na drini cuprija
Ivo Andric
Nema slucajnih gradjevina , izdvojenih iz ljudskog drustva u kome su nikle , i njegovih potreba , zelja i shvatanja , kao sto nema proizvoljnih linija i bezrazloznih oblika u neimarstvu.
Jedno je izvesno : izmedju zivota ljudi u kasabi i ovoga mosta postoji prisna , vekovna veza.Njihove su sudbine tako isprepletene da se odvojeno ne daju zamisliti i ne mogu kazati.Stoga je prica o postojanju i sudbini mosta u isto vreme i prica o zivotu kasabe i njenih ljudi , iz narastaja u narastaj , isto kao sto se kroz sva pricanja o kasabi provlaci i linija kamenog mosta na jedanaest lukova , sa kapijom , kao krunom , u sredini.
Svetla linija mosta u sklopu kasabe nije se menjala kao ni profil okolnih planina na nebu. U nizu mena i brzom ocvetavanju ljudskih narastaja, on je ostajao nepromenjen, kao i voda koja prolayi ispod njega. Stario je, prirodno, i on, ali na jednoj vremenskoj skali koja je mnogo sira ne samo duzine ljudskog veka nego i od trajanja citavog niza narastaja,toliko sira da se okom to starenje nije moglo da primeti. Njegov vek je, iako smrtan po sebi, licio na vecnost,jer mu je kraj bio nedogledan.
Tako se na kapiji, izmedju neba, reke i brda, narastaj za narastajem ucio da ne zali preko mere ono sto mutna voda odnese. Tu je u njih ulazila nesvesna filozofija kasabe:da je zivot neshvatljivo cudo,jer se neprestano trosi i osipa,a ipak traje i stoji cvrsto "kao na Drini cuprija".
Tako su se obnavljali narastaji pored mosta,a on je kao prasinu stresao sa sebe sve tragove koje su na njemu ostavljale prolazne ljudske cudi ili potrebe, i ostajao posle svega nepromenjen i nepromjenjiv.
Nevolje ne traju vecno (i to im je zajednicko sa radostima ), nego prolaze ili se bar smenjuju, i gube u zaboravu. A zivot na kapiji se obnavlja uvek i uprkos svemu, i most se ne menja ni sa godinama ni sa stolecima, ni sa najbolnijim promenama ljudskih odnosa. Sve to prelazi preko njega isto kao sto nemirna voda protice ispod njegovih glatkih i savrsenih svodova.
A most je i dalje stajao,onakav kakav je oduvek bio, sa svojom vecitom mladoscu savrsene zamisli i dobrih i velikih ljudskih dela koja ne znaju sta je starenje ni promena i koja, bar tako izgleda, ne dele sudbinu prolaznih stvari ovoga sveta.
Od desetodnevnog bombardovanja nije ni inace na mostu nastala nikakva veca steta. Granate su udarale o glatke stubove i oble svodove, odskakale od njih i eksplodirale u vazduhu ne ostavljajuci na kamenim zidovima drugog traga do lakih, belih,jedva primetnih ogrebotina. Tako je u celoj toj novoj oluji koja se srucila na kasabu i pokretala iz korena i preturala drevne navike, zive ljude i mrtve stvari, most stajao i dalje beo, tvrd i neranljiv, kakav je bio oduvek.