Sukobi sa Musom su se nastavili i dalje sa nesmanjenom žestinom. Već početkom 1413. godine on se obračunao sa jednim svojim nevernim vazalom koji se zvao Hamza, a odmah upao i u Srbiju. Ovo je u svakom slučaju bio najžešći Musin napad na Srbiju, a borbe su se vodile i u okolini Niša i Kruševca. Sada je i despot Stefan počeo veoma marljivo da prikuplja saveznike ne bi li se konačno Musi stalo na kraj. Ponovo je iz Male Azije sa svojom vojskom prešao Musin brat Mehmed, zatim je iz Ugarske vojsku doveo mačvanski ban Ivan Morović, a tu je bio i bosanski vojvoda Sandalj Hranić. Vizantija nije imala vojske da pomogne, ali je svojim brodovima prevela Mehmedovu vojsku iz Male Azije, a tu je bilo i nekoliko od Muse odmetnutih vojskovođa. Kruševac je bio mesto gde su se vođe ovih vojski sastale. Tada je stigao i Đurađ Branković sa svojim odredima i tu u Kruševcu priznao vrhovnu vlast sultana Mehmeda. Bila je to prilično velika i šarolika vojska. Kao vođe su postavljeni sultan Mehmed i Đurađ Branković, budući da je despot Stefan pratio vojsku samo do granica despotovine. "I prešavši Crnu Goru (među Vranjem i Skopljem), vrati se despot, pošto mu je poslao svu vojsku svoju, predavši je svome nećaku Đurđu" (Konstantin Filozof).
Musa se povlačio pred saveznicima dok je mogao, a kod sela Čamorlu pod planinom Vitošom morao je da prihvati bitku. U samome početku Musina vojska je potiskivala saveznike i jedno vreme je izgledalo da će i pobediti, a onda je došla intervencija Đurđa Brankovića pa je otpor Musine vojske konačno slomljen. "Prešavši goru koja ih je delila, ustremi se na srpsku vojsku. A kada ju je suzbio, Đurađ, videvši to, reče: Izdadosmo svoje, i sa druge strane udari s boka i razbi (Turke). Ujedno se okrepila i vojska despotova i pobedila" (Konstantin Filozof). Musa je pokušao da pobegne, ali je kasnije uhvaćen i nakon torture, zadavljen. "Njega (Musu) u reci Iskeru uhvativši prebiše (i) udaviše. Velika množina bila je i tu pobijena od despotove vojske" (Konstantin Filozof).
Nakon pobede na mesto sultana zaseo je Mehmed I (1413-1421.), a posebnu zahvalnost mnogobrojnim poklonima iskazivao je prema despotu Stefanu kojem je dugovao za svoj uspeh. "(Sultan) posla dragocene darove despotu i poklisare koji mu dadoše grad Koprijan, a dade mu i predeo zvani Znepolje (oko Trna) i druga prostranstva dade mu" (Konstantin Filozof). Istovremeno, despot Stefan je prema Đurđu pokazao pažnju za sva onaj vojni uspeh koji je postigao u bici sa Musom: "dođe gospodin Đurađ sa svom despotovom vojskom u taj dan, što beše uvećano pobedom uistinu velikom. Bio je odlikovan mnogim častima i (on) i svi izabrani" (Konstantin Filozof).
Nakon svega mogao je Đurađ Branković da se vrati u svoju zemlju. Zahvaljujući svojim dobrim odnosima sa despotom uživao je određenu nezavisnost, ali prema Turcima je i nadalje ostao u vazalnim odnosima. Stoga ne iznenađuje činjenica da je u zemljama koje je držao Đurađ bilo dosta turskih činovnika. Kao turski vazal morao je Đurađ da trpi i to da turske vojne kolone prelaze preko njegovih teritorija u svojim pohodima ka Bosni, a kojih je bilo nekoliko. Ipak, za života sultana Mehmeda nije bilo nikakvih neprilika i osim toga što su prelazili preko Đurđevih teritorija, Turci na njoj nisu imali nikakvih dejstava.
