Као живописна антитеза Махмуту Неретљаку, у овом роману се јавља лик Авдаге, бирократске протуве која је живот провела и живот дала за то да зна све шта се дешава у махали.Он је заточен фанатичном опсесијом да успостави савршен ред и закон.

"Он мора да зна шта људи раде, шта говоре, шта мисле, с ким се састају, а најбоље би било да не говоре, да не мисле, да се не састају, најбоље би било да је све забрањено.Зашто људи путују, зашто иду у друге градове, зашто сједе по кафанама, зашто разговарају, зашто шапућу, зашто излазе из куће?Да може, све би укинуо, а пошто не може, остаје му само да бдије над животом, неповјерљив према свему што је у њему живо и што се креће.Он је најзабринутији и најодговорнији човјек на свијету, и савјест га мучи због свега што се може да предвиди и предухитри.А сва зла би спријечио када би све људе затворио.На жалост, нико га не схвата. "

Када је открио тајну коју носи избављење студента Рамиза из затвора, његова главна преокупација је постала да докаже ко су кривци и да их изведе пред лице "правде".Његова тајанствена смрт је заувијек затворила врата тврђаве принципа.Иако писац директно не наводи ко је убио сердара Авдагу, наслућује се да га је уништила власт којој је служио, односно да је у његову смрт умјешан Осман Вук, помоћник Шехаге Соче, увијек способан за остварење његових замисли и планова.Он је Шехагина рука која дарује, али и кажњава.

Шехага се у роману јавља као потенцијални Ахметов заштитник .У његово окриље га покушава прогурати Осман Вук, али не из сажаљења према Ахмету, већ према Шехаги, који је у рату изгубио сина јединца..Желећи да Шехаги бар мало ублажи бол он га наводи на то да помогне Ахмету, који је истих година каои његов син.Изгубивши сина, Шехага је постао симбол патње, разапет између жеље за осветом и чињенице да му ништа неће вратити изгубљено дијете.Он је такође симбол пркоса и достојанства унутар тврђаве чије зидине ломе вјетрови историје.Желио је да се освети људима на власти, али је умро неплаћених рачуна, власт је предухитрила његову освету.Умро је у туђем граду, који га је подсјећао на последње срећне тренутке које је провео са својим сином, прије него што је отишао у рат.Након синовљеве смрти често је покушавао побјећи од стварности, опијао се, одлазио од куће по неколико дана, не јавивши се никоме, али од себе није могао побјећи.Мржња према земљи због које је изгубио сина је нестала у последњем часу, када је умирао жељан завичаја, жељан познатих ријечи, људског говора.На том путу у Венедик, Шехагу је осим Османа Вука, пратио и Ахмет Шабо.Био је свједок Шехагине љубави према својој земљи , као и оданости Османа Вука, који је у последњим Шехагиним тренуцима пјевао пјесме о Босни, говорио наше ријечи, набрајао имена села...

" Одједном схватио сам све, и језа ме прошла цијелим тијелом, душа ми се потресла.Осман Вук, лупеж, коцкар, убица, обављао је најплеменитији посао у животу.У Шехаги се јавила потреба за завичајном топлином, овдје у туђини, пред коначном туђином што га је чекала, неумитна, за трен, за два.Или потреба за људским говором, за човјековим гласом, што му тихо плази до уха које све мање чује, да не би био сам пред великом самоћом, да не би било сасвим глухо и пусто пред великом пустоши. Његова мржња према завичају и према људима, била је само повријеђеност."

"Тврђава" је књига која прати историјска дешавања у Босни у епохи великих помјерања граница Турског Царства.У роману се стално осјећа присутност пријетње нових ратова.Сам Селимовић о Босни и људима у њој каже: "Ми нисмо ничији.Увијек смо на некој међи, увијек нечији мираз.Стољећима ми се тражимо и препознајемо, ускоро нећемо знати ко смо".Таква средина није много пружала образованим људима, којих је у то вријеме било мало и који су одбацивани од средине не доживљавајући да њихове интелектуалне способности буду признате и цјењене у друштву.Упознајући нас са сарајевским представницима јавног живота, необразованим, али добро заштићеним звучним титулама, Селимовић нас уједно упознаје и са другом страном, са вјечном омамљеношћу опијумом библиотекара Сеид Мехмеда, који је вјероватно прочитао више књига него свих људи у Сарајеву у чијим рукама је тад била власт.

Главна личност романа, Ахмет Шабо, је, такође, интелектуалац, али и пјесник који у часовима инспирације говори стихове:

"Свијет се састоји од несавршених људи.
Све друго је лаж.
Или смрт.
Савршени људи су у гробу.
Па и то више нису људи. "

Власт је га је сматрала пријетњом, јер није била у стању да разумје разлоге за побуну код људи чији су капацитети били виши него што је то скучена , заостала средина могла да прихвати.А Ахмет је себе сматрао малим дјелом механизма, који је тежио да његова улога у том систему постане потреба.Међутим када је као небитан дио у процесу живљења одбачен од стране оних који су руководили и надзирали, схватио је трагичност у односу између власти и интелектуалца који није на власти, али представља потенцијалну пријетњу:

"Ја, црв, ситан и неважан, шта сам могао учинити њима, слоновима?Какву сам им штету могао нанијети?
Ја сам песница која је ударила у зид.
Ја сам ударац који боли онога који удара.
Ја сам мали човјек, који је заборавио да је мали.Увриједио сам их што се усуђујем да мислим.
Ја, луди врабац, пошао сам јастребу у походе.Једва сам извукао живу главу."

Ахмет Шабо се извукао из јастребових канџи.Пронашао је уточиште у љубави одлучан да више не тражи разлог за живот и срећу, већ да живи волећи, јер је љубав "једина ствар на свијету коју не треба објашњавати, ни тражити јој разлог. "