Elizabeta I Tjudor

Elizabeta I Tjudor (engl. Elizabeth I Tudor; 7. septembar 1533 — 24. mart 1603) bila je kraljica Engleske i kraljica Irske, od 17. novembra 1558. do svoje smrti. Ponekad nazivana Kraljica Devica (Virgin Queen) i Dobra Kraljica Bes, bila je peti, i poslednji, vladar iz dinastije Tjudora, nasledivši svoju polusestru, kraljicu Mariju I. Vladala je u periodu velikih verskih previranja. Nakon kratke vladavine polubrata Edvarda VI i polusestre Marije, čiji se način upravljanja zemljom razlikovao u svakom pogledu, njeno 44-godišnje kraljevanje dovodi do porasta engleske moći i uticaja u svetu. U trenutku kada je došla na tron, primeri dveju prethodnih žena koje su vladale Engleskom nisu obećavali mirnu i uspešnu vladavinu nove kraljice. Čak i oni koji su je podržavali nadali su se da će se udati i vlast prepustiti mužu, ali Elizabeta je imala druge planove. Ona je jednom zauvek vratila Englesku protestantizmu. Za vreme njene vladavine je porasla ekonomska moć Engleske, cvetala nauka, filozofija i kultura, započela je kolonizacija Severne Amerike i osniva se Britanska istočnoindijska kompanija.
Elizabeta je bila plahovit i ponekad neodlučan vladar. Ova druga osobina, koja je njene savetnike činila nervoznim, često je spašavala od loših političkih i bračnih odluka. Kao i njen otac, Henri VIII, bila je pisac i pesnik. Dodelila je kraljevske privilegije nekolikim organizacijama, uključujući Triniti koledž u Dablinu i Britanskoj istočnoindijskoj kompaniji.
Elizabetina vladavina naziva se Elizabetanskom erom ili Zlatnim dobom i okarakterisana je mnogim promenama u engleskoj kulturi. Vilijem Šekspir, Kristofer Marlou i Ben Džonson stvarali su za vreme ove ere. Frensis Drejk postao je prvi Englez koji je obišao Zemlju, Frensis Bekon je objavio svoja filozofska i politička gledišta.
Kraljica je bila skromna u deljenju počasti i odlikovanja. Samo devet plemićkih počasti - jedno vojvodstvo i sedam baronija engleskom, i jedna baronija irskom plemstvu - dodeljeno je za vreme Elizabetine vladavine. Elizabeta je, takođe, smanjila broj ličnih savetnika sa 38 na 19, i kasnije na 14.

Bila je prvo i jedino preživelo dete Ane Bolen i engleskog kralja Henrija VIII. Rođena je malo ranije nego što je očekivano, 7. septembra 1533. godine u palati Placentia u Griniču, između tri i četiri sata poslepodne. Njen otac je porekao vrhovnost pape, odvojio englesko katoličanstvo od rimokatoličanstva i osnovao Anglikansku crkvu, a sve da bi oženio njenu majku i sa njom dobio naslednika. Dvorski astrolozi i lekari predviđali su rođenje muškog deteta, ali rođena je devojčica i imenovana po svojoj babi, Elizabeti od Jorka.
U trenutku svog rođenja Elizabeta je bila jedina službena naslednica engleske krune, budući da je njena starija polusestra Marija, iz Henrijevog poništenog braka sa Katarinom Aragonskom, smatrana vanbračnim detetom. Ana se bojala da će Marija predstavljati pretnju Elizabetinoj poziciji naslednice. Henri je zato otpustio sve sluge ledi Marije i poslao je u zamak Hetfild, gde je zajedno sa ostalom poslugom dvorila svoju dvadeset godina mlađu polusestru. Ana je bila brižna majka koja je često posećivala svoju kćerku i pritom se redovito sukobljavala sa pastorkom. Ana je gurala Elizabetu ispred Marije kada god je to bilo moguće i tiho je ohrabrivala Henrija da favorizira Elizabetu, jer je to bio jedini način da se ona sama održi na dvoru. Ogorčena Marija je kasnije bila jako hladna prema sestri tokom njene adolescencije.

