I poglavlje

Vecim delom svoga toka reka Drina protice kroz tesne gudure izmedu strmih planina ili kroz duboke kanjone okomito odsecenih obala. Samo na nekoliko mesta recnog toka njene se obale proširuju u otvorene doline i stvaraju, bilo na jednoj bilo na obe strane reke, župne, delimicno ravne, delimicno talasaste predele, podesne za obradivanje i naselja. Takvo jedno proširenje nastaje i ovde, kod Višegrada, na mestu gde Drina izbija u naglom zavoju iz dubokog i uskog tesnaca koji stvaraju Butkove Stijene i Uzavnicke planine. Zaokret koji tu pravi Drina neobicno je oštar a planine sa obe strane tako su strme i toliko ublizu da izgledaju kao zatvoren masiv iz kojeg reka izvire pravo, kao iz mrkog zida. Ali tu se planine odjednom razmicu u nepravilan amfiteatar ciji promer na najširem mestu nije veci od petnaestak kilometara vazdušne linije.

Na tom mestu gde Drina izbija celom težinom svoje vodene mase, zelene i zapenjene, iz prividno zatvorenog

sklopa crnih i strmih planina, stoji veliki i skladno srezani most od kamena, sa jedanaest lukova širokog raspona. Od tog mosta, kao od osnovice, širi se lepezasto cela valovita dolina, sa višegradskom kasabom i njenom okolinom, sa zaseocima poleglim u prevoje brežuljaka, prekrivena njivama, ispašama i šljivicima, izukrštana medama i plotovima i poškropljena šumarcima i retkim skupovima crnogorice. Tako, posmatrano sa dna vidika, izgleda kao da iz širokih lukova belog mosta tece i razliva se ne samo zelena Drina nego i ceo taj župni i pitomi prostor, sa svim što je na njemu i južnim nebom nad njim.

Na desnoj obali reke, pocinjuci od samog mosta, nalazi se glavnina kasabe, sa caršijom, delom u ravnici, a delom na obroncima bregova. Na drugoj strani mosta, duž leve obale, proteže se Maluhino polje, raštrkano predgrade oko druma koji vodi put Sarajeva. Tako most, sastavljajuci dva kraja sarajevskog druma, veže kasabu sa njenim predgradem.

Upravo, kad se kaže „veže“, to je isto toliko tacno kao kad se kaže: sunce izlazi izjutra da bismo mi ljudi mogli da vidimo oko sebe i da svršavamo potrebne poslove, a zalazi predvece da bismo mogli da spavamo i da se odmorimo od dnevnog napora. Jer taj veliki, kameni most, skupocena gradevina jedinstvene lepote, kakvog nemaju ni mnogo bogatije i prometnije varoši („Još svega dva ovakva imaju u Carevini“, govorilo se u staro vreme), jedini je stalan i siguran prelaz na celom srednjem i gornjem toku Drine i neophodna kopca na drumu koji veže Bosnu sa Srbijom i preko Srbije, dalje, i sa ostalim delovima Turske Carevine, sve do Stambola. A kasaba i njeno predgrade samo su naselja koja se uvek neminovno razvijaju na glavnim saobracajnim tackama i s obe strane velikih i važnih mostova.

Tako su se i ovde, s vremenom, rojile kuce i množila naselja na oba kraja mosta. kasaba je živele od mosta i rasla iz njega kao iz svoga neuništivog korena.

(Da bi se jasno videla i potpuno razumela slika kasabe i priroda njenog odnosa prema mostu, treba znati da u varoši postoji još jedna cuprija, kao što postoji još jedna reka. To je Rzav i na njemu drveni most. Na samom kraju varoši Rzav utice na Drinu, tako da se središte varoši i ujedno njena glavnina nalaze na pešcanom jezicku zemlje izmedu dve reke, velike i male, koje se tu sastaju, a rasuta periferija prostire se sa druge strane mostova, na levoj obali Drine i na desnoj obali Rzava. Varoš na vodi. Ali iako postoje i još jedna reka i još jedan most, reci „na cupriji“ ne oznacavaju nikada rzavsku cupriju, prostu drevnu gradjevinu bez lepote, bez istorije, bez drugog smisla osim što služi meštanima i njihovoj stoci za prelaz, nego uvek i jedino kameni most na Drini.)

Most je oko dve stotine i pedeset koraka dugacak a širok oko deset koraka, osim na sredini, gde je proširen sa dve potpuno jednake terase, sa svake strane kolovoza mosta po jedna, i dostiže dvostruku širinu. To je onaj deo mosta koji se zove kapija. Tu su, naime, na srednjem stubu koji se pri vrhu proširuje, ozidani sa obe strane ispusti, tako da na tom stubu pocivaju, levo i desno od kolovoza, po jedna terasa, smelo i skladno isturena iz prave linije mosta u prostor nad šumnom, zelenom vodom u dubini. One su oko pet koraka duge i isto toliko široke, ogradene kamenom ogradom, kao i ceo most po dužini, ali inace otvorene i nenatkrivene. Desna terasa, iduci iz varoši, zove se sofa. Ona je izdignuta za dva basamka, optocena sedištima kojima ograda služi kao naslon, a i basamaci i sedišta i ograda, sve od istog svetlog kamena, kao saliveno. Leva terasa, preko puta od sofe, ista je, samo prazna, bez sedišta. Na sredini njene ograde zid se izdiže iznad visine coveka; u njemu je pri vrhu, uzidana ploca od belog mermera i na njoj urezan bogat turski natpis - tarih-sa hronogramom koji u trinaest stihova kazuje ime onoga koji je podigao most i godinu kad je podignut. Pri dnu zida tece cesma: tanak mlaz iz usta kamenog zmaja. Na toj terasi smešten je kafedžija sa svojim džezvama, fildžanima, uvek raspaljenom mangalom, i decakom koji prenosi kafe preko puta, gostima na sofi. To je kapija.

Na mostu i njegovoj kapiji, oko njega i u vezi sa njim, tece i razvija se kao što cemo videti, život coveka iz kasabe. U svima pricanjima o licnim, porodicnim i zajednickim doživljajima, mogu se uvek cuti reci „na cupriji“. I zaista, na drinskoj cupriji su prve decije šetnje i prve igre decaka. Hrišcanska deca, rodena na levoj obali Drine, predu odmah prvih dana svog života most, jer ih vec prve nedelje nose u crkvu na krštenje. Ali sva druga deca i ona koja su rodena na desnoj obali i muslimanska, koja nisu uopšte krštavana, provodila su, kao i njihovi ocevi i dedovi nekad, glavni deo detinjstva u blizini mosta. Pecali su ribu oko njega ili lovili golubove pod njegovim oknima. Od najranijih godina njihove oci su se privikavale na skladne linije te velike gradevine od svetlog, poroznog, pravilno i nepogrešno secenog kamena. Znali su sve majstorski izrezane obline i udubine kao i sve price i legende koje se vezuju za postanak i gradnju mosta, i u kojima se cudno i nerazmrsivo mešaju i preplicu mašta i stvarnost, java i san. I to su ih znali oduvek, nesvesno, kao da su ih sa sobom na svet doneli, onako kao što se molitve znaju, ne secaju se ni od koga su ih naucili ni kad su ih prvi put culi.

Oni su znali da je most podigao veliki vezir Mehmedpaša, cije je rodno selo Sokolovici, tu, iza jedne od ovih planina koje okružuju most i kasabu. Samo vezir je mogao dati sve što treba da se ovo trajno cudo od kamena sagradi. (Vezir - to je nešto sjajno, krupno, strašno nejasno u svesti decaka.) Zidao ga je Rade Neimar, koji je morao živeti stotinama godina da bi sagradio sve što je lepo i trajno po srpskim zemljama, legendarnim i stvarno bezimeni majstor kakvog svaka masa zamišlja i želi, jer ne voli da mnogo pamti ni mnogima da duguje, cak i u secanjima. Znali su da je gradnju ometala vila brodarica, kao što je oduvek i svuda poneko ometao svaku gradnju, i nocu rušila ono što je danju sagradeno. Dok nije „nešto“ progovorilo iz vode i savetovalo Radu Neimaru da nade dvoje nejake dece bliznadi, brata i sestru, Stoju i Ostoju po imenu i da ih uzida u srednje stubove mosta. Odmah je pocelo traženje dece po celoj Bosni. Obecana je nagrada onome ko ih nade i dovede.

Najposle su sejmeni pronašli u jednom udaljenom selu dvoje bliznadi, pri sisi, i oteli ih silom vezirove vlasti; ali kada su ih poveli, majka nije htela da se odvoji od njih, nego je kukajuci i placuci, neosetljiva na psovke i udarce, posrtala za njima sve do Višegrada. Tu je uspela da se progura pred neimara.

Decu su uzidali, jer druge nije moglo biti, ali neimar se, kako kažu, sažalio i ostavio na stubovima otvore kroz koje je nesrecna majka mogla da doji svoju žrtvovanu decu. To su ovi fino srezani slepi prozori, uski kao puškarnice u kojima se sada gnezde divlji golubovi. Kao spomen na to vec stotinama godina tece iz zidina majcino mleko. To su oni beli, tanki mlazevi što u odredeno doba godine cure iz besprekornih sastavaka i vidi im se neizbrisiv trag na kamenu. (Predstava o ženinom mleku izaziva u decjoj svesti nešto što im je suviše blisko i otužno a isto tako nejasno i tajanstveno kao i veziri i neimari, i što ih zbunjuje i odbija.) Te mlecne tragove po stubovima stružu ljudi i prodaju kao lekoviti prah ženama koje posle porodaja nemaju mleka.

U centralnom stubu mosta, ispod „kapije“, ima jedan veliki otvor, uska i dugacka vrata bez vratnica, kao džinovska puškarnica. U tom stubu, kaže se, ima velika soba, mracna dvorana u kojoj živi Crni Arapin. To znaju sva deca. On u njihovim snovima i nadlagivanjima igra veliku ulogu. Kome se on javi taj mora da umre. Nijedno dete ga još nije videlo, jer deca ne umiru. Ali ga je ugledao jedne noci Hamid, onaj sipljivi i vecito pijani ili mamurni hamal krvavih ociju i umro je još te noci, tu pored zida. Doduše, bio je pijan do nesvesti i zanocio je tu na mostu, pod vedrim nebom pri temperaturi od -15°. U taj mracni otvor gledaju decaci cesto sa obale, kao u ponor koji i straši i privlaci. Dogovore se da svi gledaju netremice, a koji prvi mašta ugleda da vikne. Zure u tu široku, mracnu pukotinu, strepeci od radoznalosti i od straha, dok se nekom malokrvnom decaku ne ucini da se otvor kao crna zavesa pocinje da njiše i pomera, ili dok neki od onih podrugljivih i bezobraznih drugova (uvek ima po jedan takav) ne vikne „Arapin!“ i ne pocne tobože da beži. To pokvari igru i izaziva razocarenje i negodovanje kod onih koji vole igru mašte, mrze ironiju i veruju da bi se paž1ljivim gledanjem moglo zaista nešto videti i doživeti. A nocu, na spavanju, mnogi od njih rve se i nosi sa tim Arapinom iz cuprije, kao sa sudbinom, sve dok ga majka ne probudi i tako se oslobodi mucnog sna. I dok ga zapoji hladnom vodom („da rastjera stravu“) i nagna da izgovori božje ime, decak vec ponovo spava, premoren od dnevne igre, tvrdim decjim snom u kome strahovi još ne mogu da uhvate maha i ne traju dugo.

Uzvodno od mosta, na strmoj obali od sivog krecnjaka, sa jedne i sa druge strane, vide se okrugle udubine, sve dva po dva, u pravilnim razmacima, kao da su u kamen urezani tragovi kopita nekog konja natprirodne velicine; one idu odozgo sa Starog grada, spuštaju se niz liticu do reke i pojavljuju se opet na drugoj obali, gde se gube pod mrkom zemljom i rastinjem.

Deca, koja duž te kamenite obale, za letnjih dana, po vas dan love sitnu ribu, znaju da su to tragovi davnih vremena i starih ratnika. Tada su na zemlji živeli veliki junaci, kamen je još bio nezreo i mek kao zemlja, a konji su bili kao i junaci, džinovskog rasta. Samo, za srpsku decu to su tragovi Šarcevih kopita, ostali još od onda kad je Kraljevic Marko tamnovao gore, u Starom gradu, pa pobegao iz njega, spustio se niz brdo i preskocio Drinu, na kojoj tada nije bilo cuprije. A turska deca znaju da to nije bio Kraljevic Marko nit' je mogao biti (jer otkud Vlahu i kopilanu takva sila i takav konj!), nego Ðerzelez Alija, na svojoj krilatoj bedeviji, koji je kao što je poznato, prezirao skele i skeledžije i preskakao reke kao potocice. Oni se o tome i ne prepiru, toliko su i jedni i drugi ubedeni u tacnost svoga verovanja. I nema primera da je ikada iko uspeo da koga razuveri ili da je ko promenio svoje mišljenje.

U tim udubinama, koje su okrugle a široke i duboke kao oveci canci, zadrži se još dugo posle kiše voda, kao u kamenim sudovima. Te jame, ispunjene mlakom kišnicom, decaci zovu bunarima i u njima drže, i jedni i drugi, bez razlike verovanja, sitnu ribu, krkušice i plote, koje uhvate na udicu.

A na levoj obali, u strani, odmah iznad druma ima jedna oveca humka, zemljana ali od neke tvrde zemlje, siva i skamenjena. Na njoj ništa ne raste i ne cvate do neka sitna trava, tvrda i bodljikava kao celicna žica. Ta je humka meta i granica svih decijih igara oko mosta. To se mesto nekad zvalo Radisavljev grob. I prica se da je to bio neki srpski prvak, silan covek. I kad je vezir Mehmedpaša naumio da zida most na Drini i poslao ljude, sve se pokorilo i odazvalo na kuluk, samo je ustao taj Radisav, podbunio narod i porucio veziru da se okane tog posla, jer nece, šale, podici cuprije na Drini. I muke je imao vezir doka je savladao Radisava, jer je bio junak mimo ljude, a nije ga bila ni puška ni sablja, nit' je bilo konopca ni lanca kojim se mogao vezati; sve je kidao kao konce. Takav je tilsum imao pri sebi. I ko zna šta bi bilo i da li vezir ikad podigao cupriju da se nije našao neki od njegovih ljudi, mudar i vešt, i podmitio i ispitao momka Radisavljevog. Tako su Radisava iznenadili i udavili na spavanju, vezavši ga svilenim konopcima, jer jedino njegova amajlija nije pomagala. Naše žene veruju da ima po jedna noc u godini kad se može videti kako na tu humku pada jaka bela svetlost pada sa neba. I to nekako u jesen, u vreme izmedu Velike i Male Gospojine. Ali, decaci koji su, i verujuci i ne verujuci, ostajali da bdiju pored prozora sa izgledom na Radisavljev grob, nisu nikad uspevali da vide nebesku vatru, jer bi ih još pre ponoci savladao san. Zato su opet putnici, kojima nije do toga, vidali neki beo sjaj na humci iznad mosta, vracajuci se nocu u kasabu.

A Turci, u kasabi, naprotiv, pricaju od starina da je na tom mestu poginuo kao šehit neki derviš, po imenu šeh, Turhanija, koji je bio veliki junak i od neke kaurske vojske branio ovde prelaz preko Drine. A što na tom mestu nema ni nišana ni turbeta, to je po želji samog derviša, jer je hteo da tako bude sahranjen bez znaka i biljega, kako se ne bi znalo da je tu. Jer, ako ikad opet navali neka kaurska vojska ovuda, on ce ustati ispod ovog brežuljka i zaustaviti je kao što je i nekad ucinio, tako da od višegradske cuprije nece moci dalje napred. Ali zato njegovu humku samo nebo ponekad ozari svojom svetlošcu.

Tako se život kasabalijske dece odigrava ispod mosta i oko njega, u beskorisnoj igri ili decijim maštanjima. A sa prvim godinama zrelosti on se prenosi na most, upravo na kapiju, gde mladicka mašta nalazi drugu hranu i nove predele, ali gde pocinju vec i životne brige i borbe i poslovi.

Na kapiji i oko kapije su prava ljubavna maštanja, prva videnje u prolazu, dobacivanja i sašaptavanja. Tu su i prvi poslovu i pazari, svade i dogovori, tu sastanci i sacekivanja. Tu se, na cuprijskoj ogradi od kamena, izlažu na prodaju prve trešnje i bostan, sabahzorski salepi i vruci simiti. Ali tu se sakupljaju i prosjaci i sakati i gubavi, isto kao i mladi i zdravi koji žele da se pokažu ili da vide druge, kao i svi koji imaju da iznesu ma šta narocito od plodova, odela ili oružja. Tu cesto posedaju, zreli, ugledni ljudi, da se porazgovore o javnim stvarima i zajednickim brigama, ali još cešce mladici koji znaju samo za pesmu i šalu. Tu se prilikom velikih dogadaja i istorijskih promena isticu proglasi i pozivi (na onom izdignutom zidu, ispod mermerne ploce sa turskim natpisom, a iznad cesme), ali tu su se sve do 1878, vešale ili nabijale na kolac glave svih onih koji su ma s koga razloga bivali pogubljeni, a pogubljenja su u ovoj kasabi na granici, narocito u nemirnim godinama, bila cesta, a za nekih vremena, kao što cemo videti, i svakodnevna.

Ne mogu preci preko mosta ni svatovi ni pogreb a da se ne zaustave na kapiji. Tu se svatovi obicno spremaju i svrstavaju pre ulaska u caršiju. Ako su mirna i bezbrižna vremena, obredaju se rakijom i zapevaju, povedu kolo, i cesto se zadrže mnogo duže nego što su mislili. A kod ukopa, oni koji nose pokojnika spuste ga malko da se odmore, redovno tu na kapiji, gde mu je inace protekao dobar deo života.

Kapija je najvažnija tacka na mostu, isto kao što je most najvažniji deo varoši, ili kako je jedan turski putnik, koga su Višegradani lepo ugostili, napisao u svom putopisu, „njegova kapija je srce mosta koji je srce ove kasabe koja svakom mora da ostane u srcu“. Ona pokazuje koliko su stari neimari, za koje se u pricama prica da su se nosili s vilama i svakojakim cudima i da su morali da zaziduju živu decu, imali smisla ne samo za stalnost i lepotu gradevine nego i za korist i udobnost koju ce od te gradevine imati i najdalji naraštaji. I kad covek upozna ovdašnji život i dobro razmisli, mora da kaže sam sebi da je zaista mali broj ljudi u ovoj Bosni koji imaju ovakvu zgodu i ovakvo uživanje kao što ga svaki i poslednji kasabalija može imati na kapiji.

Naravno da zimsko doba ne dolazi u obzir, jer tada prelazi preko mosta samo onaj koji mora, pa i taj pruži korak i pogne glavu pod hladnim vetrom koji stalno duva nad rekom. Tada, razume se, nema zadržavnja na otvorenim terasama na kapiji. Ali u svako drugo doba godine kapija je prava blagodet za malo i veliko. Tada svaki ovdašnji gradanin može, u svako doba dana i noci, da izide na kapiju i sedne na sofu, ili da se zadržava tu oko nje u poslu ili razgovoru. Isturena i uzvišena petnaestak metara tu iznad zelene hucne reke, ta sofa od kamena lebdi u prostoru, nad vodom, izmedu tamnozelenih brda sa tri strane, sa nebom i oblacima ili zvezdama nad sobom, a sa otvorenim vidikom niz reku kao uskim amfiteatrom koji u dubini zatvaraju modre planine.

