Рефлексије о проблему филозофије и чињеница у свјетлу Контове и Витгенштајнове филозофије

1. Огист Конт као номинални оснивач позитивизма

Огист Конт¹ је номинални оснивач позитивизма и социологије.Када је анализирао оно чиме се човјек треба бавити тј. чињенице рекао је да је битан метод тј. приступ тим чињеницама. Контову методу посматрања чињеница пратићемо кроз појаве којима се Конт бавио као оснивач социологије, а то су друштвене појаве. Он је био са једне стране емпирист – позитивист објашњавајући све научно, позитивистички, и тиме се окретао капитализму, а са друге стране се зауставља на томе и враћа се у средњовјековну религијско – мистичну сколастику стварајући нову религују са социолошки схваћеним божанством. Многи су га сматрали номиналним оснивачем позитивизма, али је ипак већина оних који му одају признање као оснивачу социологије. Он сам је себе сматрао филозофом и изградио је систем филозофије који је утемељио на новом филозофском правцу позитивизму. У принципу, његова филозофија била је синтеза науке, научна филозофија.

Своју социологију изградио је у склопу те филозофије, као њен саставни дио. Он науку дијели на шест посебних наука онако како се оне појављују у природи, историјским редосљедом. Тих шест наука су по Конту математика, астрономија, физика, хемија, биологија и друштвена физика, којој је касније дао назив социологија.

Можемо рећи да је Контова филозофија нека врста енциклопедије наука, у суштини потпуно различита од дотадашње филозофије коју он одбацује. Али он се не задржава само на томе. Његов циљ није био оснивање социологије. То је било неопходно за употпуњавање знања о свијету, човјеку и друштву. Међутим, само то потпуно сазнање, та позитивна филозофија, теоријско знање је само средство за нешто много важније, а то је рационална научна дјелатност на даљем и коначном уређењу друштва научним, позитивним методом, за једну позитивну, научну политику коју је Конт изложио у свом дјелу Систем позитивне политике. Он је био друштвени реформатор, желећи да заврши оно што је започела француска револуција и створи рационално људско друштво на позитивном знању. Овај свој основни став Конт изражава својом познатом девизом: ״ Знати да би се предвидјело, предвидјети да би се могло утицати ״.

У свом реформисању друштва Конт се ослања на филозофију која треба да просвијетли људе и мирним путем их уведе у ново друштво. Сматрао је да треба просвећивањем духа обезбиједити да сви људи увиде истину о новом друштву и да ово сложно и остваре.

Као позитивна наука социологија треба да примјењује позитивне методе, на чему Конт заснива свој научно – филозофски правац – позитивизам. Позитивни метод узима у обзир само позитивно утврђене чињенице, односно оне које су дате у искуству.Да би се тачно сазнале чињенице, најважније је посматрање као саставни и главни дио позитивног метода. Конт одбацује чисто умовање без чињеница, којим се служило раније, под утицајем сколастике и теологије.

Ипак, ако треба одбацити чисто умовање, по Конту не треба одбацити и машту и ако је треба потчинити посматрању. Схватајући друштвене појаве као реалне појаве, дате у простору и времену, с правом је истицао метод посматрања, што објективнијег. При том се није ограничавао на посматрање у ужем смислу, тј. непосредно посматрање појаве која се налази под оком истраживача, него је сматрао да је веома важан и метод упоређивања посматране појаве са другим појавама исте или блиске врсте. Посебан значај придавао је историјском методу, који је уствари поређење односних појава у садашњости и прошлости, како би се утврдио њихов развој, уколико га има. Историјски метод за Конта је од великог значаја и јер је његов главни социолошки закон о три степена друштвеног развоја управо добијен историјским методом као закон кретања друштва у времену.

Наглашавањем посматрања друштвених појава као реалних појава, доступних релативно објективном посматрању, он је заиста знатно доприњео учвршћивању и побједи позитивног метода у социологији као основног научног метода, што је велика заслуга кад се зна да је у дотадашњем проушавању друштва владао ирационални, спекулативни, метафизички метод уз релативно мале изузетке. Тиме је Конт знатно доприњео научном заснивању социологије, без обзира на неке недостатке и тог метода уопште и свог примјењивања овог метода. Он је чак помињао и метод експеримента гдје је могућ.

Оправдано оспоравање се појавило у односу на Контово схватање суштине саме социологије као науке, које схватање у основи проистиче из његовог схватања саме науке. У борби против замјењивања позитивне науке спекулацијом, он је ипак претјерао сматрајући да наука не може да утврђује узроке појава него само њихове односе ( сталне, непромјенљиве ). Не улазећи у питање да ли заиста постоји корјенита разлика између узрока и односа или се први могу свести на друге, ипак треба рећи да је тиме Конт знатно упрошћавао проблем оштро подвлачечи нужност избацивања закона из социологије и науке уопште.

Конт је истакао да се друштвене појаве, најсложеније и најпромјенљивије, најкасније настале у развоју природе, управо зато и најтеже научно тачно могу сазнати. Друштво, најсложенија појава у природи, одређено је свим простијим појавама насталим прије њега, али се не може свести на њих, па зато социологија мора да се служи резултатима свих претходећих јој наука, које проучавају појаве настале прије настанка друштва. У друштву, нпр., имају велик утицај биолошки чиниоци, али се оно не може свести на њих, па се зато социологија не може свести на биологију него мора бити наука о врсти, а не о појединцу, као биологија. Зато се по Конту људско друштво и не може објаснити вољом и свијешћу појединаца него њиховим повезаним дјеловањем у друштву као цјелини. Усљед тога је друштво историјска појава, јер у њему претходна покољења дјелују на слиједећа и зато се оно, за разлику од животињског друштва, развија. Отуд и историјски метод у социологији.