Nekoliko kasnijih trudnoća Elizabetine majke završilo je ili pobačajem ili rođenjem mrtvorođenih sinova, što je Henrija podsetilo na njegov neuspeli brak sa Katarinom. Henri je usprkos svemu silno želio sina koji bi osigurao kontinuitet dinastije Tudor. Kako je Elizabeta bila jedino preživelo dete koje je Ana Bolen rodila Henriju, ubrzo je dospela u kraljevu nemilost. Henri je svu svoju pažnju počeo posvećivati Džejn Simor, a kako je sa njom želio dobiti zakonitog sina morao je poništiti svoj brak sa Anom. Stoga je Elizabetina majka 1536. godine bila optužena za veštičarenje, preljub i incest sa bratom, te je osuđena i pogubljena odrubljivanjem glave 19. maja iste godine. Njen brak sa Henrikom je poništen, a tada trogodišnja Elizabeta proglašena vanbračnom kćerkom i izbačena iz nasledne linije.
Henri se samo dan nakon Aninog pogubljenja oženio njenom dvorjankom, Džejn Simor. Džejn je Henriju rodila toliko željenog sina, Elizabetinog polubrata Edvarda, te umrla desetak dana nakon njegovog porođaja. Elizabeta je na Edvardovom krštenju nosila krizom (odeću za krštenje) i ubrzo je dodana Edvardovom ličnom dvoru kao njegova dvorjanka.Nakon Džejnine smrti Elizabeta je dobila još tri maćehe, od kojih je jedna, takođe pogubljena, bila Katarina Hauard, najbliža rođaka njene majke. Iako više nije bila princeza, ne može se reći da nije živela lagodan život - Henri se potrudio svojim kćerima osigurati godišnji prihod i prednost nad svim ženama u kraljevstvu osim njegove trenutne žene.
Elizabeta je bila domišljata i inteligentna devojčica koje je izuzetno volela učiti. Kao i njena majka, bila je dopadljiva i harizmatična. Tokom mladosti stekla je vrlo kvalitetno obrazovanje koje ju je kasnije učinilo najobrazovanijom ženom svoje generacije i jednom od najobrazovanijih vladara 16. veka. Govorila je engleski, francuski, italijanski, španski, grčki i latinski jezik. Za njeno kvalitetno obrazovanje je, među ostalima, bila zaslužna i njena četvrta maćeha, Katarina Par. Katarina se zbližila sa svojim pastorcima, a u njene zasluge spada i pomirenje Henrija i njegovih kćeri i vraćanje Elizabete i Marije u naslednu liniju. Smatra se da su odluke koje je Katarina donosila kao regent za vreme Henrijevog odsustva, zajedno sa snažnim karakterom i dostojanstvom, uveliko uticale na Elizabetinu vladavinu.

Henri VIII je umro 1547. godine i krunu je nasledio Edvard VI. Kako sa četrnaest godina nije imala nijednog roditelja, niti su joj roditelji imali žive braće ili sestara podobnih za starateljstvo nad njom, Elizabetu je usvojila Katarina Par. Elizabeta je u ovom periodu, zbog svoje blizine kruni, bila jedna od najpoželjnijih udavača u kraljevstvu. Katarinin četvrti i poslednji muž, Tomas Simor, stric Elizabetinog polubrata i mlađi brat njegovog regenta, gajio je planove o venčanju sa Elizabetom. Tomas je bio ljubomoran na bratovu zavidnu poziciju i želio je da se oženi Elizabetom čim Katarina umre, kako bi i sam došao do izvesne moći. Napastvovao je petnaestogodišnju Elizabetu, a kada je to otkrila Katarina, Elizabeta je poslana u kuću Hetfild. Tomas se ni sada nije zaustavio, on je već naučio kako kontrolisati i manipulisati kraljevskom porodicom, a kada je 1548. godine Katarina umrla nakon porođaja, počeo je u stvarnost provoditi svoje prvobitne zamisli da se oženi Elizabetom i tako dođe do krune. Za njegovog brata ovo je bila kap koja je prelila čašu — Tomas je uhapšen pod optužbom da je planirao da se oženi kraljevskom princezom bez dopuštenja kralja, njenog brata i za zaveru protiv Edvarda VI. Elizabeta je na sva pitanja u vezi sa slučajem odgovarala ćutanjem i na kraju bila oslobođena optužbi, ali Simor je 1549. pogubljen.
Edvard Simor je skončao na isti način i bio zamenjen Džonom Dadlijem, vojvodom od Northamberlenda. Dadli je bio protestant kojem je reformacija i uvođenje protestantizma u potpunosti pogodovala, te je uvek preferirao protestantkinju Elizabetu u odnosu na katolkinju Mariju. Dadli je ohrabrivao mladog kralja da takođe favorizuje Elizabetu, zbog čega je njegov odnos sa Marijom bio vrlo napet. Kada je postalo jasno da Edvard neće još dugo živeti, Dadli je počeo panično tražiti način da spreči Mariju da nasledi tron. Dadli, međutim, nije nameravao da osigura tron Elizabeti već je za tu namenu izabrao ledi Džejn Grej, takođe protestantkinju koja je imala pravo na tron kao praunuka Henrija VII, a koju je udao za svoga sina, Gildforda Dadlija. Znao je da će manipulisanje šesnaestogodišnjom snahom biti lakše nego manipulisanje inteligentnom i svojeglavom Elizabetom.
Edvardova oporuka, na koju je Dadli uticao u velikoj meri, ponovo je isključivala Mariju iz nasledne linije. Pošto je za zvaničan razlog izbacivanja Marije iz nasledne linije uzeta njena nelegitimnost, iz nasledne linije je morala biti izbačena i Elizabeta koja je takođe službeno bila nezakonita. Istoričari i pravni stručnjaci danas osporavaju pravnu ispravnost ove oporuke iz više razloga, među kojima su najjači argumenti to što je oporuku sastavio tada maloletni i teško bolesni kralj, i to što je bila u protivnosti sa Zakonom o nasleđivanju donesenim u vreme Henrija VIII.
Nakon Edvardove smrti 6. jula 1553. godine, krunu je, prema njegovoj oporuci, nasledila Džejn Grej. Džejn je proglašena kraljicom 10. jula 1553. godine. U trenutku proglašenja, tada u narodu mnogo popularnija Marija, pobegla je u Safok. Tu je skupila vojsku od 20.000 ljudi i do 19. jula umarširala u London i zbacila Džejn Grej s trona. Elizabeta je podržavala svoju polusestru kada je ova odlučila zbaciti njihovu rođaku sa trona, pa je i sama okupila dve hiljade konjanika kako bi Mariji pomogla u nameri da osvoji tron. Međutim, sestrinska solidarnost nije potrajala. Elizabeta se glasno protivila Marijinoj odluci da pogubi Džejn Grej, ali bezuspešno — Marijinom voljom zbačena šesnaestogodišnja kraljica pogubljena je 12. februara 1554.

