2. Л. Витгенштајн 

Ако кажемо да је чињеница стање ствари, а да је свијет цјелокупност чињеница, односно стања ствари, а не само ствари, онда је свијет описан ако познајемо све атомске чињенице, односно чињенице које нису састављене из других чињеница. Самим тим што је свијет цјелокупност чињеница, он се на њих распада, односно свака чињеница се разлаже на друге од којих се она сама састоји све док се не дође до основне, атомске чињенице. Атомска чињеница се састоји од предмета. Цјелина коју они чине повлачи за собом тврдњу да међу њима постоји веза, логичка повезаност. Свака ствар везана је стањем ствари као што ми не можемо замислити просторне предмете изван простора нити иједан предмет, а да га не доводимо у везу са другим предметом.

О предмету се може говорити само у вези са неком одређеном особином. Можемо рећи да познајемо неки предмет само онда када познајемо све начине његовог појављивања у стањима ствари. За то нам није потребно да познајемо његову спољашњост, већ само унутрашњост. Самим тим што неки предмет може да се нађе у свим могућим стањима ствари, то га чини самосталним, али то што је повезан са чињеницама чини га несамосталним. То што простор у коме се налазе предмети можемо замислити празан, не значи да ту ствар можемо замислити без простора. То је немогуће, јер предмет чула вида мора имати неки облик, кућа не мора бити од цигли, али мора бити од неког материјала. Сваки предмет је прост јер са осталим предметима чини садржај од којег се свијет састоји. Када би замишљали било какав, другачији свијет од стварног, он би морао да има барем заједнички изглед са стварним свијетом, а тај изглед састоји се управо од предмета. Међутим предмети могу да одређују само изглед свијета, док његова материјална својства одређује облик предмета, односно њихов међусобни однос. Два предмета која имају исти логички облик, посматрајући само њихову унутрашњост, разликују се само по својим спољашњим особинама.

За супстанцију се каже да је она садржај и облик, и да не зависи од онога што је свијет. Из тога слиједи да су облици предмета простор, вријеме и обојеност. Облик свијета могу давати само предмети који су сами по себи чврсти, постојећи, док је облик промјенљив. Сам облик предмета чини чињенице у којима су предмети повезани и у међусобном су односу, што се назива структура чињеница. Као што је већ речено да је укупност стања ствари свијет, која самим тим одређују која стања ствари постоје, односно не постоје. Постојање и не постојање чињеница чини стварност. Чињенице су међусобно независне, јер из тога да нека чињеница постоји или не, не може се закључити да нека друга чињеница постоји или не.

Насупрот чињеници налази се слика која је одсликава, али која је и сама чињеница, њена посебна врста. Слика је модел стварности која садржи елементе слике који одговарају предметима у стварности. Одређен однос који имају ствари приказан је тиме да се и елементи слике налазе у узајамном односу. Начин одсликавања је оно што свака слика треба да има заједничко са стварношћу коју одсликава. То значи да свака слика има логички облик, па се тако и назива логичка слика. Међутим свака слика не мора бити само логичка слика, она такође може бити и просторна. Свака слика носи одређен смисао који је оно што она приказује, а да ли је она истинита или лажна зависи од слагања или неслагања њеног смисла са стварношћу. Из саме слике ми не можемо открити да ли је она истинита или лажна. Ми њену истинитост или лажност откривамо тек упоређивањем са стварношћу. ʺЛогичка слика чињеница је смисао. У ставу мисао се изражава чулно опажљивоʺ.¹(3,31)

Став описује свијет и може бити истинит или лажан. Разликујемо став и ставни знак. Ставним знаком изричемо мисао. Његови елементи су ријечи које се у њему односе на одређен начин. Посматрајући га кроз ставни знак, можемо рећи да је став смисаона страна ставног знака. Став је симбол или израз. ʺ Знак је оно што је чулно опажљиво у симболуʺ.²(3,32)

Два различита симбола могу имати заједнички знак, и два различита знака могу припадати истом симболу. Елементи става или ставног знака, ријечи, не могу бити измјешане.

Оне морају бити посебно логички повезане, да дају смисао. Мисао у ставу може се изразити тако да предметима мисли одговарају елементи ставног знака који се називају једноставним знацима или именима. Анализирајући језик долазимо до става као везе имена. Ставни знак је и сам чињеница, па може да осликава и друге чињенице. А оно што ставу омогућује да буде слика неког стања ствари је његова јасноћа, повезаност ријечи логичком формом. Став се може рашчланити на имена, а свако име представља једну ствар. Имена су међусобно повезана у цјелину која представља стање ствари. Свако име има значење, и сваки став има смисао. Име има значење само у склопу става, а само став има смисао. Значење имена је предмет који оно у ставу заступа. Став је слика стварности у обичном смислу те ријечи.

¹,² Л. Витгенштајн, Логичко филозофски трактат, Свјетлост,

Сарајево 1987. стр. 33