Koliko ima vezira ili bogataša na svetu koji mogu svoju radost ili brigu, ili svoj ceif ili dokolicu da iznesu na ovakvo mesto? Malo, vrlo malo. A koliko je naših, u toku stoleca i nizu naraštaja, presedelo ovde zoru, ili akšam ili nocne casove kad se neprimetno pomera ceo zvezdani svod nad glavom! Mnogi i mnogi od nas sedeo je tu, podnimljen i naslonjen na tesan, gladak kamen, i pri vecitoj igri svetlosti na planinama i oblaka na nebu, razmrsivao vecno iste a uvek na drugi nacin zamršene konce naših kasabalijskih sudbina. Neko je davno tvrdio (istina, to je bio stranac i govorio je u šali) da je ova kapija imala uticaja na sudbinu kasabe i na sam karakter njenih gradana. U tim beskrajnim sedenjima, tvrdio je stranac, treba tražiti kljuc za sklonost mnogih kasabalija ka razmišljanju i sanjarenju i jedan od glavnih razloga one melanholicne bezbrige po kojoj su poznati stanovnici kasabe.

Svakako, ne može se poricati da su Višegradani od davnina važili, u poredenju sa stanovnicima drugih mesta, kao ljudi lakomisleni, skloni uživanjima, i brzi na trošak. Njihova varoš je na povoljnom položaju, okolna sela su rodna i bogata, i para, istina, prolazi obilno kroz Višegrad, ali se ne zaustavlja dugo u njemu. A ako se nade neki gazda štediša i kucenik, bez ikakve strasti, to je redovno neki došljak; ali višegradska voda i vazduh su takvi da se vec njegova deca radaju otvorene ruke i raširenih prsta, i podležuci opštoj zarazi rasipnosti i bezbrige žive sa devizom: „Drugi dan, druga i nafaka.“

Prica se da je Starina Novak, kad je iznemogao i morao da se povuce i napusti hajdukovanje po Romaniji, ovako ucio Dijete Grujicu, kad je trebalo da ga zameni:

-Kad sjediš u busiji, ti dobro gledaj putnika koji naide. Ako vidiš da jordamli jaše a na njemu crven džamadan, srebrne toke i bijele tozluke, to je Focak. Udri odmah, jer taj ima i na sebi i u bisagama. Ako vidiš siromaški odjevena putnika: oborio glavu i poklopio se po konju kao da je u prošnju pošao, udri slobodno, to je Rogaticanin. Takvi su svi: tvrdice i tutumraci, a puni para kao šipak. Ali ako vidiš neku divaniju: prekrstio noge na sedlu, kuca u šarkiju i pjeva iza glasa, ne udaraj i ne kaljaj ruke uzalud, nego pusti trice nek prode; to je Višegradanin, a taj ništa nema, jer se u njih para ne drži.

Sve bi to potvrdivalo gornje mišljenje onoga stranca. Pa ipak je teško pouzdano kazati u kojoj je meri to mišljenje tacno. Kao u tolikim drugim stvarima i ovde nije lako odrediti šta je uzrok a šta posledica. Da li je kapija napravila od kasabalija ono što su ili je, naprotiv, ona zamišljena u njihovom duhu i shvatanju i sagradena prema njima i njihovim potrebama i navikama? Izlišno i uzaludno pitanje. Nema slucajnih gradevina, izdvojenih iz ljudskog društva u kome su nikle, i njegovih potreba, želja i shvatanja kao što nema proizvoljnih linija i bezrazložnih oblika u neimarstvu. A postanak i život svake velike, lepe i korisne gradevine, kao i njen odnos prema naselju u kome je podignuta, cesto nose u sebi složene i tajanstvene drame i istorije. Svakako, jedno je izvesno: izmedu života ljudi u kasabi i ovoga mosta postoji prisna, vekovna veza. Njihove su sudbine tako isprepletene da se odvojeno ne daju zamisiti i ne mogu kazati. Stoga je prica o postanju i sudbini mosta u isto vreme i prica o životu kasabe i njenih ljudi, iz naraštaja u naraštaj, isto kao što se kroz sva pricanja o kasabi provlaci i linija kamenog mosta na jedanaest lukova, sa kapijom, kao krunom, u sredini.

XXIV (poslednje) poglavlje

(...)

Ali neka, mislio je on dalje, ako se ovde ruši, negde se gradi. Ima valjda još negde mirnih krajeva i razumnih ljudi koji znaju za božji hator. Ako je bog digao ruke od ove nesrecne kasabe na Drini, nije valjda od celog sveta i sve zemlje što je pod nebom? Nece ni ovi ovako doveka. Ali ko zna? (Oh, da mu je malo dublje i malo više vazduha udahnuti!) Ko zna? Može biti da ce ova pogana vera što sve ureduje, cisti, prepravlja i doteruje da bi odmah sve proždrla i porušila, raširiti po celoj zemlji; možda ce od vascelog božjeg sveta napraviti pusto polje za svoje besmisleno gradenje i krvnicko rušenje, pašnjak za svoju nezajažljivu glad i neshvatljive prohteve? Sve može biti. Ali jedno ne može: ne može biti da ce posve i zauvek nestati velikih i umnih a duševnih ljudi koji ce za božju ljubav podizati trajne gradevine, da bi zemlja bila lepša i covek na njoj živeo lakše i bolje. Kad bi njih nestalo, to bi znacilo da ce i božja ljubav ugasnuti i nestati sa sveta. To ne može biti.

U tim mislima koraca hodža sve teže i sporije.

Sad se jasno cuje da u caršiji pevaju. Kad bi samo mogao da udahne više vazduha, kad bi put bio manje strmen, i kad bi mogao stici do kuce da legne u svoj dušek i da vidi i cuje nekoga od svojih! To je jedino što još želi. Ali ne može. Ne može. Ne može više ni da održi pravi odnos izmedu disanja i srca, srce je potpuno zaptilo dah, kao što se ponekad u snu dešava. Samo ovde nema spasonosnog budenja. Otvori široko usta i oseti da mu ocI zviru iz glave. Strmina koja je i dotle neprestano rasla primace se potpuno njegovom licu. Celo vidno polje ispuni mu tvrdi, ocediti drum, koji se pretvarao u mrak i obuhvatao ga svega.

Na uzbrdici koja vodi na Mejdan ležao je Alihodža i izdisao u kratkim trzajima.

Travnicka hronika

Prolog

Na kraju travnicke caršije, ispod hladovitog i hucnog izvora Šumeca, postoji otkad svet pamti mala „Lutvina kahva“. Toga prvog sopstvenika kafane, Lutve, ne secaju se ni najstariji ljudi; taj je bar stotinak godina vec na nekom od razasutih travnickih grobalja, ali svi idu kod Lutve na kafu i njegovo se ime pamti i izgovara tamo gde su zaboravljena imena tolikih sultana, vezira i begova. U bašti je kafanica, pod samom stenom, u podnožju brega, ima jedno odvojeno, hladovito i malo uzvišeno mesto, gde raste stara lipa. Oko te lipe i izmedu stena i busenja uklopljene su niske klupe nepravilna oblika na kojima je zadovoljstvo posedeti i sa kojih se teško ustaje. One su izlizane i iskrivljene godinama i dugom upotrebom i potpuno srasle i postale jedno sa drvetom, zemljom i kamenom oko njih.

Za vreme letnjih meseci, to jest od pocetka maja pa do kraja oktobra, to je, po davnašnjoj tradiciji, mesto na kom se posle podne, oko icindije, sastaju travnicki begovi i ugledniji ljudi koji su pripušteni u njihovo društvo. U to doba dana niko se drugi od gradana ne bi usudio da sedne i pije kafu na toj uzvisini. To se mesto zvalo Sofa. I ta je rec u narodnom govoru u Travniku imala, kroz naraštaje, svoje utvrdeno društveno i politicko znacenje, jer što je na Sofi receno, pretresano i zakljuceno, to je bilo gotovo isto toliko koliko da je rešeno medu ajanima, na Divanu kod vezira.

I danas tu sedi desetak begova, iako je dan vec oblacan i javlja se vetar koji u ovo doba godine donosi kišu. Poslednji je petak u mesecu oktobru 1806. godine. Sedeci na svojim mestima, begovi tiho razgovaraju; vecina ih zamišljeno prati igru sunca i oblaka i zlovoljno kašljuca.

Govor je o jednoj krupnoj novosti.

Jedan od njih, neki Sulejman-beg Ajvaz, koji je ovih dana putovao poslom u Livno, razgovarao je tamo sa nekim Splicaninom, ozbiljnim covekom kako kaže, i od njega cuo tu vest koju on sada begovima kazuje. Ljudima je nejasno, raspituju ga za pojedinosti i traže da ponovi vec receno. Sulejman-beg objašnjava:

- Pa eto tako. Ljepo me covjek pita: „Spremate li se musafirim u Travniku?“ „Jok mi“, kažem ja, „nije nama do musafira.“ „E, bilo vam ne bilo, valja da im se spremate“, kaže, „jer ce vam stici francuski konzul. Tražio Bunaparta na Kapiji u Stambolu da može poslati svoga konzula, da otvori konzulat u Travniku i da tu sjedi. I vec mu je to odobreno. Još ove zime se možete nadati konzulu.“ Odbijam ja na šalu: „Stotine godina smo živili bez tih konzula pa možemo i odsada, a i šta ce konzul u Travniku? Ali on jedno te jedno. Kako ste živili da ste živili, sad vam valja živiti sa konzulom. Takva vremena došla. A konzul ce sebi naci posla; sješce pored vezira da nareduje i rasporeduje, da gleda kako se vladaju begovi i age a kako raja, i da sve javlja Bunaparti.“ „To nit je bilo niti može biti, suzbijam ja vlaha, niko nama nikad nije u naše poslove zavirivao, pa nece ni taj.“ „E, bogami, vi gledajte kako cete“, kaže meni on, „ali konzula ce vam valjat primiti, jer što Bunaparta zatraži niko dosad nije odbio pa nece ni devlet u Stambolu. Nego cim vidi Austrija da ste primili francuskog konzula, zatražice i oni da primite njenog, a za njom ce doci Rusija...“ „Ej, ode ti daleko komšija“, zaustavljam ga ja, ali on se samo smješka, rda latinska, i hvata se za brk: „Ovo ti meni odsjeci, ako ne bude ja nalik na ovo.“ - Eto, to sam cuo, dobri ljudi, i nikako mi ne izlazi iz glave - završi Ajvaz svoje pricanje.

U današnjim prilikama - francuska vojska je vec godinu dana u Dalmaciji, Srbija ne prestaje da se buni - jedna ovakva nejasna vest bila je dovoljna da uznemiri i inace zabrinute begove. Uzmucili se i zabrinuli begovi, iako se to po njihovim licima i mirnim dimovima koje odbijaju ne bi moglo primetiti. Sporo i neodlucno govore, jedan po jedan, i nagadaju šta bi to moglo biti i koliko ima laži a koliko istine u ovim vestima, šta bi trebalo preduzeti da se stvar izvidi i možda vec u zacetku spreci.

Jedni su mišljenja da su to izmišljene i preterane vesti kojima neko želi da ih uznemiri i zaplaši. Drugi opet kažu, sa gorcinom u glasu, da su takva vremena došla i da se takve stvari dešavaju i u Stambolu i u Bosni i u celom svetu, da se nicemu ne treba cuditi i da na sve treba da budu spremni. Treci se opet teše da je ovo Travnik - Travnik! - a ne koja mu nedrago kasaba i palanka, i da se njima ne mora i ne može desiti ono što se drugima dešava.

Svaki govori ponešto, tek koliko da se javi, ali niko ne kazuje ništa odredeno, jer svi cekaju šta ce kazati najstariji medu njima. A najstariji je Hamdi-beg Teskeredžic, krupan starac, sporih pokreta, ali još uvek snažnog tela džinovskih srazmera. Mnoge je ratove prošao i dopadao i rana i ropstva, a imao je jedanaest sinova i osam kceri i mnogobrojno potomstvo od njih. Brada i brkovi su mu retki a celo oštro pravilno lice opaljeno, puno ožiljaka i modrih pega od jedne davnašnje eksplozije baruta. Teški ocni kapci olovne su boje i spušteni nisko. Rec mu je spora ali jasna.

Najposle Hamdi-beg svojim zacudo mladim glasom prekide nagadanja, slutnje i bojazni:

- De sad, da ne žalimo za živa hadžija, što no se kaže, i da ne uzbunjujemo svijet bez potrebe. Sve treba slušati i pamtiti, ali ne treba sve odmah srcu uzimati. I sa tim konzulima, ko zna kako je. Ja doci ja ne doci. A i da dodu, nece Lašva poteci naopako, nego opet ovuda kuda tece. Mi smo ovdje na svome, a svaki drugi koji dode na tudem je i nema mu duga stanka. Vojske su ovde padale pa se nisu mogle dugo zadržati. Mnogi je ovdje došao da ostane, ali smo mi svakom dosada u leda pogledali, pa cemo i njima, ako baš dodu. Sad ih još nema ni na pomolu. A što je tak tamo tražio u Stambolu, to još ne mora biti gotova stvar. I dosada je mnogi mnogo koješta tražio , ali ne biva sve ko šta traži...

Izgovorivši ljutito poslednje reci, Hamdi-beg zastade i u potpunoj tišini odbi jedan dim pa nastavi:

- Pa i da bude! Valja vidjeti kako ce biti i koliko ce biti. Nicija nije do zore gorila, pa nece ni toga...toga...

I tu se Hamdi-beg lako zagrcnu i zakašlja od prikrivene ljutnje, i tako ne izgovori Bunapartino ime koje je bilo u svima mislima i na svima usnama.

Više niko ne rece ništa i na tome ostade razgovor o toj najnovijoj vesti.

Ubrzo oblaci zakloniše sasvim sunce i prode jak i hladan talas vetra. Na topolama pored vode zašušta lišce metalnim zvukom. Studena jeza koja je prolazila celom travnickopm dolinom kazivala je da je za ovu godinu došao kraj sedenjima i razgovorima na Sofi. Jedan po jedan poceše begovi da se dižu i uz neme pozdrave razilaze kucama.

VIII poglavlje

(...)

Davil je jahao sa osecanjem da se vraca sa neke sahrane.

Mislio je na vezira sa kojim se malocas rastao, ali kao na nešto što je davno i nepovratno izgubljeno. Secao se pojedinosti iz mnogih razgovora sa njim. Cinilo mu se da vidi njegov osmejak, masku od svetlosti koja poigrava ceo dan izmedu usta i ociju i koju gasi valjda samo kad spava.

Secao se vezirovih uveravanja, sve do poslednjeg casa, kako voli Francusku i ceni Francuze. I sada, u svetlosti ovoga rastanka, proveravao je njihovu iskrenost. Cinilo mu se da jasno vidi vezirove pobude, ciste i odvojene od uobicajenih profesionalnih laskanja. Cinilo mu se da shvata uopšte kako i zašto stranci vole Francusku, francuski nacin života i francuska shvatanja. Vole je po zakonu protivnosti; vole u njoj sve ono što ne mogu da nadu u sopstvenoj zemlji a za cim njihov duh ima neodoljivu potrebu; vole je, s pravom, kao sliku svestrane lepote i skladnog, razumnog života, koju nikakva trenutna zamracenja ne mogu da izmene i unakaze, i koja se posle svake poplave i svakog zamracenja ukazuje svetu ponovo kao neuništiva snaga i vecita radost; vole je i kad je poznaju samo površno, malo ili cak nikako. I volece je mnogi i uvek, cesto iz najoprecnijih razloga i pobuda, jer ljudi nikad nece prestati da traže i žele više i bolje od onoga što im sudbina daje. Pa, evo, i on sam sada misli o Francuskoj, ne kao o svojoj rodnoj zemlji koju dobro i oduvek poznaje, i u kojoj je i zla i dobra video, nego o Francuskoj kao divnoj i dalekoj zemlji sklada i savršenstva o kojoj se mašta uvek usred grubosti i divljine. Dok je Evrope bice i Francuske i nikad je ne može nestati, osim da u izvesnom smislu (to jest u smislu svetlog sklada i savršenstva) cela Evropa postane jedna Francuska. Ali to nije mogucno. Isuviše su ljudi razliciti, tudi i daleki jedan drugom.

Tu se Davil seti jednog letošnjeg doživljaja sa vezirom. Živahni i ljubopitljivi vezir raspitivao se uvek o francuskom životu i jednog dana mu je tako rekao da je mnogo slušao o francuskom pozorištu i da bi voleo da cuje bar nešto od onoga što se u Francuskoj prikazuje, kad vec ne može da vidi pravo pozorište.

Oduševljen ovom željom, Davil je vec sutradan došao sa drugom sveskom Rasinovih dela pod pazuhom, rešen da veziru procita nekoliko scena iz „Bajazeta“. Pošto je poslužena kafa sa cibucima, sva posluga se povukla, osim Davne koji je imao da prevodi. Konzul je objasnio veziru, kako je najbolje mogao, šta je pozorište, kako ono izgleda i u cemu je zadatak i smisao glume. Zatim je poceo da cita scenu u kojoj je govor o tome kako Bajazet poverava Amurata na cuvanje sultaniji Roksani. Vezir se namrštio, ali je slušao dalje suvoparni Davnin prevod i pateticno konzulovo citanje. Ali kad je došlo do objašnjenja izmedu sultanije i velikog vezira, Mehmed-paša je prekinuo dalje citanje, smejuci se slatko i odmahujuci rukom.

-Pa taj ne zna šta govori - rekao je vezir i strogo i podrugljivo - otkako je sveta i veka nit je bilo niti može biti da veliki vezir upada u harem i razgovara sa sultanijama.

Vezir se zatim još dugo smejao iskreno i glasno, ne krijuci da je razocaran i da ne razume smisao ni vrednost takve duhovne zabave. I kazivao je to otvoreno, gotovo grubo, sa bezobzirnošcu coveka druge civilizacije.

Uzalud je Davil, neprijatno dirnut, nastojao da mu protumaci znacenje tragedije i smisao poezije. Vezir je neumoljivo odmahivao rukom.

-Imamo i mi tako raznih derviša i bogomoljaca što recituju zvucne stihove; mi im dajemo milostinju, ali nikad ne pomišljamo da ih izjednacimo sa ljudima od posla i ugleda. Ne, ne, ne razumem.

(...)

XIII poglavlje

(...)

Samo su se fra Julijan i Defose odvojili i kao stari poznanici raspravljali malo življe.

Bosanski fratar i mladic iz Francuske imali su ocigledno još od onog prvog susreta na Kupresu osecanje simpatije i poštovanja jedan prema drugom. Docniji susreti u Gucoj Gori samo su ih još više zbližili. Obojica mladi, vedri i zdravi ljudi, oni su zalazili u razgovor pa i u prijateljsku prepirku sa zadovoljstvom, bez zadnjih misli i licne sujete.

Izdvojivši se malo i posmatrajuci kroz zamagljeni prozor gola drveta posuta sitnim snegom, oni su razgovarali o Bosni i Bosancima. Defose je tražio podatke i objašnjenja o katolickom življu i radu fratara. A zatim je i sam kazivao svoje dosadašnje utiske i iskustva, iskreno i mirno.

