|
Godine 1544. Henri je
predvodio trupe prilikom opsade Bulonja, što predstavlja pokušaj
osvajanja francuske teritorije. Nakon ovoga Henri se razboljeva i umire
28. januara 1547. godine. U svom testamentu Henri priznaje ćerke iz
poneštenih brakova sa Katarinom od Aragona i Anom Bolen, ali one i dalje
nisu zakoniti naslednici. (Kako su ovi brakovi bili poništeni, oni se
zakonski nikada nisu ni desili, pa deca iz ovih brakova su nezakonska.)
U slučaju da sve troje njegove dece umre bez naslednika, testament
propisuje da potomci njegove mlađe sestre Meri imaju prednost u odnosu
na potomke njegove starije sestre Margaret, kraljice Škotske.
Edvard,
njegov devetogodišnji sin iz braka sa Džejn Simor, postaje Edvard VI
kralj Engleske.
 Vojvoda od
Samerseta
Iako je Henri
odredio grupu ljudi koji će biti regenti do Edvardovog punoletstva,
Edvard Simor, prvi vojvoda od Samerseta, Edvardov ujak, brzo uspeva da
preuzme potpunu kontrolu i vlast i proglašava sebe vojvodom od Samerseta
15. februara 1547. godine. Njegova dominacija nad kraljevim savetnicima
bila je potpuna. Samerset je želeo da ujedini Englesku i Škotsku brakom
između Edvarda i mlade škotske kraljice Meri, i nameravao je da sprovede
Englesku reformu na Škotsku crkvu. Samerset je poveo veliku i dobro
opremljenu vojsku na Škotsku. U bici kod Pinki Kleugha, ova vojska se
sukobila sa vojskom regenta Džejmsa Hamiltona, drugog erla od Arana, 10.
septembra 1547. godine. Samersetova vojska uspeva da porazi Škote, ali
mlada kraljica Meri uspeva da pobegne u Francusku gde se veri sa dofenom,
budućim Fransoom II. Uprkos Samersetovom nezadovoljstvu zbog neuspelog
braka, njegova pobeda kod Pinki Kleugha čini njegovu poziciju na dvoru
neosporivom.
U međuvremenu, Edvard VI, uprkos tome što ima samo devet godina, kreće u
reformu religije. Godine 1549. Edvard naređuje da se izda Knjiga običnih
molitvi, koja propisuje način održavanja službi u crkvi. Kontroverzna
nova knjiga nije naišla na odobravanje od strane katoličkih
konzervativaca ali ni od strane reformista i posebno je bila zabranjena
Devonu i Kornvolu, gde je uticaj tradicionalnog katolicizma bio najjači.
U to vreme u Kornvolu mnogi žitelji su znali samo Kornijski jezik, tako
da nisu razumeli nove liturgije i novi Engleski prevod Biblije. Ovo je
uzrokovalo da ljudi iz Kornvola kreiraju Molitvenu knjigu pobune. Ovo je
zabrinulo Samerseta, koji je u to vreme već postao lord-protektor i on
šalje vojsku da uguši pobunu. Svaki deseti stanovnik Kornvola bio je
pogubljen. Pobuna nije uticala da Edvard pažljivije menja religiozne
propise, već je samo produbila njegov negativan stav prema katoličkim
nekonformistima. Ovo se odnosilo i na njegovu stariju sestru, ćerku
Katarine od Aragona, Mariju, koja je bila pobožna i posvećena katolkinja.
Edvard je imao dobar odnos sa drugom sestrom, Elizabetom, koja je bila
protestantkinja. Iako je bila umerena protestantkinja, to dobija na
značaju prilikom optužbe da je počinila preljubu sa bratom vojvode
Samerseta, Tomasom Simorom, koji je bio muž Henrijeve poslednje žene,
Katarine Par. Elizabetu je ispitivao jedan od Edvardovih savetnika, i na
kraju je oslobođena optužbi, bez obzira na prinudne ispovesti njenih
sluga Katarine Ešli i Tomasa Para. Tomas Simor je uhapšen i pogubljen
20. maja 1549. godine.
Problematično
nasleđe
Lord-protektor Samerset polako gubi moć. Posle nasilnog odvođenja
Edvarda VI u Vindzor zamak, u nameri da ga tamo držio kao taoca,
Samerset biva smaknut sa vlasti od strane članova saveta, pre svega od
strane svog glavnog rivala Džona Dadlija. Džon Dadli proglašava sebe
vojvodom od Nortamberlenda i postaje lord- protektor, ali poučen
greškama prethodnika ne koristi ovu titulu. Nortambelend bio je veoma
ambiciozan i želeo je da osigura protestantsku crkvu u Engleskoj, ali je
istovremeno se i bogatio i ugrabio za sebe puno novca i razna imanja.
Naredio da se u crkavama unište svi tradicionalni katolički simboli, pa
su mnoge crkve izgledale prazne i opustošene. Revizija Knjige običnih
molitvi objavnjena je 1552. godine. Kada se Edvard VI razboleo 1553.
godine, njegovi savetnici znali su da bi naslednik prestola trebala da
bude ledi Marija, i bojali su se da bi ona mogla da poništi reforme koje
su napravljene za vreme Edvardove vladavine. Možda iznenađujuće, ali
Edvard, koji je umirao, najviše se plašio povratku katolicizmu, i zato
je napisao novi testament koji prepravlja testament Henrija VII iz 1544.
godine.
Ovaj novi testament daje pravo nasledstva njegovoj rođaci Ledi
Džejn Grej, koja je bila unuka Marije Tjudor, sestre Henrija VIII, koja
se nakon smrti Luja XII udala za Čarlsa Brandona, vojvodu od Safolksa.
Majka ledi Džejn bila je ledi Frases Brendon, ćerka princeze Marije i
vojvode Safloksa. Vojvoda Nortamberlend oženio je Džejn sa svojim
najmlađim sinom Gilfordom Didlijem. Kada je 6. jula 1553. godine Edvard
VI umro, ledi Džejn je proglašena za kraljicu. Ipak, velika podrška za
pravog naslednika dinastije Tjudor–čak i katoličkog – je predvladla i
pokvarila planove vojvode Nortamberlenda, i Džejn, koja nikada nije ni
želela da prihvati krunu, smenjena je sa vlasti posle samo devet dana.
Marija zauzima tron uz podršku i svoje mlađe sestre Elizabete. Džejn i
njen muž su kasnije pogubljeni.
Nazad |