Marija je bila odlučna da vrati celo kraljevstvo katoličanstvu, počevši od svoga dvora. Svima je bilo naređeno da prisustvuju misi, pa Elizabeta nije imala izbora već da posluša kraljičino naređenje, iako je tokom cele mise vešto glumila da se ne oseća dobro. Elizabeta je, međutim, bila uporna u praktikovanju vlastite religije jednako koliko je Marija bila uporna nametnuti joj svoju.
Protiv Marije je ubrzo bila dignuta protestantska pobuna u koju je Elizabeta bila pozivana, ali nije jasno je li prihvatila poziv za učešće u njoj. Marija joj, u svakom slučaju, nije verovala zbog njene prevrtljivosti i spremnosti da svoja uverenja prilagodi situaciji u kojoj se nalazi, što je takođe karakterisalo Henrija VII. Zbog opredeljenja za protestantizam i sumnji da je učestvovala u pobuni protiv kraljice, dva meseca je bila zatvorena u tornju Tauer. Svesna u kakvoj se opasnosti nalazi, te da joj glava doslovno zavisi od Marijinog raspoloženja, Elizabeta je glasno protestovala i potvrđivala svoju nevinost. Ministar Karla V, cara Svetog Rimskog carstva, upozorovao je Mariju da joj tron neće biti siguran dok god je njena polusestra u životu, ali članovi vlade koji su simpatisali Elizabetu savetovali su kraljicu da je u nedostatku dokaza poštedi. Ostavljanje Elizabete u životu savetovao je i Filip II Španski, Marijin muž. Marija je poslušala Filipov savet i Elizabeti odredila šestomesečni kućni pritvor. Na putu do Vudstoka Elizabetinu kočiju pratile su kolone žena.
Marija je često pozivala sestru na dvor i Elizabeta je nevoljno pristajala, mada je žaleći se na „tešku prehladu“ nastojala da odloži njoj neugodno druženje sa Marijom. Na Marijinu zapovest, a Filipovo insistiranje, Elizabeta se na kraju vratila na dvor, kako bi negovala „trudnu“ kraljicu. Marija, međutim, nije bila trudna — to je bila poslednja od njene dve lažne trudnoće, nakon koje niko, pa ni sama Marija, nije verovao da će ijedno dete biti rođeno iz njenog braka sa španskim kraljem.Elizabeta je počela planirati svoju vladu već u oktobru 1558. godine.

Dana 17. novembra 1558. godine, samo jedanaest dana nakon što je zakonski imenovala polusestru svojom naslednicom, umrla je kraljica Marija I i u skladu sa Zakonom o nasleđivanju, Elizabeta je nasledila englesku krunu. Narod je slavio smrt nepopularne Marije i uz veselje je prihvatio Elizabetin dolazak na tron. Puna suverenska titula Elizabete I glasila je: Milošću Božijom, kraljica Engleske, Francuske i Irske, branitelj vere, vrhovni poglavar Crkve Engleske i Crkve Irske. Elizabeta je, kao i svi engleski vladari počevši od Edvarda III, nasledila titulu francuskog vladara, ali nije nikada vladala Kraljevinom Francuskom.
Za krunisanje Elizabete bio je zadužen Oven Ogletorp, biskup od Karlajla. Nadbiskup od Kenteberija, koji je inače zadužen za krunisanje monarha, umro je na isti dan kao i Marija I, a nadbiskup od Jorka i biskup od Darhama, koji su bili iznad biskupa od Karlajla u rangu, našli su način da izbegnu krunisanje protestantske kraljice. Biskup od Karlajla je bio katolik, a sama ceremonija zbunjujuća mešavina protestantskih i katoličkih običaja.Elizabeta I je krunisana 15. januara 1559. u svojoj dvadeset i petoj godini.