Fratar je odmah video da „mladi konzul“ nije gubio vreme u Travniku, nego da je sakupio mnogo podataka o zemlji i narodu, pa i o katolickom življu i radu fratara.

Obojica su se slagala da je život u Bosni neobicno težak i narod svih vera bedan i zaostao u svakom pogledu. Tražeci razloge i objašnjenja tome stanju, fratar je sve svodio na tursku vladavinu i tvrdio da nikakvog boljitka ne može da bude dok se ove zemlje ne oslobode turske sile i dok tursku vlast ne zameni hrišcanska. Defose nije hteo da se zadovolji tim tumacenjem, nego je tražio razloge i u hrišcanima samim. Turska vladavina stvorila je, tvrdio je on, kod svojih hrišcanskih podanika izvesne karakteristicne osobine, kao pritvorstvo, upornost, nepoverenje, lenost misli i strah od svake novine i svakog rada i pokreta. Te osobine, nastale u stolecima nejdnake borbe i stalne odbrane, prešle su u prirodu ovdašnjeg coveka i postale trajne crte njegovog karaktera. Nastale od nužde i pod pritiskom, one su danas, i bice i ubuduce, velika prepreka napretku, rdavo naslede teške prošlosti i krupne mane koje bi trebalo iskoreniti.

Defose nije krio da je iznenaden uporstvom kojim se u Bosni ne samo Turci nego i ljudi svih ostalih vera brane od svakog uticaja, pa i najboljeg, opiru svakoj novini, svakom napretku, pa i onom koji je moguc i pod sadašnjim prilikama i zavisi samo od njih. Dokazivao je svu štetnost te kineske ukocenosti, takvog zazidivanja od života.

-Kako je mogucno - pitao je Defose - da se ova zemlja smiri i sredi da primi bar onoliko civilizacije koliko njeni najbliži susedi imaju, kad je narod u njoj podvojen kao nigde u Evropi? Cetiri vere žive na ovom uskom, brdovitom i oskudnom komadicu zemlje. Svaka od njih je iskljuciva i strogo odvojena od ostalih. Svi živite pod jednim nebom i od iste zemlje, ali svaka od te cetiri grupe ima sedište svoga duhovnog života daleko, u tudem svetu, u Rimu, u Moskvi, u Carigradu, Meki, Jerusalimu ili sam bog zna gde, samo ne onde gde se rada i umire. I svaka od njih samatra da su njeno dobro i njena korist uslovljeni štetom i nazatkom svake od ostale tri vere, a da njihov napredak može biti samo na njenu štetu. I svaka od njih je od netrpeljivosti nacinila najvecu vrlinu i svaka ocekuje spasenje odnekud spolja, i svaka iz protivnog pravca.

Fratar ga je slušao sa osmejkom coveka koji smatra da zna stvari i nema potrebe da svoja znanja proverava ili proširuje. Ocigledno rešen da mu protivreci po svaku cenu, on je dokazivao da njegov narod, s obzirom na prilike u kojima se nalazi, može da živi i postoji samo ovakav kakav je, ako ne želi da se odrodi, izmetne i propadne.

Defose mu je odgovarao da jedan narod, ako pocne da usvaja zdraviji i razumniji nacin života, ne mora zato da se odrekne svoje vere i svojih svetinja. Po njegovom mišljenju upravo fratri bi mogli i morali da rade u tom pravcu.

-Eh, dragi gospodine, - govorio je fra Julijan sa onom koketerijom coveka koji brani konzervativne teze - eh, lako je vama govoriti o potrebi materjalnog napretka, i o zdravim uticajima, i kineskoj ukocenosti, ali da smo mi bili manje kruti i otvarali vrata raznim „zdravim uticajima“, danas bi se moji parohijani Pero i Anto zvali Mujo i Huso.

- Dozvolite, ne treba odmah ici u krajnost, u tvrdoglavost.

- Šta cete? Mi smo Bošnjaci ljudi tvrde glave. Takve nas svak zna i po tome smo cuveni - govorio je fra Julijan sa onom istom samodopadnošcu.

- Ali, izvinite, što se vi brinete kakvi ste u ocima drugih ljudi i šta se o vama misli i zna? Kao da je to važno! Važno je koliko covek ima od života i šta u životu nacini od sebe, od svoje sredine i svoga potomstva.

- Mi cuvamo svoj stav i niko se ne može pohvaliti da nas je naterao da ga promenimo.

- Ali, oce Julijane, nije važan stav, nego život; stav je u službi života; a gde vam je ovde život?

Fra Julijan upravo zausti da, po obicaju, kaže neki citat, kad ih domacin prekinu u razgovoru. Fra Ivo se bio digao. Crven od dobrog rucka, on je biskupski pružao svima svoju tešku ruku, kao omanji jastuk, i teško dišuci i šišteci uveravao da je zima i mecava, da je Doca daleko i da im valja kretati, ako žele za vida da stignu.

Mladic i fratar se rastaše sa žaljenjem.

(...)

Epilog

Vec je treca nedelja otkako se vreme ustalilo. Kao svake godine, begovi su poceli da izlaze na razgovore na Sofi u Lutvinoj kahvi. Ali njihovi razgovori su uzdržljivi i sumorni. U celoj zemlji vrši se onaj precutni dogovor za ustanak i otpor protiv nepodnošljivog i ludog vladanja Ali-pašina. Ta stvar je u duhovima vec rešena i sad sazreva sama od sebe. Svojim postupcima Ali-paša i sam ubrzava to sazrevanje.

Danas je poslednji petak maja meseca 1814. godine. Svi su begovi na broju i razgovor je živ i ozbiljan. Svima su poznate vesti o porazima Napoleonovih armija i njegovoj abdikaciji; sad samo izmenjuju, uporeduju i dopunjuju svoja obaveštenja. Jedan od begova, koji je jutros govorio sa ljudima iz Konaka, kaže da je sve uredeno za odlazak francuskog konzula i njegove porodice, a da se zna pouzdano da ce ubrzo za njim krenuti i austrijski konzul, koji je zbog Francuza jedino i sedeo u Travniku. Tako se može slobodno racunati da ce pre jeseni nestati iz Travnika konzulâ i konzulatâ i svega što su oni doneli i uveli.

Svi primaju te vesti kao glas o nekoj pobedi. Jer, iako su se u toku godina umnogome privikli na prisustvo stranih konzula, svi su ipak zadovoljni što ce nestati tih stranaca sa njihovim drukcijim i neobicnim nacinom života, sa njihovim drskim mešanjem u bosanske poslove i prilike. Pretresaju pitanja ko ce preuzeti „Dubrovacki han“ u kome je sada Francuski konzulat i šta ce biti od velike Hafizadiceve kuce kad i austrijski konzul napusti Travnik. Svi govore malo glasnije, da bi i Hamdi-beg Teskeredžic, koji sedi na svom mestu, mogao da cuje o cemu je rec. On je prestareo i tronuo, slegao se u sebe kao trošna gradevina. Izdaje ga sluh. Ne može da digne ocne kapke koji su još više otežali, nego mora da zavrti glavu kad hoce koga bolje da pogleda. Usne su mu modre i lepe se jedna za drugu pri govoru. Starac diže glavu i pita onoga koji je poslednji govorio:

- Kad ono bi te dodoše ovi...konzuli?

Nastade zglédanje i pogadanje. Jedni odgovaraju da ima šest godina, drugi da ima više. Posle kraceg objašnjavanja i racuna složiše se i utvrdiše da je prvi konzul stigao pre više od sedam godina, na tri dana pre ramazanskog Bajrama.

- Sedam godina - kaže zamišljeno i otežuci reci Hamdi-beg - sedam godina! A sjecate li se kakva je onda uzbuna i povika bila zbog tih konzula i zbog toga...toga...Bunaparte? Te Bunaparta ovdje, te Bunaparta ondje. Te ovo ce uciniti, te ovo nece. Svijet mu je tijesan; njegovoj sili nema mjere ni karara. A ovaj naš kaurluk bijaše digao glavu kn jalov klas. Te jedni se drže za skut francuskom, te drugi austrijskom konzulu, te treci ocekuju moskovskog. Lijepo se izbezumila raja i povilénila. Pa, evo, i to bi i prode. Digoše se carevi i slomiše Bunapartu. Konzuli ce ocistiti Travnik. Pominjace se još koju godinu. Djeca ce se na jaliji igrati konzulâ i kavazâ, jašuci na drvenim pritkama, pa ce se i oni zaboraviti kô da nikad nisu ni bili. I sve ce opet biti kao što je, po božjoj volji, oduvjek bilo.

Hamdi-beg zastade, jer ga je izdavao dah, a ostali su cutali u ocekivanju onoga što bi starac još mogao da kaže, i pušeci svi su uživali u dobroj, pobednickoj tišini.

Prokleta avlija

I poglavlje

(...)

Upravnik ove cudne i strašne ustanove je Latifaga, zvani Karadoz. Taj nadimak mu je odavno postao pravo i jedino ime i pod tim imenom je poznat ne samo ovde nego i daleko izvan zidova Proklete avlije. On je i svojim izgledom i svima svojim osobinama njeno olicenje.

Otac mu je bio nastavnik u nekoj vojnoj školi; tih covek, ljubitelj knjige i razmišljanja, oženio se vec u zrelim godinama i imao je svega to jedno dete, muško. Dete je bilo živo i bistro, volelo je knjigu, ali narocito muziku i svaku igru. Do cetrnaeste godine decak je dobro ucio i izgledalo je da ce poci ocevim stopama, ali tada je njegova živost pocela da se pretvara u bes, a njegova bistrina okrenula naopakim putem. Decak je brzo stao da se menja, cak i fizicki. Naglo se raskrupnjao i neprirodno se ugojio. Njegove umne, smede oci stale su da igraju kao na zejtinu. Napustio je školu i poceo da se druži sa kafanskim sviracima i madionicarima, sa kockarima, pijanicama i pušacima opijuma. Sam nije imao nekog narocitog dara za veštine, ni prave strasti za kocku i pice, ali ga je privlacio taj svet i sve ono što se plete oko njega, isto kao što ga je odbijalo sve što je pripadalo svetu mirnih, obicnih sudbina, ustaljenih navika i redovnih obaveza.

Bujan i još neiskusan, mladic je brzo upao u sumnjive poslove i drske podvige svoga društva i došao u sukob sa zakonom. I ne jedanput. Otac ga je vadio nekoliko puta iz zatvora, koristeci se svojim ugledom i svojim poznanstvima sa ljudima na položaju, narocito sa upravnikom celokupne policije, starim i dobrim školskim drugom. „Je li moguce da moj sin obija kuce, pljacka trgovce i otima devojke?“-pitao se ocajni otac. A stari iskusni upravnik mu je odgovaro mirno ali po istini. Da krade, ne krade baš, ni trgovce ne vara, ni devojke ne otima licno, ali gde god se stvari dešavaju, možeš biti siguran da ceš i njega tu negde u blizini naci. A ako ga ovako ostavimo, zagazice i sam u prestup. Nego valja tražiti zavremena neko rešenje. I upravnik gradske policije našao je „rešenje“, koje je smatrao kao jedino moguce, dakle najbolje: da mladica koji je pošao zlim putem uzme u svoju službu. I kao što biva, od mladog coveka, koji je bio vec zauzeo svoje mesto medu kockarima i gospodskim dangubama, postao je dobar i revnostan stambolski policajac.

Nije to postao odjednom. Kolebao se prvih godina i tražio svoje mesto, a našao ga je tamo gde se najmanje moglo ocekivati, u radu protiv svog nekadašnjeg društva. Nemilosrdno se okomio na skitnice, pijanice, secikese, krijumcare i svakojake nesrecnike i dokonjake iz tamnih kvartova Stambola. Radio je sa strašcu, sa neobjašnjivom mržnjom, ali i sa veštinom, sa poznavenjem te sredine kakvo je samo on mogao da ima. Te stare veze pomogle su mu da proširi krug svoga rada, jer sitni prestupnici odaju krupne. Podaci o ljudima se gomilaju, obaveštacka mreža se pojacava i širi. Izuzetna revnost i uspesi u službi doveli su ga posle desetak godina za pomocnika upravnika ovog velikog „prihvatilišta“. A kad je stari upravnik umro od srcane kapi, on je bio jedini koji ga je mogao zameniti. Tada je pocela njegova vladavina u Prokletoj avliji. I traje, evo, vec dvadesetu godinu.

Raniji upravnik, tvrd i iskusan starac, imao je kruti, klasicni nacin upravljanja. Za njega je bilo glavno da svet poroka i bezakonja u svojoj celini bude što jasnije obeležen i što bolje odvojen od sveta reda i zakona. Pojedinac i njegova krivica nisu ga mnogo zanimali. U toku mnogih godina on je na Prokletu avliju i na sve što živi u njoj gledao kao na karantin, a na njene stanovnike kao na opasne i teško izlecive bolesnike koje raznim merama, kaznama i strahom, fizickom i moralnom izolacijom treba držati što dalje od takozvanog zdravog i poštenog sveta. A inace, u svemu ih prepustiti same sebi. Ne dati im da izadu iz svog kruga, ali i ne dirati ih bez potrebe, jer se od tog dodira ništa dobro ni pametno ne može izroditi.

Novi upravnik je celim svojim stavom i svima postupcima stao odmah da primenjuje drukciji nacin.

Vec prve godine Latif je, kad mu je otac umro, prodao veliku, lepu ocinsku kucu u Novoj mahali i kupio jedno zapušteno, veliko imanje iznad same Proklete avlije. Sve u kiparisima, ono je licilo na pusto ostrvo ili starinsko groblje. Od Proklete avlije bilo je odeljeno raselinom sa šumom plemenitih drveta i citavim sistemom raznih ograda i visokih zidova. Tu je, pored bogate žive vode, medu starim drvetima, sagradio lepu kucu, koja je gledala na protivnu stranu padine i tako bila zašticena od južnog vetra i nezdravog zadaha iz arsenala i pristaništa. Kuca je imala veliko preimucstvo da je i vrlo udaljena od Proklete avlije i vrlo blizu njoj. Po celom izgledu, po miru i cistoci, to je bio drugi svet, na hiljadu milja odavde, a ipak u samom susedstvu Avlije i nevidljivo vezana sa njom. Služeci se prekim, samo njemu pristupacnim puteljcima, Karadoz je mogao u svako doba dana, pravo od svoje kuce, neopažen uci u Avliju. (Tako se nikad nije tacno moglo znati kad je tu a kad nije, ni otkud može odjednom iskrsnuti.) Upravnik se tom mogucnošcu cesto koristio. Nadzirao je licno i zatvorenike i njihove cuvare. I poznavajuci gotovo svakog od zatocenih, njegovu prošlost i njegovu sadašnju krivicu, on je sa dosta prava govorio da „zna kako diše Avlija“. A kad pojedinca i nije znao baš u glavu, poznavao je onu skitnicku i prestupnicku dušu u njemu i u svakom trenutku mogao je stati pred njega i nastaviti razgovor o njegovoj ili tudoj krivici. A isto tako, i još bolje, poznavo je svakog cuvara i njegove dobre i rdave, javne i skrivene osobine i sklonosti.

Tako je bar sam govorio i time se uvek hvalio. I tako je celog veka ostao i u najužoj vezi sa svetom nereda i kriminala, koji je u mladosti zauvek napustio, i u isto vreme iznad njega i daleko od njega, odeljen svojim položajem i svojim gustim baštama i za druge neprelaznim železnim ogradama i vratnicama.

Od samog pocetka Karadoz je „radio iznutra“. Po tom svom neobicnom nacinu rada on je bio i mnogo gori, teži i opasniji, i u izvesnom smislu, ponekad bolji i covecniji od ranijih upravnika. Od beskrajnog i neuhvatljivog preplitanja tih suprotnosti sastojao se njegov neobicni odnos prema Avliji i celom onom ljudstvu koje je kao spora, mutna reka prolazilo kroz nju. Ni najstariji i najlukaviji gosti Proklete avlije nisu mogli uhvatiti kraja ni konca toj Karadozovoj igri, koja je bila potpuno licna, puna neocekivanih i smelih obrta i smicalica, vrlo cesto u protivnosti sa svim pravilima policijskog rada i postupanja i sa opštim društvenim obicajima i navikama. Vec prve godine on je stekao svoj nadimak Karadoz. I zaista je ta Avlija i sve što je sa njom živelo i što se u njoj dešavalo bila velika pozornica i stalna gluma Karadozovog života.

Rano pregojen, kosmat, tamne puti, on je rano i ostareo, bar naizgled. Ali je njegov izgled mogao da prevari coveka. Sa svih svojih sto oka težine, on je, kad bi zatrebalo, bio živ i brz kao lasica, a njegovo teško i mlohavo telo razvijalo je u takvim trenucima bikovsku snagu. Iza pospanog i kao mrtvog lica i sklopljenih ociju krila se uvek budna pažnja i davolski nemirna i dovitljiva misao. Na tom licu tamnomaslinaste boje nije niko nikad video osmeh, ni onda kad bi se celo Karadozovo telo treslo od teškog unutarnjeg smeha. To lice je moglo da se steže i rasteže, menja i preobražava, od izraza krajnjeg gnušanja i strašne patnje do dubokog razumevanja i iskrenog saucešca. Igra ociju u tom licu bila je jedna od velikih Karadordevih veština. Levo oko bilo je redovno gotovo potpuno zatvoreno, ali se izmedu sastavljenih trepavica osecao pažljiv i kao secivo oštar pogled. A desno oko bilo je širom otvoreno, krupno. Ono je živelo samo za sebe i kretalo se kao neki reflektor; moglo je da izade do neverovatne mere iz svoje duplje i da se isto tako brzo povuce u nju. Ono je napadalo, izazivalo, zbunjivalo žrtvu, prikivalo je u mestu i prodiralo u najskrovitije kutove njenih misli, nada i planova. Od toga je celo lice, nakazno razroko, dobivalo cas strašan, cas smešan izgled groteskne maske.

U svojim razgovorima o Karadozu hapsenici su, pretresajuci svaku pojedinsot o njemu, govorili narocito mnogo i cesto o tim njegovim ocima. Jedni su tvrdili da ne vidi ništa na levo oko, drugi opet da baš na ono desno iskolaceno, ne vidi. I za dvadeset godina se nikad nisu mogli složiti u tome, ali su uvek i svi strepeli od pogleda tih njegovih ociju i izbegavali ga, ako je ikako moguce bilo.

Niceg od teškog dostojanstva osmanlijskog visokog cinovnika nije bilo na Karadozu ni u njegovom govoru i kretanju. U svakom pojedinom slucaju, sa svakim osumnjicenim licem on je igrao narocitu igru, bez stida i obzira, bez poštovanja drugog coveka i sebe sama. Radio je uvek neocekivano, kao po nekom nadahnucu. Upadao je u razno doba dana i noci i prilazio pojedincu ili citavoj grupi hapsenika.

- Phi, phi, phi, phiii!

Izgovarao je te svoje slogove u razlicitim visinama i intonacijama, svaki put drukcije, a uvek tako kao da se cudi i gnuša i nad tim covekom i nad samim sobom i nad „stvari“ koja je medu njima.

- Šta je? Ti još ovde cmavaš? Phi! Nego dede, kako je ono bilo?

