Džejn Grej

Džejn Grej (engl. Lady Jane Grey; 1536/1537 — 12. februar 1554) je bila engleska plemkinja za koju neki istoričari smatraju da je bila engleska vladajuća kraljica. Njena osporena vladavina počela je, prema nekim tumačenjima, nakon smrti njenog rođaka Edvarda VI , a po drugima četiri dana kasnije, kada je proglašena kraljicom. Veliki broj istoričara, međutim, smatra da ona nikada nije de jure vladala, jer se njen dolazak na tron protivio Trećem naslednom aktu kojeg je izdao Henri VIII, a po kojem je Edvardova prava naslednica bila njegova polusestra, Marija. Marija I je zbacila i zatvorila Džejn devet dana nakon što je Džejn proglašena kraljicom, te naredila pogubljenje Džejn i njenog muža sedam meseci kasnije.

Bila je najstarija kćer Henrija Greja, markiza od Dorseta i ledi Frensis Brendon. Po majci je bila unuka Marije Tjudor, mlađe od dve sestre engleskog kralja Henrija VIII , te tako praunuka engleskog kralja Henrika VII i Elizabete od Jorka. U mladosti je stekla odlično obrazovanje, pa se izvrsno služila latinskim, grčkim i jevrejskim jezikom. Kroz svoj odgoj i obrazovanje postala je religiozna protestantkinja. Imala je reputaciju najbolje obrazovane žene svog vremena.
Džejn je imala vrlo teško detinjstvo. Njena majka je bila dominantna žena koja je svoju najstariju kćerku smatrala preslabom i prenežnom. Redovnim batinama Frensis je želela da očvrsne tihu Džejn. Kako nije uživala majčinsku ljubav, Džejn se okrenula knjigama, te ubrzo usavršila svoje poznavanje jezika i umetnosti.Godine 1546. poslata je kod Katarine Par, tadašnje supruge Henrija VIII. Katarina, koja nije imala dece, pružila je Džejn ljubav koja joj je nedostajala. Nakon Henrijeve smrti, Katarina se preudaje po četvrti put, te vodi Džejn i svoju pastorku Elizabetu sa sobom. Katarina umire ubrzo nakon što je rodila svoje jedino dete, ostavljajući Džejn opet bez majčinske figure. Džejn je vodila Katarininu ceremoniju sahrane. Katarinin udovac, Tomas Simor, želeo je da Džejn uda za Edvarda VI, ali ova je mogućnost pala u vodu pošto je Tomasov brat Edvard, stric i regent Edvarda VI, brak sa francuskom princezom smatrao boljim političkim potezom.
Frensis je sada počela da traži prilike za svoju kćer drugde. Džon Dadli, vojvoda od Nortamberlenda, smislio je plan prema kojem bi svog sina, lorda Gildforda Dadlija, venčao sa njenom ćerkom, i putem koje bi vojvoda od Nortamberlenda očuvao svoju moć. Stoga je vojvoda od porodice Grej zatražio ruku njihove kćeri za svoga sina. Džejn je u početku odbijala vojvodin predlog jer je smatrala da je Gildford ružan i glup. Međutim, kao i sve žene toga vremena, nije imala izbora nego je morala da posluša roditelje, te se 15. maja 1553. udala za Gildforda.

Džejn i njene tri sestre pripadale su mlađoj naslednoj liniji kao unuke Marije Tudor. Pripadnici starije nasledne linije, one po Henrijevoj starijoj sestri Margareti, isključeni su Henrijevom voljom iz naslednog niza, kako Škoti ne bi seli na engleski tron. Još jedan razlog za izbacivanje članova škotske kraljevske porodice iz nasledne linije bio je zakon koji je parlament doneo još 1431. godine, a koji sprečava strance da naslede englesku zemlju.
Tokom bolesti petnaestogodišnjeg kralja Edvarda VI postavljalo se pitanje njegovog naslednika. Ni Edvard ni njegov lord protektor, tj majčin brat i staratelj, bojeći se restauracije katoličanstva, nisu želeli da krunu nasledi Edvardova polusestra, katolkinja Marija. Nisu želeli da priznaju pravi razlog izbacivanja Marije iz nasledstva, pa je zvaničan razlog bila Marijina ilegitimnost, ali to je značilo i da Edvardova druga polusestra, Elizabeta, mora biti izbačena iz nasledne linije. Nakon Marije i Elizabete, koje su ponovo bile isključene iz nasledne linije zbog toga što su bile rođene u poništenim Henrijevim brakovima, sledeća u naslednoj liniji po volji Henrija VIII bila je Džejnina majka, Frensis Brendon. Ni ona nije bila po volji vojvode od Nortamberlenda, jer se bojao da bi njen suprug, Henri Grej, mogao da traži krunu za sebe.
Kako je smatrao da je plan bio dovoljno pripremljen, Džon Dadli je izdao zapovest sudijama da pre Edvardove smrti sastave testament prema kojoj bi krunu nasledila njegova snaha ili njeni naslednici, to jest, njegovi unuci. Istoričari i pravni stručnjaci osporavaju pravnu valjanost ovog testamenta iz više razloga, među kojima su najjači argumenti to što je testament sastavio maloletni i teško bolesni kralj. Džejn Grej se protivila i Zakonu o nasljeđivanju, donesenim u vreme Henrija VIII.

