Црква Босанска

     Црква Босанска била је доминантна вјерска организација у срењовјековној Босни. Настала је крајем 12. вијека спајањем богумила и патарена. Оба ова вјерска покета била су јеретичка, тј. одступала су од званичних учења Цркве. Богумили су били вјерска секта у Византијском царству, а у Босну су дошли након што их је из Србије протјерао Стефан Немања. С друге стране, патарени су протјерани из приморских крајева на Јадрану. Ова  учења су нашла склониште и упориште у Босни јер је то релативно планинска и неприступачна земља, а и налазила се између два велика центра моћи, Рима и Цариграда, и ни један је није константно контролисао. Црква босанска и владари и властеле су се међусобно подржавали јер им је циљ био исти: спријечити упаде страних војски и сачувати самосталност. Управо због те повезаности црквене и свјетовне власти, многе папе су подржавале и чак покретале крсташке ратове против Босне које су у дјело спроводили угарски краљеви.

Учење Цркве босанске било је аскетско. Одбацивали су материјални свијет као творевину сатане и сматрали да је за избављење душе било неопходно уздржавање, одрицање и пост. Међутим, строги аскетски живот обавезивао је само свештенство, док су пучанство и остали вјерници живјели нормалним животом.

Припадници Цркве босанске су себе називали христјанима, тј. крстјанима. У богослужењу су користили старословенски језик, а у верским књигама ћирилично писмо. Међу припадницима Цркве босанске разликовали су се прави хришћани, тј. духовници или монаси, и мрсни односно мирски људи или верници. Врховни поглавар цркве био је дјед, тј. епископ, а свештеници су били стројници,  гости и старци.

Хвалов зборник, вјерски спис

Друштвено устројство

До 1377. на челу државе био је бан. Њега је пратила властела, тј. бољари, који су, на основу величине иметка, били војводе, тепчије и пехарници. Иако је властела била у добрим односима са Црквом босанском, она није прихватала испоснички живот који је ова црква проповиједала. Великаши су у свему настојали да прате владара, као што је уосталом и у другим земљама у ово вријеме. Живјели су у раскошним дворцима окружени бројном пратњом и послугом а често су их забављали путујући умјетници музичари и глумци. Након што је Твртко 1377. године крунисан за краља, живот на двору и око њега се незнатно промијенио. Прихваћени су неки обичаји и церемонијали са српског двора које су Немањићи раније усвојили од Византинаца.

Нажалост, стицајем историјских догађаја и бурних времена, нема много арехеолошких налазишта из овог периода наше историје. Позната је тек неколицина средњовјековних градова од којих ни један више није изворног изгледа. Међутим, пронађени су многи предмети који свједоче о овом времену: краљевски печати, новчићи, прстење, разни накит, сребрно посуђе.

Стећци

Стећци, свакако прва асоцијација на спомен средњовјековне Босне, надгробни су споменици израђени од камена, обично у облику сандука, плоча, крстова или стубова. Представљали су човјекову посљедњу кућу, те су зато богато украшени мотивима и натписима који свједоче о покојниковом животу. Умјетност стећака је аутохтона на овим просторима и не среће се нигдје другдје у Европи. Свој врхунац имала је у периоду од XIII до XVI вијека. За стећке је везано предање о њиховој чудотворној моћи, што је увелико помогло да се они сачувају до данашњих дана. Остало их је око 60 000, највише у Херцеговини, потом у Босни, Црној Гори, јужној Далмацији и на западу Србије. Најпознатији локалитет стећака је Радимља код Стоца, а у Републици Српској највећа некропола се налази у околини Билеће.

Некропола Радимља код Стоца у Херцеговини