U to vreme (decembra 1414.) Đurađ se oženio sa vizantijskom princezom Irinom (Jerina) iz carske kuće Kantakuzena. Pretpostavlja se da je ovaj brak ugovoren u vreme dok je Đurađ boravio, odnosno u vreme kada se on već bio izmirio sa despotom i kada se znalo da će on (Đurađ) biti naslednik despotovine. Sve je to bilo u skladu sa starim običajima Vizantinaca da udaju svoje princeze samo za buduće naslednike prestola. Ovakav brak je bio sigurno po volji despota Stefana Lazarevića, a teško da bi on mogao uopšte i biti ostvaren da on na to nije dao svoj pristanak, ako ga već nije i ugovorio.
Ne zna se koliko je godina imala Irina (Jerina) kada se udala za Đurđa, ali je sigurno da je bila mnogo mlađa (Đurađ je tada imao oko četrdeset godina). Zna se da je ona Đurađu druga žena, ali se ne zna tačno ko mu je bila prva žena, pa se stoga iznosi pretpostavka da je to bila neka nepoznata trapezuntska princeza, sestra vizantijskog cara Jovana IV Komnina (1429-1458.). Baš to otvara i neka pitanja oko toga kada je ko od mnogobrojne Đurđeve dece rođen i iz kojeg braka. Naime, Đurađ je imao sedmoro dece i to četiri sina (Todor, Grgur, Stefan i Lazar) i tri ćerke (Jelena, Mara i Katarina). Sasvim je izvesno da su Todor, Katarina, Stefan i Lazar, deca iz njegovog braka sa Irinom (Jerinom). Za Grgura to već nije tako sigurno, dok je skoro sigurno da su Mara i Jelena, deca iz njegovog prvog braka. Baš zato i navodi da se "Despot Đurađ, oženivši se, uzeo je za ženu gospođu Irinu, sestru cara Paleologa, i imao s njom 3 sina - Grgura, Stefana, Lazara - i 2 kćeri" (Đorđe Branković) ne mogu uzeti kao tačni.
Od 1419. godine u primorju vodio je Balša III (oženjen despotovom sestrom) rat sa Venecijom. Taj rat mu je išao dosta traljavo jer su Mlečići postepeno zauzimali njegove gradove. Tokom ovog rata Balša se i razboleo, a kako nije imao muškog naslednika postavilo se pitanje njegovog naslednika. Balša III izgleda da nije imao mnogo dileme oko toga čvrsto rešivši da svoje zemlje ostavi u nasleđe despotu Stefanu. Početkom 1421. godine Balša je stigao kod despota želeći da od njega dobije pomoć, ali za vreme boravka kod despota je dana 28. aprila 1421. godine i umro. "U to vreme, (međutim) dođe i njegov nećak Balša, arbanaski gospodar. Unapred je predvideo smrt svoju, jer beše bolestan odavno, i tu odmah umre. Njega (Stefan) sa velikim ljubočašćem, a ujedno i žalošću opremivši, pogrebe" (Konstantin Filozof).
Despot je izgleda očekivao da će se Balšini gradovi bez nekih većih problema pripojiti Despotovini. Međutim, nije bilo tako, a Drivast, Ulcinj i Bar priznaju vlast Venecije. Kada nije uspeo Veneciju pomoću pregovora da ubedi da mu povrate ove gradove, odluči despot da pokrene vojsku na njih. Tokom novembra 1421. godine Bar je povraćen, a Drivast je opsađen. Nakon toga su počeli pregovori i Mlečani su osim Ulcinja vratili sve one gradove koje su uzeli nakon Balšine smrti. "Uze taj kraj ratovavši malo pod nekim gradovima, a pod Skadar došavši, opsedaše ga; a Venecijanci dođoše (i) načiniše mir (sa despotom)" (Konstantin Filozof). Primirje koje je sklopljeno trebalo je da traje šest meseci i toliko je i trajalo. Nakon toga despot je nastavio sa vojnim operacijama želeći da uzme i Skadar. Upravo tu, pod Skadrom, njegova vojska je doživela poraz, ali nije imala velike gubitke.
Nekako baš u to vreme u leto 1421. godine u Jedrenu je umro turski sultan Mehmed I, a trebalo je da ga nasledi njegov sin Murat II. Međutim, javili su se i drugi pretendenti koji su pokušali da istisnu Murata sa prestola. Želeći da obezbede despotovu podršku slali su mu glasnike, ali on je sve te ponude odbio ostajući vera Muratu II. "A kada dođe glas despotu Stefanu o tome šta se dogodilo, mnogi su ga bunili pa čak i neki od istočnih (vladara). A on govoraše: Položio sam zakletvu sultanu da ću dobro učiniti njegovoj deci" (Konstantin Filozof). Uskoro su u turskoj počele smutnje oko prestola, međutim kako pobunjenici nisu imali neku jaču podršku to je Murat II brzo uspeo da ih suzbije.
