Закључак

Из свега до сад наведеног може се зкључити да су митови ісвете причеІ које оживљавају првобитну стварност, и које одговарају на човјекове дубоке религиозне потребе и моралне тежње. А то значи да је улога мита у примитивним цивилизацијама била више него огромна. Зато се слободно може рећи да је мит основни елемент људске културе и не треба га никако сматрати за обичне измишљене и сувопарне приче јер мит је жива стварност којој човјек непрестано прибјегава.

Митови нису само занимљиви због оног што откривају о људској психологији и култури, него ради себе самих, због пјесничке истине која разликује велике митове, као и велика књижевна дјела, од пуких прича и приповједања. Његов књижевни аспекат, који никако не треба занемарити, говори да су митови претече епова, трагедија, бајки и басни. Јер ништа друго сем грчке митологије није могло инспирисати Хомерову пјесничку машту да напише два епска споменика свјетске културе - Илијаду и Одисеју. Затим ту су такође ништа мање познати ремек-дјела свјетске књижевности: Еп о Гилгамешу, Махабхарата и Рамајана у којима се такође осјећа утицај мита. Такође су три најпознатија грчка трагичара: Есхил, Софокле и Еурипид своју инспиирацију тражили у грчкој митологији као и многи други тадашњи и садашњи умјетници, књижевници и научници.