleja u mastilu- urađen 5. avgusta 1473. Na njemu se vidi Leonardova darovitost, jer je ralistično naslikao pejzaž, što niko pre njega nije uradio.
1476. Leonardo i Verokio po narudžbini su naslikali sliku Hristovog krštenja. Leonardo je naslikao prednjeg anđela i pejzaž. Razlika između ova dva umetnika vidi se u izradi anđela.
1476. godine je bio anonimno optužen za homoseksualni odnos sa 17 godišnjim poznanikom prostitutom Jakopom Saltarelijem koji mu je bio model. Skupa sa nekolicinom mledih muškaraca je bio optužen za homoseksualnost. Usled nedostatka dokaza bio je proglašen za nevinog. U sledećim godinama je bio pod prismotrom „Noćnih stražara“- u renesansno doba moralna policija. Tvrdnja da je Leonardo da Vinči bio homoseksualac se javno akceptira. Najduži odnos je imao sa lepim delinkventom Đanom Đakomom Kaproti da Orenom kojega su zvali „mladi davo“ i koji je u njegove službe stupio kada je imao 10 godina kao njegov asistent. On je ovog mladića pomagao i posle smrti mu je ostavio svojim testamentom polovinu svojih vinograda.
Oko 1482. godine do 1499. godine je radio za Ludovika Sforca vojvodu u gradu Milanu gde je osnovao i vlastiti atelje sa učenicima. Tu je upotrebljeno 70 tona bronze- u pokušavu vojvode za odbranu od Francuza i Šarla VIII koje je bilo namenjeno za njegovu veliku skulpturu koja je bila namenjena gradu Milannu 1495. godine. Milano se predalo bez rata i 1498. Sforsa je bio svrgnut. Leonardo je ostao u Milanu sve do vremena kada je video kako francuski strelci lukovima treniraju na njegovom modelu skulpture „Gran Cavalo“ u polovičnoj veličini i otišao je onda najpre u Mantovu pa zatim u Veneciju. U Firencu se vratio aprila 1500. godine.
U Firenci je stupio u službu Cesara Bordžoja sina pape Aleksandra IV kojega su zvali „Vojvoda Valentino“ kao vojni arhitekta i graditelj. 1506. godine se vratio u Milano koje ja tada bilo u rukama Maksimiliana Sforca od kako su isterani Francuzi. 1507. godine se susreo sa lepim 15 godišnjim aristokratom, grofom Frančesko Melzimom koji je postao njegov učenik životni drug i naslednik.
Od 1513. – 1516. živeo je u Rimu gde je u to vreme delovao slikar Rafaelo Santi i Mikelanđelo iako sa njima nije održavao kontakte smatra se da je izvršio odlučujući uticaj na preseljenje skulpture Davida – majstorskog dela Mikelanđela. Zbog toga Mikelanđelo nije bio po svemu oduševljen. 1515. godine je Milano opet bio okupiran i Leonardu je bilo povereno stvaranje dekoracije za mirovne pregovore u Bolonji između francuskog kralja Fransoa I i pape Lava X kada je prvi put morao da se susretne sa kraljem. 1516. godine je stupio u službu kralja Fransoa I i upotrebljavao je zamak odmah pored kraljeve rezidencije, dobijao je velika primanja i postao kraljev prijatelj.
Umro je u Francuskoj u gradu Amboaz u zamku Klo-Lise i u skladu sa njegovom poslednjom željom njegov kovčeg je pratilo 60 prosjaka, sahranjen je u kapeli zamka Amboaz.
Leonardo da Vinči je imao mnogo prijatelja.

Slikar

„Slikarstvo je poezija, koja je vidljiva i ne da se čuti a poezija je slikarstvo koje se sluša i nevidljivo je“


