У поменутој Напомени, писац је рекао: "Тврђава је пандан Дервишу и смрти".Након читања ова два дјела имала сам осјећај да једно другом одржавају равнотежу, да оба представљају двије тврђаве чији излази воде једна у другу.Из безнађа "Дервиша",чија је тврђава саграђена на темељима вјерске догме и који је оваплоћење мржње, се излази помоћу љубави за коју се опредјелио Ахмет Шабо, као и помоћу увијек присутног, понекад горког хумора. Међутим, саму срж романа не чини само прича о љубави, него у први план избијају и проблеми и питања везана за ратовања у рату и ратовања у миру, власт, моћ, положај појединца у заједници, као историјски феномен, "чији се интензитет и облици мијењају, али је у ствари увијек исти. " Ахмет Нурудин је човјек који страда од власти, али као њеног механизма, док Ахмет Шабо није од оних које се власт и друштвени живот директно тичу, али и као такав страда.

Радња се одвија у Сарајеву, родном граду малдог писара Ахмета, у који се враћа са ратишта у Русији, из безумне хоћинске битке која је у њему оставила неизбрисив траг сјећања на смрти које је видио.Бесмисао рата, као и питања морала и хуманости учествовања у њему, је од почетка Селимовићевог стваралаштва био његова стална преокупација. Селимовићеве ријечи у овом роману су слављење отпора и кнцентрисања човјекове снаге против тог бесмисла, против људске биједе и сиромаштва сваке врсте.Након те трагичне визије живота у рату и свијета у који се враћа, главни јунак романа, Ахмет Шабо, жели да провеже покидане нити између њега и других људи.Једини смисао човјекове борбе у животу и свијету проналази у љубави, или макар у вјери да је могуће остварити везе међу људима и на тај начин изаћи из тврђаве.Када не би било тако, када не би било љубави, свако би увијек био на губитку.Ахмет Шабо се у "тврђави" нашао у Дњепарским мочварама.То је била тврђава аветињског страха од смрти у којој су људи ако не изгубе главе губили разум, те су суровост називали јунаштвом.Страх од смрти је касније замјенио страх од живота.Ахмета су прогањала сјећања на мртве саборце који су остали на туђој земљи.Мучила су га сјећања на несреће које су изазване људском суровошћу.Многи догађаји су заборављени, али слике попут насиља извршеног над женом која се нашла на освојеној територији и у чијој су кући боравили, попут смрти синова бербера Салиха с Алифаковаца,никада нису исчезле. Слика браће је одраз поражених људи, сломљеног духа.Они нису на губитку јер су изгубили рат против друге земље и других људи, већ зато што су изгубили рат са собом.Млађи брат је у старијем видио свој идеал, видио је пут ка самом себи, али након учињеног злодјела старији брат је схватио да није достојан његовог дивљења и тада је учинио још једно насиље – над самим собом.Није био свјестан да ће га чак и несавршеног млађи брат слиједити.Студент Рамиз,бунтовник који се у роману јавља као Мула Ибрахимов помоћник,који је дошао из штаба да састави записник о смрти браће са Алифаковаца, износи једну сурову истину :"Живот народа је глад, крв, биједа, мучно таворење на својој земљи, и глупо умирање на туђој.А великаши ће се вратити кући, сви, да причају о слави, и да преживјелима пију крв. "Ма колико та истина била сурова она прориче судбину главног јунака и говори да свака побједа није достојна дивљења, а сваки пораз није за презирање, јер има пораза који су потекли са најбољих извора људске потребе за добротом.Често човјек "страда од јачих од себе, али ти јачи су нижи у својствима. " Након јуришања по туђој земљи, након бездушних борби које нису имале смисао, дошло је до духовне отупљености до апатије. Али Ахмет Шабо, поред тога што је тежиода опстане, он се труди и да остане као човјек.Иако смрсканог духа, он се упорно бори да поново сагради мост до других људи. Из Хоћина се са њим спасио и Мула Ибрахим.Када су остали одсјечени од остале војске на другој обали, Ахмет је спасио Ибрахима из набујалог Дњестра, вукући га у пробушеном чамцу.Међутим, Мула Ибрахим се веома брзо по повратку прилагођава мирнодопском животу и отвара писарску радњу, док Ахмет око себе гради зидине које га штите од јавног живота.Он постаје само посматрач тог "одвијања живота ", равнодушан на све што се дешава око њега и у њему.

