Барокни стил и његова последња фаза рококо је последњи велики европски стил. Иако је барок углавном западноевропски стил, он нема више онај општи, заједнички карактер који су имали ренесанса и маниризам. У бароку се националне особености јаче истичу, тако да се италијански барок знатно разликује од француског, а још више од холандског барока. У Италији и Шпанији барок је био уметност контрареформације, покрета католичке цркве која је била потребна папама и цркви да поврате моћ пољуљану реформацијом. У Француској, која је у седамнаестом вијеку под Лујем XIV постала најизразитији примјер апсолутне монархије, барокна умјетност се развијала као строго класицистичка варијанта. Умјетност а највише сликарство у Холандији излазила је у сусрет укусу буржоазије приказивањем малих, чисто холандских и грађанских тема: пејзаж, мртва природа, грађански ентеријер и портрет.

Барокни стил се развио из умјетности високе ренесансе и маниризма, тако да у односу на претходну епоху не значи онај радикалан преврат који је ренесанса имала на готику. Симетрија слике у бароку замјењује се асиметријом. Сигурни и јаки смјерови - водоравни и усправни, карактеристични за високу ренесансу, подређују се барокној умјетности дијагоналном усмјерењу као главном, који воде поглед напријед - назад, или само уназад. Таквим смјеровима простор се бесконачно продубљује, а пресјецањем облика оквиром слике, призор тежи да се настави и изван ње.

Пут од великих ка малим облицима је кратак и брз. Однос главних и подређених дијелова, који је постојао у ренесанси, нестаје. Мноштво и маса облика међусобно се прожимају и преплићу, надиру и повлаче се, тако да дјело оставља утисак као цјелина, а не као појединост. Истом циљу динамичног служе и јаки контрасти којима се барокна умјетност користи.