Tajna večera (1498.)
Leonardo je jako poznat zahvaljujući svojim slikama i majstorskom slikom kao što je Tajna večera koja je naslikana 1498. godine i „Mona Liza“ (koja je poznata i kao „La Gioconda“ na italijanskom ili „La Joconde“ na francuskom jeziku) koja se nalazi u Luvru u Parizu i naslikana je 1503. – 1506. –tih godina i ako se vode polemike dali je ovu sliku napravio sam ili zajedno sa nekim od njegovih učenika. Do današnjih dana je sačuvano njegovih sedamdeset slika ali ni jedna njegova skulptura.
Leonardo je često planirao velike slike sa velikim brojem projekata, nacrta i skica ali nisu bile završene.
Godine 1481. bio je poveren da napravi sliku „Klanjanje tri kralja“ ali sliku nije zavtšio kada odlazi u Milano.
U Firenci je bio poveren da napravi veliku i opsežnu sliku „Bitka kod Angiarija“, dok je njegov rival Mikelanđelo trebao da napravi sliku na suprotnij strani zida. Posle razrade u nebrojanim skicama on je napustio slikanje iz tehničkih razloga.
Koristio je novi kompozicijski pristup - centralna figura se nalazi napred i sve je podređeno njoj, dok su ostale figure i predmeti u pozadini, grupisani tako da još više ističu centralnu figuru. Njegove stilske inovacije su još uočljivije u Tajnoj večeri, gde je jednu ustaljenu temu prikazao na sasvim drugačiji način. Umesto da 12 apostola predstavi kao individualne figure, on ih grupiše u grupe koje okružuju Hrista kao centralnu figuru. Sasvim pozadi, kroz prozor je prikazan pejzaž. Da Vinči apostole i Hrista prikazuje u momentu kad Hrist objavljuje Judinu izdaju, i na gotovo realistički način prikazuje različite emocije apostola, zaprepašćenih ovom vešću.


Mona Liza (1503.–1505. /1506.)
Mona Liza, Leonardovo najpoznatije delo, jednako je poznato po inovacijama koje koristi u slikarskoj tehnici, kao i po misterioznom osmehu subjekta koji Leonardo prikazuje. Ovo delo je kohezija dve tehnike koje je on ustanovio - sfumata i kjaroskura.
Da Vinči je uticao na skoro sve kasnije umetnike visoke renesanse, a pre svega na Rafaela. U potpunosti je izmenio milansku školu, a uticao je i na škole u Parmi, Firenci i drugim renesansnim centrima.
Iako je Leonardo stvorio relativno mali broj slika (od kojih je veliki broj nedovršen), on je ipak jedan od najuticajnijih i najinovativnijih umetnika Renesanse. U njegovom ranom periodu, slikarski pravac koji je sledio nije se mnogo razlikovao od stila njegovih učitelja, da bi sazrevajući, Da Vinči vešto odbacio rigidan način tretiranja figura i objekata, i praktično ih oživeo, koristeći sfumato, svoju nadaleko popularnu tehniku.

Naučni rad

1483. godine Leonardo se seli u Milano da bi radio kao civilni i vojni inženjer za „Duke“ a posao slikara i skulptora mu postaje sporedno zanimanje. Leonardo je radio i kao dizajner i direktor dvorskih festivala. Tu započinje svoje prve sistematske naučne studije bazirane na praktičnim iskustvima iz anatomije, botanike, matematike, fizike i mehanike. 1499. godine Leonardo se ponovo vraća u Firencu. Naredne godine stupa u službu francuskog kralja, ostavši u njoj do 1506. godine. nakon čega se vraća u Firencu do 1507. Iz Firence nastavlja put za Milano gde će živeti narednih pet godina. Od 1516. godine pa do svoje smrt i živeo je u Francuskoj sa svojim učenikom i naslednikom Frančeskom Melzijem (1491 —1568.)
Leonardo je najslavniji intelektualac renesansnog perioda zahvaljujući mnoštvu njegovih interesovanja: od vojne arhitekture, preko anatomije, geometrije, astronomije, građevinarstva, hidraulike, fizike do opšte tehnike.
Iako su ga za njegova života patroni angažovali za najrazličitije poslove - od planiranja utvrđenja, zamkova i kanala, do kreiranja balskih odora - on je do današnjeg dana ostao poznat kao jedan od najvažnijih slikara .
Da Vinči je celoga života crtao, pravio je skice i nacrte, mastilom ili olovkom. Sačuvano je 4 000 njegovih crteža, često malih dimenzija. Leonardo je pisao u zbijenim linijama, napisanim kao odraz u ogledalu, zdesna na levo. Uz njih su crteži biljaka i šeme zupčanika i točkova. Čitave stranice posvećene su oružju, kopljima, buzdovanima, mačevima egzotičnog oblika. Tu su zatim, skice za pravljenje utvrđenja i sheme artiljerijskog oružja, crteži letećih mašina, tenkova, opreme za ronjenje i drugih fantastičnih stvari, vekovima pre nego što su napravljene.
Čak je dizajnirao i robota, koji je mogao sedeti, mahati rukama i pomerati glavom dok bi otvarao i zatvarao anatomski vernu vilicu. “ Mogu da pravim topove, malo oružje, korisno i veoma lepih oblika, različito od onog koje se koristi.“ pisao je umetnik.
Da Vinči je crtao i različite životinje: pse, mačke, medvede, konje, pa čak i zmaja. Bez znanja detalja o anatomiji osim onih koje je mogao da vidi golim okom, nacrtao je „Drvo žila“ na kome je prikazao položaj srca, pluća i glavnih arterija u ljudskom telu.