Tako je razgovor pocinjao, ali se nikad nije moglo znati kakav ce dalji njegov tok biti. To je moglo biti dugo ispitivanje sa poznavanjem svih pojedinosti, sa teškim pretnjama koje su cesto bile samo pretnje, ali od kojih se svaka mogla tog istog casa pretvoriti u strašnu stvarnost. Mogla su to biti uporna, opasna i neodoljiva nagovaranja, ali i bezdušne lakrdije bez vidljivog smisla i cilja.

Ako pritešnjen i izmucen covek, želeci da se oslobodi bar za trenutak Karadozovog pritiska, stane da preklinje i da kroz iskren ili glumljen plac uverava o svojoj nevinosti, Karadoz je mogao odjednom da promeni držanje i da stane da se udara po celu.

- Šta veliš, ni kriv ni dužan nisi? Ih, kud mi to kaza baš sada, pobogu covece. Phi, phi, phiii! Da si rekao da si kriv, još sam mogao da te pustim, jer krivih ovde ima mnogo. Svi su krivi. Ali baš nam jedan nevin treba. I zato te ne mogu pustiti. Da nisi sam rekao, još bi nešto i moglo biti. Ovako, sada, valja da sedim ovde dok ne pronadem negde nekog nevinog, takvog kao što si ti, da te smeni. Sad, sedi i cuti!

I Karadoz, obilazeci dalje Avliju, u pratnji nekolicine cuvara, nastavlja svoju igru, sad vec samo sebe radi, vice da sve odjekuje, i ne može da se zaustavi.

- Neka mi samo niko ne kaže za nekog: nevin je. Samo to ne. Jer ovde nema nevinih. Niko ovde nije slucajno. Je li prešao prag ove Avlije, nije on nevin. Skrivio je nešto, pa ma to bilo u snu. Ako ništa drugo, majka mu je, kad ga je nosila, pomislila nešto rdavo. Svaki, dabogme, kaže da nije kriv, ali za toliko godina koliko sam ovde, ja još nisam našao da je neko bez razloga i bez neke krivice doveden. Ko ovde dode, taj je kriv, ili se makar ocešao o krivca. Phi! Pustio sam ih dosta, i po naredbi i na svoju odgovornost, da. Ali kriv je bio svaki. Ovde nevinog coveka nema. Ali ima ih na hiljde krivih koji nisu ovde i nikad nece ni doci, jer kad bi svi krivi dospeli ovamo, ova bi Avlija morala biti od mora do mora. Ja ljude znam, krivi su svi, samo nije svakom pisano da ovde hleb jede.

Malo-pomalo ceo taj monolog, govoren u hodu, postaje sve brži i življi, dok se ne pretvori u ludacku viku i psovanje svega što ova Avlija zatvara i što živi izvan nje. U glasu mu, ispod sve grubosti i velikog gnušanja prema svemu, jedva cujno trepti nešto kao suzan grc žaljenja što je sve to tako.

A onaj „nevini“ sad zna da može da sedi još nedeljama a da ga Karadoz više ne pogleda.

Desi se da može da za koju nedelju posle ovog slucaja docu u grupi ugledni rodaci nekog bogatog mladica koji je uhvacen zajedno sa svojim rdavim društvom, da mole Karadoza da ga pusti jer je nevin. On se odjednom sav izmeni, kao da se neceg prisetio, zamisli se i uozbilji, oba oka za trenutak sklopi, tako da mu se lice oduži i izmeni izraz, nagne se uctivo ka moliocima, utanji glas.

- Jeste li vi rekli onima koji su ga uhapsili da je nevin?

- Jesmo, dakako da smo rekli, ali...

- E, to ste pogrešili. Phi, phi, phiii! To ne valja. Jer baš sad hvataju nevine i puštaju krive. Takav je nov red. Ali kad ste vi sami pred vlastima izjavili da nije ništa kriv, morace da ostane ovde.

Ljudi gledaju, zbunjeni, u njegovu smirenu masku ocekujuci da se Karadoz nasmeje i okrene stvar na šalu. I sami se pomalo smeškaju. Ali on ostaje neumoljivo ozbiljan, hladan i uctiv. I tako ih otpremi. A oni još dugo ne mogu da se priberu. Pricaju stvar medu prijateljima, idu pa se žale uticajnim poznanicima, koji sležu ramena i odmahuju rukom, kao ljudi koji tvrdo veruju da u Karadozu sedi i iz njega govori sam davo, i to ne jedan.

Ali Karadoz ce možda vec sutradan, prelazeci Avliju, presresti onog prvog „nevinog“ i odjednom nastaviti razgovor od pre tri nedelje. Prici ce mu naglo, uneti mu se u lice, gledajuci kao da ce ga proždreti.

- Phi! Šta ti misliš, dokle ceš ovde da smrdiš? Kao da nema smrada i bez tebe. Odmah da se gubiš odavde, jesi li cuo? Kupi prnje i da te moje oci više ne vide, jer cu narediti da te prebiju kao macku.

U prvi mah skamenjen od iznenadenja, covek odjednom prikupi snagu i samo klisne iz Avlije, ostavljajuci ono svojih sitnica da se cuvari i hapsenici otimaju o njih.

U svojoj „igri“ Karadoz je mogao sate da provede sa covekom optuženim za neku kradu ili utaju, za silovanje, tešku povredu ili bekstvo, da se benavi, da urla ili šapuce, da izigrava glupaka ili ostrvljenog krvnika ili coveka od srca i razumevanja, sve naizmence i sve sa istom iskrenošcu i ubedljivošcu. Ponekad se rvao sa takvim covekom ili grlio, bio ga ili milovao, i jednako mu se unosio u oci: „Priznaj, jadi te ne znali! Priznaj, i spasi glavu, jer vidiš da ceš krepati u mukama. Priznaj!“

A kad postigne cilj, izvuce priznanje i dobije podatke o saucesnicima ili o mestu na kom je skriven ukradeni novac, on samo otare dlan o dlan, kao covek koji je najposle svršio prljav i neprijatan posao, zbaci sve te maske odjednom kao izlišne i predaje stvar redovnom postupku. Ali ni tada ne zaboravlja i ne napušta potpuno onog koji je priznao, nego mu cesto svojim iskazom pomaže i olakšava.

Nerazumljiva je bila ta njegova beskonacna i cudna igra, ali on, u stvari, kao da nije verovao nikad nikom, ne samo okrivljenom ni svedoku nego ni samom sebi, i stoga mu je bilo potrebno priznanje kao jedina donekle stalna tacka sa koje se može u ovom svetu, u kom su svi krivi i dostojni osude, održavati bar privid neke pravde i kakav-takav red. I on je to priznanje tražio, lovio, cedio ga iz coveka sa ocajnickim naporom, kao da se bori za svoj rodeni život i razmršava svoje nerazmršljive racune sa porokom i prestupom i lukavstvom i neredom.

Ta igra je izgledala u vecini slucajeva izlišna i neshvatljiva i nedostojna, toliko je bila zamršena i izvitoperena, a u stvari je bila dobro i trezno sracunata i redovno postizavala svoj cilj. U njoj nije bilo ponavljanja ni rutine, bila je uvek nova i rasla sama iz sebe, tako da je zbunjivala i najiskusnije, okorele i ceste goste Proklete avlije. Ponekad je postajala nerazumljiva i onima koji vec godinama rade sa Karadozom. O njoj su išle price po Stambolu, toliko su njegovi postupci izgledali ponekad necovecni i suludi a ponekad opet neuracunljivo blagi i puni sažaljenja i obazrivosti.

Zbog svega toga žalbe na Karadoza bile su ceste i raznovrsne; cak se postavljalo pitanje njegovog smenjivanja; veziri su na Divanu raspravljali o njemu, i ne jednom. A na kraju krajeva, sve je ipak ostajalo po starom. Svi su znali da je Karadoz upravnik na svoju ruku, cudan i samovoljan, ali su isto tako znali da nije lako naci coveka koji bi se tako dan i noc nosio sa celim jednim svetom lopova, skitnica i degenerika svake vrste i držao ih u svojoj Avliji u kakvom-takvom zaptu i redu. I Karadoz je ostajao i dalje na svom mestu da upravlja Prokletom avlijom.

Ceo svet je nalazio da je to najprirodnije rešenje. Ceo svet, racunajuci tu i svet iz Poklete avlije. Tu je Karadoz oduvek bio stalan predmet razgovora, ogovaranja, podsmeha, psovanja, mržnje, nekad i fizickih napadaja. (Opsovati svakom prilikom Karadozovu cerku, to je ustaljen, davnašnji obicaj u Avliji.) Svi oni, omadijani, prate i tumace svaki Karadozov korak i pogled, svaku rec; strepe od njega, izbegavaju ga kad mogu i koliko god mogu. Ali ti isti ljudi govore o njemu sa nepriznavanim divljenjem i prepricavaju njegove podvige. Svi su oni navikli na Karadoza, srodili se na svoj nacin sa njim. Grde ga, ali kao što se grdi voljeni život i kleta sudbina. On je deo njihovog prokletstva. U stalnoj strepnji i mržnji, oni su postali jedno s njim i teško im je bilo zamisliti život bez njega. I kad vec mora da postoji Prokleta avlija i u njoj upravnik, onda je još bolji ovaj i ovakav. Njegov nacin rada cudovišan je i ponekad za pojedinca strašan, ali u tom nacinu postoji uvek mogucnost iznenadenja, u rdavom ali i u povoljnom smislu, kao neka vrsta vecite lutrije i stalne neizvesnosti za hapsenika. Od toga im sve, pa i sam Karadoz, postaje podnošljivije i lakše, ili bar im izgleda tako, jer svi oni vole kocku i izbegavaju izvesnost koja je za njih uvek teška. sav taj prestonicki svet poroka i nereda smatrao je Karadoza svojim; on je bio njihov „krmak“, „stenica i krvopija“, „pas i pasji sin“, ali njihov.

Takav je Latifaga, zvani Karadoz.

(...)

Gospodica

I poglavlje

(...)

U toj neveseloj sobi provodi Gospodica veci deo svoga vremena, jer je to jedina prostorija koja se greje. Tu spava, tu provodi dan, tu radi, tu i kuva na maloj peci svoj oskudni rucak koji je u isto vreme i vecera. A Gospodica ne troši mnogo vremena na takve poslove kao što su spremanje kuce i kuvanje. Vec zbog toga što ona ne voli trošenje uopšte, pa ni taj glagol-trošiti-ni u kakvoj vezi i ni u kom obliku. Druga je stvar sa poslom koji sada radi, sa krpljenjem. To je prijatan i koristan posao; u njemu se istina, gubi vreme i zamaraju oci, ali štedi sve ostalo; a vremena i ociju ima covek napretek, u svakom slucaju više nego svega ostalog. „Krpež i trpež kucu drže“, kaže ona sebi tu narodnu poslovicu, sedajuci pored prozora i uzimajuci svoje stare, vec toliko puta krpljene carape, a zatim je nesvesno i necujno ponavlja i okrece u sebi, po bezbroj puta-krpež, trpež!-kao što mlade devojke pri radu, bezglasno i nagonski, ponavljaju reci ljubavne pesme koja je, sama po sebi beznacajna, nikla bogzna gde i bogzna kad, ali u kojoj one, zacudo, nalaze živu sliku i tacan izraz svojih najdubljih želja.

„Krpež!“ To je slast. To je, istina, vecita borba i zamorno nadmudrivanje sa mocnim, nevidljivim neprijateljem. U toj borbi ima suvoparnih, teških, prividno bezizlaznih trenutaka, ima i poraza i klonuca, ali ima, i mnogo više, svetlih trenutaka predanog, svetackog služenja i pobednickog zanosa. Istanji se i pocepa jedno mesto na tankim papucama ili nekom komadu rublja, tako da cela stvar nije više ni za što, ni za nošenje ni za bacanje. Ali tu, gde druge žene popuštaju i predaju se toj svemocnoj sili koja sve troši i tanji na vama i koja prati svaki ljudski život i svaki pokret, kao prokletstvo koje je sa grehom prvog coveka palo na ljudsko postojanje, tu za Gospodicu tek pocinje prava borba i tek se otvaraju mucni i daleki, ali sjajni izgledi velikih pobeda. Svima svojim tihim i nevidljivim, ali velikim i upornim devicanskim snagama ona se baca na taj predmet i ne pušta ga iz ruku ni ispred ociju dok ne bude izušivan i iskrpljen za novu, dugu upotrebu. „Svaka bi druga, na mom mestu, ovo bacila, ali ja ne bacam ništa. U mene nema štete ni rastura.“ Tako govori Gospodica sama sebi i zaneseno, sa ljubavlju, gleda tu papucu što je spasena i oteta onoj dušmanskoj sili koja sve na nama i oko nas nagriza, buši, kida i rastvara. Istina, ta papuca nije više lepa na oci, a i inace, suzila se i iskrivila i žulji i grebe i ranjava kožu na nozi, ali šta je to prema zadovoljstvu koje daje ta pobeda i ta ušteda? Neka boli i neka ranjava, to je sladak bol i srecna rana. I mnogo više od toga ona je spremna da podnese. A što se tice lepote, za nju je još manje briga mori. Lepota je skupa, ludo skupa a ništavna i varljiva stvar. Nema goreg rasipnika ni vece opsene. Nikad je nije mnogo veolela i uvek je zazirala od nje, a životno iskustvo samo je još bolje utvrdilo u tom. Nikad nije pravo razumela zašto ljudi prave toliku razliku izmedu onog što je lepo i onog što nije, i šta je to što ih zanosi i opija da zbog toga što nazivaju lepotom gube zdravlje i troše novac, mocni, sveti, veliki novac koji je iznad svega i sa kojim se nikakva lepota ne može ni približno meriti. Ali sada, kako ulazi u godine i kako joj se sve više i jasnije otkrivaju neslucene i nepregledne lepote i slasti štednje, ona pocinje sve jace i odredenije da mrzi tu lepotu, kao jeres, kao zlog, suparnickog idola koji zavodi ljude na žalosne stranputice i odvraca ih od jedinog pravog božanstva, od štednje. „Krpež“, to je tiha, pravedna služba tome božanstvu. Krpiti, znaci boriti se protiv propadanja, znaci pomagati vecnosti u njenom trajanju. Zato je taj neugledni i sitni posao tako velik i svet i ispunjava celu dušu mirom i zadovoljstvom. Zbog toga vredi i pomuciti se i štošta podneti i otrpeti.

„Trpež!“ I to je slast. Ona to zna, jer je i mnogo trpela u životu i mnogo zadovoljstva od toga osetila. I zašto da covek i ne otrpi ponešto kad zna da time izbegava mnogo gore zlo i iskupljuje mnogo vece dobro? Covek ne bi bio razumno bice kad ne bi mogao da uvidi koliko je koristan i siguran posao koji tako pravi. Jer, šta su sitne muke i odricanja koja podnosimo u službi štednje prema onome što nam ona daje i od cega nas spasava. Ona održava život i trajnost oko nas, obogacuje nas stalno i cini, tako reci, vecnim ono što imamo; ona nas cuva od troška, gubitaka i nereda, od siromašenja, od bede koja dolazi na kraju a koja je gora i crnja od smrti, pravi pakao, još na zemlji i za života. I kad covek pomisli kako sve oko nas stalno i neprimetno cili i nestaje, kida se, troši i izmice, a kako je malo i slabo ono što možemo i umemo da preduzmemo i ucinimo u borbi protiv toga, onda bi pristao na svaku patnju i svako odricanje, samo da se odupre tome zlu, onda mora da se zastidi zbog svakog trenutka odmora, kao zbog dangube, i zbog svakog zalogaja, kao zbog bacanja i raskoša. Sa fantasticnom hrabrošcu mucenika treba podnositi sve u toj borbi bez izgleda.

Od toga zanosa u mislima Gospodicu proce stvarna jeza. Zadrhta i zabode iglu u carapu pa se, onako sva ukrucena, teško diže i ode da prigleda vatru u peci. To i nije vatra nego oskudni plamicak koji nikad ne uspeva da zagreje sobu, ali koji, tako se Gospodici cini, guta drvo i ugalj kao Vezuv i Etna ili kao onaj neki americki vulkan cijeg se imena više ne seca, ali za koji zna da još više proždire i sažiže svojim plamenom nego ovi naši poznati vulkani. Pode da doda još malo uglja, pa se odmah trže, kao da je htela da uradi neko veliko i nepopravljivo zlo, stegnu zube i hrabro se vrati na svoje mesto. Tu nastavlja da krpi carapu. Zadovoljna je samom sobom i ovim svetom u kome svuda i uvek ima mesta za štednju. (Seca se da je nekad, negde u novinama procitala da je u kasarnama, za zimskih meseci, propisana temperatura od petnaest stepeni Celzijusa.) Sa tim mislima i ne oseca mnogo studen. Greje je ona lopatica uglja koju nije potrošila. A u isto vreme, ruke su joj modre, usne sive, nos crven. Na mahove prode joj celim telom duboka, unutarnja drhtavica od studeni. Ipak, Gospodica ne ustupa, i ne napušta svoje mesto. Tako i dobri, sposobni ratnici ne mogu da izbegnu kratku drhtavicu u trenucima opasnosti, ali je savladuju junaštvom, i idu napred.

Tako Gospodica i krpi i trpi, ali ne žali i ne popušta. Premrzla i ukrucena, ona ucvršcuje prosenjeno mesto na carapi, provlaci konac pažljivo izmedu žica koje su popustile i razmakle se, jednu žicu zahvati iglom, drugu propusti, tako sve redom, napred pa natrag, dok ne pojaca i ne ucvrsti to naceto mesto.

I kad ga tada pogleda, ispuni je od glave do pete, kao neka toplota, svest da je još jedna tacka iz njenog kucanstva zabeležena na pozitivnu stranu u složenom knjigovodstvu gubitka i dobitka. I više od toga: da je u velikoj i vecnoj borbi protiv kvara, štete i troška odnesena još jedna pobeda, da je na velikoj, vasionoj galiji, koja je stalno ugrožena, zapuštena još jedna podmukla pukotina. I cesto, u srecnim trenucima, ta svest poraste do pobednickog zanosa.

A zatim dolazi na red druga rupa, na istoj ili na drugoj carapi. I svaka u pocetku izgleda beznadna i nepopravljiva. A nad svakom se, na kraju, ipak, osmehne pobeda. Tako prolaze sati u tom naoko jednolicnom i suvoparnom poslu. Jer, on samo izgleda jednolican. U stvari, dok hvata i ispušta žice, provlaceci konac, Gospodica pušta maha i svojoj uobrazilji i svojim uspomenama, i misli i mašta na svoj nacin i seca se, uporedo ili naizmenice. Sve tako od žice do žice i veceras prolazi pred njom ceo njen život...

(...)

Omerpaša Latas

Audijencija

U jesen, kad se okišalo i naglo zahladilo, Omerpaša je povukao vojsku u gradove, a sam se vratio u Sarajevo i pustio glas da se sprema da tu prezimi. U stvari, i to je bila samo jedna od njegovih ratnih varki. Njegove trupe bile su i opremljene i uvežbane za zimsko ratovanje, ali on to nije hteo da pokaže. Poznajuci dobro bosanske ustanike i njihov drevni nacin ratovanja, on je racunao sa tim da ce im se vojska i onako pred zimu prilicno osuti. Svojim povlašcenjem u Sarajevo hteo je da ostavi utisak kao da i on ne može preko zime da ratuje, i da tako postigne da što veci broj pobunjenika napusti položaj i ode kucama na zimovanje. A kad se to desi, on ce iskoristiti prve suve zimske dane da iznenadi i napadne tako raspršene i malobrojne ustanicke snage koje su još na položajima. Iskustvo i teorija naucili su ga da najviše izgleda na uspeh imaju one operacije za koje protivnik smatra da ih neceš moci izvesti.

