Василије
Јовановић
био је родом
из Попова
Поља (Села) у
Херцеговини.
Не зна се
тачна година
рођења. По
житију у
саставу
рукописне
књиге из 1853/3,
која је
нестала,
острошки
калуђери су
причали да је
рођен 28.
децембра 1610. и
да му је
рођено име
било Стојан.
Васпитан у
духу
побожности
својих
побожних
родитеља,
Стојан још
као дјечак
одлази у
манастир
Тврдош, гдје
прима свети
чин монашки и
добија име
великог
јерарха
Цркве-светог
Василија
Великог. У
поменутом
житију
додаје се да
је био и ђак
кид стрица
Серафима у
манастиру
Завала, прије
пострижења у
Тврдошу. Као
млад калуђер,
боравио је у
Цетињском
манастиру за
вријеме
митрополита
Мардарија
Корнећанина.
Када је
Мардарије
ступио у
контакт са
агентима
римске
пропаганде
Василије је
узнегодовао,
настојећи да
одврати од
зле намјере.
Држао је
бесједе у
одбрану
Православља.
Народ пак и
свештенство
остали су
непоколебиви
у очувању
своје вјере.
Митрополит
Мардарије
насјевши
римској
пропаганди,
почео је да
измишља
клевете на
младог
подвижника.
Да би
избјегао сва
та злобљења и
сплеткарења,
Василије се
уклонио.
Вративши
се у манастир
Тврдош,
исцрпљен и
жалостан,
ускоро
постаје
архимандрит.
Путује у
Свету Гору, а
затим у
Русију.
Долази са
пуно дарова
добијених од
руског
народа и
царског
двора. Затим
наставља да
се подвизава
сагледавајући
све невоље
свого народа.
Као духовник
обилазио је
херцеговачка
мјеста (села)
гдје је
тјешио народ
у невољама и
проповиједао
је Јеванђеље
Христово.
Окупљао је
дјецу и учио
их
писмености и
Божијем
закону. Осим
тога, трудио
се и на
поправљању
храмова, што
је турска
власт
забрањивала.
Овај
свети Божији
угодник био
је принуђен
због мржње
непријатеља
да дође на
Свету Гору.
Најприје се
јавио
тадашњем
патријарху
Пајсију
Јањевцу, који
гасавјетује
да се врати у
Херцеговину.
То је учинио
послије
једногодишњег
боравка у
Хиландару
када је био
хиротонисан
за епископа
на
Преображење
1638. Тада је већ
био и
трбињски
митрополит.
Свети
Василије
истиче се као
енергичан и
одушевљени
бранилац
православне
вјере, против
римске
пропаганде.
Усљед
прогонства,
он напушта
епархију и
одлази
пећком
Патријарху.
Саслушавши
га, патријарх
Гаврило
Рајић га
усавјетује
да постане
митрополит
источне
Херцеговине.
Св. Василије
прихвата, и од
1651. управља “Црквом
све
Херцеговине”,
једно
вријеме из
манастира
Тврдоша, а
затим
коначно
прелази у
нову
митрополију.
У Попима код
Оногошта (Никшића)
гради цркву и
конаке, гдје
одређује да
ће јој бити
сједиште.
Био је
принуђен да
се исели 1656.
Усто, ни сам
због својих
изразитих
аскетских
склоности
није био
задовољан
животом у
оној новој
резиденцији.
Осјећао је
потребу за
пустињом и
самоћом. Још
од раније је
познавао
планину
Острог, која
је одувијек
привлачила
подвижнике.
Пронашао је
на Острогу
погодно
мјесто које
му је постало
и
митрополитска
резиденција
и испосница,
гдје се одаје
посту и
молитви.
Према
казивању
архимандрита
Никодима
Раичевића,
свети
Басилије је
управљао
епархијом из
Острога 15
година.
Подвизавајући
се са
испосницима
обнавља
манастир
који постаје
духовни
расадник не
само
вјерског у у
жем смислу
већ и
цјелокупног
духовног
живота у
околном
народу.
Подигао је 1667.
Пећинску
Цркву
посвећену св.Крсту
и цркву
Ваведења
Пресвете
Богородице.
Иако се
сам строго и
баз поштеде
подвизавао и
проводио
вријеме
претежно у
манастиру, св.Василије
и одлази у
народ, учи га
и дијели са
њим страдања
као прави
пастир.
Његове поуке
Господ је
потврђивао
различитим
чудима.
Послије
изградње
Острога 1667.
свети
Василије
одлази у Пећ и
подноси
извјештај о
епархији и
тешкоћама у
манастиру.
Обавијестио
је
Патријарха о
многом
крађама и
злобљењима
на рачун
калуђера.
Увјеравајући
се у
узвишеност
његовог
испосничког
живота, народ
је
митроплита
Василија
почео
сматрати
Светим.
Преко
стотину чуда
забиљежили
су острошки
монаси само у
посљедње
вријеме и она
се чувају у
рукописној
збирци
манастира
Острога, нека
су и
објављена.
Многи
поклоници
који нису у
могућности
да доведу
своје
болеснике
ћивоту
Светитеља,
доносе
њихову
одјећу и
остављају је
под ћивот
Светитеља, да
ту преноћи
бар једну ноћ.
Поред одјеће,
доносе и
храну,
најчешће
шећер, и
поступају на
исти начин.
Том приликом,
чувар ћивота
прочита
молитву над
дотичним
предметима.
Приликом
повратка,
освећене
ствари
узимају са
собом и носе
их
болесницима,
вјерујући да
ће им на овај
начин Свети
Василије
помоћи.
Пред
саму смрт
обнавља
црквицу св.
Ђорђа у
манастиру
Хиландару, 29.
априла 1671. “По
предању
упокојио се
на мјесту
гдје данас
расте винова
лоза у камену,
изнад конака.”
Василије
Бркић-Јовановић,
посљедњи
српски
патријарх у
Пећи, пошто је
провео неко
вријеме у
Острогу,
написао је
Службу и
Житије.
Свети
Василије се
празнује 29.
априла (12. маја),
а познат је
пост од
Ђурђевдана
до Васиљдана (од
6. до 12. маја). Ову
седмицу
народ назива “Недјељом
св. Оца
Василија”. Сабори
се одржавају
о Духовима,
Петровдану,
Великој
Госпојини и о
празнику
светог. Многи
храмови су
подигнути у
његову част.
 |
 |
 |
 |
 |
 |