Meri I Tjudor

Meri I Tjudor ili Marija I Tjudor (engl. Mary I of England; 18. februar 1516 — 17. novembar 1558.) je bila kraljica Engleske i kraljica Irske u periodu od 1553. do 1558. godine. Poznata je i pod nadimkom Krvava Meri.
Bila je ćerka kralja Henrija VIII i Kataline od Aragona. Ne treba je mešati sa škotskom kraljicom Meri Stjuart koja je živela u drugoj polovini 16. veka. Na kratko je vratila rimokatoličanstvo u Englesku, i za pet godina svoje vladavine ostala je upamćena kao Krvava Meri (Krvava Marija), zbog progona protestanata i povratka rimokatoličanstvu. Bila je udata za Filipa II od Španije (1556 — 1598) sa kojim nije imala dece.

Bila je jedino preživelo dete kralja Henrija VIII i njegove prve žene Katarine Aragonske, te, po majci, unuka aragonskog kralja Fernanda II i kastiljska kraljice Izabele I. Bila je vrlo napredno, ali bolešljivo dete lošeg vida i problema sa sinusima, zbog kojih je često patila od glavobolja. Moguće je da je uzrok njenog slabog zdravlja bio sifilis, kojeg je preko majke dobila od oca.
Sa devet godina je postala službena naslednica svog oca, ali Henri je i dalje silno želeo da dobije muškog naslednika. Henri je bio jako blizak sa Marijom i ona je tokom detinjstva smatrana najvažnijom evropskom princezom. Stranim posetiocima je, predstavljajući im svoju kćeru, Henri običavao da govori: Ova devojčica nikada ne plače. Za Marijin odgoj brinula se guvernata i njena majka, koja ju je sama podučavala latinski jezik, a uz pomoć španskog učitelja učila je i grčki jezik, nauku i muziku.
Godine 1525. Mariji je neslužbeno dodeljena titula princeze od Velsa kao očevoj naslednici i ona je počela da obavlja prestolonasledničke dužnosti u ime brata kojeg još uvek nije imala. Predsedavala je velškim savetom u zamku Ladlou, u kojem je imala sopstveni dvor.
Već kada je navršila dve godine, njen otac Henri VIII obećao je njenu ruku sinu francuskog kralja Fransoe I. Nakon tri godine, to obećanje je razvrgnuto, a Marija je obećana Karlu V, caru Svetog Rimskog carstva, ali i taj je ugovor poništen pošto je Karlo tražio da Marija, tada Henrijevo jedino dete i presumirana naslednica, doseli u Španiju i sa sobom donese ogroman miraz. Nakon toga je sklopljen novi ugovor prema kojem se Marija trebalo da se uda za Fransoi I, a ne za njegovog sina, ali pripreme za venčanje omela je situacija stvorena Henrijevom željom da dobije muškog naslednika. Turbulentne okolnosti tokom sledeće decenije gurnuće u stranu pitanje Marijine udaje.

