Скулптура барока одише истим духом као и архитектура. Фигуре јаких покрета и извијених облика исказују  у изразу лица јаке страст: занос, бол, мржњу. Под утицајем сценске и позоришне умјетности уопште, и у вајарству улазе патетика и театралност.

Током XVII вијека барокни стил је завладао у скулптури захваљујући дјелатности Лоренва Бернинија, архитекте, скулптора и умјетника градских фонтана. Као скулптор уредио је портрете  кардинала Сципиона Боргезе и Констанце Бонарели и скулптуралне групе као што су Занос св. Терезе, Аполона и Дафне, Енеја и Анхиз  и Статуе међу којима прво мјесто заузима статуа Давид. Сва та дјела радио је у мермеру, али му је техничко омогућавало да своје фигуре обликује тако као да су од воска. Флуидне површинењегових дјела уништавају и растварају тврдоћу, тежину, па чак и масу мермера.. Он је успјевао да у мермер пренесе не само физичку грађу- материјалност косе и пути већ и душевно стање ухваћено у тренутку. Фино полиране површине мермера на његовим дјелима, статуама и групама одбијају и упијају околну свјетлост и тако реагују на атмосферу тонске цјелине, као група Занос св. Терезе или Фонтана четири ријеке срачуната на посматрање из једне тачке, оне се тако слободно прилагођавају околном простору да се могу посматрати из најразличитијих перспектива.

Декоративна скулптура барока иде за истим ефектима као и статуа. Њом су украшени зидови, олтари, балкони, степеништа и намјештај. Најчешће се ради у штуку, бронзи и разнобојном мермеру, позлаћује се и боји, и ради животописности и сјаја, преплиће се са сликарством фресака и са архитектонским елементима.