Vajar

Mnogo godina je proveo stvaranjem monumentalnih planova na izradi velike skulpture konjanika od bronze („Gran Cavalo“) koje je trebala da stoji u gradu Milanu ali rat sa Francuskom nije dozvolila da se ovaj projekat realizuje. Na osnovu privatne inicijative je u Njujorku igrašena skulptura po ovim planovima i 1999. godine je poklonjana gradu Milanu. Huntov muzej u gradu Limerik u Irskoj navodno poseduje kopiju malog bronzanog konja u bronzi koja je rad Leonardovog šegrta na osnovu majstorovog projekta.
Osim ovog on je sam ostvario i mnoge druge radove u vajarstvu od kojih su najpoznatiji oni najstariji radovi.

Arhitekta

Mnogo zapisa od Leonarda se odnosilo na građenje i planiranje najme katedrala. Njegove studije su počinjale ispitivanjem raznih građevinskih alata i pomoćnih sredstava za gradnju. Nadalje on je nastavio u oblasti koja do tada nije bila ispitivana u nosivosti stubova i podvlaka kao i svodova i lukova.


Arhitektonska studija
Eksperti su saglasni da je većina njegovih arhitektonskih studija bio teoriski rad. Njegovi radovi su suđeni kao „kako projektovati konstrukciju na dekoraciju fasade“ ili „kako dekorisati ravan napravljenu za proslave“. Na drugoj strani neki nacrti su interesantni u svojoj ambiciji da se predstave ogromne građevine, kružna stepeništa, ulice sa mnogostrukim saobraćajem za pešake i komercialni saobraćaj. Ni jedan od ovih planova nije ostvaren.
Kao svoj arhitektonski rad Leonardo je prezentirao model „idealnog grada“ za Ludovika Sforca. To je zahtevalo potpuno preuređenje grada Milana što se naravno nikada nije ostvarilo. Samo mali broj Leonardovih radova u arhitekturi je ugledalo svetlo dana. Verovatno je sarađivao i sa drugim arhitektama kao i Bramanteom 1492. godine kod pregradnje trga Viđevano i nekim profanim objektima. Znamo da je predložio projekat centralne kule Milanske katedrale i 10. maja 1490. godine iako je odbijen bio je predložen da radi novi koji nikada nije završio.
Godine 1502. on je stvorio crtež visećeg mosta sa dužinom od 720. stopa u jednom segmentu (240 m) kao deo građevinskog projekta za sultana Bajazita II iz Konstantinopolja. Most je trebao da bude izgrađen na ušću Bosfora poznatog kao Zlatni rog. Nikada nije bio izgrađen ali je njegova verzija obnovljena 2001. godine kada je na osnovu njegovog projekta postavljen manji most u Norveškoj.
Na sklonu svog života je radio na projektima dvora kraljeve majke u Romorantinu u Francuskoj i kao po običaju ni ovaj projekat se nije realizovao.

Nauka i konstrukcija mašina

Uverljive i upečatljive su njegove studije koje su ubeležene u dnevnike koji sadrže 6.000 stranica primedaba i crteža u kojima se nalate prelazi između nauke i umetnosti. Bio je levak i celog života je upotrebljavao ogledalsko pisanje jer se ovako lakše pisalo pomoću pera levom rukom.
Za vreme celoga života trudio se da sastavi veliku enciklopediju koja bi sadržala sve sa detaljnim crtežima. Od vremena kako je napustio svoje studije latinskog i matemtike Leonarda su tadašnji naučnici u većini ignorisali kao naučnika.
Leonardo nikada nije publikovao i ni na koji drugi način nije račirivao sadržaje svojih dnevnika. Mnogo naučnika smatra da je na ovaj način on hteo da publikuje svoje zapažanja. Njegovi zapisi su do 19. veka ostali zagonetni i nerazumljivi i nisu imali uticaj na razvoj nauke. U januaru 2005. godine su naučnici otkriji tajne laboratorije koje je on upotrebljavao za studije letećih mašina i koje su bile u srcu Firence u zapečaćenim manastirskim prostorijama pored bazilike najsvetije device.