Rezultat Henrijevih težnji za sinom bila je poništenje braka sa Marijinom majkom Katarinom. Sa druge strane, rezultat toga poništenja bilo je razdvajanje engleskog i rimskog katoličanstva, pošto rimski papa nije želeo da poništi brak Henrija i Katarine. Henri je kao zvaničan razlog za poništenje braka naveo Katarinin prvi brak sa njegovim bratom, princom Arturom, zbog kojeg je, kako je on to video, njegov brak sa Katarinom viđen kao incest u Božijim očima. Marija je tako, dana 23. januara 1533. godine, postala dete iz nepostojećeg braka i time vanbračna, zbog čega je njena titula princeza zamenjena mnogo skromnijom titulom ledi. Njen otac je u trenutku poništenja braka sa Katarinom već bio venčan sa Anom Bolen, a njihov brak je ozakonjen već 25. maja 1533. godine.
Ana se bojala da će Marija, njena pastorka, predstavljati pretnju Elizabetinoj poziciji naslednice. Henri je zato otpustio sve sluge ledi Marije i poslao je u zamak Hatfild, gde je zajedno sa ostalom poslugom dvorila svoju dvadeset godina mlađu polusestru, princezu Elizabetu. Ana je često posećivala svoju kćerku i pritom se redovno sukobljavala sa Marijom. Marija joj se obraćala sa očeva ljubavnice, dok je Ana nju zvala prokleto kopile. Marija je nekoliko godina bila istrajna u odbijanju da prizna svoju maćehu za kraljicu i svog oca za vrhovnog verskog poglavara.
Ana jeste pokušala da popravi svoj odnos sa Marijom, pod uslovom da je ona prizna za kraljicu, što je Marija odlučno odbijala. Ana je gurala svoju kćerku Elizabetu ispred Marije kada god je to bilo moguće i tiho je ohrabrivala Henrija da favorizuje Elizabetu, jer je to bio jedini način da se ona sama održi na dvoru.
Posete majci Mariji su bile zabranjene čak i onda kada se Katarinino zdravlje naglo pogoršalo, ali Katarinine odane sluge su pomogle tajnom razmenjivanju pisama između majke i kćeri. Mariji nije bilo dopušteno da prisustvuje Katarininom pogrebu 1536. godine. Na dan Katarinine sahrane, Ana je pobacila sina, što navodi Henrija na sumnju da je njihov brak proklet. Ana je osuđena na smrt i pogubljena 19. maj a 1536. godine. Elizabeta je po majčinom pogubljenju proživela isto što i Marija - od princeze postala je ledi Elizabeta. Međutim, Marija je za vreme poništavanja braka svojih roditelja i gubitka titule imala 20, a Elizabeta samo tri godine.
Smatra se da je zbog ovog tretmana ogorčena Marija bila jako hladna prema sestri tokom Elizabetine adolescencije. Elizabetu je često zadirkivala spominjući pogubljene njene majke Ana, koju je nazivala vešticom. Pokušala je da popravi svoj odnos sa ocem tako što ga je priznala za vrhovnog poglavara Crkve Engleske. Ovim ne samo da je izgubila podršku Pape, već je i priznala nevalidnost braka svojih roditelja, te tako i sopstvenu nezakonitost.

Marija se nadala da će svi njeni problemi nestati smrću Ane Bolen. Samo dan nakon smrti jedne, dobila je drugu maćehu - Džejn Simor. Džejn je ohrabrivala Henrija da vrati obe kćerke na dvor, budući da joj one nisu mogle predstavljati prepreku. Džejnini pogledi i mišljenja su bili mnogo slični Marijinim, tako da je Marija prihvatila i poštovala novu maćehu. Džejn joj je ponudila da bude kuma sinu Edvardu, princu od Velsa, nasledniku kojeg je Henri toliko dugo čekao. Marija je pristala, a samo 12 dana posle postala predvodnica je Džejninog pogreba. Kao rezultat dobrih odnosa sa Henrijevom najdražom ženom, to jest, jedinom koja mu je rodila sina, Marija je vraćena na Henrijev dvor. Henri joj je čak poklonio i zamak na kojem je imala sopstveni dvor, iako je Marija odlučila da provodi više vremena sa svojim ocem. Kad god bi Marija pomenula svoju majku, Henri bi je ljutito oterao u njen zamak. Isto je činio i sa Elizabetom kada bi ona pomenula svoju majku, ali je nju slao u zamak Hatfild.
Marijina poslednja maćeha i Henrijeva šesta žena, Katarina Par, uspela je ponovo da okupi i pomiri celu porodicu. Na njeno insistiranje, Marija i Elizabeta su 1544. godine Zakonom o nasljeđivanju ponovo uvrštene u naslednu liniju, u kojoj je Edvard imao prednost nad obema, a Marija nad Elizabetom. Marija je poštovala Katarinu i slagala se sa njom, uprkos tome što je Katerina bila protestantkinja i samo dve godine starija od nje.

Nakon Henrijeve smrti 1547. godine, na tron dolazi Edvard VI, prvi engleski protestantski vladar koji je, putem regentskog veća i svoga lorda protektora, u verski i politički život Engleske počeo da uvodi, ponekad i nasilnim metodama, protestantske običaje i pravila.
Marija, predana katolkinja baš poput svoje majke, tražila je od brata sopstvenu kapelu, u kojoj bi se mogla moliti. Njen zahtev ne samo da je odbijen, već su joj vlasti potpuno zabranile da praktikuje svoju veru. Marija se zato obratila caru Karlu V, koji je Engleskoj zapretio ratom ukoliko se Mariji i dalje budu narušavale verske slobode. Nakon toga se na dvoru više nisu mešali u njene verske običaje i slobode, ali je ovaj čin ozbiljno uticao na Marijin odnos sa Edvardom.
Edvard VI umro je kao petnaestogodišnjak. Pre svoje smrti sastavio je testament prema kojoj su Marija i Elizabeta ponovo bile isključene iz nasledne linije, zbog toga što su bile rođene u Henrijevim poništenim brakovima. Jednostavan razlog za ponovno isključenje Marije bila je njena nevoljnost da se podredi novoj religiji, zbog čega se strahovalo da bi mogla trajno restaurirati katoličanstvo u Engleskoj, a pošto je za zvaničan razlog uzeta njena ilegitimnost, iz nasledne linije je morala biti izbačena i Elizabeta. Sledeća u naslednoj liniji bila je Fransis Brandon, kćerka Henrijeve mlađe sestre Marije, ali ona nije bila po volji Edvardovog regenta, Džona Dadlija, pa se sama odrekla naslednih prava. Za naslednicu je izabrana Džejn Grej koja je na kraju i nasledila krunu. Istoričari i pravni stručnjaci osporavaju pravnu ispravnost ovog testamenta iz više razloga, među kojima su najjači argumenti to što je testament sastavio tada maloletni i teško bolesni kralj, i to što je bila u protivnosti sa Zakonom o nasljeđivanju donesenim u vreme Henrija VIII.

