Романсијер, приповједач и есејиста Меша Селимовић је рођен у Тузли 26. априла 1910. године.У родном граду завршио је основну школу и гимназију.Године 1930. уписао се на студијску групу српскохрватски језик и књижевност на Филозофском факултетуу Београду.Дипломирао је1934.године.Од 1935.године до почетка II свијетског рата радио је као професор у Грађанској школи и Реалној гимназији у Тузли.Учесник је НОБ-а од 1941. године, те је 1942. године био затворен.У мају 1943. године прелази на ослобођену територију и постаје члан КЈП и Агитроп-а за источну Босну, потом и политички комесар Тузланског одреда.Године 1944.прелази у Београд гдје обавља значајне политичке и културне функције.Од 1947. године живио је и радио у Сарајеву као професор Више педагошке школе, доцент на Филозофском факултету, умјетнички директор "Босна-филма", директор драме Народног позоришта и главни и одговорни уредник Издавачког предузећа "Свјетлост".Након пензионисања 1971. године враћа се у Београд.Објављивао је у скоро свим нашим истакнутим листовима и часописима.

Почео је да пише још у првом разреду гимназије, када је написао пјесму о птици затвореној у кавезу која много пати.Послије, негдје у четвртом разреду гимназије, издавао је с неким друговима школски књижевни лист, писан руком, у неколико примјерака.И у њему је објавио једну приповијетку.То је био период када је веома много писао.Такође је сакупљао изреке и афоризме.Сви рукописи, написани у то вријеме, су нестали за вријеме рата, када су му Њемци разрушили кућу и уништили све, па и диплому о завршеном филозофском факултету.

Прву приповјетку, "Пјесма о олуји", објавио је у "Нашој књижевности", 1946. године.У књижевности се јавио 1947. године као писац књиге "Увријеђени човјек".Његово књижевно сазрјевање је било споро.Године 1950. (у 40-ој години живота) је штампао књигу приповједачке прозе "Прва чета".Збирку приповједака из рата, рукопис који је припремио 1951. године, уредници су изгубили, те никад није био објављен.Након тога, десет година није ништа писао.Свој први роман, за који сам каже да је његова прва озбиљнија књига, објавио је 1961. године.То су "Тишине", роман о човјеку који је у рату изгубио све и у коме настају страшне тишине на преласку из једног у други живот.Писан је у првом лицу и има облик исповјести.За тај роман је награђен Шестоаприлском наградом града Сарајева.Између осталог, речено је: "Роман "Тишине" Меше Селимовића несумњиво освјежава досадашњу босанскохерцеговачку прозу како својим углом посматрања, тако и својим изразом.То су сериозни навјештаји њених нових могућности и једне надасве актуелне и модерне орјентације, која јој већ тако дуго недостаје.У том смислу овај роман хоће нешто ново, дублје и налази се на линијинмодерних проседеа и порука." Затим слиједе још двије књиге приповједака "Туђа земља" (1962) и "Магла и мјесечина" (1965).Многи су мишљења да су ове збирке приповједака једна од најзрелијих дјела Меше Селимовића, и то због њихове умјетнички остварене структуре, као и због тога што ове приповјетке наговјештавају могућности даљег књижевног развоја.Његово најзначајније књижевно дјело је роман "Дервиш и смрт".Штампан је 1960. године и у почетку се звао "Четири златне птице".Главни јунак тог романа је дервиш који је цијели живот посветио вјери.Међутим, он доживлјава личну драму, те долази до сукоба између његових увјерења и природе, долази до моралних дилема између појединца и свијета који га окружује. Од критике и читалачке публике овај роман је проглашен за један од наших најбољих послијератних романа.Награђен је низом најзначајнијих југословенских награда из ове области, као што су Нинова награда (1966), Награда Ивана Горана Ковачића (1967), Његошева награда (1969) , награду АВНОЈ-а (1970) и друге.Приликом примања Нинове награде Селимовић је изјавио: "Награду Нина примио сам с особитим задовољством због њеног реномеа и због вриједности досад награђених писаца, иако та награда и обавезу, одузима право на промашај, а живот се не састоји само од успјеха. " Исте године кад је објављен роман "Древиш и смрт" објављено је и његово критичко дјело "Есеји и огледи".Годину дана касније објављује студију о Вуку Стефановићу Караџићу под називом "За и против Вука- есеји".Она је резултат десетогодишњег истраживања питања језика и његове функције.Следећи роман Меше Селимовића, "Тврђава", објављен је 1970. године.То је такође роман са темом из историје Босне, који враћа још у дублју прошлост него"Дервиш и смрт", у 17. вијек.Године 1974. Меша Селимовић је објавио роман "Острво" .То је животопис и историја љубави и брака двоје, већ старих људи, кији су одлучили да живот проведу на малиом рибарском острву, негдје, рекло би се, ван простора и времена, у Јадранском мору.Они имају једно друго, али су истовремено тако осамљени да су постали напросто "острва" која савако на свој начин осјећају ништавило и самоћу.Овом књигом Селимовић приказује сваког човјека као својеврсну осамљеност, као једино живо острво у непознатом и недокучивом свијету.Књигу аутобиографске прозе"Сјећања" објавио је 1976. године.Коначна верзија ове књиге је објављена одмах након пишчеве смрти и зато су нека имена била изостављена, као и неки компромитујући детаљи, јер су актери били још живи. Осим што је познат као писац, читатељској публици се преставио и као критичар, писац бројних расправа и есеја о појединачним писцима, проблемима и дилемама.Познато је рђаво гледање Селимовића критичара на дјела Селимовића приповједача и романсијера, јер сам сматра да често упада у компликовано психоанализирање, да сувише воли лијепу ријеч и да је незадовољан оним што пише, те често преуређује написано.Његово последње дјело "Круг " jeобјављено постхумно, 1983. godine. Многа издавачка предузећа, попут "Свјетлости" Сарајево, "Отокар Кершовани" Ријека и "Слободе" Београд су објављивала Сабрана дјела Меше Селимовића.Превођен је на више свијетских језика.Умро је 11. јула 1982. године у Београду Поводом његове смрти Б.М.Михиз је рекао: "Сада у данима смрти великог српског писца, далеко од Београда коме је он поклонио добар комад свог живота и вечност своје смрти и свог гроба, док му чиним помен у души, осећам, знам целином свог дугог сећања да је Меша Селимовић био од тог племенитог рода, да је био Господин од соја и од склада којим је саздао своју личност...Знао сам га добро и по добру.Бивао сам му у дому, оном сарајевском, на брду и оном београдском у солитеру.Држао сам га бледог, за прозрачну руку на белини његове болесничке постеље и гледао његове крупне сузе којима је још једино говорио... "