Poslednje reči

Od 1824. godine Goja je samoinicijativno prebegao u Bordo. Jako je patio za sinom i unukom i s radošću je dočekivao svaku njihovu posetu. Dana 28. marta 1828, njegova snaha Gumersinda i unuk Mariano stigli su u Bordo; Goja se razboleo od uzbuđenja. Dana 1. aprila, napisaće sinu: "Dragi moj Havijeru, ovo je sve što mogu da ti kažem: toliko sam se obradovao i uzbudio da sam zbog toga pao u postelju. Kamo sreće da možeš i ti doći po njih - tada bih bio najsrećniji čovek na svetu." Nakon što je napisao ovo svoje poslednje pismo, Goja je doživeo srčani napad. Njegov život će se ugasti nakon petnaest dana, pre nego što je Havijer uspeo da dode.
Goja je najpre sahranjen na Kartuzijanskom groblju u Bordou, u grob prijatelja Martina de Goakoekea/?/. Potom je Španija zatražila telo svog slikara. Nakon što je godine 1888. donesena odluka da se telo prenese, izvršena je ekshumacija: na veliko iznenadenje svih, uočeno je da nedostaje glava, koju je ukrao neki oskvrnitelj grobova ili predani obožavalac! Naime, s tim u vezi, sredinom XIX veka u Fuendetodosu, Gojinom rodnom gradu, moglo se videti jedno neobično platno koje je naslikao izvesni Dionizio Fieros, na kome je bila prikazana jedna lobanja. U dnu platna je pisalo sledeće: "Gojina lobanja, naslikao je Fieros." Slika je, kao i glava, nestala...

LJUBAV, DRUGO LICE SMRTI I PREVARE
    Franciska Goju istorija je upamtila kao Davidovog savremenika i jedinog genijalnog umetnika tog vremena. Njegova rana dela odrzavaju blistavost i sjaj poznog rokokoa, a u njima se oseca Tijepolov puls i dah. Potpuni duhovni prelom kicme, Goja ce doziveti onih godina kada upozna zavodljivu magmu Velaskeza i starih majstora. Posto je prostudirao njihova dela, Goja ne postaje njihov sledbenik, on tek onda postaje - do kraja autohton. Na cuvenoj slici "Porodica Karla IV", Goja smelo i drsko kralja i kraljicu portretise sa sardonicnim humorom. Na jednoj drugoj slici, nastaloj kao uspomena na pogubljenje madridskih gradjana, "3. maj 1808.", prvi put je u istoriji umetnosti t eklatantno prikazan covekov uzas i bolan strah od smrti i jasna, neumoljiva ljudska ljubav prema ubijanju, koja tamno isijava sa lica vojnika - egzekutora.
    Goja nije zeleo da slika laz, znajuci da je iza svake lazi skrivena po jedna demonska patologija u razvitku. Neoborivi dokaz za Gojin postulat da ljudskim bicima moze biti imanentna ljubav prema nasilju su ratovi koji neprestano besne sirom sveta.
    Goja je ljudske strasti slikao punokrvno, prikazujuci ljubav cesto samo kao drugo lice ne samo smrti, nego i prevare, a strast kao masku za drugo lice unistenja. Zene na njegovim slikama, iako cesto blistave u svojoj prefinjenoj putenosti, ipak su gotovo bez razlike imale po jednu sicusnu anomaliju koja je skrivala patolosko. Goja je, naime, pre psihoanalize, Nicea, gestalta i Junga, u ljudskim culima prepoznao Erosa zbratimljenog sa pervetuiranoscu. (Ovo je istina sa kojom ce nase drustvo tek imati da se suoci, jer nijedna sredina tako kao polupatrijarhalna, a polugradjanska, balkanska, dakle, ne sadrzi plodnije tlo za svakovrsnu psihopatologiju, pa i onu erotomansku.) Kasnije, slikajuci i zene koje je voleo onoliko koliko je nastrasniji medju umetnicima to mogao, redovno je na njihovim podatim usnama slikao osmeh palog andjela, a u blistavim duzicama vrelu penu Hada.
    Njegove slike jesu bile svojevrsni cas anatomije, u kojima se pod ciodama nalazio sjajni leptir ljudske duse. Cetkicu je koristio umesto skalpela.
    Goja je ljudska bica slikao onako kako ih je video Bog, u dan kad su mu ona trajno okrenula ledja. "Kada je demon poljubio andjela, njemu su na usni ostale dve mrve, koje su pale u mlako blato i procvetale. Tako su nastali covek i zena", kazu srednjovekovni mistici. Goja je naslikao ljudsko bice u kome se videla metastaza njegove dvojne prirode. Kao i sva cudesna i strasna privlacnost poroka. Kasnije, sasvim gluv, on je na svojim platnima slikao da sve sto se nalazi na zemlji, kao sveta klica, ljubav, neznost, strast, lako sagnjili u manipulaciju, dakle demonsko i porocno, a ljudske prilike bez lica pokrivao je strasnim maskama. Evo Andricevih ingenioznih slutnji o tome iz "Razgovora s Gojom": "Znas li ko je stvorio ljude?", pitao je decak. "Ljude? Znam. Cika Francisko", odgovarala je devojcica i pokazivala na portrete razmestene po ateljeu.

nazad