Katarina Par

Katarina Par (engl. Katherine Parr; 1512 — 5. septembra 1548) je bila šesta žena Henrija VIII. Za razliku od ostalih njegovih žena, Katarina nije bila plave krvi. Udavala se četiri puta, prvi put za sera Edvarda Boroua, ali je on umro brzo nakon njihovog venčanja 1529. godine, pa se udala za Džona Nevila, koji je takođe umro. Katarina je zatim upoznala Henrija VIII, a 18 meseci nakon pogubljenja Katarine Hauard, 12. jula 1543. godine oni su se venčali. Nakon nepune četiri godine braka, Henri je umro 28. januara 1547. godine. Katarina nije dugo tugovala i ubrzo se četvrti i poslednji put udala, ovoga puta za rođaka Henrijeve treće žene Džejn, Tomasa Simora. Nije još dugo živela; umrla je nakon rođenja svog prvog deteta, 5. septembra 1548. godine.

Već pet puta se pozicija Henrijeve žene, bez obzira na titulu koja je sa njom dolazila, pokazala previše rizičnom i Henri nije lako pronašao novu suprugu. Prema novom zakonu koji je Henri uveo pred pogubljenje Katarine Hauard, svaka njegova buduća žena koja bi lagala o svom devičanstvu bila bi automatski osuđena na obezglavljivanje. Henri nije bio baš dobar pri prepoznavanju devica; sumnjao je u Anu Klevsku koja je zasigurno umrla kao devica, a pogrešio je opet u vezi Katarine Hauard koju je smatrao devicom. Katarina, sa druge strane, nije imala problema sa tim jer svoje devičanstvo nije morala da potvrđuje; bila je imućna, dvostruka udovica. Tako je ostala najbolja Henrijeva prilika za ženidbu.

Udala se za kralja 12. jula 1543. godine u palati Hampton. Time ne samo da je postala kraljica Engleske, već i novonastalog kraljevstva Irske. Kao kraljica, Katarina je bila delimično zaslužna za pomirenje Henrija i njegovih kćeri, Marije i Elizabete, koje su kasnije postale engleske monarhinje. Razvila je i prijateljski odnos sa Henrijevim sinom Edvardom, koji je nasledio Henrija kao Edvard VI.
Tokom tri meseca, od jula do septembra 1544. godine, Katarina je upravljala carstvima u ime Henrija, koji je išao na svoj zadnji i bezuspešni put u Francusku. Jedina žena kojoj je Henri prethodno poverio ovu dužnost bila je Katarina Aragonska, i to decenijama pre. Zahvaljući činjenici da je njen stric bio član kraljevskog saveta i dobrom odnosu sa Tomasom Kranmer i grofom od Hertforda, Katarina je bila u mogućnosti da upravlja državom onako kako je ona smatrala da treba. U tom periodu rukovala je finansijama i provizijama, potpisala pet kraljevskih proglasa i bila informisana o svim dešavanjima u nestabilnoj Škotskoj, kojom je tada vladala kraljica Meri Stjuart. Smatra se da su odluke koje je ona donosila kao regent, zajedno sa snažnim karakterom i dostojanstvom, uveliko uticale na kasniju vladavinu njene pastorke Elizabete.
Njeni verski pogledi su složeni zbog nedostatka dokaza i citata. Katarinin dvor bio je otvoren za mnoge intelektualne i religijske debate, zbog čega je ubrzo zadobila nepoverenje katolika. Katarina je bila rođena i vaspitana kao katolkinja, ali je u kasnijem životu pokazivala interes za novu veru. Zanimala ju je dovoljno da zadobije nepoverenje katolika, pogotovo nadbiskupa Stivena Gardinera i kancelara Tomasa Rioteslija, grofa od Sautemptona, koji su pokušali da okrenu kralja protiv nje 1546. godine. Čak je planirano hapšenje, ali je Katarina uspela da ubedi muža da se sa njim raspravljala oko religije samo da bi mu skrenula misli sa čira na nozi. Henri je ostao katolik, iako ne rimokatolik, i ubrzo je zabranio ovakva okupljanja i teološke debate koja su konzervativci smatrali leglom jeresa, ali Katarina je bez problema zaobilazila muževljeve komande i nastavila da proučava protestantske poglede. Kasnije, kada je persekucija i protestanata i prereligioznih katolika dosegla vrhunac, Katarina je bila primorana da izbaci sve svoje teološke knjige.

Nazad