Prvi problem sa kojim se nova kraljica morala suočiti bio je problem religije, koji je zadavao muke Henriju, Edvardu i Mariji. Elizabeta, međutim, za razliku od njih nije bila preterano religiozna, te je njena verska politika bila relativno tolerantna prema svim verskim grupama tada prisutnim u Engleskoj i Irskoj. Nije sumnjala u to da većina njenih podanika želi da se Engleska opet oslobodi papske manipulacije i španskog uticaja. Takođe je znala da je ni papa ni Katolička crkva nikada neće priznati za zakonitu vladarku, budući da su brak njenih roditelja smatrali nezakonitim od njegovog samog početka. Elizabeta je zato odlučila ponovo da stavi na snagu Zakon o uniformnosti kojim je protestantizam ponovno uveden kao jedina zakonita religija. Zakonom o vrhovništvu Crkvu je vratila pod kraljevsku vlast.

Odluke nove monarhinje naišle su na opoziciju u Domu lordova, pogotovo kod biskupa, ali Elizabeta je imala sreće pošto su, u vreme donošenja ovih zakona, mesta biskupa bila upražnjena zbog epidemije koja je harala episkopijom. Protestanti su tako bili u mogućnosti da nadglasaju konzervativce i biskupe, kojih je nedostajalo deset. Sve crkvene službenike koji se nisu hteli pokoriti njenom zakonu Elizabeta je smenjivala i kažnjavala. Elizabeta je uglavnom izbegavala upotrebu sile u svrhu ostvarivanja svojih religijskih ciljeva. Jednom prilikom je izjavila da su joj draži odani katolici nego puritanci, protestantski ekstremisti koji su se zalagali za ograničavanje kraljevskih ovlašćenja.
Mnogi katolici, posebno oni evropski, smatrali su Elizabetu jeretikom. Godine 1570. papa Pije V ju je ekskomunicirao, nazivajući je „navodnom kraljicom Engleske“. Ova sankcija, koja je faktički oslobodila katolike od pokoravanja Elizabeti, postigla je samo zbližavanje Anglikanske crkve i Krune. Pije V ovim potezom nije nimalo popravio stanje katolika u Engleskoj, nasuprot — njihov položaj postao je samo teži zbog njihove upitne odanosti kraljici. Godine 1571. parlament je zabranio proglašavanje kraljice jeretikom i dovođenje u pitanje njenog prava na krunu, a pošto se taj čin smatrao veleizdajom, kazna je bila smrt. Kasnije je, nakon nekoliko zavera protiv Elizabete, veleizdajom proglašeno i obraćanje na katoličanstvo, a katolički sveštenici su bili protetrani iz Engleske.

Na spoljnopolitičkom planu Elizabeta je bila u sukobu sa svojom rivalkom, ujedno kćerkom njenog bliskog rođaka, škotskom i katoličkom kraljicom Marijom I. Njen prvi muž bio je kralj Francuske, tradicionalnog neprijatelja Engleske. U očima engleskih i evropskih katolika, Marija je bila zakonita naslednica trona. Francuzi su za vreme njenog braka sa Fransoaom II podržavali njeno pravo na tron, koje je držala kao unuka Henrijeve sestre Marije. Nakon gubitka te podrške zbog francuskih unutrašnjih problema sa hugenotima i smrti njenog supruga, Marija je i sama upala u probleme sa nadirućim protestantizmom u Škotskoj. Godine 1560. Škoti su bili prisiljeni da sa Englezima sklope Sporazum iz Edinburga, prema kojem su francuske trupe bile dužne da se povuku iz Škotske. Marija I nikada nije htela da ratifikuje niti prihvati ovaj sporazum.
Elizabeta je uvredila Mariju predloživši joj Roberta Dadlija, vlastitog bivšeg prosca, kao mogućeg muža. Neiskusna Marija je zatim počinila još jednu u nizu grešaka koje su je odvele u propast: sklopila je brak sa svojim rođakom, Henrijem Stjuartom, koji je i sam držao pravo na engleski tron. Marija se Henrija ubrzo zasitila, te se odlučila osloboditi njegovih prohteva. Henri je ubijen pod sumnjivim okolnostima, od strane grupe koju je predvodio Džejms Hepbern. Marija se nedugo nakon nakon Henrijeve smrti preudala, za četvrtog supruga izabravši upravo Hepberna. Sama Elizabeta je pismima kudila svoju rođaku zbog ove odluke.