Sultan Murat II je imao tek osamnaest godina kada je preuzeo vlast. Po očevicima radilo se o veoma neupadljivom čoveku koji nije bolovao od nekih spoljnih isticanja svoga autoriteta. Osim toga i sam njegov izgled nije ukazivao da se radi o tako značajnom vladaru. Bio je srednjeg rasta, bele kože i dežmekast, sitnih očiju, kestenaste brade, savijenog nosa i retkih zuba: "to je dežmekast čovek, kratkog stasa, poširoka lica kao u Tatarina, dosta velika i povijena nosa i dosta sitnih očiju i jako mrka lica, velikih obraza i okrugle brade" (de la Brokijer). Tako se spominje da zapadne diplomate pri sahrani njegove majke nisu mogle da odrede ko je od prisutnih turskih velikaša, sultan. Murat II je bio veoma religiozan, čak toliko da je to prelazilo u misticizam, ali isto tako čestit i čovek koji drži reč. "I rekoše mi da je dobre naravi, blag i široke ruke u davanju zvanja i novca. Rekoše mi i da dosta mrzi rat, a tako se i meni čini, jer kad bi hteo da iskoristi silu i svoje velike dohotke, uzimajući u obzir mali otpor na koji nailazi u hrišćanskom svetu, njemu bi bilo lako da zauzme velike oblasti od njega" (de la Brokijer).
Kroz njegovo kasnije vladanje imaće nekoliko velikih bitaka, ali u svoj suštini on nije bio ratnik, već više političar. Nenaklonjenost ratu ga ipak nije sprečila da strahovito ojača vojsku, a posebno janičare kao najelitniji deo turske vojne sile. Računa se da je tek Murat II bio taj koji je (od 1438. godine) uveo tzv. "odabir dečaka", odnosno nasilno regrutovanje hrišćanskih dečaka u janičare. I do tada je bilo mnogo hrišćana koji su se isticali u turskoj vojnoj službi, ali tek od Murata II to dobija organizovan vid. Za njegovo vreme vezano je i veliko prodiranje poturčenih hrišćana na najviše državne funkcije u Turskoj. To je tada značilo i postepeno potiskivanje starih feudalnih porodica, a sve na račun ovih renegata. U suštini, Murat II je postepeno razbijao stari feudalni sistem i centralizovao svu vlast u svojim rukama. Naravno da je to izazvalo mnogo nezadovoljstva među starom aristokratijom. Sve to dovelo je i do nekih potresa u turskoj državi, a sve to je osetila i Despotovina. Murat II je, osim svega ovoga, bio poznat i kao velika pijanica, a njegova ljubav prema vinu skoro da je bila poslovična. Iako je pijenje vina bilo protivno muhamedanskim običajima, Murat II se nije mogao odupreti ovoj navici. "A ono u čemu nalazi najveće zadovoljstvo, to je pijančenje. I on voli ljude koji mnogo piju, a govorili su mi da on lako popije po deset do dvanaest grondila vina što može izneti šest do sedam kvarata" (de la Brokijer).
U to vreme despota su mučile druge brige i stoga nije želeo da se i dalje nateže sa Venecijom oko Skadra pa je tu obavezu prepustio Đurađu Brankoviću. Osim toga, kako je Đurađ bio u neposrednoj blizini Zete to je dobro poznavao prilike u njoj, despot je smatrao da je on najpogodniji da ovaj posao dovrši. Nije prošlo mnogo, a Đurađ sa oko 8.000 konjanika bane pred Skadar (leto 1423.). Nakon nešto borbi, Venecija, videvši da sa Đurđem nema šale, pristane na pregovore koji se i završe sklopljenim mirom (avgust 1423). U suštini niko nije bio na dobitku, ali ni na gubitku. No, ono što je predstavljalo problem bilo je izvršenje upravo sklopljenog mira tako da je u sledećih nekoliko godina bilo još pregovora koji su konačno završeni u Vučitrnu tek 1426. godine.
