Mihailo Obrenović

-od 1860. do 1889.godine-

         Knez Mihailo je želeo da vlada kao  i njegov otac, apsolutistički, iako je smatrao da sistem vladavine mora biti zasnovan na zakonskoj osnovi. Zato je umesto otvorenog despotizma uspostavljao lični režim, prikrivajući ga zakonskom formom. U tom cilju, a želeći istovremeno da iz Srbije ukloni turski uticaj, Mihailo je 1861. sazvao Veliku narodnu skupštinu. Ona je tom prilikom donela zakone koje vlada iznela pred nju: Zakon o Narodnoj skupštini, Zakon o Državnom savetu i Zakon o narodnoj vojsci.

Zakonom o Narodnoj skupštini ona je svedena ni čisto savetodavno telo. Sazivana je jedanput u tri godine, i to kao savetodavni organ vlasti. Po njemu je skupština bila četiri puta manja nego po zakonu koji je donet na Svetoandrejskoj skupštini.

Zakonom o Državnom savetu članovi saveta su postali obični činovnici koje je knez postavljao i menjao po ličnom nahoćenju. Iako je savet  i dalje mogao da donosi zakone, on je u tome bio veoma ograničen kneževom vlašću.

Zakonom o narodnoj vojsci organizovana je regularna vojska po ugledu na tadašnje armije evropskih zemalja. Zakon je predvićao opštu vojnu obavezu. Svi graćani od 20 do 50 godina bili su vojni obveznici, s tim što nisu služili vojsku u kasarnama nego su vežbali u  svojim mestima.

Ovim zakonima bio je učvršćen Mihailov apsolutistički sistem vladanja, ali je Srbija baš na osnovu njih postajala sve nezavisnija od Turske, jer su nekim njihovim odredbama poništavani mnogi propisi ''turskog ustava'' iz 1838.

Pedesetih i šezdesetih godina XIX veka u nekim evropskim zemljama razvijali su se jaki pokreti za nacionalno ujedinjenje. Pošto je srpski narod u to doba bio jaš neoslobođen i neujedinjen u njegovim redovima pojavile su se veoma izrazite nacionalno-oslobodilačke težnje. Prema shvatanju kneza Mihaila i Ilije Garašanina njegovog ministra spoljnih poslova, taj zadatak trebala je da izvrši Kneževina Srbija. Incident na Čukur-česmi 1862. stvorio je priliku za ostvarenje velikog dela nacionalno-oslobodilačkih ciljeva kojima je težila Kneževina Srbija. Ovaj spor se rešio diplomackim putem 1868. kad je Turska na zahtev velikih evropskih sila morala da pristane da povuče vojsku iz Šapca, Beograda, Smedereva, Kladova i da te gradove preda na upravu knezu Mihailu.

Apsolutistička vladavina kneza Mihaila stvarala mu je mnoge neprijatelje i dovodila do organizovanja zavera. Propadnici jedne zavereničke grupe, opredeljeni kao radikali i pristaše Karađorđevića, 1868. u Košutnjaku kod Beograda izvršili su antentat na kneza Mihaila i ubili ga.

back