Suočena sa protestantskom pobunom, Marija je 19. maja 1568. godine bila prisiljena da pobegne u Englesku, gde se nadala gostoprimstvu rođake. Škotski lordovi naterali su je na abdikaciju u korist svog jednogodišnjeg sina Džejmsa. Elizabeta je instinktivno prvo poželjela pomoći Mariji da povrati tron, ali je odustala od tih namera nakon konsultacija sa parlamentom. Umesto da je vrate u Škotsku ili Francusku, obe katoličke i neprijateljske države Engleske, Elizabeta je odlučila igrati na sigurnu kartu — uhapsila je Mariju kratko nakon što je ona prešla granicu njenog kraljevstva.
Za vreme svog zatvoreništva u Engleskoj Marija je premeštana po raznim zamkovima, te je jedno vreme odsedala samo sedamdeset kilometara daleko od Elizabete, ali to je najviše što joj se ikada približila — Marija i Elizabeta se nisu nikada srele.
Nakon neslagnja oko pitanja treba li Mariji suditi za ubistvo Henrija Stjuarta, odlučeno je da će biti sprovedeno samo ispitivanje. Ono je održavano od oktobra 1568. do januara 1569. godine. Na ispitivanje jesu uticale političke pogodnosti, ali Elizabeta nije želela da osudi Mariju zbog ubistva. Ispitivanje se baziralo na Marijinim ličnim dokumentima pronađenim u Edinburgu, između ostalog uključujući grupu od osam pisama od Marije upućenih Hepbernu, za koja se danas veruje da su lažna.
Godine 1570. Šarl IX je pregovarao sa Elizabetom i pokušao da je uveri da pomogne Mariji da vrati škotsku krunu. Kao preduslov Elizabeta je tražila da Marija ratifikuje Sporazum iz Edinburga, kojim bi Elizabetu priznala za zakonitu englesku kraljicu i odrekla se svojih zahteva za tronom. Marija je to opet odbila, ali su pregovori nastavljeni. Zavera čiji je cilj bilo ujedinjenje Marije i Tomasa Hauarda, 4. vojvode od Norfolka, u bračnu uniju, naterala je Elizabetu da prekine pregovore sa Šarlom IX, a parlament je 1572. godine izglasao zakon kojim se Mariji oduzima pravo na tron. Elizabeta je otišla do te mere da je 1584. godine zatražila da se potpiše dokument koji bi sprečio svakoga da profitira od njenog ubistva. Iako taj dokument nije nikada ozakonjen, potpisale su ga stotine ljudi, uključujući i samu Mariju.
Marija je vremenom postajala teret koji Elizabeta nije mogla niti htela da podnosi. Tokom godina umešala se u nekoliko zavera sa ciljem ubistva Elizabete, dizanja katoličkog ustanka i preuzimanja engleske krune uz pomoć Francuske i Španije. Nakon devetnaest godina zatvora, Marija je, zbog pretpostavljenog učestvovanja u Babingtonovoj zaveri čiji je cilj bio zbacivanje Elizabete, osuđena za veleizdaju i 8. februara 1587. pogubljena nestručnim odrubljivanjem glave.

Godine 1569. Elizabeta se suočila sa katoličkom pobunom u Irskoj, koju je podstakao i papa. Pobunjenici su želeli Irsku učiniti bazom koja bi Špancima pružila potporu u napadu na Englesku. Pobunu je uspešno svladala i usprkos njoj nije započela proganjanja katolika, već je i dalje nastavila sa tolerantnom politikom, iako nije prezala od upotrebe sile kada je to bilo potrebno.Naredila je da se prema Ircima, „tom nepristojnom i varvarskom narodu“, odnosi na isti način kao i prema Englezima.
Engleski brodovi su tokom 1569. dolazili u sukob sa španskim brodovima, pri čemu je bilo gubitaka na obe strane. Suprug pokojne kraljice Marije I, španski kralj Filip II i Elizabetin zet koji ju je bio svojevremeno spasio iz zatvora, pokrenuo je 1567. vojnu kampanju kako bi suzbio protestantsku pobunu u Holandiji. Iz tih razloga nije bio u mogućnosti da odmah krene u rat protiv Engleske. Za taj poduhvat se pripremao tako što je unutar Engleske organizovao zaveru protiv Elizabete, koja je na vreme otkrivena i nepravedno pripisana Mariji I Škotskoj.