Nakon Edvardove smrti 6. jula 1553. godine, krunu je, prema njegovom testamentu, nasledila Džejn Grej. Džejn je proglašena kraljicom 10. jula 1553. godine. U trenutku proglašenja, tada u narodu mnogo popularnija Marija, pobegla je u Safok. Tu je skupila vojsku od 20.000 ljudi i do 19. jula, sa Elizabetom umarširala u London gde su zbacile Džejn Grej s trona.

U početku svoje vladavine Meri I je težila da bude milosrdna vladarkaa, te je pustila Džejn Grej na slobodu, budući da je smatrala da je krunu preuzela pod prisilom svekra. Svečanost na kojoj je Meri I krunisana održana je 1. oktobra 1553. godine, a zvanična titula u trenutku kada je došla na tron glasila je: Marija, milošću Božijom, kraljica Engleske, Francuske i Irske, branilac vere, vrhovni poglavar Crkve Engleske i takođe Crkve Irske. Marija, vrlo verovatno nije nikada koristila ovu titulu jer se kosila sa njenim verskim uverenjenima, te ju je u decembru 1553. godine zvanično odbila da koristi.
Prva Marijina odluka kao kraljice bila je da je ponovo, retroaktivno, učini brak svojih roditelja važećim. Sa sebe je tako skinula etiketu kopileta, dok se Elizabeta nije nikada trudila da to učini.
U januaru 1554. godine došlo je do protestantske pobune pod vođstvom Tomasa Vajata kojeg je Džejn Grej želela vratiti na presto. Džejn i njen suprug, Gildford Dadli, zajedno sa njegovom braćom, optuženi su za veleizdaju i urotu protiv Marije. Suđeno im je u Londonu 13. novembra 1553. godine. Svi optuženi proglašeni su krivima i osuđeni na smrt. Prema presudi, Džejn je trebala biti ili spaljena živa na Tauer hilu, ili obezglavljena u London taueru, kako Marija poželi. Džejn i Gildford su pogubljeni dana 12. februara 1554. godine.

Već u januaru 1554. godine, tek šest meseci nakon što je krunu preuzela Marija, svi važni protestantski sveštenici beže u nemačke zemlje kako bi izbegli persekuciju oženjenog sveštenstva. U martu naredila je svim biskupima da uklone oženjene sveštenike. Parlament se sastao u aprilu i složio se sa Marijinom odlukom da uspostavi zakone koji kažnjavaju jeretike, pod uslovom da ona zaboravi na povrat zemlje samostanima.
Tokom svoje vladavine Marija je svu svoju pažnju posvetila tome kako bi na neki način poništila posledice Henrijevog raskola sa papom i Katoličkom crkvom, te pravne i verske posledice vladavine njenog polubrata. Trudila se da vrati Crkvu Englesku u okrilje Rimokatoličke crkve. Sa tim ciljem parlament je poništio sve zakone iz doba Edvarda VI, a glavne protagoniste prethodne protestantske vlasti progonila je svim sredstvima. Oko tri stotine njih je dala na pogubljenje spaljivanjem na lomači. Prvi pogubljenik bio je Džon Rodžers, čovek koji je Bibliju preveo na engleski jezik, a među pogubljenim bio je i Tomas Kranmer, sveštenik koji je aranžirao poništenje braka Marijinih roditelja.