Dok je Đurađ pregovarao sa Venecijom despot Stefan Lazarević se sve više priklanjao Ugarskoj, što su Turci primetili veoma brzo. Zbog toga tokom je sultan tokom leta 1425. godine poslao u Srbiju jedno poslanstvo koje je trebalo da sa despotom obavi razgovor. U vreme kada je tursko poslanstvo stiglo u Srbiju, despot je boravio u Budimu tako da su Turci morali da ga sačekaju. "Murat htede poći na zapad i gledajući blagočastivoga despota kako svake godine ide ugarskom kralju, posluša neke koji su (ga) klevetali; i kada je tamo despot bio, posla jednoga od vernih svojih da sazna u čemu je istina" (Konstantin Filozof).
Ovo čekanje se odužilo tako da je za sve to vreme tursko poslanstvo imalo sasvim dovoljno vremena, ali i mogućnosti da zapazi da se u Srbiji naveliko pripremaju za rat. Gradovi su utvrđivani, u njih je dovlačena hrana, oružje i druge ratne potrebe. Već to je sasvim dovoljno govorilo iskusnom oku, ali ono što je verovatno prelilo čašu turskog strpljenja bio je odnos despotov prema njima. Došavši iz Budima, despot je primio poklone koje su poslanici doneli, ali je odbio da primi izaslanike. "A kada je despot došao, saznade o ovome, posla mu darove, ali izaslanika ne udostoji prijema" (Konstantin Filozof). Razdraženi turski poslanici se odmah vrate sultanu i ospu drvlje i kamenje na despota. "A ovaj (izaslanik), došavši k caru (Muratu), mnogo ga (despota Stefana) klevetaše i reče: Ako ti ne pođeš na njih, oni će već doći na tebe" (Konstantin Filozof). Ni danas nije lako odgovoriti na pitanje zašto je uvek oprezni despot ovako netaktično postupio sa turskim poslanstvom i veoma grubo ih otpremio kući. Pretpostavka da je despot, dok je boravio u Budimu, čuo da se sprema krstaški rat protiv Turaka i da se time rukovodio kada je tursko poslanstvo oterao, jeste samo moguća. I do tada su se spremali mnogi pohodi protiv Turaka koji nisu nikada mrdnuli dalje od razgovora. Prema tome sve te pripreme bile su sumnjive i teško da se despot oslanjao jedino na to. Moguće da je bilo još nešto što mi danas ne znamo.
Bilo kako bilo, despot se veoma brzo uverio da je napravio grešku, jer pohod na Turke nikako nije krenuo, a sam sultan je stigao u Sofiju gde je okupljao vojsku. Shodno svojim vazalnim obavezama, a verovatno i da umiri sultana, despot mu pošalje jedan vojni odred konjanika. Međutim, sultan odbije da ih uvrsti u svoju vojsku i pošalje ih nazad u Srbiju sa porukom da i on (sultan) uskoro tamo stiže. Ni poslanstvo koje je despot poslao nije uspelo da ublaži sultanov bes. U jesen 1425. godine provale Turci u Srbiju i preko Niša dođu čak do Kruševca. Ne mogavši Turke vojno da suzbije despot je na sve načine pokušavao da sa sultanom postigne neki mir i na kraju je u tome i uspeo. "Poplenivši jedan deo, odmah se opet vrati. Jer posla blagočastivi (Stefan) poklisara" (Konstantin Filozof). Nekako se stiče utisak da Turci nisu ni imali ozbiljniju nameru za nešto više i da je sve to bila samo neka vrsta vojne demonstracije.