Edvard VI umro je 6. jula 1553. godine, a 10. jula 1553, suprotno tadašnjem običaju da se naslednik sam proglasi monarhom, vojvoda od Nortamberlenda je svoju snahu proglasio kraljicom. Odmah nakon proglašenja, ona i Gildford su preseljeni u London tauer, gde su kraljevi prema običaju boravili pre svojeg krunisanja. Prvi akt nove kraljice bio je da odbije dati svom mužu titulu kralja, jer bi taj čin degradirao njen status suverena. Umesto toga, ponudila mu je titulu vojvode od Klarensa.
Džon je, želeći da obezbedi da njegova petnaestogodišnja snaha ostane na tronu kako bi on preko nje mogao ostvarivati svoje ciljeve, prvo morao da ukloni Mariju, glavnu suparnicu Džejninog prava na tron. Marija je, međutim, na vreme bila obaveštena o planovima vojvode od Nortamberlenda i pobegla u Safok.
Za samo devet dana Marija je skupila vojsku od 20.000 ljudi i do 19. jula umarširala u London, te svrgnula Džejn sa trona. Parlament je Mariju istog trenutka proglasio zakonitom naslednicom i kraljicom. Džon Dadli je odmah bio pogubljen, a Džejn i Gilford zatvoreni pod optužbom za veleizdaju.

Džejn i Gildford, zajedno sa njegovom braćom, optuženi su za veleizdaju i urotu protiv kraljice. Suđeno im je u Londonu 13. novembra 1553. godine. Svi optuženi proglašeni su krivima i osuđeni na smrt. Prema presudi, Džejn je trebala da bude spaljena živa na Tauer Hilu, ili obezglavljena u London taueru, kako Marija poželi. Marija I je Džejn prvobitno poštedela smrtne kazne pod uticajem ambasadora Karla V, ali ju je ostavila u London taueru.
U januaru 1554. godine došlo je do protestantske pobune kojom je Džejn želela da povrati presto. Ova pobuna je zapečatila Džejninu sudbinu, iako ona sama nije bila direktno umešana u nju. Pobunu je izazvalo Marijino venčanje sa španskim princem Filipom. Ovaj brak joj je zauvek odneo početnu popularnost. Džejnin otac i ostali plemići pridružili su se pobuni i zahtevali Džejninu restauraciju. Filip i njegovi savetnici savetovali su Mariji da pogubi Džejn, kako bi jednom zauvek prekinuli protestantske pobune.
U ranim jutarnjim satima 12. februara 1554. godine, Gildford je odveden i javno pogubljen na Tauer Hilu. Kočija je njegovo telo i glavu vratila u London tauer, gde je Džejn čekala izvršenje svoje kazne. Njoj je omogućena privatna egzekucija unutar tauera. Privatne egzekucije obično su bile privilegije samo ljudi kraljevskog roda, a Džejnina se smatrala Marijinom gestom iz poštovanja. Uz Džejn je zadnje sate njenog života proveo katolički kapelan kojeg je Marija bezuspešno poslala da preobrati Džejn. Prema običaju, dželat je tražio oprost od Džejn, te ga je i dobio.
Šesnaestogodišnja devojka, koju je sudbina učinila kraljicom Engleske, pogubljena je 12. februara 1554. godine. Čini se da njena majka nije učinila ništa da spasi kćer od sudbine koju joj je namenila Marija. Sama Marija umreće četiri godine nakon ove odluke. Džejn je sahranjena u kraljevskoj kapeli Sveti Petar u lancima. Otac joj je pogubljen 7 dana posle, a samo tri sedmice kasnije majka joj se preudala. Marija je dozvolila Frencis i njenim kćerima da žive na dvoru, a nije poznato da ju je više ikada spomenula, ostavši ravnodušna prema njoj, kao što je bila i za vreme Džejninog života. Kratki život, još kraća vladavina i nasilna smrt Džejn Grej inspirisala je mnoga literarna, muzička, likovna i filmska umetnička dela.

Nazad