Filip II planirao je 1587. godine izvršiti invaziju na Englesku, ali ga je Elizabetin veliki pomorski zapovednik, Frensis Drejk, sprečio u tome spalivši mu deo flote kod Kadiza. Kao zvaničan razlog za invaziju uzeo je papinsku bulu koja je Elizabetu proglašavala jeretikom i smrt katolkinje Marije Stjuart. Filip nije podnosio engleske gusare koji su pljačkali njegove brodove prilikom njihovog povratka iz Amerike, a Elizabeta je to gusarstvo odobravala. Čak je svog glavnog gusara, Frensisa Drejka, proglasila vitezom 1581. godine. Ono što je nedostajalo engleskoj mornarici bio je novac koji Elizabeta nije rado davala.
U julu 1587. Filip II je dobio zvaničnu dozvolu pape da izvrši invaziju na Englesku i vrati je katoličanstvu, te da sam izabere novog engleskog monarha.
Armada je u početku imala veoma iskusnog komandanta, 1. markiza od Santa Kruza, ali on je umro u februaru 1588. godine, tako da je vojvoda od Medine Sidonije zauzeo njegovo mesto. Flota je krenula sa 22 ratna broda Španske kraljevske mornarice i 108 trgovačkih brodova adaptiranih za borbu. Namera je bila da se pređe La Manš, da se ukotvi u Flandriji gde je vojvoda od Parme čekao spreman za invaziju na jugoistočnu Englesku.
Armada je postigla svoj prvi cilj i ukotvila se u Severnom moru nedaleko od Gravelinesa, na morskoj granici između Francuske i Španske Holandije. Dok su čekali na uspostavljanje komunikacije sa vojskom vojvode od Parme, engleski ratni brodovi su osuli paljbu po španskim brodovima, naterali ih da dignu sidra i napuste mesto sastanka sa vojvodom od Parme. Armada je uspela da se regrupiše i povuče na sever, dok su je progonili engleski brodovi. Povratak u Španiju je takođe bio poguban — snažne oluje su flotu skrenule sa kursa i više od 24 broda je nastradalo na severnoj i zapadnoj obali Irske, dok su preživeli našli utočište u Škotskoj. Flota je izgubila oko pedeset plovila od početnih 22 galije i 108 naoružanih trgovačkih brodova.
Neupoznata sa ovim porazom Španaca, engleska vojska je u neizvesnosti čekala na obalama Tilburua. Elizabeta je tu održala jedan od njenih najuticajnijih govora, u kojem je, između ostalog, rekla da "zna da ima tijelo slabašne žene, ali i srce i stomak kralja, i to engleskog kralja", ali da će sama predvoditi vojsku na ratnom polju ukoliko "Parma ili Španija, ili bilo koji evropski princ, odluči napasti granice njenoga kraljevstva". Pobeda nad "Nepobedivom armadom" je Elizabeti donijela veliku popularnost i slavu u narodu. Ceremonija kojom je ona proslavljena parirala je samom Elizabetinom krunisanju.

Kada je francuska kruna došla u ruke protestanta, Anrija IV, kome su pravo na krunu osporavali papa i Filip II, Elizabeta je pristala poslati mu vojnu podršku. Uvođenje protestantizma kao zvanične vere Francuza značilo bi jačanje položaja engleskih protestanata, ali ni Elizabeta ni njeni komandanti nisu se značajnije potrudili pomoći Anriju IV — njihove kampanje u Francuskoj bile su slabo organizovane i neefikasne, a sama Elizabeta je oklevala poslati pojačanje u Francusku i osigurati potrepštine za sve slične ekspedicije.
Uprkos njenom uplitanju u vojna pitanja i kontroli koju je ostvarivala nad svojim komandantima dok su ovi bili unutar granica njenog kraljevstva, te iste vojskovođe koji su zadobili Elizabetino povjerenje često su je držali neinformisanom i ona je uglavnom bila potpuno neupoznata sa situacijom na ratištima van Engleske.