Nekako u to vreme došlo je i do napada Bosanaca na despotov grad Srebrenicu. Dobrim delom koristeći metež koji se stvorio u Srbiji provalom Turaka, bosanski kralj Tvrtko II je u jesen 1425. godine uspeo da zauzme ovaj grad. Međutim, tvrđava Srebrnik se nije predavala i Bosanci su morali da je opsedaju. Sa napadima na tvrđavu nisu žurili i danima su je samo bombardovali misleći da opsađenima pomoć nikako ne može doći iz Srbije, budući da Drinu u to doba godine skoro da nije moguće preći. Međutim, tu su se prevarili. Odmah nakon sklapanja mira sa Turcima okrene despot vojsku i nekim načinom pređe Drinu. Bilo je to potpuno iznenađenje za Bosance koji se žurno povuku. "Despot iznenada dođe na reku zvanu Drina za koju su Bosanci mislili da se ne može preći; a kada despot tada naiđe, brzo pređe reku te Bosanci, videvši to, ostaviše sve stanove svoje i pobegoše sa svojim kraljem" (Konstantin Filozof). To povlačenje je više ličilo na panično bekstvo jer je ostavljeno nekoliko artiljerijskih oruđa (topova) koja su to doba bila retka i isto tako i skupa. "A ostade i praćka (tj. top) njihova zvana humka zajedno sa drugim dvema" (Konstantin Filozof). Nakon nekog vremena Tvrtko II ponudi despotu pregovore, što ovaj odmah prihvati. Veoma brzo sklopljen je i mir.
Despot je poboljevao od neke nožne bolesti koju je po svemu sudeći vukao još od ranije, ali vremenom se ona pogoršavala. "Blagočastivoga despota Stefana hvataše sve više nožna bolest od koje odavno stradaše" (Konstantin Filozof). Možda je i to bio razlog zbog čega se odlučio da sazove skup srpske vlastele i najviše crkvene velikodostojnike i da tu proglasi Đurđa Brankovića za svoga naslednika. Pretpostavlja se da je negde oko 1425. godine (možda i ranije) ovaj sabor sakupljen u Srebrnici kod Stragara i da je tu Đurađ Branković zvanično proglašen i prihvaćen za naslednika despota Stefana Lazarevića. "Zato, veoma se pobojavši smrti, posla po svoga sestrića, gospodina Đurđa, i ovaj dođe u mesto zvano Srebrnica; i tu (despot) sazva sa patrijarhom sabor od časnih arhijereja i blagorodnih sviju vlasti i sviju izabranih i na saboru blagoslovi njega (Đurđa) na gospodstvo, govoreći: Od sada ovoga smatrajte gospodinom mesto mene" (Konstantin Filozof). Biograf navodi da je Đurađ bio pozvan od strane despota, što govori da on (Đurađ) nije tako često boravio u despotovoj blizini, ali i nešto više. Očigledno da je proglašenje Đurđa za despotovog naslednika bila upravo njegova (despotova) odluka i da on nije sa strane prisiljen na tako nešto. Sam Đurađ kao da ima najmanje udela u despotovoj odluci i izgleda da se on samo povinuje njegovoj želji. Dakle, po tom pitanju između njih nije bilo nikakvih sukoba. Đurađ Branković, kao iskusan čovek koji je već do tada svašta preturio preko glave, bio je veoma taktičan i strpljiv ne vršeći bilo kakav pritisak na despota i to njegovo strpljenje se do kraja u potpunosti isplatilo. Despot je ispunio svoju reč i proglasio ga za svoga naslednika.
Sabor na kojem je Đurađ proglašen za budućeg vladara Srbije bio je skup najveće svetovne i duhovne vlastele u Srbiji. Osim toga, što je posebno bitno, Đurađ nije naturen i njegovo proglašenje naslednikom bilo je izvršeno po starim običajima i po svim tadašnjim formalnostima. Ništa nije nedostajalo. "Učiniše i molitvu nad njime sa polaganjem ruku; i sve zakle da mu budu verni. A prokle one koji bi podigli kakvo neverstvo. Zatim zakle i njega samoga da neće prezreti njegovo vaspitanje,..." (Konstantin Filozof). Despotova želja je bila da se onaj pravac politike koji je on započeo i nakon njega nastavi tako da je od Đurđa to i zatražio: "nego kako sam ja sam o svemu mislio, tako čini i ti. Jer mnogi su mi poslužili kojima ne uspeh dati nagrade. I mnogo (ga) pouči o pobožnosti i zapovestima" (Konstantin Filozof). Kao da je despot imao bojazni da bi Đurađ mogao eventualno da tešnje sarađuje sa Turcima nego što je u tom momentu on sam činio. Sada je on (despot) bio taj koji je zastupao politiku otpora prema Turcima, dok je bila mogućnost da bi Đurađ mogao krenuti obrnutim putem. Dovoljno je setiti se situacije nakon kosovske bitke kada su Lazarevići bili ti koji su naginjali ka Turcima dok su Brankovići bili zastupnici otpora prema njima. Sada je izgledalo kao da je obrnuto. Bilo kako bilo, sabor u Srebrnici ostvario je svoju ulogu, a Đurđa su bezrezervno prihvatili kao mlađeg gospodara, odnosno kao budućeg vladara Srbije. "Zato od tada mnogo vernije se priklanjahu mladom svome gospodinu nego ranije" (Konstantin Filozof).
