УВОД

У свом досадашњем развоју филозофија је себи постављала разне задатке. Предмети су се мијењали и појам је увијек обухватао оно немишљено. Пошто је свака филозофија одраз духа времена најлакше је кроз њену специфичност, њену терминологију пратити постављени циљ тј. теоријски разјаснити однос између филозофије и чињенице.

На почетку оно што је највише оптерећавало и збуњивало било је везано за материјалан битак (fizis), све до појаве Платона и Аристотела који предност дају идејама као посебним бићима, а она чине засебан битак. Тај њихов идеализам, и објективни и субјективни, омогућује оно што се десило у 18. вијеку са њемачком идеалистичком филозофијом – Кантом, Фихтеом, Шелингом и Хегелом. Њихов трансцендентални, субјективни, објективни и апсолутни идеализам довели су до тога да се стварност, чињенице узимају само као једно испољење духа, тј. стварност служи да би се властито ЈА спознало или изразило. Тако је Хегел говорио да ако се мисао не слаже са чињеницама, то горе по чињенице а не по нашу мисао.

Све до савремене филозофије и позитивизма, логичког емпиризма и аналитичке филозофије овај проблем односа филозофије и стварности ( чињеница ) није посебно разјашњаван.Први који су сматрали да филозофија треба да се бави само чињеницама били су позитивисти. Они су одбацивали и идеализам и субјективизам метафизике. Сматрали су да је и теолошка и метафизичка фаза прошлост и људског друштва и човјека. Зато рад и садржи приказ Контове и Витгенштајнове филозофије у којима се посебно рефлектује ова проблематика.

У раду поред увода и главног дијела, у којем су садржана Контова и Витгенштајнова филозофија као парадигма за постављени задатак, приказан је у завршном дијелу и осврт на цјелокупну филозофију позитивизма, логичког емпиризма и аналитичке филозофије.