Одавде логички излази и подјела социологије на два дијела. У првом се проучава састав људског друштва

( друштвена статика ), а у другом развој друштва ( друштвена динамика ). У развоју друштва сваки каснији степен нужно је одређен претходним степеном, односно степенима. Тиме Конт утврђује један основни узрочни начин развоја друштва, насупрот свом начелном ставу да социологија не утврђује узрочне везе међу појавама него само њихове сталне односе истовременог сапостојања и историјског сљедовања.

Друштвена статика испитује ״ узајамне акције и реакције које непрекидно врше једне на друге сви разни било који дијелови друштвеног система״¹ . Овим Конт изражава свој чувени основни став по коме су сви саставни чиниоци друштва у непрекидној узајамној вези и складу и дубоко утичу једни на друге. Ово је једна од најважнијих његових мисли и основних поставки социологије уопште. Чињеница је да су све друштвене појаве међусобно повезане и да се истовремено разликују од друштва до друштва чиме је и одређен општи тип датог друштва, различитог од осталих. У два различита типа друштва, поред постојања различитих врста појава, јер се друштва развијају и јављају се нове појаве, као што и нестају старе, ово Контово начело утврђује чињеницу да су и појаве у суштини исте врсте различите у разним типовима друштва, јер тип друштва прожима све појаве и уједначава их у цртама особеним за себе. Друштвена динамика је тијесно везана с појмом друштвеног напретка. Конт је социјални оптимист – он вјерује у непрекидан бољитак човјечанства, његов стални напредак.

Друштво се по њему развија и тако ״ чини да се све више испољавају обиљежја човјечности у поређењу с обиљежјима животињства ״², у чему главну улогу игра разум. ״ Дио друштвени развој почива на мишљењу ״³, људске идеје покрећу развој. С развојем разума развија се и друштво, које пролази кроз три развојна степена. Први је теолошки степен у коме су људи, располажући само маштом као сазнајном моћи, замишљали да свијетом управљају натприродна бића. Њих су представљали на три различита начина, чему одговарају фетишизам, политизам и монотеизам. Монотеизам представља прелаз ка другом, тј. метафизичком стадијуму у коме људи, располажући апстрактним мишљењем, схватају свијет као природу и сматрају да могу сазнати посљедње основе природе. И на крају позитивни стадијум у духовном развитку човјечанства; ово је стадијум у којем људи стварају науке који чини позитивно знање о емпиријским чињеницама, без претензија на апсолутно сазнање суштина свијета. Зато се метафизике морамо заувијек одрећи и задовољити се ограниченим, али позитивним научним сазнањем.

Kада се посматра Контов допринос социологији, треба уочити да он уствари није социолог у ужем смислу. Он је такође био познат математичар и филозоф. Као филозоф одбацио је стару филозофију која се темељила на тврдњама које су имале надискуствени карактер, непровјерљив искуством и које су изгледале чудне и несхватљиве. Насурот томе изградио је своју позитивну, научну филозофију.

Односно, то је више била општа наука о свијету, која је требало да да општу слику о свијету и његовим законитостима, уопштавајући научна сазнања. Сама социологија је ушла у ту општу слику о свијету као посебна наука о једном његовом посебном дијелу – друштву.

Контова социологија је тако прије филозофија историје него социологија у ужем смислу ријечи како се данас схвата. Конта првенствено занима развој људског друштва и узроци таквог развоја. Као идеалиста, може се рећи да је он у том погледу био најближи Хегелу који је развој друштва објашњавао свјетским духом и његовим лукавством, одређујући степене развоја друштва развојем слободе и разликујући при томе познату шему – стари, средњи и нови вијек. Код Конта има довољно идеализма јер он сматра да се људски дух развија од нижег степена сазнања, одређеног Богом и мистиком, до позитивног степена, гдје схвата стварност и свијет објашњава реалним чиниоцима. Људски дух се тако развија, да се способност мишљења усавршава сазријевањем човјечанства.

Конт је, наглашавајући позитивизам, поставио исправне методолошке основе нове науке, самим тим што је наглашавао експериментални, упоредни и историјски метод. Дао је и низ конкретних доприноса схватању појединих друштвених појава. Тим и другим доприносима се сврстао међу осниваче нове науке.

Међутим, Конт има и доста недостатака и противријечности у својим ставовима. Иако је заступао позитивистичку методологију он сам је није довољно досљедно примјењивао. Његова уопштавања су често сувише груба и натегнута, његове позитивно утврђене чињенице су у великој мјери измијењене да би подржале његове опште теоријске ставове. С обзиром на средину у којој је живио и радио он је тешко и могао да учини више. За то је било потребно много више конкретних емпиријских истраживања него што их је тада било. Зато је он углавном писао на основу општих знања него конкретних истраживања, ослањајући се на опште поставке, засноване много више на чистом теоретисању него на поузданим чињеницама.

Али иако Контов стил није савршен, његова мисао, чак и преопширно изражена, веома је богата. Чак и кад се не може у потпуности прихватити, мора се признати да она и тада указује на низ чињеница које се морају имати у виду. А то је довољно да јој се призна значајно мјесто у историји социологије и филозофије.