No, sada je tek deo posla bio obavljen i to čini se onaj lakši deo. Vlastela u Despotovini je prihvatila Đurđa za budućeg gospodara, ali bilo je pitanje da li će to učiniti Ugarska i Turska, jer ne treba zaboraviti da je Despotovina bila u vazalnom odnosu prema obe zemlje. Sa Ugarskom despot je uspeo da postigne dogovor, ali uz velike ustupke. Negde tokom maja 1426. godine u Tati sastali su se despot Stefan i ugarski kralj Žigmund. Tu je despot obavestio Žigmunda o svojoj nameri da Đurađ nasledi Despotovinu i sva despotova mnogobrojna imanja rasuta po Ugarskoj kao i njegovo mesto među ugarskom vlastelom. Žigmund je pristao da Đurđa prihvati kao budućeg gospodara Srbije, ali pod nekim uslovima koji su veoma otežavali budući položaj Despotovine. Najteži uslov je bio svakako u obavezi da Despotovina odmah nakon smrti despota Stefana vrati Ugarskoj, Beograd, Golubac, Mačvansku banovinu i još neke zemlje. To da Despotovina i dalje ostane u vazalnom položaju prema Ugarskoj bio je očekivani uslov i na njega nije obraćena posebna pažnja jer je u tom momentu za nju to bila prednost, a ne opterećenje.
Nakon sklapanja ovog ugovora trebalo je nešto slično uraditi i sa turskim sultanom, odnosno bio je potreban i njegov pristanak. Međutim, za to više nije bilo vremena. Već početkom 1427. godine Turci napadaju Despotovinu i veoma brzo stižu pod Novo Brdo koje opsedaju. Tokom marta meseca iste te godine (1427.) dolazi do jedne pobune rudara u Srebrnici koju je despot sa izuzetnom svirepošću ugušio sveteći to što su rudari ubili jednog njegovog službenika. "Saznavši za ovo (despot) se podiže sam, pošto su mnogi pobegli od mesta, pa uhvativši i neke nevine radi ubistva mladića, odsecaše im ruke i noge" (Konstantin Filozof). U ovim despotovim pomalo i bezrazložnim obračunima nenadano su stradali i neki trgovci iz Dubrovnika. "Mnogim, pak, trgovcima i vlasteli dubrovačkoj koji su se tada našli u Srebrenici oduzeo je svu imovinu, štaviše, bacio ih je u tamnicu. Nekima je iskopao po jedno oko, a drugima odsekao po jednu ruku, i sve to zato što je bio posumnjao da su oni bili umešani u zaveru i ubistvo pomenutog Vladislava" (Mavro Orbin). Izgleda da je tu bio prisutan i Đurađ Branković, koji je sa mnogo takta i smirivanja pokušao ovu situaciju da ublaži. Međutim, despotovoj volji se ipak nije mogao suprotstaviti pa su trgovci kažnjeni. "I pored toga što se za nj založio despotov sinovac Đurađ, i što je lično izlagao i s prekorom stavljao pred oči despotu mnoga dobročinstva koja su mu Dubrovčani učinili,..." (Mavro Orbin).
Nije prošlo mnogo od ovog obračuna u Srebrenici, a despot je iznenada umro. Kod mesta Glavica (okolina Kragujevca) despota je po svemu sudeći stigla srčana kap od koje je dana 19. jula 1427. godine i umro. "Kada je bio na mestu zvanom Glavica, obedovavši, iziđe da lovi; i dok je još lovio, uzeo je kragujca na ruku svoju. Uzevši ga nije (ga) nosio kako treba, on, koji je dosada sve kako treba i na udivljenje izvodio i činio; i nagibao se na jednu i drugu stranu kao da će sa konja pasti. Obuhvativši ga sa obe strane, vođahu ga do stana" (Konstantin Filozof). Svestan da mu je smrt blizu despot je stalno tražio da se što prije dovede Đurađ Branković. Tako je i umro "ispustivši samo jedan glas: Po Đurđa, po Đurđa" (Konstantin Filozof).