Razlozi zbog kojih je Elizabeta odlučila ostati usedelica i danas su nepoznati, a nagađanja o njima oduvek su bila zanimljiva romantičarima. Neki misle da ju je Tomas Simor, četvrti muž Katarine Par i čovek u čijoj je kući živela kao mlada devojka, svojim napastvovanjem odvratio od seksualnih odnosa. Drugi smatraju da je Elizabeta znala da je i ona, baš kao i njena sestra, neplodna.Iako je je možda mogla roditi sebi naslednika, najverovatniji razlog zbog kojeg je redom odbijala sve prosce bio je strah da bi njen muž mogao poljuljati njen status vladarke, kao što se desilo Mariji I Škotskoj, i preoteti joj moć.
Nedugo nakon smrti Marije I Tjudor, njen udovac, španski kralj Filip II, želio je da se oženi Elizabetom i tako zadrži titulu engleskog kralja, koja mu je bila zagarantovana samo za vreme Marijinog života. Ovaj plan je bio odmah osuđen na propast, ne samo zbog Elizabetine nevoljnosti da se odrekne protestantizma, već i iz istog razloga iz kojeg je valjanost braka između Henrija VIII i Katarine Aragonske bila upitna — crkveni zakoni sprečavali su osobu da sklopi brak sa muževim bratom ili ženinom sestrom, što je bio slučaj sa Filipom i Elizabetom.
Bez obzira na nevoljnost da se uda, Elizabeta je tajno flertovala sa svojim mladim savetnicima, pogotovo oženjenim Robertom Dadlijem. Dadli je bio njen prijatelj iz detinjstva, a kada se između njih počela javljati romansa 1559. godine Dadli je već bio oženjen. Dvorom su se širili glasine da tada dvadesetpetogodišnja kraljica spava sa Dadlijem. Vilijam Sesil, Elizabetin najuticajniji savetnik, jasno je izjavio da ne podržava vezu. Veliki skandal izbio je kada je Dadlijeva supruga, Ejmi Robsart, pronađena mrtva pod sumnjivim okolnostima 1560. godine.Danas se smatra da je umrla od raka dojke, ali u trenutku njene smrti mislilo se da ju je ubio Dadli kako bi se oženio kraljicom.Tokom nekoliko meseci Elizabeta je ozbiljno razmišljala o udaji za Dadlija, ali je na kraju tu pomisao ostavila po strani. Dadliju je dala titulu grofa od Lestera, a njihov odnos se vremenom vratio na nivo snažnog i trajnog prijateljstva. Dadli je umro 1588. godine, a nakon Elizabetine smrti petnaest godina kasnije, kod nje je nađena njegova poruka označena kao njegovo poslednje pismo.

Elizabeta jeste ozbiljno razmatrala bračne ponude nekih muškaraca, ali je svoj mogući brak smatrala dužnošću, a ne radošću. Još pre dolaska na tron, za vreme sestrine vladavine, savojskom vojvodi je preko rođaka poslala poruku o svojoj zainteresovanosti za njega, ali nije dobila odgovor. Najbliže što se približila udaji bila je ponuda Fransoa, vojvode od Anžuja, sina Anrija II, ali ovu ponudu je 47-godišnja kraljica odbacila nakon tri meseca udvaranja. Na pritiske parlamenta da se uda odgovorala je kako će radije „biti neudata prosjakinja, nego udata kraljica“. Kada se Elizabeta 1562. godine razbolela od boginja, parlament je prihvatio činjenicu da će njihova kraljica umreti neudata, pa su je molili da bar imenuje naslednika. Elizabeta je i to odbila da uradi, plašeći se da bi izabrani naslednik mogao ugroziti njeno pravo na tron. Zbog ovih propusta je u određenim trenucima smatrana i neodgovornom.
Elizabeta je kao usedelica stvorila svojevrstan kult devičanstva. U poeziji i likovnoj umetnosti prikazivana je kao boginja češće nego kao obična žena. Nosila je perike i tešku šminku. U to doba metafora, Elizabeta je često govorila kako je „udata za svoje kraljevstvo“, te u javnim govorima svoje podanike spominjala kao „svoje muževe“.
Dok je ona odgađala svoju udaju, parlament i ostatak kraljevstva su nagađali ko će biti njen mogući naslednik. Postojale su dve moguće linije nasleđivanja, i to prema dve sestre kralja Henrija VIII, mlađoj — Mariji, i starijoj — Margareti. Po mlađoj sestri linija je vodila prema Katarini Grej, sestri zbačene i pogubljene kraljice, Džejn Grej. Katarina je umrla nedugo nakon što je predložena za naslednicu. Druga je linija vodila prema Stjuartima, potomcima starije Henrijeve sestre. Margareta je bila baba škotske kraljice, Marije I, koja je pogubljena Elizabetinom odlukom. Marijin sin, Džejms VI i Elizabetino kumče, je tako ostao poslednji u naslednoj liniji.