Ovo vreme od kraja jeseni do pocetka zime, serasker je iskoristio da uspostavi veze sa uglednim ljudima od sve tri vere iz cele zemlje. Neki su sami dolazili, a neke je on pozivao. Tih dana u Sarajevu smenjivale su se deputacije jedna za drugom. Svima je serasker objašnjavao svoju nameru da u potpunosti i bez pogovora sprovede u Bosni i Hercegovini carske uredbe, i pretnjama i laskanjima, darivanjima i ucenama nastojao da ih sve obaveže i uplaši, u svakom slucaju da ih prisili da mu u tom poslu pomognu.

Pocetkom novembra meseca stigli su u Sarajevo knez Bogdan Zimonjic sa još cetiri glavara iz istocne Hercegovine. Ova petorica bila su pred cetom koja je razbila Alipašinog kavazbašu Pivodica na Zijevnju, pošto su prvo odbili poziv da mu se pridruže i krenu protiv Omerpašine vojske. Sad ih je serasker pozvao da im zahvali na lojalnom držanju i da im da uputstva za dalje upravljanje i održavanje mira i reda. Ali Omerpaša je imao još jedan, mnogo važniji razlog da licno vidi ove ljude i razgovara sa njima. On je znao da ce, u ovom uništavanju svih žarišta otpora i nemira, posle Bosne vrlo verovatno doci na red Crna Gora, a da ce svakako njemu biti poveren taj zadatak. I on se u najvecoj tajnosti spremao na to. A za takav pohod na Crnu Goru njemu je važno da na hercegovacko-crnogorskij granici vlada mir i da tu ima medu Srbima nekoliko uglednijih ljudi na koje bi se bar donekle moglo osloniti. Zato je racunao da obecanjima i darovima veže nekog od ovih knezova (po mogucnosti samog Zimonjica) za sebe, da ga ispita o stanju na granici i da vidi do koje mere bi mogao ubuduce racunati sa njegovom pomoci.

Omerpaša je najpre primio kneza Bogdana samog kao glavnog i najuglednijeg od njih, dok su ostali zadržani dole u velikoj adutantskoj sobi. Pod teškim i visokim Zimonjicem škripale su i jecale drvene stepenice dok su ga izvodili gore na sprat u veliku sobu za prijeme. Kad se našao pred Omerpašom u toj svetloj, zastrtoj prostoriji, u kojoj je vedar novembarski dan ulazio na sve prozore, knez je malo zastao, kao planinac na proplanku i cistini, trepnuo ocima i lako zabacio glavu, da bi jasnije video oko sebe i bolje se snašao. Omer ga je pustio jedan trenutak tako, a onda mu je srdacno i jednostavno ponudio da sedne.

-Ovde, pored mene.

(Kad bi ovako nasamo govorio sa uticajnim ljudima iz naroda, Omer je podešavao narocit ton i narocitu boju glasa. On je taj ton i taj glas vadio negde iz duboko zatrpanih secanja na razgovore Licana i Bosanaca koje je slušao u detinjstvu po sajmovima. Bio je uveren da je, govoreci tako „rodacki“, neodoljiv i sposoban da gane i pridobije svakog. Ali, u tom je bio žrtva samoobmane i precenjivanja samog sebe, kao što cesto bivaju ljudi koji, zbog izuzetno velikih uspeha u životu imaju suviše poverenja u svoju snagu i svoju pamet, a premalo poštovanja za tudu. Trudeci se da govori prisno, neposredno i grubo narodski, on je zaboravljao koliko su ga mnoge godine i veliki uspon u Carigradu udaljili od naroda, kome nikad nije ni bio posve blizak. Samouveren i siguran u sebe, on nije mogao da oseti kako mu ispod izveštacenog govora i ponašanja izbija lažna nota koju može da primeti i oseti svak osim njega, i koja ima tacno obrnuto dejstvo. Tako se on, bar u ovom slucaju, odavao upravo onim cim je mislio da zavede i prevari drugog.)

-Ovde, pored mene!

Ponovio je Omer svoj poziv i, neocekivano, oberucke prihvatio kneževu desnu ruku. To je bila bela i cudno neotporn, ali ogromna, teška kao nedopecen hleb; a ipak se po necem osecala uspavana snaga udaraca kako bije iz te ruke koja je tolika da obe pašine jake ali mršave, lepo vajane, tamnopute ruke nisu mogle da je potpuno prekriju, i izgledale su na njoj malene, suve, kao ogorele.

Bez vidljiva otpora, Zimonjic je još oklevao da sedne; nepomican, lako je treptao ocima, i najposle progovorio. Njegov glas, u kome je takode bilo oklevanja, bio je i bojom i visinom tona bledi i skromniji nego što se od tog snažnog tela i muškog lica moglo ocekivati.

-Da bijasmo...pozvali i moje društvo...da svi budu pri ovom razgovoru. Ako ti...nije što protivno?

On je u govoru zastajkivao malko, i to na onim mestima gde je otprilike trebalo da dode Omerovo ime ili njegove titule koje on zbog necega nije hteo ili nije mogao da izgovori.

-Nije mi protivno, ali mislim da je bolje da prvo razgovaramo nas dvojica, kao dvije glave, a poslije mogu i oni doci. Imam i ja svoje društvo, pa vidiš da nisam nikog pozvao. Društvo posla ne svida.

Knez pristade ne rekavši ništa.

Govoreci mirno, u isto vreme i s visine i toplo, Omer je zahvalio knezu što je sa svojim ljudima na Zijevnu, razbio cetu Alipašinog kavazbaše i što se tako pokazao kao veran podanik, pametan glavar i prijatelj mira i reda. O Alipaši Stocevicu govorio je kao o coveku koji je bio i prošao a njegove ljude nazvao je rdama i izelicama. Pomenuo je sultanske namere i planove: da se najposle povede u delo Hatišerif od 1839. godine. To ce biti od koristi po celu državu, a narocito po hrišcanske narode. Samo, dodao je uzgled, knez i njegovi ljudi treba da se cuvaju Crnogoraca, koji su nepromišljeni, nemirni i brzi na zlo.

Knez se malo pomace na jeftinoj austrougarskoj fotelji prevucenoj zelenim plišem, koja se nije videla ispod njega.

Omer je govorio zatim o redu koji milom ili silom treba da se uvede u celoj Turskoj, pa i u Bosni i Hercegovini, o vojnoj sili kojom raspolaže i kojoj se nikakav odmetnik odupreti ne može, o novom i boljem položaju hrišcana, o važnoj ulozi i velikoj odgovornosti koju ljudi kao što je knez Bogdan sada imaju u svom narodu. On je nekoliko puta sevnuo ocima, a šaka desne ruke stezala se polagano u pesnicu, i isto tako polagano opuštala. Zimonjic je cutao. Gledajuci u njegovo široko lice, tanka i velika, cvrsto stisnuta usta i visoko celo koje je bilo u donjoj polovini preplanulo, dok mu je gornja polovina, koja je inacem pod kapom, bila bela i glataka kao u mladica, Omer je govorio dalje o kneževoj porodici za koju se zna u Stambolu odavno. Pominjao je njegovog dalekog pretka kneza Jovana, koji je dvaput izlazio pred sultana, njegovog oca popa Acima, koga je narod voleo i turske vlasti uvažavale. I sve se svodilo na to da je on, knez Bogdan, pozvan da bude mnogo više i bolje od onog što je sada, jedan od stubova toga novog reda, stvarni prvak i jedini glavar svoga naroda.

Zimonjic je sedeo bez reci i pokreta, samo je jednom lako prešao dlanom preko ocijum kao da uklanja nevidljivu nit jesenje svile koja je naletela na njega. Omera je izazivalo to cutanje, obletao je oko njega recima i navaljivao kao na zatvoren grad. Posle laskanja i slabo prikrivenih ponuda došle su pretnje. Glas mu nije više bio dubok, duvanski promukao, i nije dolazio iz grudi, nego negde iz glave, kroz nos, ružno istanjen. Tim glasom govorio je živo o izuzetnom vremenu i svom zadatku u Bosni.

Jednom u sto godina dolazi carski serasker u Bosnu, jednom ili nijednom, ali kad dode, onda može sve i vezati i drešiti, i oduzeti i dodati, i visoko popeti i nisko spustiti; kišu samo ne može puštati ni zaustavljati, ali drugo sve može. A jedino budale to ne znaju i ne vide, i jedino se izlapele begovske glave pouzdaju u svoje fermane i tapije, a ne znaju da je to davno prošlo i da ti papiri ne vrede ni toliko da se od njih naloži vatra nasred Sarajeva. To su neuki i slepi ljudi, koji ne razumeju sadašnjost i ne vide šta se oko njih dešava ni kud svet ide. Pa ni prošlost ne pamte, inace bi znali šta znaci kad serasker stigne sa carskom vojskom. Ne znaju da takav covek sve može, samo jedno ne: ne može se pred sultanovo lice vratiti nesvršena posla. Ne znaju, na svoju nesrecu, ne znaju, da takav covek nema nikom da polaže racun ni o broju skinutih glava ni o sumama utrošenih dukata. A to bi morali da znaju. To treba da zna svaki koji sebi i svojoj porodici i svima svojima želi dobro. I teško onom ko to na vreme ne vidi!

Serasker koji je sada izgledao zamoren i zlovoljan, postepeno je menjao nacin govora. Onaj „radacki“ ton bledeo je sve više. A u poslednjim recenicama javljao se cak neki stran izgovor i naglasak.

Zimonjic je cutao. Samo je nekoliko puta trepnuo ocima, što je moglo liciti i na beznacajan osmejak, i na uzdržljivo odobravanje i ni na šta.

Najposle, zacutao je i Omer. Ali, cutanje mu je bilo teže od razgovora koji nije bio lak. Obori oci zemlji, ali tu ne može dugo da izdrži, a cim ih podigne, pogled mu susrece isti prizor. Pred njim stoji džinovski gatacki knez, dobrocudan i uctiv naizgled, a zagonetan i uverljivo uzdržljiv, stoji i smeška se osmejkom koji ne kazuje ništa, kao što ni oskudne reci koje izgovara ne kazuju stvarno ništa odredeno i ne obavezuju nikog ni na šta. Uostalom, ko ce znati da li je to osmejak ili samo divljacka grimasa, da li su to reci ili zadovoljno rzanje ogromnog zdravog tela? I sve to pocinje pomalo da ga ljuti. Vec od samog pocetka, sam ne zašto, bio je prema njemu ljubazniji i prisniji nego što je hteo i nego što to ovaj seljacki knez o svom položaju i svojoj važnosti zaslužuje. Pa, evo i sada, ljuti se ali ne pokazuje svoju ljutnju. Naprotiv, kao kockar koji zna da samo novim i vecim ulogom i smelijom igrom može izgubljeno da povrati, on je sad pojacavao svoju ljubaznost. Naglo je menjao tok razgovora. Pitao je kako su se tukli Alipašini ljudi, kakvo im je bilo naoružanje, pa odjednom okrete na drugo.

-Ama, zaista ne pušiš duvan?

-Eto...nisam navikao. Tako.

-Ah, ah! A ja pušim i nocu.

-Ja.

To kneževo „jr“ više je neodreden zvuk nego rec, a ukoliko je rec, ne kazuje ništa, niti potvrduje niti porice ono što je receno, niti podstice na dalji razgovor. Omer odmah povisi glas lažno veselo i srdacno, „rodacki“.

-Ali imaš pravo, imaš pravo! Zato si zdrav. A služi te zdravlje, a? I, onako, muška snaga?

Zimonjic je prešao preko pitanja kao da mu je postavljeno na nepoznatom jeziku. A razgovor je krenuo opet drugim pravcem. Omer je pitao kakvo je stanje na granici sa Crnom Gorom, koji su glavni ljudi sa crnogorske strane, i kakvi su. Odgovor kratak, nikakav. Granica je „ko granica“, a nekih važnijih ljudi tu baš i nema. Bežeci od cutanja, Omer je za Turke oko Gacka i po istocnoj Hercegovini. Kakvi su sada? Ima li još siledžija? Na to je knez odgovorio nešto malo življe, ali opet neodredeno. Ima nekoliko takvih zlih ljudi; mogao bi kazati njihova imena i nabrojati nedela, ali bolje da mu u tom pomogne njegovo društvo.

Videci da sa ovim covekom nema razgovora, bar ne ovako i ne sada, Omerpaša je ustao, dozvao poslugu i naredio da dovedu Zimonjiceve drugove. Došla su i posedala cetvorica prvaka. Ljudi košcati i krupni, manji i manje snažni od kneza Bogdana, ali i jaci i viši od seraskera. Oni su govorili, cak i nepitani, i jedan drugom upadali u rec. Omerpaša ih je slušao kao izdaleka, gledajuci mimo njih. (Svuda gde je umirivao bune, u Aziji kao i na Balkanu, on je dolazio u dodir sa rajom i njenim predstavnicima i uvek je taj dodir izazivao u njemu neko mucno sažaljenje, pomešano sa jakom odvratnošcu, koje ga je gonilo da skrati razgovor i prekine dodir. A ovi ljudi koji govore jezikom njegovog detinjstva još su teži i neprijatniji i izgledaju mu kao niži stvorovi koji su se za muku rodili, živeli i ostareli, ali se nisu razvijali ni pravo ocima progledali.) Slušao ih je s naporom. I samo ih je jednom hladno i strogo vratio na pravac razgovora. Zimonjic je cutao. Sve se završilo Omerpašinom svecanom zahvalom i pohvalom i hrabrenjem da na tom putu istraju. On je ustao, poustajali su i prvaci, gledajuci jednako u njega, kao da ocekuju da im još nešto, glavno kaže. Sad su stajali poredani vojnicki, sa kapama u rukama, a Omer je prolazio pored njih. Poslednji u redu, mršav starac nakostrešenih brkova i isturene jabucice, sa teškim srebrnim tokama na grudima, rekao je na pašine hvale, malo oštro:

-Jeste, gospodine, sve je onako kako si rekao, ali još uvek su velike dacije i svakojaki tereti na nama.

Omer, koji je stajao upravo pred njim, za glavu niži od njega, osmehnuo se i položio ruku na njegove velike toke.

-Skinucu ja to sa vas.

Starac je naglo oborio pogled, kao da hoce da vidi jesu li toke još na njemu, a Omer je povukao ruku i, jednako se smejuci, ponovio da ce stati na put svakom zulumu i ukinuti sva nepravedna davanja i namete. Preporucio im je da ostanu još koji dan i da razgledaju Sarajevo. A za to vreme, svi su njegovi gosti i u hanu gde su odseli mogu da porucuju šta god žele od jela i od pica. Ne treba da se ustrucavaju. Rukovao se sa svima, a kad je došao red na Zimonjica, rekao mu je brzo i neocekivano:

-Ti ceš, vojvodo, ostati danas kod mene na rucku.

Zimonjic je opet zabacio glavu i gornji deo tela lako unazad, kao covek koji se izmice u želji da bolje vidi i da se razabere. Zaustio je da kaže nešto, pokazujuci rukom na svoje društvo. Omer ga je prekinuo. Ništa ne treba da brine. Za njih je spreman rucak u hanu. I prvaci su najposle izišli, nespretno se okrecuci i bacajuci zacudene i brižne poglede put Zimonjica.

Dva coveka, koji su sada ostali lice u lice sami, nisu licili jedan na drugog ni po cem, ali po jednom jesu: po mucnom osecanju išcekivanja i neizvesnosti.

U svojim mislima sporog i tvrdog hoda Zimonjic je procenjivao izglede i mogucnosti ovog nametnutog mu sastanka udvoje. Šta može da uradi ovaj Omer sa njim? Ili ce i dalje nastojati da ga laskanjem i micenjem veže za svoju i tursku stvar? Ili ce ga posle rucka predati zaptijama i zadržati u zatvoru? Toga je bivalo kod ranijih vezira. Ili ce ga otrovati? Ne, to nece. Nisam ja neka tako krupna i važna glava, a što je glavno, seraskeru ne bi nikako sada išla u racun moja smrt i nema nikakve potrebe ni da me hapsi i progoni, a još manje da me smakne. Toga se ne treba bojati. Opasnost ovde, to je Omer sam. Zlica i krvopija, bez srca i obraza, a pametan i vešt, i lukav kao zmija. Zna mu poreklo, zna i krvave tragove koji su ostajali za njim kud god je prolazio po Tusrkoj Carevini. A i da ne zna, dosta mu je ovo što ovde vec dva sata gleda i sluša. Kad vidiš ovako coveka suviše sigurna u sebe i u ono što kaže, hitra i slatka na reci, koji ti nudi što mu ne tražiš, odobrava što kažeš, a ostaje pri onom što je namislio, znaj da je kurva i bezdušnik, i kloni ga se koliko možeš. To zna sigurno. I da je ovo nešto krš i šuma, on bi to i ucinio, ali kako da ga se kloniš kad ostaneš ovako nasamo sa njim, po njegovom vlašcu, u njegovoj kuci i na njegovom prokletom hlebom?

U zabuni i išcekivanju bio je, na svoj nacin, i Zimonjicev domacin. Bilo je prilicno jasno da ce ovaj krupni gorštak ostati pri svom cutanju ili pri recima koje ne kazuju ništa više od cutanja, ali sa tim se Omerpaša nije hteo ni mogao pomiriti. Cudan licni prkos nagonio ga je da ovu stvar tera do kraja. Jeste da mu je stalo da pronade nekog od prvaka na toj granici, koga bi mogao pridobiti i u potrebi iskoristiti, ali to nije mnogo hitno ni tako važno da bi zbog toga morao da se ovoliko udvara ovoj gromadi od coveka. On u ovom trenutku i ne misli toliko na to koliko na svoju cudnu i nestrpljivu potrebu da ovog seljaka smekša i savije bar malo ka sebi, da ga navede na prisniji, makar samo i licni razgovor.

Oživeo, opet svež i nasmejan kao u pocetku audijencije, serasker je izdavao naredenja za rucak. Necujno su ulazili i izlazili momci. Dvojica su bila u crnim poluevropskim modelima sa širokim pantalonama, koje su se sužavale pri dnu kao šalvare, i sa nekom vrstom dugackih redengota zakopcanih bezbrojnim nizom dugmeta sve do pod grlo. Jedan je bio u živopisnom turskom kostimu. Taj je bio Crnac. Pojavljivali su se i nestajali necujno, a i seraskerova naredenja bila su kratka i poluglasna. Izlazeci, išli su vrlo vešto natraške, i svemu izgledali knezu kao pelivani o kojima je slušao da postoji, ali koje nikad nije video. Jedan od tih momaka uneo je pice i meze. Cetiri razne vrste rakije i konjaka bile su u cetiri kristalne flaše povezane spletom srebrne žice u jedan servis.

Opet je nastao razgovor oko Zimonjiceve umerenosti.

-Kako, ni rakije ne piješ?

-Ama, ne može biti! Anasonliju da probaš?

Zimonjic je odbijao; ni recima ni pokretom, ali celom težinom svoga nasmejanog cutanja.

-Dobro, nisi tome vješt, ali ovo je stolacka lozovaca, ovo možeš.