Situacija je bila i više nego ozbiljna. Turci su bili u Srbiji, despot je umro, a Đurađ je još uvek bio daleko. Ipak, izgleda da panike nije bilo, čemu je najviše doprineo neki vojvoda (kome ne znamo ime) veoma hladnokrvno organizujući sve. Glasnici su odmah otišli po Đurđa Brankovića, a despot je sahranjen u svoju zadužbinu u Resavi. Sama sahrana je bila izuzetno opasna jer su turski odredi krstarili u neposrednoj blizini Resave i postojala je opasnost i da napadnu. "Zatim pošlju po Đurđa, a sami uzevši ga nošahu (ga) ka grobnici - o ovoj stvari mnogo se brinuo vojvoda vojske - koju sam sazda u Resavi. O ljubočasnoga vojinstva, ljubočasnoga gospodina! Nisu tada gledale ni žene decu, ni svoje kuće, niti što drugo. A tu negde blizu bila je ismailjćanska vojska. Ali (oni koji su prenosili despota) nisu svoj život računali mi u što (samo) da bi ga položili na mesto gde je zapovedio" (Konstantin Filozof).
Za sve ovo vreme Đurađ je bio u Zeti, ali odmah nakon što mu je glasnik dojavio despotovu smrt krenuo je sa manjom pratnjom ka Beogradu. Dok je prolazio Srbijom mogao je da vidi kakvo je preneraženje izazvala despotova smrt. "(Ljudi) su lica grebli i vlasi trzali i sve svetle haljine zbacili su. Jer umesto mnogosvetle odežde u vretišta (su se oblačili); i još ovo: ako se gde zabačena inočka (haljina) mogla dobiti, uzevši (je) na delove je cepahu tako da sve izuzetno bude u izmenjenim prilikama. Konjima su (ne samo) grive rezane" (Konstantin Filozof). Ipak, koliko god situacija izgledala teška mogao je da primeti da ga svugde primaju kao novog gospodara i da nema traga nekom mogućem prevratu. "Rašani su ga prihvatili kao gospodara" (Mavro Orbin). Sudeći po svemu i Turci su tada mirovali tako da je put do Beograda prošao bez nekih posebnih problema. Oni su tek trebali da dođu, jer je i ugarski kralj Žigmund čuo da je despot umro. U to vreme Žigmund je ratovao u Vlaškoj, ali na vest o despotovoj smrti, sve je prekinuo i požurio ka Srbiji želeći da uzme Beograd, Golubac i sve ono što mu je po ugovoru u Tati trebalo pripasti.
U Beogradu je takođe vladao strah, ali ne samo zbog despotove smrti i zbog toga što su ga žalili. Više je to bio strah od mogućeg otimanja oko vlasti nad despotovinom i svim onim posledicama koje takvi sukobi nose sa sobom. Stoga nije čudno to što je Đurđev dolazak dočekan sa olakšanjem, jer sada se znalo da je on novi gospodar za koga se znalo da ima čvrstu ruku. "Ali kada dođe blagočastivi gospodin Đurađ, njega isto tako sličnim (ridanjem dočekaše) (koji) je vazduh ispunjavao, dok su ga pukovi sretali i dočekivali. Tada osetiše kao neko olakšanje. Jer svako smrt i pljačkanje već očekivaše" (Konstantin Filozof). Kolika je nesigurnost vladala vidi se i po tome što se gradska tvrđava gde je boravila vojna posada, do toga momenta nije otvarala i što komandant posade nije nikoga hteo da pusti sve dok se nije pojavio Đurađ. "Tada se i unutrašnja kula otvori, a ranije je ne htede otvoriti onaj koji ju je čuvao" (Konstantin Filozof).
