Однос имеђу мита и филозофије, поезије
херојске приче, бајке и басне

Још један од начина којим се данас може дјеломично при-ближити митским причањима јесте іпоређење мита са поезијомІ ,то јест уочавање разлика између митског и пјесничког језика.

На први поглед рекло би се да свијет поезије нема никакве везе са реалношћу, да је лишен сваке тежине и озбиљности, да представља нешто лако и ведро насупрот грубој стварности живота, једном ријечју, да је то нестваран, измишљен, привидан свијет. Или бар да знатно заостаје за оним што бисмо данас најпре били склони да назовемо правим, стварним, истинским свијетом.№

Пјесници знају монго боље него било ко други шта је живо-тно важно за човјека, они продиру даље и дубље од научника,
пружају знатно више него што су научници уопште кадри да пруже.

Они продиру до саме људске душе, откривају оно за шта други немају смисла ни слуха. Ово не треба да наводи на закључак да
пјесници презиру свијет изван човјека (стварност). Оно што повезује
мит и поезију је начин на који се нешто саопштава или објашњава,
који нас увјек подсјећа на дјечије снове и маштања, дакле до изра-жаја долазе імашта и осјећањаІ а то прије свега одликује поезију.

Поезија нам нуди одговоре на питања на које наука уопште не покушава да одговори. То су питања о смислу живота и вриједно-стима живота. Поезија на своја питања (већином) нуди субјективне одговоре, док мит одликује строга објективност. Оно по чему се још разликују мит и поезија јесте вјера у божански живот, на __________
№ Михаило ћ, Мит, наука, идеологија: нацрт филозофије културе

основу којег се темељи сваки мит, док поезија није у толикој мјери везана за тако нешто.

Херојске приче су ограничене с једне стране историјом, с друге стране митом и с треће стране народном бајком. Ове границе су доста не јасне и непостојане, тако да их је у неким случајевима веома тешко разликовати.

Главнина херојских прича може бити и измишљена, али она има неко утемељење у чињеницама. Основ јој је у људима који су
стварно живјели или у мјестима која су стварно постојала или у
догађајима који су се стварно догодили. Некад је довољна једна ријеч или име да настане легенда. Херојске приче, као и митови, вуку коријене из давно прошлих времена, тако да нам дају податке од непроцијењиве вриједности о народима који су их стварали. Херојске приче су као и митови преношени са кољена на кољено, а касније су записиване. Једна од основних разлика између херојских прича, које се још називају и легенде, и митских прича је у главним јунацима. Код митова главни јунаци су увјек богови, полубогови или нека друга надљудска бића, док код легенди јунаци су претежно обични људи, мудри владари, велики ратници, светци и друге велике личности. Додуше сви се они окдликују надприродним

моћима. Јунаци из херојских прича боре се управо против митских јунака (богова, полубогова, надљудских бића...) од којих зависи
живот обичног човјека.

Херојске приче су се препричавале као забавне приче, у њима се уживало ради њих самих, тако да често описују оно шта је требало да се догоди умјесто оног што се стварно догодило. Такав очигледан примјер можемо наћи и у нашим легендама, на примјер велики српски средњевјековни јунак опјеван у народним епским пјесмама, син краља Вукашина, Марко Краљевић, постао је народна легенда која прелази преко чињенице да је био турски вазал и да је погинуо у битци на Ровинама 1935, борећи се за турке а против влашког војводе Мирчете. Док се Марко Краљевић у народним епским пјесмама бори против турака и ослобађа српски народ од разних турских харача и злостављања. На сличан је начин, у руској легенди је катастрофалнипораз од Татара 1224. претворен у руску побједу.

Мада су легенде саме по себи приче које пружају задово-љство, монге од њих су више него обичне пустоловне приче. Као и митови оне имају намјену да поуче или да дају примјер. Основна порука сваке легенде је да границе људских могућности нису толико уске и стјешњене као што нам се често чини. Легенде нам приказују великане овог свијета који нимало не заостају за бого-вима, већ се чак по много чему изједначавају са њима, а то значи да овај свијет није толико слаб, у односу на божански, као што изгледа.

Бајке су приче које се баве неким типичним друштвеним ситуацијама, згодама и незгодама за које се може рећи да се врте у круг, то јест да се непрекидно поновљају.

За разлику од митова и легенди главни јунаци су обични људи (без надприродних могућности), и то претежно из сирома-шнијег дјела становништва. Основна функција ових фантастичних прича је да ізабаве и развеселеІ, али исто тако та поуче и опомену. Све бајке, без изузетка, баве се темом добра и зла, што значи да се баве једном озбиљном темом која мучи људски род од његовог настанака. Постоје претпоставке да су бајке настале у вријеме када су митови о боговима полако почели да посустају. Тако да се у бајкама не сусрећемо са боговима, али ту су ништа мање фасци-нантни полубожански, демонски и други ликови као на примјер аждаје, џиновски људи, виле, вјештице...

Бајке, као митови и херојске приче, приказују људски живот који је под непрекидним утицајем надљудских сила. За разлику од херојских прича, које се увјек трагично завршавају, за бајку је карактеристичан срећан крај - хаппy енд.

На самој ивици митског подручја налазе се басне. Басне су настале много касније него митске и херојске приче или бајке. Пошто су басне новије творевине, познати су писци бар најпо-знатијих басана. Широм свијета познате су Езопове, Лафонтенове и Кирилове басне. Басне су такође састављали и рани грчки пјесници, као на примјер Спесихор и Хесоид који је забиљежио и многе праве митове.

Басна је алегоријска прича о животињама којима су дате неке људске особине (прије свега говор) и која има за циљ да поучи или да да примјер.

Дакле главни јунаци нису више ни богови ни велики исто-ријске личности ни обични људи већ животиње које причају и размишљају.

На крају може се извести закључак да је основна разлика имеђу мита и ових других прича које су му сличне у томе што мит говори о највишој стварности, првим узроцима и настајању свега постојећег. Док ове остале приче говоре о овоземаљским згодама и незгодама. Док су се митови смјели причати само у одређено вријеме и на одерђеном мјесту, ове остале приче могле су се причати било кад и било гдје.