Poslednje godine Elizabetine vladavine obeležene su slavnim umetnicima Kristoferom Marlouom, Vilijamom Šekspirom i Benom Džonsonom, osvajanjem i kolonizacijom Severne Amerike i jačanjem engleske pomorske flote, a time i velikim razmahom trgovine. Elizabeta je 1600. osnovala Britansku istočnoindijsku kompaniju, a njena tolerantna i prosvećena politika dovela je do procvata filozofije i nauke.
Kako je mogućnost njene udaje umirala, tako se menjala i javna slika o Elizabeti — sada se naglašavala njena devičanska čistoća. Na portretima je prikazivana mnogo mlađa i lepša nego što je tada bila — oćelavila je, a boginje su joj uništile kožu. Što je više njena lepota nestajala, to su je njeni dvorjani i dvorski slikari više hvalili.
Sama Elizabeta bila je obuzeta melanholijom, postala je cinična i potpuno se osamila. Zdravlje joj je bilo zadovoljavajuće sve do jeseni 1602. godine, kada pada u depresiju zbog naglih smrti bližih prijatelja. Tuga uzrokovana gubitkom prijatelja dosegla je svoj vrhunac u februaru, kada joj umire rođaka i vrlo bliska prijateljica, grofica Katarina Keri. Povukla se u palatu Ričmond gde je provela svoje poslednje dane. Šezdesetdevetogodišnja kraljica umrla je u ranim jutarnjim satima, između dva i tri sata nakon ponoći, dana 24. marta 1603. godine, nakon 44 godine na tronu. Njeni ministri počeli su se pripremati da Džejmsa VI Stjuarta proglase kraljem Engleske. Dok se kočija sa Elizabetinim telom vozila kroz London prema Vestminsterskoj opatiji, gde je Elizabeta sahranjena 28. aprila, ljudi su, prema opisu Džona Stoua, sa nevericom izlazili na ulice i prozore posmatrati kraljicu na njenom posljednjem putovanju. Elizabeta I sahranjena je u Vestminsterskoj opatiji. Na grobu koji deli sa svojom sestrom, Marijom I, zapisano je na latinskom: „Zajedno na tronu i u grobu, ovdje ležimo mi, dvije sestre, Elizabeta i Marija, nadajući se uskrsnuću.“
Proglašenjem Džejmsa VI za engleskog kralja Džejmsa I, sa istorijske i dinastičke scene u Engleskoj sišla je dinastija Tjudor, a engleski presto zauzeli su članovi dinastije Stjuart.

Kraj rata sa Španijom i smanjenje poreza naveli su neke ljude na lagano olakšanje u trenutku Elizabetine smrti. Većina će, međutim, već dvadeset godina nakon njene smrti osetiti nostalgiju za zlatnom elizabetanskom erom — vladavinu Džejmsa I obeležavala je korumpiranost dvora i poklanjanje pažnje dvorskim aferama i intrigama, na štetu državnih poslova. Dok je Elizabeta smatrana heironom od strane protestanata, isti su Džejmsa, čiji su roditelji bili katolici i koji je uvek simpatisao katolike, gledali sa velikim nepoverenjem. Elizabetina vladavina smatrana je idealom saradnje između parlamenta, Crkve i same Krune.
Slika koju su početkom 17. veka sačinili njeni protestantski simpatizeri pokazala se trajnim i uticajnim opisom Elizabete. Sećanje na Elizabetu oživljavano je za vreme Napoleonovih ratova, kada se nacija opet našla na rubu invazije, u istoj situaciji koju je vekovima pre prouzrokovala Marija I udavši se za španskog kralja, a razrešila Elizabeta. Na uspešnost Elizabetine ideologije podsećano je i tokom viktorijanske ere, kao deo propagiranja britanskog imperijalizma koji je razvila kraljica Viktorija. Sredinom 20. veka Elizabeta je postala romantičarski simbol otpora stranim silama. Papa Sikst V o Elizabeti je rekao: „Ona je samo žena, samo gospodarica polovine ostrva, a opet sebe čini strahom Španije, Francuske, Carstva, sviju.“ Virdžinija, engleska kolonija u Severnoj Americi i kasnije članica Sjedinjenih Država, je nazvana u čast Elizabete I.
Današnji istoričari međutim, Elizabetu gledaju u nešto kompleksnijem svjetlu. Iako proslavljena pobedom nad Filipovom Nepobedivom armadom, Elizabetina vojska pretrpela je neke ozbiljne poraze na kopnu, u šta spada gubitak poslednjeg kopnenog komadića engleske teritorije. Kritičari se osvrću i na Elizabetinu nepoverljivost pri vojnom i finansijskom pomaganju protestantskih zemalja na kontinentu, u cilju odbrane njene vere od Habzburgovaca. Iako slavljena kao heroina protestantskih naroda, sama Elizabeta se nije nikada odrekla svih katoličkih običaja. Elizabeta je čvrsto verovala da je vera ljudi njihova privatna stvar i nije želela, kako je to Frensis Bejkon citirao, da „gradi prozore u ljudska srca i njihove tajne“.
Elizabeta I je bila prvi Tjudor koji je priznao da monarh vlada uz saglasnost naroda, te je uvek blisko sarađivala sa parlamentom i poverljivim savetnicima, što je bio stil vladanja koji su njeni naslednici propustili pratiti.

Nazad