Marija, neudata 37-godišnjakinja, trudila se da održi katoličanstvo u Engleskoj. Da bi joj to uspelo, morala je da obezbedi da njen naslednik bude katolik. Kako su njena sestra i svi bliski rođaci bili protestanti, jedini način da ostvari taj cilj bio je da se uda za katolika i rodi katoličko dete. Car Karlo V sugerisao joj je da se venča s njegovim jedinim sinom, nadvojvoda Filipom, što se nije svidelo engleskom plemstvu, a ni narodu budući da je postojao strah da bi Španija putem njihovih potomaka mogla zavladati Engleskom. Ovaj strah prouzrokovala je činjenica da je Marija bila prva vladarka Engleske, zanemari li se kratke i upitne vladavine Džen Grej i carice Matilde.
Nakon što je uspešno savladala Vajatevu pobunu, venčala se sa 11 godina mlađim Filipom. Brak je sklopljen 25. jula 1554. godine u Katedrali Vinčester. Kako je on kasnije postao prvi kralj ujedinjene Španije, ona je postala i kraljica Španije. Parlament je Filipu dodelio titulu kralja i odredio da će biti nominalni suvladar, ali da neće smeti uvoditi strance u englesku politiku. Bračni ugovor odredio je da će se likovi Filipa i Marije zajedno pojavljivati na kovanicama i pečatu kraljevstva, da će se parlament sazivati u ime para, te da će zajedno potpisivati državne dokumente, a Marijin grb je spojen s Filipovim. Ipak, parlament nije dozvolio da Filipov autoritet nadmaši Marijin, te Filip nikada nije bio krunisan za kralja Engleske i nikada mu nije bilo dozvoljeno mešanje u politiku Engleske. Njihova puna, zajednička titula glasila je: Filip i Marija, milošću Božijom, kralj i kraljica Engleske, Španije, Francuske, Jerusalima, obe Sicilije i Irske, nadvojvode Austrije, vojvode Burgundije, Milana i Brabanta, grofovi Habsburga, Flandrije i Tirola, branitelji vere.
Dok je Marija bila opsednuta ljubavlju prema Filipu, on je nju smatrao neprivlačnom i nakon samo 14 meseci braka otputovao u Španiju. Zbog ovog braka Marija je u narodu izgubila početnu podršku i postala izuzetno nepopularna.

Na spoljnopolitičkom planu Marija se, na nagovor svog supruga Filipa, uključila u rat protiv Francuske, koji je završio pogubno za interese Engleske; izgubljen je i poslednji komadić francuske teritorije kojim je vladala Engleska, grad Kale. Uprkos braku Marije i Filipa, Engleska se nije okoristila ogromnom zaradom od trgovine sirovinama iz Novog sveta, kojeg je Španija gotovo celog kolonizovala.
Na unutrašnjem političkom planu, osim restauracije katoličanstva, pokušala je da sprovede novčanu reformu koja joj nije uspela, kao i neuspešan povrat zemljišnog vlasništva samostanima kojima je ona oduzeta za vreme Henrija VIII.

Tokom svog braka patila je od sindroma lažne trudnoće i bila napuštena od strane supruga, pa je postala više tragična osoba nego tiranin, kakvom ju opisuju mnogi istoričari. Doživela je dve lažne trudnoće. Pre smrti sačinila je testament u kojoj je navela da će njen suprug Filip biti regent njihovom detetu do njegove punoletnosti, ali naposletku nijedno dete nije rođeno iz njenog braka sa španskim kraljem. Umrla je 17. novembra 1558. godine, najvjerovatnije od karcinoma jajnika, a kako nije imala toliko željenog deteta, nasledila ju je polusestra Elizabeta I.
Iako je u svom testamentu zatražila da bude sahranjena pored svoje majke u katedrali Piterborou, Marija je sahranjena u Vestminsterskoj opatiji. U isti grob će četiri decenije kasnije biti sahranjena i njena polusestra Elizabeta. Natpis na njihovom grobu, kojeg je dodao Džejms I Stjuart, na latinskom kaže: Partneri i na tronu i u grobu, ovde leže dve sestre, Elizabeta i Marija, nadajući se vaskrsenju.
Sećanje na Mariju i njenu vladavinu preživelo je u mnogo oblika umetničkih dela. Popularna dečja uspavanka, Mary, Mary, Quite Contrary, za koju se smatra da je stvorena u 18. veku od strane protestanata, indirektno i putem poređenja govori o marijanskim persekucijama, Marijinoj nesposobnosti da rodi decu i nezainteresovanosti njenog muža za nju. Dok ova pesmica Mariju prikazuje kao tragičnu figuru, za današnje mišljenje o Mariji kao tiraninu zaslužnim se, između ostalih, smatra i Mark Tven, koji ju je u svom delu zvanom Kraljević i prosjak nakratko prikazao kao hladnu i okrutnu osobu.

Nazad