Za Pašića je ispred svega narod i njegov interes. U kontaktima sa masom nije oholi i samouvereni polotičar, nego skroman i jednostavan građanin i jedinka tog naroda. U poslovima politike narod je za Pašića vrhovno merilo. Može se u politici ići u obračun sa pojedincima , ali ne i sa narodom jer onda je i smisao politike obezvređen (” U politici se sve sme i protiv svakoga pojedinca, ali nikada protiv njih”).

Odnos prema narodu nije samo politika političara -to je urođena Pašićeva osobina. I ono trpljenje uvreda nije žrtva političkom opstanku , nego prirodna crta karaktera :izvanredno vlada sobom, svojim raspoloženjima , rečima,nastupom.

Snaga samokontrole i samosavlađivanja značajna je vrlina Pašićeve ličnosti. Njegov životni princip je optimizam , ne toliko što je po prirodi optimista , nego zato što je po zadatku optimista .

“ja nisam ovde gde sam da bih narodu rekao :”Nema spasa!” Ovde sam da ga neprestano uveravam da nam ima spasa”.

U susretu sa Vukašinom, političkim protivnikom ,uvek će pitati za Aćima , svoga ljutog protivnika, pitaće za Vukašinove -ženu , decu .Vešt je političar i državnik koji se mudro kreće između Scile i Haribde političkih neizvesnosti, nesigurnosti i klopki: u bezizlaznoj situaciji odbija predloge saveznika :svoju zamisao vešto nametne da je drugi predlože i usvije kao svoju.Ali glavno njegovo oružje jeste strpljenje trpljenje i tolerancija.

Pašić iz Vremana smrti je političar i državnik .Kao političar i državnik upravljen je ka cilju da izbavi narod od zla.Tek kada dođe do kraja , kada treba da se ukrca na lađu ,stamenost, strpljenje i vera se raspadaju-prvi put u životu plače zbog svog poraza i poraza srpskog naroda.

Za Vukašina Katića dve najveće vrline su istinoljubivost i dostojanstvo.U toj doslednosti Vukašin Katić je tvrd i opor pa nokad ne skreće od od utvrđenih uverenje i principa političkog i javnog delovanja, bez obzira na trenutnu situaciju. Deluje kao pripadnik partije , ali deluje vođen isključivo svojim uverenjima i principima , koji su ličnog privatnog karaktera.

Svoje principe Vukašin ne gazi ni kada je porodica u pitanju.Iako je blizak vlasti i u vlasti , moga je vrlo lako da izdejstvuje da sin Ivan ne ide u rat , on to ne čini. Rasprava između Olge i Vukašina oko sina Ivana otkriva dve ljubavi i dva različita načina ispoljavanja roditeljeske ljubavi. Olgu opredeljuje materinska ljubav i strah za sina. Vukašina opredeljuje muški ponos i razumevanje sinovog postupka , koji je potpuno u skladu sa očevim principima i moralnim shvatanjima. Za Olgu je Vukašin hladan i bezosećajan , on “ne brine “za sina ; ali Vukašin u duši preživljava strah i strepnju za Ivana .U njemu će bol za sinom dobiti duboko ljudsku dimenziju.

Vukašin shvata da je Srbija u svojim ratovima služila interesima drugih.Shvata da Srbiju ne treba vraćati u prošlost težnjama za njenim prostiranjem na svim prostorima gde žive Srbi , nego je upućivati na budućnost koja ima dva smera : okretanje ka Evropi, na spoljašnjem planu , i stvaranje evropske demokratske države , na unutrašnjem planu.

Živojin Mišić pokazuje nepokolebljivi optimizam: smatra da uvek postoji neki izlaz. Iako obrazovan vojskoviđa , Mišić budući da duboko poznaje biće naroda i da mu veruje, svoju ratnu taktiku zasniva na narodnoj volji da opstane.

Dva su osnovna stava Mišićeva koji pokazuju suštinu njegove taktikei optimizma:1) rat ne vodi samo tehnika i vojnička nadmoć , nego srce , spremnost na patnju i žrtvovanje , nagon za samoodržanjem; 2) narod je u prednosti pred najezdom neprijatelja jer je ovaj osvajač, a narod brani svoju svoju zemlju , svoje ognjištem porodicu.Napadač ima kuda da uzmakne, narod nema kuda i zato ne može ni uzmicati.

Iz vojvode Mišića ne izbija samo duh pojedinca nego i duh srpskog naroda.

U Olginom životu postoje dva perioda: period do rata i period u ratu. Prvi period je tekao kao život žene posvećene mužu i deci, u kome je ona bila stub porodice. Ratni period unosi velike promene u Olginom životu- sukobljava se sa strepnjama za život dece, sa muževljevom tvrdom principijelnošću, koja ne popušta ni kada je sinovljev život u pitanju.

Rad u bolnici i blizana doktora Radića učinili su da Olga oseti nešto novo:privukao ju je ovaj lekar svojim predavanjem bolesnicima, brigom i pažnjom prema njima, ljudskom toplinom.

Među njima se događa nešto što oboje osećaju, znaju i vide, ali o tome ne govore-ostaje neiskazano, ali se stalno podrazumeva. Osećaju uzajamno duševno prožimanje u potpunom razumevanju i saglasju, ali ne dodira i reči , ni dodira tela. Nad bolesnim Mihajlom Olga će prvi put progovoriti kroz svoj monolog pun ljubavi , nežnosti, želje, strasti.

Olgina ljubav prema Mihajlu ostaje neiskazana. Ta ljubav je snažna, čežnjiva, senzualna - ali sapeta.Ostvarenje ove ljubavi dodiroma ne samo da bi je oskrnavilo nego nije bilo moguće, jer nije u skladu sa Olginom priridom i karakterom.