Stefan Uros V Nemanjic, poznatiji kao Uros Nejaki, sin je i naslednik cara Dusana. Vladao je od 1355. do 1371. On je poslednji vladar loze Nemanjica. U njegovo vreme slabi centralna vlast i oblasni gospodari se osamostaljuju. Posle smrti cara Urosa srpska drzava prestaje da postoji.

Vladavina Urosa, sina cara Dusana, bila je gotovo u svakom pogledu suprotna vladavini njegovog oca. I sudbina i istorija ponekad igraju nemilosrdne igre. Tako je prvi potomak cara Dusana poneo nadimak Uros Nejaki. Novi srpski car koji je titulu nasledio od oca nije uspevao da zastiti svoju drzavu, ni od spoljnih napada, ni od unutrasnjih potresa.

I kako je vec bilo pravilo u srednjem veku, i Uros je morao da vodi bitku za svoja nasledna prava. Najozbiljniji protivnik mu je bio Simeon Nemanjic, Dusanov polubrat. Iako je celokupna srpska vlastela i crkva stala na Urosevu stranu na drzavnom saboru u Skoplju 1357. Simeon vojno daleko snazniji sebi je dodelio carske dostojanstvene oznake i zavladao Epirom i Tesalijom 1359. Mladi Uros je uz podrsku svoje majke Jelene, drzavnog sabora odrzanog u Skoplju i Dubrovcana uspeo je da spase svoje vladalacko nasledje. Ubrzo srpska drzava podelila na dva carstva, Urosevo i Simeonovo. U vecem delu koji je obuhvatao sve stare srpske zemlje vladao je Uros. Pretpostavlja se da je umro 2. ili 4. decembra 1371. godine, verovatno posle Maricke bitke, kao poslednji srpski car.

Za vreme njegove vladavine, 1365. godine, za savladara je krunisan kralj Vukasin Mrnjavcevic sa ocekivanjem da ce njegovi potomci (Marko Mrnjavcevic) naslediti carski presto jer Uros nije imao potomaka. Te godine Vukasinov brat Ugljesa preuzima od carice Jelene (Uroseve majke) vlast u Seru.

Posle velikih Dusanovih osvajanja, car Uros postaje zrtva bahatosti vlastele koja se naglo obogatila u prethodnim ratovima i pljackama. Infrastrukturna nepovezanost novih teritorija carevine sa jezgrom otezala je uspostavljanje reda i drzavnih instrumenata. Uros Nejaki je proglasen za svetitelja 211 godina posle smrti.

Njegove mosti se nalaze u fruskogorskom manastiru Novi Jazak. Njegov lik i narodna tradicija o Vukasinu Mrnjavcevicu, su posluzili kao osnovni motiv za istorijsku dramu Stefana Stefanovica iz 1825. godine pod imenom „Smrt Urosa V“. Pre njega ovaj motiv je pokusao da obradi Emanuel Kozacinski, a njegov rad je preradio Jovan Rajic pod imenom „Tragedija cara Urosa“, ali ta dela nemaju znacajnu knjizevnu vrednost.