Sporazumeli su se za lozovacu. Tada je Zimonjic nekim neverovatno sporim i dostojanstvenim praznicnim pokretima prihvatio napunjenu cašicu, koja je u njegovoj ruci izgledala malena poput ženskog naprstka, prineo je usnama i, otpivši vrlo malo, vratio na stolic. Omer je mešao svoju mirisnu anasonliju koja je u vodi ostavljala mlecan trag.

Opet je ušao jedan od onih momaka u crnom, sa rukama savijenim na prsima kao pokojnik, i tmulim glasom rekao nešto. Serasker se digao i poveo svoga gosta na rucak. Prešli su samo široki, polutamni hodnik kojim su kao senke klizili momci u crnini i pribijali se ledima uza zid da propuste gospodu kao da je tesno.

Soba u koju su ušli bila je mnogo manja, evropski nameštene, sa dva prozora. Na sredini je bio na evropski nacin zastrt sto. Rucak se sastojao od mnogo raznih jela, ali nije trajao dugo, jer je sve brzo unošeno i iznošeno. Jeli su cutke, Omer žustro i rasejano, kao da baca iza sebe, a Zimonjic pribrano i polako. Krupni covek u teškom vunenom odelu, pod svojim srebrnim tokama, izmenio se pri jelu, postao lak i svecan, pun neke napregnute pažnje i macijeg opreza. Obazrivo je uzimao sasvim sitne zalogaje, polako ih prinosio ustima i neprimetno žvakao. Od pribora za jelo služio se samo kašikom. Cesto se brisao ubrusom, a zatim palcem leve ruke, lakim pokretom cistunca, pažljivo podizao brkove sa usana.

Posle kompota u kome je Zimonjic samo pokvasio svoju malu (u njegovoj ruci neverovatno malu) kašiku, Omer se digao cutke, a gost je krenuo za njim. Prešli su na veliki divan prekriven nekim belim krznom. Tu je, kad je došla kafa i Omer zapalio cibuk, ponovo otpoceo razgovor.

Serasker je opet postavljao pitanja, cas o prilikama u Crnoj Gori, cas o agrarnim odnosima, administraciji ili snabdevanju u Hercegovini. I opet je Zimonjioc odgovarao kao i ranije: na prva cutanjem i lakim odmahivanjem („Jr, ko ce to znati?“), a na druga polaganim i podrobnim iznošenjem svih narodnih potreba i nezgoda.

Omer ga je posmatrao iskosa sjajnim, kao nasmejanim ocima, gledao ga je netremice i živo, kao da su u ovom susretu pitanja vec postala sporedna a pogled glavno, i kao da još nikako ne može sve na njemu dobro da sagleda i oceni. A što ga je više gledao, to se više cudio telesnoj gradi, odelu i držanju svoga gosta.

Mladolik i nabujao izgledao je ovaj cetrdesetogodišnji knez. Lice belo i cisto, samo malo preplanulo, neobicno široko bez bora, ali cudno sastavljeno od mnogih izlomljenih površina i jakih ispolina. Kad miruje, ono se zategne i razvedri i postane glatko i bezazleno kao u zdrava deteta, ali kad se bez vidljiva povoda, pojedini delovi toga lica stanu da pomeraju i krše, ono dobija izmucen, oštar, opasan i podmukao izraz. Crna i tvrda duga kosa i nepomicni, rastresiti brkovi iza spuštenih gustih trepavica svetluca njegov pogled, neodredeno treperi izmedu lake zbunjenosti i još neodredenog osmejka, i celom razgovoru daje izraz neke ljubazne nejasnosti. A jasno je samo toliko da to što prodire kroz tanke otvore izmedu trepavica, kao kroz puškarnice, nije njegov pravi pogled koji se skriva iza spuštenih ocnih kapaka i otud, nevden, sve vidi.

Na knezu je stajace gatacko odelo od grubo valjanog sukna, bez finijeg tkiva i svilenih gajtana; samo je džemadan od crvene coje, a njegova ivica, koja se vidi na grudima, porubljena je širokim, pozlacenim širitom. To odelo daje mu svecan i krut izgled kipa, narocito uske srebrne toke na grudima i bele dokolenice od valjane vune, na kojima se, sa strane, u gustom nizu, vide žute metalne kopce, zategnute kao da ce popucati od neke mucne snage tih listova.

I sav je taj covek u svojoj glomaznosti i krutosti, prirodan i slobodan, kao da samo takav može biti i kao da na svetu ne postoje drugi ljudi sa drugim shvatanjima i drugacijim odelom i držanjem.

(...)

Omerpaša je tada žustro i poslovno ustao i, stojeci pored nepomicnog kneza, nastavio još jacim glasom da govori. Zimonjic je našao opet svoj osmejak i zbunjeno se pomerao u mestu, ocigledno ne znajuci da li da ustane i on. Ali u tom trenutku serasker je opet seo, i to sasvim pored njeg. Govorio mu je gotovo na uho.

-Ti meni ne veruješ.

Zimonjic se izmicao gornjim delom tela i branio od takve pomisli, nastojeci lakim pokretom ruku i izrazom lica da razuveri seraskera.

-Ne, ne, ti ne znaš s kim govoriš. I zato mi ne veruješ.

Tu je opet ustao. Sporo i neodlucno digao se i Zimonjic. Mala soba se stezala oko njega i sve se više punila zabunom i neprilikom zbog neocekivanog i neobicnog obrta koji uzima ovaj razgovor; kao da je odjednom izbacena iz sklopa vezirovog Konaka, i svake turske i bosanske stvarnosti, u neki neslucen svet novih odnosa i mogucnosti. A u tom svetu sve je nepredvideno, nesigurno, sve podjednako moguce i podjednako opasno i varljivo. Pogled mu se otimao put prozora i vidika koji se tamo otvarao.

Napolju je pod cistim nebom sve sjalo od neobicno jakog popodnevnog sunca tople jeseni: u daljini, na drugoj strani grada bele kuce i retki stakleni prozori, a sasvim blizu vitka kamena munara i uz nju visok, tanak i požuteo jablan. Videlo se kako jak vetar povija vršak toga jablana, otkida s njega i daleko nosi žuto lišce koje ponekad blesne na suncu kao zlatne parice prosute sa visina.

Serasker je i dalje premerao sobu sporim koracima, kao da ih broji, u jednom pa u drugom pravcu. Zimonjic se polako pomerao u mestu, nastojeci da uvek bude licem okrenut seraskeru. Bio je zaista zbunjen kao malo kad u svom ne lakom i nemirnom životu, i mogao je da sabere svu snagu kako ne bi izgubio ispred ociju ko je i šta je gde se nalazi, zbog cega je tu i s kim govori.

Tako su se merila i nosila ta dva coveka od kojih jedan, Omer, želi sve što covek može postati i biti, i što ga podiže u ocima sveta, a drugi nece ništa do samo da bude i ostane ono što je.

S vremena na vreme Omer bi ponovio kao uvredeno i razocarano, izazivacki:

-Ti meni ne veruješ i ne primaš moju rijec kao istinitu.

Na to bi mu Zimonjic svaki put ucinio pokret rukom kao covek koji se brani od takve pomisli, ali serasker se nije dao zaustaviti i nastavljao je sve življe i uzbudenije:

-Dobro! Neka bude kao da sve ono što je ovde receno nismo nikad govorili, ni pomislili. Neka bude! Dobro! Ništa ti ne tražim i ništa te ne pitam. Ali jedno hocu: da mi vjeruješ.

I pre nego što je knez mogao da nade i izgovori rec, serasker se zaustavio u hodu, i stojeci pred svojim gostom, širokim pokretom položio obe ruke na grudi.

-Slušaj, Bogdane, nemoj misliti da sam iznutra ovo što izgledam spolja.

Zimonjic je njegove reci cuo sada kao prigušen dalek glas, a od svega oko sebe video je samo dve žute ruke raširenih prsta na tamnoj bluzi generalske uniforme.

A onda je nestalo i toga.

(...)

Sve je to trajalo koliko traje tren oka, a kad se poslednjim naporom oslobodio toga padanja, pribrao i osetio noge pod sobom, sada opet na šarenom cilimu seraskerove sobe, pred njim je stajao Omerpaša, još jednako sa rukama na grudima, i glasno ga (valjda vec po drugi put) pitao:

-Je li vjera, Bogdane?

-Jeste...vjera-uspeo je najzad da odgovori odsutno i mehanicki, kao uzetim jezikom.

-E onda, znaj da pred tobom ne stoji Omerpaša nego Mico Latas iz Janje Gore. I kad ne vjeruješ mojim rijecima, vjeruj ovom...

Omer je odvojio ruke od grudi, skinuo živo teški fes sa modrom kicankom i bacio ga teatralno na beli divan, a zatim je sastavio tri prsta desne i - prekrstio se, bez recim oborenih ociju, skromnim, kratkim i naviklim pokretima.

Za cetrdeset godina svoga života Zimonjic je video dosta cuda i od Turaka i od svojih, a u porodici koja je glavarska, naslušao se šta je sve bivalo i šta sve može biti. Znao je dobro da se od coveka može covek svacem nadati, i da može docekati i videti i ono što je mislio da se nikad videti ne može, ali ovo je bilo isuviše neverovatno i neocekivano.

(...)

Na suncanoj strani

Sunce

(...)

Na celiji pred kojom su se zaustavili bio je broj 38. Stražar otvori, zagleda pažljivo visoki mali prozor i rešetke na njemu, krcag i praznu policu, i zalupi bez reci vrata za mladicem koji ostade neko vreme nasred celije ne puštajuci stvari iz ruku.

Celija je bila malena, ali sa dve železne postelje izmedu kojih se jedva moglo proci i dve stolice od nebojene camovine.

Do rucka je vreme prošlo dosta brzo. Izmerio je celiju uzduž i poreko, razgledao oskudne predmete u njoj i komadic sivog zida koji se vidi kroz visok prozorak. Zatim je seo i mislio o tom koga ce mu ubaciti na drugu postelju. U tim mislima bilo je i straha i nade, ali su sve završavale strahom. Tamnicke misli brzo uzlecu, ali brzo i padaju.

Kad se svrši rucak i kad iznesoše sudove, otpoce prvo popodne u samici. Pošto je njegova pažnja brzo i pohlepno pokupila i utrošila sve što je ova uboga celija pružala, otpoce posmatranje i trošenje samoga sebe.

Dugo je slušao šum u svojim ušima. Izgledalo mu je kao da to zujanje jaca i raste, i na mahove mu se pricinjalo kao da ce se ono pretvoriti u odreden zvuk, možda u ljudsku rec. Pažnja je bivala sve napregnutija, ocekivanje sve življe i kad je vec izgledalo da je došlo do vrhunca i približilo se ostvarenju, odjednom bi onaj šum padao ponovo u jednolicno beznadno zujanje koje ne kazuje ništa. Tako se s vremena na vreme ponavlja ta bolna plima i oseka razdraženog sluha. A cudo se ne dešava.

U igru su pocela da ulaze i ostala cula. Pre svega oci. Pogled mu je padao na ruke koje su pocivale na kolenima. Posmatrao je žile, nokte, bore, narocito one koje idu oko zglavkova kao dvostruki sitno pleteni lancici. Praznina je otpocinjala istu igru sa vidom kao tišina sa sluhom. Kad se dugo zagledao u te ruke što miruju na kolenima pocinje da zamišlja da su to necije ruke i da se nada da ce se one odvojiti i ispuniti prostor pred njegovim ocima novim nevidenim i radosnim pokretima i rasterati samocu i camotinju. Gleda ih zaneseno, pricinja mu se da se lagano pomicu i odvajaju. Nada ludo raste. Evo, sad ce se slobodno dici ruke drugog živog bica! Ali kad mašta dode sasvim blizu ostvarenja, zanesen pogled se vrati u stvarnost: pred njim leže samo njegove poznate ruke, vezane za njega i utamnicene s njime. tada samo nemocno makne prstima, kao napola mrtav insekt. A vec iducegn trenutka pogled mu se ukoci i zamagli, i ponovo otpocinje kratka iluzija, osudena unapred na beznadan pad.

Na svojim nepomicnim rukama hapšenik je najpre ugledao sunce. Ne sunce sâmo, jer ono ne dopire nikad u ovu celiju, nego njegov rumeni, daleki, posredni odblesak. Veliko africko sunce, koje je pre tri meseca slobodan gledao kako se diže nad Sredozemnim morem, bilo je ništa prema ovom jedva primetnom sjaju. Raširi malko prste. Podiže lice prema prozoru, kao da je taj prozor nevidljivo sunce.

-Jedno je sunce. Jedno isto svuda.

Govorio je sam sebi, u zanosu, i odmah su mu se reci pretvarale u pevanje i lice u zanesenu, nasmejanu grimasu coveka koji je preplavljen i zaslepljem jarkom, neizdržljivom suncevom svetlošcu, i naslonjen na ogradu broda-peva.

Mora i gradove, planine i polja, on nije mogao da vidi. Ali to nije bilo ni potrebno. Sve je imao, sve je bilo blisko, prisno i mogucno, jer je ugledao sunce. To nije više bio veliki sjajni kolut koji ga je dopratio kroz gradske ulice do tamnickih vrata. Ne, to što je on sada znao kao sunce i zvao suncem, to je bilo ovo nevidljivo a svagdašnje, nemirno i drhtavo strujanje koje je ispunjavalo i pokretalo svaki delic ne samo njegovog tela nego i svega oko njega, i same mrtve stvari. Sunce - u isto vreme i tecnost i zvuk i dah, sa ukusom vina i voca, stalno u pokretu sa žarom vatre i svežinom vode, i što je glavno, neiscrpno i nepresušno - sunce.

-Postoji samo sunce - govorio je sam sebi kao pijan, misleci kako bi se te reci mogle pevati kao melodija.

Da, u stvari postoji samo sunce, a sve ovo što živi, diše, gamiže, leti, sja ili cvate, samo je odbleska toga sunca, samo jedan od vidova njegovog postojanja. Sva bica i sve stvari postoje samo utoliko ukoliko u svojim celijicama nose rezerve suncevog daha. Sunce je oblik i ravnoteža; ono je svest i misao, glas, pokret, ime.

Sad to zna jasno i bez dvoumljenja kao što nikad ništa do sada u životu nije znao. Eto, to je našao u dnu mracne i vlažne celije u kojoj je bio nevin zatvoren. I od toga je ceo zvucao kao žica i osecao potrebu da peva, sam ne zna da li glasno ili necujno, uvek istu misao i istu melodiju.

O, vasiono, šta ima u tvojim visinama, neznanim, slobodnim i prostranim i za one modre nebeske opne, kad se ovakva blaga od saznanja kriju po jadnim ljudskim tamnicama! I šta nose u sebi svemirske maglice i komete koje prolecu nebom, kada ovo jadno ljudsko telo izgladnelo, u senci i vlazi, bijeno i ustrašeno, može da razvije ovaj žar i ovoliki zanos radosti!

U istinu, najvece cudo bilo je u tome da se ovo telo pod teretom velike iluzije i silnog zanosa, drži u ravnoteži, koliko-toliko i da može da savlada ovu neodoljivu potrebu za letom i kliktanjem, i da se nekom cudnom opet suncanom, protivtežom drži da se, umesto kliktanja, ne raspe u necujnu eksploziju kao suncana zlatna prašina koja se gubi u suncu.

Osecao je na mahove da mu u utrobi gori i sja celo sunce i da mu se dijafragma podiže i talasa kao plamen i da mu taj unutrašnji sjaj bije i suklja na oci, na nosnice, na sve pore. Tada je imao bolne i divne trenutke velikog nezadržljivog, žitkog smeha, koji je navirao iz njega kao topljeno zlato, i tako snažno da je širio usta, kao pevac, od bojazni da se ne uguši ili da ne prsne. A sunce u njemu neprestaje da sja, svemocno i jedino, neiscrpno, nepresušeno.

Iz tog zanosa prenuše ga zveket kljuceva i škljocanje brave. Delila se voda po celijama. Dolazilo je vreme spavanju. Nije ni primetio da je celija bila vec mracna. U tom trenutku nad njim se, visoko na samom plafonu, odjednom, kao sama od sebe, zapalila sijalica opletena žicom. Brzo se svukao i legao u levu postelju. Sve mu je izgledalo blago i dobro. Spavao je tvrdo, sanjajuci neprestano sjajno sunce i neke mocne, fantasticne odevene ljude kako se suncu klanjaju. A oko njih nepregledna stada i teška natovarena kola, koja se savijaju i škripe pod teretom bogate žetve.

A kad je, sutradan u svitanje, hladno i sumracno svitanje, bio probuden oštrim i hladnim zvukom hapsanskih zvona, cudio se bez bola i ogorcenja što je noc puna sunca i bogatstva, a jutro sivo, ubogo, bez zracka i videla.

Put Alije Ðerzeleza

(...)

A Ðerzelez posrce. Podalje u polumraku, za poslednjim Cigankama i lovi Zemku. Usiljava se da trci što bolje i bijaše je dobro pristigao, kad ona najednom okrijenu nalijevo i izgubi se na putu koji vodi izmedu njiva. Ðerzelez se nije nadao tako naglom zaokretu; onako krut, težak i pijan, kad se jednom zaletio, on se nije mogao zaustaviti, prede obronak ravnice i otisnu se niz visoku strmu obalu put potoka. Isprva se docekivao na noge, ali kako je obala bivala sve strmija, izgubi ravnotežu i skotrlja se kao klada sve do u potok. Pod rukama osijeti vlažno kamenje i glib, i odmah poce da se diže. U ocima mu je još titrao sjaj, ali tu je bilo mracno. Napipa vodu i stade da hladi ruke i celo. Tako je sjedio dugo. Noc je odmicala.

U neko doba osijeti studen i neugodnu drhtavicu, pribra se i odluci u tupoj glavi da se izvuce iz potoka. Penjao se i otiskivao, pridržavao rukama za travu i ogranke, odupirao se koljenima, iduci sve više nalijevo gde je obala bila manje strma; i sve je to cinio kao u snu.

Nakon duga vremena i mnogo napora on se nade na rubu ravnice na kojoj vec davno nije bilo žive duše. Bilo je tamno. Osjeti ravno i tvrdo tlo pod nogama i tek tada iznemože potpuno. On opade na koljena, doceka se na ruke i osjeti nešto toplo i prhko pod sobom; bio je izišao na mjesto gde je izgorio plast sijena. Tako je ležao potrbuške, odupiruci se na ruke. Bilo mu je mucno. Pod njim je u hrpi crnog gara bljesnula još gdjekad pokoja iskra. Culo se kako psi reže i glodu ostavljene kosti. Sa jednog bora pade šišarka i dokotrlja se do njega. On se osmijehnu.

- Ne gadaj se, Zemko, rospijo...'vamo dodi!

Nikako ne može da se sabere. Prisjeca se da je htio nekog da bije; htio je nekog da upita šta je ovo sa njim, ali bilo se naoblacilo, i kasna noc; i nikog nije bilo, ni koga da pita, ni s kim da se bije.

(...)

Kao uvijek kad bi ugledao žensku ljepotu, on izgubi u tili cas svaki racun o vremenu i istinskim odnosima, i svako razumevanje za stvarnost koja rastavlja ljude jedne od drugih. Videci je onako mladu i punu kao grozd, on nije mogao ni nacas da posumnja u svoje pravo; potrebno je samo da ruku pruži!