Astronomija

U astronomiji Leonardo je verovao da sunce i mesec kruže oko zemlje kao i da je mesec pokriven vodom i kao takav odbija svetlost i ako je otkrio uticaje meseca na plimu i oseku.

Anatomija

Leonardo je učestvovao u seciranju i to je omogućilo izradu mnogih anatomskih crteža i planirao je velike radove ljudske i upoređivačke anatomije. Došao je na ideju kako secirati oko i taj se način upotrebljavao do 19. veka. 1490. godine je stvorio „Kanon proporcija“ po idealnim proporcijama muškog tela koji je popisao u svom radu rimski arhitekta Markus Vitruvius Polio i ova studija nazvana „Homo Vitruvius“ („Vitruvijanski čovek“) je jedan od najpoznatijih njegovih radova.
Njegov studij anatomije vodio je ka projektu prvog robota u pisanoj istoriji. Projekat se zove i „Leonardov robot“ bio je verovatno nacrtan 1495. godine ali je objavljen tek pedesetih godina 20. veka i nije poznato da li je neko pokušao da ga konstruiše.

Leteće mašine

Leonardo je bio fasciniran letenjem i stvorio je nekoliko mašina od kojih i nacrt za helikopter koji bi bio pokretan sa 4 čoveka i koji ne bi mogao da poleti ali i neke mašine koje bi verovatno mogle poleteti. Osim toga što je sastavio nacrte koji iemitiraju ptičija krila predlagao je i nacrte sa krilima slepog miša. U slojim beleškama se osvrće i na ideje o padobranu koji je razrađivao samo teoretski. Kao pogon za svoje mašine je upotrebljavao ljudsku silu i ako je znao da to može da se razmatra i funkcioniše samo kao teorija.
Pronašao je anemometar na određivanje smera vetra i bio je to jako značajan pronalazak koji je poboljšavao bezbednost letova, radio je i na instrumentu koji meri brzinu vetra kao i instrumentu koji je trebao da odrešuje vodoravnost letova.

Ratne mašine

Njegovi dnevnici sadrže i nekoliko pronalazaka vojnih mašina kao na primer automatima opremljeni tenk koji se pokreće snagom ljudi ili konja[2]ili kasetiranu bombu i to naprek tome da je rat smatrao za najgoru ljudsku osobitost i delatnost. Konstruisao je nešto kao top koji je podešavao ugao svoga dejstva, bio pokretan i bio upotrebljiv u ratu. Njegove ideje dale su osnov današnjem oružju kao revolveri, automati. Stvorio je radove i projekte koji i ako nisu bili propraćeni matemetičkim računicama kazuju da je Leonardo poznavao zakonitosti i značaj aerodinamike.

Drugi pronalasci

Dalji pronalazci se odnose na podmornicu, na ozubljenu mašinu koje se može smatrati prvim kalkulatorom i automobil koji bi bio pokretan pomoću opruga. Planirao je industrijsko zagrevanje vode pomoću sunčane energije i paraboličkih ogledala. Pronašao je skafander koji je razradio u svojim studijama i ako se sastojao samo od zvona za glavu i plinajućih plutvi. Posle je dodao i koženo odelo za plivanje u vodi. Isto tako je konstruisao i bušilicu koja se sastojala od mehanizma sa točkićima i imala je glavu.
Od daljih pronalazaka koje su našli primenu u današnjem vremenu bila je hidraulična pila. Imao je sistem klimatizacije koji bi redukovao jake promene klime i koje bi pogubno uticale na njegov laboratorijum. Merio je vlaznost vazduha na osnovu merenja u vidu neke vrste vagice- vune i voska i razlike u težini kada vuna povlači vlegu koja se prikazivala na jednoj skali.
I ako većina Leonardovih pronalazaka nije bila realizovana mnogi od njegovih projekata su bili tehnološki obistinjavani kako to na primer demonstrira njegov „tenk“.

Nazad.