Odmah po ulasku u Beograd izvršena je simbolična primopredaja vlasti. Najpre su obavljeni crkveni obredi: "I u crkvi ne uziđe (Đurađ) na prostrto (mesto) po vladarskom običaju; a kada se služba svršila, ne dade ništa reći o vladarskoj slavi, nego mesto ovoga čuo se vapaj (i) ridanja u vazduhu" (Konstantin Filozof). Nakon toga obavio se i svetovni deo Đurđevog ustoličenja na vladarskom mestu Srbije. Ovo je za njega bilo verovatno i mnogo značajnije jer se radilo o onom priznanju koje daje vlastela, jedini ozbiljniji vojni faktor u zemlji. Taj svetovni deo Đurđevog ustoličenja je bio veoma interesantan. Sastojao se u tome da svaki dostojanstvenik, postavljen još od despota Stefana, prilazi mestu gde je Đurađ sedeo i kao znak da ga priznaje za svoga vladara predaje mu svoje žezlo koje simbolizuje vlast. Sada je to značilo da Đurađ prima od njih njihovu vlast i slobodno njome raspolaže. Odmah po primanju žezla vlasti Đurađ je to isto žezlo vraćao svakome onome od koga ga je dobio što je značilo da ga i dalje priznaje na onome mestu na kome je do tada bio. U tom momentu Đurađ nije vršio nikakve promene među glavnim dostojanstvenicima u Despotovini tako da biograf navodi da ih je Đurađ sve priznao. "A sam, dakle, kada je sa svima bio u carskim (dvorima), priđoše svi koji su bili postavljeni od pređašnjega (vladara) u nekom činu, predade svako svoje žezlo vlasti. A ovaj sa velikim plačem opet svakome povrati njegov čin" (Konstantin Filozof).
To što Đurađ nije izvršio nikakve smene među glavnim dostojanstvenicima ne treba da iznenađuje, budući da je i on sam bio veoma nesiguran na prestolu i nije znao šta ga u budućnosti čeka. Ugarski kralj Žigmund se približavao Beogradu u želji da zatraži sve ono što mu je obećano po ugovoru u Tati, a tu su bili i Turci. Na tursku reakciju nije trebalo dugo čekati i ona je došla skoro trenutno. Odmah nakon despotove smrti Turci predvođeni Isak-begom su upali u Srbiju i već tokom septembra 1427. godine napadaju na Novo Brdo. Upravo u to vreme (septembar) stigao je i ugarski kralj Žigmund u Beograd i između njega i Đurđa Brankovića počeli su pregovori koji su se otegli na sledeća dva meseca. Uglavnom se govorilo o predaji Beograda kojeg je Đurađ pokušao da zadrži. Gledajući u retrospektivi, Đurađ je bio unapred osuđen na neuspeh u ovim pregovorima jer nije imao bilo kakve čvršće pozicije da se suprotstavi traženjima iz Ugarske. Turci su harali Srbijom, a pod Beogradom se već nalazila jaka ugarska vojska koju vodi kralj Žigmund lično.
Ništa drugo nije preostajalo već da se grad preda Ugarima, što je na kraju Đurađ i uradio. Da mu to nije bilo lako uraditi, sasvim je izvesno i to se izgleda nije ni krilo. "I nije samo, dakle, zbog ovoga bilo razrušenje i beda, nego i zapadni kralj dođe carskome gradu (Beogradu) koji i uze, tobože mirno, od ovoga blagočastivoga gospodina svojega pošto su se (Đurađ i Srbi) prestrašili Ismailjćana" (Konstantin Filozof). Za uzvrat Žigmund je Đurađa priznao vladarem Srbije i baronom ugarskog kraljevstva. Osim toga Đurađ je postao Žigmundov vazal, a ceremonija je obavljena u Beogradu gde je Đurađ proglašen za "hercega i despota cele države Raške i Arbanije" (Sigismundova povelja). Kao simbol toga dobio je od Đurađ od Žigmunda plašt, mač i kapu. Nije to bilo ništa novo i time se samo nastavila ona politička linija koju je poslednjih godina provodio despot Stefan Lazarević. Nemajući poverenja u Srbe, ali ni u svoje ugare morao je Žigmund da gradsku posadu popunjava sa stranim najamnicima i to uglavnom nemcima. "Za ljude u Srbiji rekoše mi da se u grad nikako ne puštaju zato što su turski podanici i Turčina slušaju; a Ugri su nepouzdani i Turaka se toliko boje, da ne bi smeli čuvati mesto i sačekati Turčina i svu silu njegovu, kad bi na grad udario" (de la Brokijer).
|
|
|
|
|
|