Jedan tren je gledao, raskoracen i zažmirivši malo na desno oko, a onda se nasmija poluglasno i šireci ruke i gotovo poskakujuci pode prema njoj. Djevojka ga ugleda na vrijeme, trže staricu za rukav i uvuce je u avliju - Ðerzelezu se ukrstiše u ocima gipki i veliki pokreti zrele djevojke - a onda tresak, i on ne vidje ništa do, pred samim nosom, veliku bijelu plohu avlijskih vrata za kojima je škripala brava i strugao mandal. -Tako je stajao. Još je ostalo malko, sada vec besmislenog, smiješka na njegovom licu; a onda se okrenu:

- Vidiš!...

I u nesvijesnom cudenju nekoliko puta ponovi tu rijec bez smisla i znacenja, kao što cini covjek koji se žestoko udari.

(...)

Ona se zvala Katinka i bila je kci Andrije Poljaša, nesrecna zbog svoje ljepote o kojoj su pjevali dvije pjesme po svoj Bosni. Na kucu su im udarali zbog nje. Nikad nije smjela izlaziti. Svecem bi je vodili zorom na ranu misu u Latinluk, i tad umotanu u bošcu kao Turkinju, da je ne poznaju. Rijetko je silazila i u avliju, jer je odmah do njih bila islahana, za citav boj viša od njihove kuce, a daci te škole slabo hranjeni i mnogo bijeni mladici, provodili su, blijedi od želje, sate na prozorima, loveci je pogledom po avliji. A kad god bi izišla, ugledala bi za prozorom nacereno lice ludog Alije, žuta i krezuba idiota, koji je bio sluga u toj školi.

Dešavalo se, poslije burnih veceri, kad bi askeri ili sarajski momci vriskali i nakašljavali se ispod prozora i udarali na vrata, da bi je majka ni krivu ni dužnu, grdila i u cudu se pitala „u koga se umetnu“ da je rad nje grad lud i kuca nemirna, a ona bi je slušala, skopcavajuci jecermu na grudima, bez zracka razumevanja u velikim ocima. Ona je cesto povazdan plakala ne znajuci kud ce sa životom i sa svojom proklinjanom ljepotom. Ona je klela samu sebe i grizla se i uzalud mucila, u svojoj velikoj nevinosti, da dokuci šta je to „bezobrazno i tursko“ na njoj što zaluduje sve muškarce i rad cega se uspaljuju i mame oko njine kuce askeri i balije, i zbog cega to mora ona da se krije i stidi a njeni da žive u strahu. I svaki dan je bivala ljepša.

Otad zaredaše Ðerzelezu popodnevi u halvedžinici. Poceše se kupiti i neke Sarajlije. Dolazio je i mladi Bakarevic, pa Derviš-beg sa Širokace, rid i podbuo od pica, a sad, zbog posta, ljut kao ris; i Avdica Krdžalija, sitan, mrcav i žustar kao vatra, poznat ukoljica i ženskar. Tu, u polumracnoj halvedžinici, gdje je svaka stvar bila potamnjela i lepljiva od šecera i isparivanja, cekali bi da pukne top i vodili duge razgovore o ženama samo da zaborave žed i duhan.

Sa gorcinom i zapaljenim ustima i nekim bolnim nemirom u svakom mišicu, Ðerzelez ih je slušao, smijao se, pa i sam pokatkad pricao, zaplicuci se i uzalud tražeci rijeci. A pred njim je uvek Katinkina kuca zatvorenih vrata i nepomicnih pendžera.

(...)

Ðerzelezu udari krv u glavu. Ta stvar, tako jasna i vjerovatna i nepovratno istinita: da u toj kuci vec od nekidan nema djevojke s blijedim i mršavim licem a teškom kosom i bujnim velikim tjelom (on je još jednom ugleda cijelu), uzbuni i prevrnu sve u njemu. Kao da se steže i smrknu halvedžinica; krvavi mu dodoše i baba i Arnautin; okrenu se i kao slijep izide na ulicu.

Nadimao se od gnjeva. Ne moci do te vlahinje; nikad ne moci! I ne moci nikog ubiti i ništa razbiti! (Novi val krvi zapljusnu.) - Ili da ovo nije varka! Da njega ne magarce? Kakva je ovo šala opet? I kakve su to žene do kojih se ne može kao ni do Boga? A istog casa je jasno osjecao da su to pretanki konci za njegove ruke i da - po koji je to put vec u životu!? - ne može nikako da shvati ljude ni njihove najjednostavnije postupke, da valja da se odrece i povuce, i da ostaje sam sa svojim smiješnim gnjevom i suvišnom snagom.

Išao je tup i ubijen. Nijedne misli u glavi, samo se crven oblak jedan za drugim diže i rasplinjuje. Nije se osvrtao, a za njim je ostajala bijela šutljiva kuca i mracna niska halvedžinica.

(...)

(...)

Ðerzelez ju je poznavao iz prijašnjih noci. Ona se iznenadi danjoj posjeti; ustade, a on rece mirno, s vrata:

- Jekaterina, došao sam do tebe.

- Neka, neka, dobro došao! - govorila je ona namještajuci mu pokorno jastuke.

Sjeo je na kratko šiljte, a ona ostade stojici, malko prignuta. I odmah poce da ga raspasuje.

Poslije je ležao položivši glavu na njen skut, dok mu je ona milovala suncem opaljenu šiju. Pripio je lice uz tanko tkivo njenih dimija; pred ocima su mu kružili svijetli i crveni kolutovi nesrecne krvi i bezbrojne uspomene, ublažene i daleke.

I ta ruka što je osjeca na sebi, je li to ruka žene? - Mljecanka u krznu i somotu cije se tijelo, vitko i plemenito, ne može ni zamisliti. Ciganka Zemka, drska i podmukla, a mila životinja. Gojna udovica. Strasna a prevejana Jevrejka. I Katinka, voce koje zri u hladu. - Ne, to je ruka Jekaterine. Samo Jekaterine! Jedino do Jekaterine se ide pravo!

I još se jednom javi misao s kojom je sto puta zaspao, nejasna, nikad do kraja domišljena, a uvredljiva i jadna misao: zašto je put do žene tako vijugav i tajan, i zašto on sa svojom slavom i snagom ne može da ga prede, a prelaze ga svi gori od njega? Svi, samo on, u silnoj i smiješnoj strasti, cio svoj vijek pruža ruke kao u snu. Šta žene traže?

Mala ruka ne prestaje da ga gladi, vješto i znalacki niz kicmu. I opet gasne misao i ruši se neriješena i teška u njemu. Govorio je kao u snu, nepomican.

- Koliko sam svijeta vidio, Jekaterina! Koliko sam ja svijeta obišao!

On sam nije više znao bi li to da joj se tuži ili da se hvali; i prekinu se. Bio je miran u sanjivoj tišini u kojoj se slivaju i izmiruju svi dani i dogadaji. Silom je sklapao oci. Htio je da produži taj cas bez misli i želje, da što bolje otpocine, kao covjek kom je dan samo kratak odmor i kome valja dalje putovati.

Za logorovanja

(...)

Kadija je ocajan zbog troška i nerada. Naljuti se i ogorci u mehcemi, pa se zatvori u kucu i prijeti da nece izlaziti dok se logor ne digne. Dok ga opet strah i nestrpljivost ne istjeraju iz kuce.

Kuca mu je bila usred varoši. U ogromnoj zgradi živili su samo on i žena mu sa poslugom, koju su cesto menjali. Tvrdicina kuca je bila puna svega. Nabijeni podrumi, hambari i štale. U sobama, gdje je vladala uvek zimna tišina, bilo je pretrpano od prostirke, cilima, vezova, kutija i sanduka. A svuda i u svemu je bila ona, u bosanskim kucama tako cesta, studena cistoca, što zastrašuje i odbija i ne veseli nikog i ne služi nikom. To bogatstvo i tu cistocu je po cio dan branila i cuvala kadijina žena, krezuba i pljosnatih grudi, sva iskrivljena i otrcana od obilaženja po sobama, svade sa sluškinjama i prekomjerne štednje.

Tu je živila bjegunica, kci trebinjskog kjatiba.

Nju je sa oceva citluka oteo hajduk, Špaljo Crnogorac, i odveo je u manastir Taru, zar da je pokrsti i uzme. Ali kako je potjera išla u stopu za njima, on je bježao s njom od manastira i od jataka do jataka. Ostavljao bi je po koji dan skrivenu i odlazio i cetovao, pa bi onda iznenada, u po dana ili noci, dolazio i vukao je dalje. Dok ga na putu iz Goražda za Sokolac ne razbiše nadmocni Turci i ne oteše mu djevojku. Doveli su je u Višegrad, i ljudi u medžilisu zakljuciše da je prvom prilikom otpreme ocu, a dotle da je smjeste u ciju kucu u kojoj nema djece. Tako dopade kadiji.

Ta visoka djevojka bijaše sasvim izbezumljena od strahovanja i nesrece. Govor joj se bio oduzeo. Gledala je ukoceno i tupo u svijet, ne raspoznavajuci i ne shvatajuci ništa.

Strašni Špaljo, koji je kao munja pao na njihov cardak, poklao sve a nju odvukao sa sobom vas od kože i srme, studen i tvrd. Pa seoske kuce, pune dima i dubreta. Pa ledeni manastiri što zaudaraju na svinjsku mast i tamjan, i neki sjedi kaluderi grobna glasa i od duvana žutih brkova. Pa nocna bježanja, kad se pod planinskom tamom mrvi svijest i volja, i grane šibaju po ocima. Ona se potpuno izgubila u tom strahu, tvrdoci i studeni. Otkako je kod kadije, malo se umirila. Ne progovara, ali ne place, nego povazdan sjedi u maloj bašti opkoljenoj visokim zidovima. Tu je puno vlage i strasno spletenih vriježa. Cim je uvedu u sobu, bježi u kut, stišcuci ruke medu koljena.

Dani prolaze, a kadija uzalud ceka da paša pošalje po nju kao što je obecao. Medutim, džebana ne stiže. Oni logoruju.

Tek potkraj druge nedelje sve se odjednom riješi. Najprije, u petak vece, vazduh zahladnje i sa šumom navriješe studene struje u kotlinu, i prevladaše. Nasta tutanj prodola. Munja se vezuje za munju. A s noci se proli težak pljusak. Kiša je tolikom snagom bila o zemlju, da se rasipala u paru koju je vjetar nosio na zamahe. Sve išceznu i umuknu, osim kiše koja je svu noc padala kao san i olakšanje.

Sutra stiže veci deo džebane. Bio je vlažan i ispran dan. Produbili se vidici i izvedrile daljine. Šume su u daljini kao nove.

Odluceno je da se sutra zorom digne logor i krene, a po ostali deo džebane da se pošalju seizi i da ga vode ravno u Srebrnicu. Paša pozva ponovo kadiju. Djevojku iz njegove kuce povedoše u alvat Sulejman-begova cardaka. Mula Jusuf je preuzeo na sebe brigu da je to vece otpremi sa starim Avdagom i seizima u Sarajevo, a odatle ce je njegov prijatelj Munir-efendija, koji otprema državnu poštu, poslati ocu u Trebinje.

U logoru se lupalo, spremalo i pjevalo življe.

Bio je nagal suton iza svijetla dana, sa kratkom rumeni, kad Mula Jusuf side u alvat da obide djevojku.

Stara Fatima je bila otišla. Ona je sjedila u jednom kutu sva umotana u veliku bošcu. Govorio joj je brzo, umiljato, kako ce on nad njom dovu da uci, da je izlijeci i otpremi kuci. Ali zato treba da skine sa sebe bošcu. Ona je jedan cas stajala kao da oklijeva.

- Valja da se skineš kceri. Jakako!

Ona zbaci bošcu sa sebe i stajaše nad njim visoka i nepomicna, mnogo ljepša i krupnija u maloj niskoj sobi. Iznenadi ga i zapanji stasom i oblikom. Vrat joj je sjao; na njeg nije padala ni kosa ni sjenka, pa je još više izgledao gojan i bijel.

- I jecermu valja da skineš. I jecermu! Bez toga ne može.

Glas mu je podrhtavao; smiješio se ukoceno.

Djevojka nekako bespomocno i predano raširi ruke (izgledalo je kao da se razapinje) i skide jecermu. Pokreti tih ruku, bijeli i veliki a bez ikakve moci i svijesti, saviše i slomiše uzdrhtala mulu i on pride sam da joj odriješi dimije.

- I ovo 'ceri, sve treba, sve, sve!

Otimala se jedva osjetno i nekim ukocenim, odmjerenim pokretima kao u snu.

Tu ruka ima da putuje, preko tih bedara i bokova. Nikad kraja! To je toplo a glatko kao led. Usta mu se krive i kupe u grc kao od malina. Podsjecaju mu se noge i drhti vidno mišic na lijevom obrazu. A djevojka je stajala kao izvan sebe i puštala sve tupim, teškim mirom koji bludniku vracaše svijest i izazivaše želju da slast produži i pooštri, da izazove otpor i pokret.

Sa niskog rafa on dohvati berbersku britvu. Teško je disao. Vas u ledu od glave do pete. I još je duljio rijeci i pokrete.

- Valja da te obrijem.

Ali se djevojka tada neocekivano izvi, sasvim muklo vrisnu i poce da bježi po sobi. Bila je u samoj košulji, i sad kad se kretala izgledalo je da su svi oblici na njoj porasli i da se neprestano razlijevaju i rastu.

Djevojka se branila i padala i prelijetala sobu kao razvijena zastava, a mula je, crn i tanak, nasrtao na nju i odskakivao od nje, mrseci neprestano besmislene rijeci i vitlajuci brijacem:

- Stani... Prvo obrijati, stani!

Na desnoj strani joj se pocijepa košulja i ukaza se rame, i opet preko ocekivanja bijelo, oblo i veliko. U borbi i otimanju dotace joj se nehotice britvom golog ramena i iz kratke rane briznu krv.

Mula se ukoci, glava mu se zavali, lice posivlje, modre vjede se spustiše duboko. Iz otvorenih usta su mu virila dva zuba. Tako ostade casak, onda se strese i bijesno jurnu na djevojku. Ona je vriskala, ali prigušeno i muklo (životinja koja nema glasa), i docekivala ga je i odbijala kao bedem, tvrda, bijela i gola. Tukla je o zidove i treskala o zakljucana vrata. I još u topotu nogu im izmiješanom dahtanju cuo se taj zvuk njena tvrda i ogromna tijela, jasan, zvonak, gotovo metalan. Izoblicen, mula je bjesnio. Saruk mu se zavalio sasvim na tjeme, a dah mu se pretvara u šištavo kliktanje:

- Kh, kh, kh!

I opet je obli krv, sad na drugom ramenu, a onda zalipta iz grla mlazom. Djevojka se savi, pade i ispuni kut sobe, a mula dopade i pomiješa se vas sa njom.

Mustafa Madžar

(...)

Osvanu na Gorici više Sarajeva. Zastade medu šljivicima. Pod njim je svaki cas posrtao konj raskrvavljenih cevanica i upalih bokova. Sve je nebo bilo ozareno i tanki oblaci sasvim prožeti sjajem. Nad gradom je ležala niska magla iz koje su stršili samo vrhovi munara, kao jarboli potopljenih lada.

Prede rukom preko rosna lica. Uzalud je nastojao da rastjera dva crna nemirna koluta kroz koje mu se mutno ukazivao vas sjaj dana i grad pod njim. Pipao je slijepoocnice, okretao se levo i desno, ali su se s pogledom zajedno pomicali i crni koluti kroz koje je sve pred njim izgledalo splinuto, drhtavo i mracno. I tišina je gluva, a u njoj se cuje krv kako nasjeda bez prestanka i bije muklo u šiji. Ne može da se sjeti gde je ni koji je dan. Pomišlja na Sarajevo, ali sve mu se namecu i pletu, u misli kavkaski gradovi i njihove munare. Na mahove mu se sasvim gubi vid.

Jedva nekako izide iz zamršenih šljivika i plotova, i kad side u prvu mahalu zaustavi konja pred jednom kahvom, gdje su na širokoj i zelenoj meraji, kraj groblja i cesme, vec sjedeli neki Turci i srkali kavu. Sjaha i ude. Zgužvan, kaljav, nesigurno stupa kroz pomrcinu koja mu je na ocima. Sagleda lica oko sebe, pa onda ih najednom nestane, da se opet za tren ukažu, umnožena i isprevrtana. Sjede. Kroz huk krvi u ušima sluša njihove razgovore, ali teško dovodi u vezu pojedine rijeci. Oni su govorili o progonima koje je pocinio sultanov izaslanik, kul-cehaja, Lutfibeg.

Poslije mnogih i dugih ratova, bijaše se namnožilo besposlenjaka i pijanica, koji su po Sarajevu i ostaloj Bosni otimali, ubijali i cinili nasilja svake vrste. Kad u Stambolu dodijaše žalbe, sultan posla ovog svog narocitog izaslanika s neogranicenom vlašcu. Taj visoki covjek, što je prolazio ulicama kao kakav isposnik, blijed, pognut, i oborenih tankih brkova, bijaše neumoljiv, svirep i brz. Nikad se nije osjetila tolika strogost vlasti. Koga god uhvati pijana ili besposlena, ili koga mu pokažu kao ubicu i otimaca, on ga baci u žutu tabiju, gdje su njegovi dželati Anadolci davili tvrdim jataganima sve redom, bez ispita i istrage. Bilo je dana kada je udavljeno po šezdeset zlikovaca za jednu noc. Raja se radovala. Turci poceše da mrmljaju na njegovu strogost. Ali on uhvati i udavi dvojicu sarajskih ducandžija, koji su ga javno ogovarali, prije nego što se iko mogao za njih zauzeti.

Na ulicama su se vicali leševi onih koji su poginuli braneci se, u pijanstvu ili gnjevu, od cehajinih pandura. Sve se ispuni strahom. Krv se vidala svuda. Nikad nije bilo lakše poginuti.

I sad su ovi Turci u kahvi govorili o cehajinoj strogosti. Ne usudujuci se da javno kažu šta misle, oni su samo žalili što pogiboše toliki Turci, medu njima u cuveni junaci i mejdandžije. Jedan starc je govorio prekorno:

- Valahi ce nas preplaviti raja. Naši ginu a krštenog gada se nakotilo, kraja mu nema.

Razabirajuci rijeci, Mustafi se mutno ucini da to ima veze sa njegovom mišlju. S velikim naporom se sabra:

- I krštenog i nekrštenog: svijet je pun gada.

Svi se okrenuše na taj glas, sasvim promukao i šištav kao šapat. Tada ga videše kako je vas raskidan, umrljan travom i žut od ilovace. Taman kao ugljen u licu. Tek tada vidješe da su mu oci sasvim zalivene krvlju, u kojojje ostala zjenica kao crna tacka u sredini, da mu se ruke neprestano grce, da mu je razdrljeni vrat nabrekao, a lijevi brk izgrizen i kraci.

Zagledaše se. A on, kroz mrak od krvi, nazre kako se prema njemu okrecu sva ta lica, i ucini mu se da se spremaju na navalu. Maši se sablje. Svi skociše. Stariji uza zid, a dvojica mladih, s noževima stadoše naprijed. Obori prvog, ali, obnevidio, promaši drugog. Prevrnu stupu u kojoj se kava tuca. Braneci se, kao slijep potrca na ulicu. Turci za njim. Sjatiše se prolaznici. Neko je mislio da to cehajini ljudi hvataju zulumce, neko da Turci gone cehajina zaptiju. U poslednje doba su bili navikli svakodnevno na takve gužve, i svi su ucestvovali u njima s nekom krvolocnom zluradošcu, pa ma na kojoj strani.