Постепено, он напушта и ту тврђаву, да би се заклонио иза љубави заједно са женом коју је заволио и која му је помогла да се поврати из малодушности која га је обузела.Тијану је упознао на згаришту своје куће.То порушено мјесто које доноси успомене на мртве родитеље и на безбрижност дјетињства, постаће темељ нове тврђаве.Селимовић је у Напомени написао: "Тврђава је сваки човјек, свака заједница, свака држава, свака идеологија." Тијана је дјевојка православне вјероисповјести, док је Ахмет босански муслиман.Спајајући двоје људи различите вјере писац поручује да је могуће порушити зидове тврђава у чијим тамницама је људска душа окована, у којима се људска жеља спутава, јер човјек вриједи колико је слободан.Људи мисле да је вољети лако, али да је тешко наћи прави објекат љубави или праву особу која би нас вољела.Међутим права љубав захтјева труд, а Ахмет и Тијана су се свим снагама трудили да је одрже и у томе су и успјели волећи се не само ријечима него и дјелима.Човјек је обдарен разумом.Он је живот свјестан самог себе, има свијест о себи, о свом ближњем, својој прошлости и могућностима своје будућности.Те свијести о себи као издвојеном бићу, свијест о кратком вијеку властитог живота, о чињеници да је рођен без своје воље и да ће против своје воље умријети прије оних које воли или они прије њега, свијест о властитој усамљености и издвојености, о беспомоћности пред силама природе и друштва, све то од његове издвојене, отуђене егзистенције чини неподношљив затвор.Ахмет Шабо се из тог затвора ослобађа покушавајући да досегне, здружујући се на овај или онај начин са људима, спољашњи свијет.Међутим, чињеница да ће, чак и ако се не снађе у том спољашњем свијету, увијек имати Тијанину љубав је за њега од пресудног значаја, јер је љубав одговор на проблем људске егзистенције.Иако се мисли да доживљај одвојености изазива тјескобу, он је у ствари извор сваке тјескобе.За Ахмета је бити одвојен значило бити одсјечен, без икакве способности да користи своје људске моћи.Стога, он се осјећао беспомоћан, немоћан да свијет, ствари и људе схвати дјелатно.То је значило да га свијет, односно друштво може напасти, а да он није способан да се одупре.Осим тога, иако је без своје воље изолован од друштвеног живота, јер је на сијелу код хаџи Духотине поновио ријечи побуњеника Рамиза, он осјећа стид и кривицу, јер је тим ријечима осудио Тијану и себе на неимаштину и отуђеност од друштва.Али нема на добра ни зла док нема слободе да се забрана прекрши, док се не сломи устаљени ред у средини која са неповјерењем гледа на све што имало личи на побуну. Љубав је дјелатност, а не пасивни афекат, она је "истрајавање", а не "заљубљивање".Дјелатни карактер љубави најуопштеније се може описати тврдњом да је љубав првенствено давање, а не примање.Човјек, било ког доба и културе, суочава се са рјешењем истих питања: како да превлада одвојеност, како да достигне јединство, како да превазиђе свој сопствени индивидуални живот и пронађе склад.Ахмет и Тијана су достигли ту хармонију.Чињеница да су различите вјере им није била препрека да остваре заједништво и да у њему открију божанску искру, јер су духовни живот свели на љубав.

- Зар лукавство може замјенити знање?
- Искусан човјек би упитао: зар знање може замјенити лукавство?
- Лукавство је непоштено.
- Није увијек ни непоштено.Зато што је неопходно.Као капут зими.Неко то зове и мудрошћу.
- Шта би прво савјетовао човјеку кме желиш добро?
- Да се својим мишљењем не издваја међу људима с којима живи.Зато што ће се онемогућити прије него што ишта учини.
- Други мој савјет човјеку коме желим добро био би: не говори увијек оно што мислиш.

Мула Ибрахим је спој више личности које се унутар њега отимају за власт.Понекад у њему превлада човјек и тада занемарујући лични интерес и заборављајући на хронични страх покушава помоћи Ахмету. Али Ахмет зна да поступци Мула Ибрахима нису плод његове воље, да је присиљен да буде марионета у позоришту под управом махалских моћника:

• Опрости.

"Била је то најљепша ријеч коју је могло пронаћо његово кукавичко поштење.Тако ме срећно скинуо са савјест и пријатељски испратио у прошлост. "

Стога Ахмет не обраћа много пажњу на његова упозорења да ће дружење са Махмутом дјеловати још погубније на његову, ионако пољуљану, репутацију.Иако немоћни да утичу на свијет око себе, иако преслаби да поруше зидине тврђаве у коју их је заробила тадашња власт својим политичким системом, Ахмет Шабо и Махмут Неретљак имају другу врсту моћи – посједују моћ љубави.Махмутова жена је један од типова тадашњих махалских жена и заједно са Тијаном чини симбол темеља живота.Љубав према својим жемнама одређује карактер ових људи, али уједно одређује и однос према свијету као цјелини.Да није те љубави у њима би владала само мрђња и разочарење у живот који их немилосрдно кажњава јер се њихови ставови разликују од ставова људи чије се ријечи узимају као једина могућа истина.Међутим, ако се истински воли један човјек, онда се воле и сви људи, воли се свијет, воли се живот.То је управо оно за шта се одлучио Ахмет када је упознао Тијану.Схватио је да ако њој може рећи "волим те", мора бити способан да каже "у теби волим свакога, кроз тебе волим свијет, у теби волим и себе".