Obnevideo, on se zaplete u vratnice, i u isti cas sklopiše ga i Turci iz kahve i oni sa ulice. Mnogo ruku ga hvata. Zderaše s njeg džemadan, osta u košulji. Pade mu saruk. Puca i košulja. Otima se bijesnom snagom i ne pušta sablje iz ruku. Kako ih je bilo mnogo, tanke vratnice se najednom s praskom oboriše, rpa se zaljulja i popada, a Mustafa im se istrže, zamahnu sabljom i stade da trci niz strmu mahalu. Sva gomila za njim.

Bježao je, ništa ne videci pred sobom, celav, go do pasa i rutav. Svijetina je alakala za njim:

- Drži ga, mahnit je!

- Ubi coj'ka!

- Rsuz!

- Fataj, ne daj!

Neki prolaznici uzalud pokušaše da ga uhvate. Obori zaptiju koji mu se bio isprijecio. Mnogi nisu ni znali zašto ga gone, ali rulja za njim je rasla. Iz kapija su izlijetali sve novi i pridruživali im se. Sa cepenaka su ih ducandžije hrabrile i bacale se na njega nanulama i kantarskim jajima. Uplašeni psi su bježali uporedo s njim. Kokoši su prhale i kreštale. Svi se prozori okitiše glavama.

Gonjenu i udaranu sa svih strana, još jednom mu se u ugašenoj svijesti malo razgali: Svijet je pun gada. Odasvud!

Iako sasvim izvan sebe, on nije podlijegao udarcima i trcao je mnogo brže od svih njih. Vec se primicao zelenom groblju na Cekrklinci, kad iz jedne kovacnice izide Ciganin i, videci da gone polunaga covjeka, baci se na njega komadom starog gvožda, pogodi ga u slijepoocnicu i obori na mjestu.

Krupna zvijezda prelece preko mracna i uska neba, a za njom se osuše sitnije. Ucas zgasnu i posljednja. Mrak i tvrdo. Tvrdo. To je bilo posljednje što je osjetio. Progonitelji su pristizali.

Most na Žepi

Cetvrte godine svoga vezirovanja posrnu veliki vezir Jusuf, i kao žrtva jedne opasne intrige pade iznenada u nemilost. Borba je trajala celu zimu i prolece. (Bilo je neko zlo i hladno prolece koje nije nikako dalo letu da grane.) A sa mesecom majem izide Jusuf iz zatocenja kao pobednik. I život se nastavi, sjajan, miran, jednolican. Ali od onih zimskih meseci, kad izmedu života i smrti i izmedu slave i propasti nije bilo razmaka ni koliko je oštrica noža, ostade u pobedniku veziru nešto stišano i zamišljeno. Ono neizrecivo, što iskusni i napaceni ljudi cuvaju u sebi kao skrovito dobro, i što im se, samo pokatkad, nesvesno odražava u pogledu, kretnji i reci.

Živeci zatocen, u osami i nemilosti, vezir se setio svoga porekla i svoje zemlje. Jer, razocaranje i bol odvode misli u prošlost. Setio se oca i majke. (Umrli su oboje još dok je on bio skroman pomocnik nadzornika carskih štala, i on je dao da im se opervaze grobovi kamenom i podignu beli nadgrobni nišani.) Setio se Bosne i sela Žepe, iz kog su ga odveli kad mu je bilo devet godina.

Bilo je prijatno, tako u nesreci, misliti na daleko zemlju i raštrkano selo Žepu, gde u svakoj kuci ima prica o njegovoj slavi i uspehu u Carigradu, a gde niko ne poznaje i ne sluti nalicje slave ni cenu po koju se uspeh stice.

Još toga istog leta on je imao prilike da govori s ljudima koji su dolazili iz bosne. Raspitivao je, i kazivali su. Posle buna i ratova bejahu naišli nered, oskudica, glad i svakojake bolesti. On odredi znatnu pomoc svima svojima, koliko god ih još ima u Žepi, i u isto vreme naredi da se vidi šta im je najpotrebnije od gradevina. Javiše mu da ima još cetiri kuce Šetkica i da su ponajimucniji u selu, ali da je i selo i sav taj kraj osiromašio, da im je džamija oronula i pogorela, cesma presahla; a najgore im je što nemaju mosta na Žepi. Selo je na bregu kraj samog utoka Žepe u Drinu, a jedini put za Višegrad ide preko Žepe, pedesetak koraka poviše ušca. Kakav god most nacine od brvana, voda ga odnese. Jer, ili nabuja Žepa, naglo i iznenada kao svi gorski potoci, pa podrije i otplavi grede; ili nadode Drina, pa zajazi i zaustavi Žepu kod ušca, i ona naraste i digne most kao da ga nije ni bilo. A zimi se opet uhvati poledica po brvnima, pa da se polome i stoka i ljudi. Ko bi im tu most podigao, ucinio bi im najvece dobro.

Vezir dade šest cilima za džamiju i novaca koliko treba da se pred džamijom podigne cesma sa tri lule. I u isto vreme odluci da im podigne most.

U Carigradu je tada živeo jedan Italijan, neimar, koji je gradio nekoliko mostova u okolini Carigrada i po njima se procuo. Njega najmi vezirov haznadar i posla sa dvojicom dvorskih ljudi u Bosnu.

Stigli su još za snega u Višegrad. Nekoliko dana uzastopce su gledali zacudeni Višegradani neimara kako, pognut i sed, a rumen i mladolik u licu, obilazi veliki kameni most, tucka, medu prstima mrvi i na jeziku kuša malter iz sastavaka i kako premerava koracima okna. Zatim je nekoliko dana odlazio u Banju, gde je bio majdan sedre iz kojeg je vaden kamen za višegradski most. Izveo je argate i otkopao majdan, koji je bio posve zasut zemljom i obrastao šipragom i boricima. Kopali su dok nisu našli široku i duboku žilu kamena, koji je bio jedriji i belji od onog kojim je zidan višegradski most. Odatle se spustio niz Drinu, sve do Žepe, i odredio mesto gde ce biti skela za prevoz kamena. Tada se jedan od one dvojice vezirovih ljudi vratio u Carigrad s racunom i planovima.

Neimar ostade da ceka, ali nije hteo da stanuje ni u Višegradu ni u kojoj od hrišcanskih kuca ponad Žepe. Na uzvisini, u onom uglu što ga cine Drina i Žepa, sagradi brvnaru - onaj vezirov covek i jedan višegradski kjatib su mu bili tumaci - i u njoj je stanovao. Sam je sebi kuvao. Kupovao je od seljaka jaja, kajmak, luk i suvo voce. A mesa, kažu, nije nikad kupovao. Povazdan je nešto tesao, crtao, ispitivao vrste sedre ili osmatrao tok i pravac Žepe.

Uto se iz Carigrada vratio onaj cinovnik sa vezirovim odobrenjem i prvom trecinom potrebnog novca. Otpoce rad. Svet nije mogao da se nacudi neobicnom poslu. Nije ni nalicilo na most ono što se radilo. Najpre pobiše ukoso preko Žepe teške borove grede, pa izmedu njih dva reda kolja, prepletoše prucem i nabiše ilovacom kao šanac. Tako svratiše reku, i jedna polovina korita ostade suva. Upravo kad su dovršili taj rad, prolomi se jednog dana, negde u planini, oblak, i zacas se zamuti i nabuja Žepa. Tu istu noc provali vec gotov nasip po sredini. A kad sutradan osvanu dan, voda je bila vec splasna; ali je pleter bio isprovaljivan, kolje pocupano, grede iskrivljene. Medu radnicima i u narodu pode šapat da Žepa ne da mosta na se. Ali vec treci dan naredi neimar da se pobija novo kolje, još dublje, i da se isprave i poravnaju preostale grede. I opet je iz dubine odjekivalo kamenito recno korito od maljeva i radnicke vike i udaraca u ritmu.

Tek kad sve bi spremljeno i gotovo, i dovucen kamen iz Banje, stigoše klesari i zidari, Hercegovci i Dalmatinci. Podigoše im drvenjare, pred kojima su klesali kamen, beli od kamene prašine kao vodenicari. A neimar je obilazio oko njih, saginjao se nad njima i merio im svaki cas rad žutim limenim trougaonikom i olovnim viskom na zelenom koncu. Vec su bili s jedne i s druge strane prosekli kamenitu i strmu obalu, kad ponestade novca. Nasta zlovolja medu radnicima i u narodu mrmljanje da od mosta nece biti ništa. Neki koji su dolazili iz Carigrada pricali su kako se govori da se vezir promenio. Niko ne zna šta mu je, da li je bolest ili su neke brige, tek on biva sve nepristupacniji i zaboravlja i napušta vec otpocete radove i u samom Carigradu. Ali posle nekoliko dana stiže vezirov covek sa zaostalim delom novca, i gradnja se nastavi.

Na petnaest dana pred Mitrovdan, svet koji je prelazio Žepu preko brvana, malo poviše gradnje, primeti prvi put kako se s obe strane reke pomalja beo gladak zid od tesana kamena, opleten sa svih strana skelama kao paucinom. Od tada je rastao svakog dana. Ali uto padoše prvi mrazevi i rad se obustavi. Zidari odoše kucama, na zimovanje, a neimar je zimovao u svojoj brvnari, iz koje nije gotovo nikud izlazio, povazdan pognut nad svojim planovima i racunima. Samo je radnju priglédao cesto. Kad, pred prolece, stade led pucati, on je svaki cas, zabrinu, obilazio skele i nasipe. Pokatkad i nocu, sa lucem u ruci.

Još pre Ðurdevdana vratiše se zidari i rad otpoce ponovo. A tacno u pô leta bi posao dovršen. Veselo oboriše radnici skele, i iz toga spleta od greda i dasaka pojavi se most, vitak i beo, sveden na jedan luk od stene do stene.

Na svašta se moglo pomisliti pre negoli na tako cudesnu gradevinu u rastrganu i pustu kraju. Izgledalo je kao da su obe obale izbacile jedna prema drugoj po zapenjen mlaz vode, i ti se mlazevi sudarili, sastavili u luk i ostavili tako za jedan trenutak, lebdeci nad ponorom. Ispod luka se videlo, u dnu vidika, parce modre Drine, a duboko pod njim je grgoljila zapenjena i ukrocena Žepa. Dugo nisu oci mogle da se priviknu na taj luk smišljenih i tankih linija, koji izgleda kao da je u letu samo zapeo za taj oštri mrki krš, pun kukrikovine i pavite, i da ce prvom prilikom nastaviti let i išceznuti.

Iz okolnih sela povrve svet da vidi most. Iz Višegrada i Rogatice su dolazili varošani i divili mu se, žaleci što je u toj vrleti i divljini a ne u njihovoj kasabi.

- Valja rodit vezira! - odgovarali su im Žepljani i udarali dlanom po kamenoj ogradi, koja je bila prava i oštrih bridova, kao da je od sira rezana a ne u kamen secena.

Još dok su prvi putnici, zastajkujuci od cudenja, prelazili preko mosta, neimar je isplatio radnike, povezao i natovario svoje sanduke sa spravama i hartijama, i zajedno sa onim vezirovim ljudima krenuo put Carigrada.

Tek tada pode po varoši i po selima govor o njemu. Selim, Ciganin, koji mu je na svom konju dogonio stvari iz Višegrada i jedini zalazio u njegovu brvnaru, sedi po ducanima i prica, bogzna po koji put, sve što zna o strancu.

- Asli i nije on covek k'o što su drugi ljudi. Ono zimus dok se nije radilo, pa mu ja ne otidi po desetak-petnaest dana. A kad dodem, a ono sve neraspremljeno k'o što sam i ostavio. U studenoj brvnari on sjedi sa kapom od mededine na glavi, umotan do pod pazuha, samo mu ruke vire, pomodrile od studeni, a on jednako struce ono kamenje, pa piše nešto; pa struže, pa piše. Sve tako. Ja otovarim, a on gleda u mene onim zelenim ocima, a obrve mu se nakostriješile, bi reko proždrijece te. A nit govori nit romori. Ono nikad nisam vidio. I, ljudi moji, koliko se namuci, eto godinu i po, a kad bi gotov, pode u Stambul i prevezosmo ga na skeli, odljuma na onom konju: ama da se jednom obazrije jal na nas jal na cupriju! Jok.

A ducandžije ga sve više ispituju o neimaru i njegovom životu, i sve se više cude i ne mogu da nažale što ga nisu bolje i pažljivije zagledali dok je još prolazio višegradskim sokacima.

A neimar je dotle putovao, i kad bi dva konaka do Carigrada, razbole se od kuge. U groznici, jedva se držeci na konju, stiže u grad. Odmah svrati u bolnicu italijanskih franjevaca. A sutradan u isto doba izdahnu na rukama jednog fratra.

Vec iduceg dana, ujutro, izvestiše vezira o neimarovoj smrti i predadoše mu preostale racune i nacrte mosta. Neimar je bio primio samo cetvrti deo svoje plate. Iza sebe nije ostavio ni duga ni gotovine, ni testamenta ni kakvih naslednika. Posle dužeg razmišljanja, odredi vezir da se od preostala tri dela jedan isplati bolnici, a druga dva daju u zadužbinu za sirotinjski hleb i corbu.

Upravo kad je to naredivao - bilo je mirno jutro potkraj leta - donesoše mu molbu jednog mladog a ucenog carigradskog mualima, koji je bio iz Bosne rodom, pisao vrlo glatke stihove, i koga je vezir s vremena na vreme darivao i pomagao. Cuo je, kaže, za most koji je vezir podigao u Bosni i nada se da ce i na tu, kao na svaku javnu gradevinu, urezati natpis da se zna kad je zidana i ko je podiže. Kao uvek, on i sad nudi veziru svoje usluge i moli da ga udostoji da primi hronogram koji mu šalje i koji je s velikim trudom sastavio. Na priloženoj tvrdoj hartiji bio je fino ispisan hronogram sa crvenim i zlatnim inicijalom:

Kad Dobra Uprava i Plemenita Veština
Pružiše ruku jedna drugoj,
Nastade ovaj krasni most,
Radost podanika i dika Jusufova
Na oba sveta.

Ispod toga bio je vezirov pecat u ovalu, podeljen na dva nejednaka polja; na vecem je pisalo: Jusuf Ibrahim, istinski rob božji, a na manjem vezirova deviza: U cutanju je sigurnost.

Vezir je sedeo dugo nad tom molbom, raširenih ruku, pritiskujuci jednim dlanom natpis u stihovima, a drugim neimarove racune i nacrt mosta. U poslednje vreme on je sve duže razmišljao nad molbama i spisima.

Prošle su, još letos, dve godine od njegova pada i zatocenja. U prvo vreme, posle povratka na vlast, on nije primecivao kakve promene na sebi. Bio je u najlepšim godinama kad se zna i oseca puna vrednost života; pobedio je sve protivnike i bio mocniji nego ikad pre; dubinom skorašnjeg pada mogao jer da meri visinu svoje moci. Ali što je više odmicalo vreme, njemu se - umesto da zaboravlja - u secanju sve cešce javljala pomisao na tamnicu. Ako je i uspevao ponekad da rastera misli, on nije imao moci da spreci snove. U snu poce da mu se javlja tamnica, a iz nocnih snova je, kao neodreden užas, prelazila u javu, i trovala mu dane.

Postade osetljiviji za stvari oko sebe. Vredali su ga izvesni predmeti koje pre nije ni primecivao. Naredio je da se digne sav somot iz palate i zameni svetlom cohom koja je glatka, meka i ne škripi pod rukom. Omrznu sedef, jer ga je u mislima vezivao s nekom studenom pustoši i osamom. Od dodira sedefa i od samog pogleda na nj trnuli su mu zubi i prolazila jeza uz kožu. Sve pokucstvo i oružje u kom je bilo sedefa odstranjeno je iz njegovih soba.

Sve poce da prima sa prikrivenim ali dubokim nepoverenjem. Odnekud se ustali u njemu ova misao: svako ljudsko delo i svaka rec mogu da donesu zlo. I ta mogucnost poce da veje iz svake stvari koju cuje, vidi, rekne ili pomisli. Pobednik vezir oseti strah od života. Tako je i ne sluteci ulazio u ono stanje koje je prva faza umiranja, kad covek pocne da s više interesa posmatra senku koju stvari bacaju nego stvari same.

To je zlo rovalo kidalo u njemu, a nije mogao ni pomisliti da ga kome ispovedi i poveri; pa i kad to zlo dovrši svoj rad i izbije na površinu, niko ga nece poznati; ljudi ce kazati prosto: smrt. Jer, ljudi i ne slute koliko ima mocnih i velikih koji tako cutke i nevidljivo, a brzo, umiru u sebi.

I ovoga jutra vezir je bio umoran i neispavan, ali miran i sabran; ocni kapci su mu bili tešli a lice kao sledeno u svežini jutra. Mislio je na stranca neimara koji je umro, i na sirotinju koja ce jesti njegovu zaradu. Mislio je na daleku brdovitu i mracnu zemlju Bosnu (oduvek mu je u pomisli na Bosnu bilo neceg mracnog!), koju ni sama svetlost islama nije mogla nego samo delimicno da obasja, i u kojoj je život, bez ikakve više uljudenosti i pitomosti, siromašan, štur, opor. I koliko takvih pokrajina ima na ovom božjem svetu? Koliko divljih reka bez mosta i gaza? Koliko mesta bez pitke vode, i džamija bez ukrasa i lepote?

U mislima mu se otvarao svet, pun svakojakih potreba, nužde, i straha pod raznim oblicima.

Sunce je bleštalo po sitnoj zelenoj ceramidi na kiosku u vrtu. Vezir obori pogled na mualimov natpis u stihovima, polako podiže ruku i precrta dvaput ceo natpis. Zastade samo malo, pa onda precrta i prvi deo pecata sa svojim imenom. Ostade samo deviza: U cutanju je sigurnost. Stajao je neko vreme nad njom, a onda podiže ponovo ruku i jednim snažnim potezom izbrisa i nju.

Tako ostade most bez imena i znaka.

On je, tamo u Bosni, blještao na suncu i sjao na mesecini, i prebacivao preko sebe ljude i stoku. Malo - pomalo, išceznu posve, onaj krug razrovane zemlje i razbacanih predmeta koji okružuju svaku novu gradnju; svet raznese i voda otplavi polomljeno kolje i parcad skela i preostalu gradu, a kiše sapraše tragove klesarskog rada. Ali predeo nije mogao da se priljubi uz most, ni most uz predeo. Gledan sa strane, njegov beo i smelo izvijen luk je izgledao uvek izdvojen i sam, i iznenadivao putnika kao neobicna misao, zalutala i uhvacena u kršu i divljini.

Onaj koji ovo prica, prvi je koji je došao na misao da mu ispita i sazna postanak. To je bilo jednog vecera kad se vracao iz planine, i umoran, seo pored kamenite ograde na mostu. Bili su vreli letnji dani, ali prohladne noci. Kad se naslonio ledima na kamen, oseti da je još topao od dnevne žege. Covek je bio znojan, a sa Drine je dolazio hladan vetar; prijatan i cudan je bio dodir toplog klesanog kamena. Odmah se sporazumeše. Tada je odlucio da mu napiše istoriju.