Gradnja Smedereva

Osim Beograda želeo je Žigmund i Golubac, kako je to već po ugovoru u Tati određeno. Međutim, tu su izbili nenadani problemi. Neki vojvoda Jeremija, koji je držao ovaj grad, tražio je da mu se najpre isplati 12.000 dukata, koliko mu je dugovao despot Stefan Lazarević za sve one zasluge koje je on do tada učinio za njega. O tome je Jeremija pokazivao i neku povelju o dugu koju mu je lično izdao despot Stefan. No, Žigmund nije hteo da čuje ni o kakvom plaćanju već proglasi tu povelju za falsifikat. Po svemu sudeći, Đurađ je pokušao da posreduje u ovom sporu i stoga je stigao pod Golubac i pozvao vojvodu na pregovore. Negde izvan gradskih zidina njih dvojica su pregovarali, ali bez uspeha jer Jeremija nije želeo da popusti. Verovatno je to navelo neke iz Đurđeve pratnje da mu predlože da Jeremiju uhvati i da ga baci u lance i da onda bez ikakvih problema zauzme Golubac. Međutim, Đurađ je to odbio budući da je Jeremiji dao reč da mu se ništa neće desiti. "Pre ovoga dođe sam gospodin Đurađ pod Golubac, gde mu dođe taj vojvoda na veru; (despot ga savetovaše) da ga uvede u grad i da grad preda. A neka gospoda dolažahu sa predlozima (despotu) da ga uhvati. Taj je (despot) bio tvrde vere, slično dijamantu, i ne htede ovo učiniti" (Konstantin Filozof). U tom momentu Đurađ se pokazao kao čovek od reči, mada mu to inače nije bila tako česta osobina. Međutim, uskoro se zbog takvog svoga postupka pokajao. To je bio očigledan primer da držanje reči u politici može da odvede i u propast. Evo zbog čega.

Iz nekog razloga ovi su pregovori izgleda trebali biti nastavljeni u samome gradu. Đurađ se mirno uputio unutar Golubačkih bedema verujući vojvodinoj reči da mu se tamo neće ništa desiti. Verovatno je računao na to da će vojvoda ceniti to što je on održao reč i što je vojvoda bio siguran u njegovom logoru. Međutim, već na gradskoj kapiji izvršen je napad na Đurađa (po svemu sudeći napao ga je baš Jeremija), ali zbog vojvodine nespretnosti i brze reakcije Đurđeve pratnje ovaj napad nije uspeo. "Kada su ušli zajedno u grad, ustremi se u vratima raniji vojvoda taj i grad zauze, i na pomazanoga ruku i oružje podiže. A (despot) se opet vrati u stalno prebivalište" (Konstantin Filozof). Šta je bio razlog ovog mučkog napada, tačnije atentata na vladara Despotovine, teško je reći. Da li je vojvoda radio po nečijem nalogu (sultana?) ili je to plod njegove neke osvete, ostaje tajna. U svakom slučaju, Đurađ je odmah na početku svoje vladavine imao priliku da se brani od atentatora, a toga će biti i kasnije. Tako je propao pokušaj da se za kralj Žigmunda pridobije Golubac. Vojvoda Jeremija, znajući da se neće moći dugo održati u Golubcu, počne pregovarati sa Turcima. Naravno da je sultan Murat II jedva dočekao ovakvu ponudu i odmah je spremno prihvati. Negde krajem 1427. godine Turci uđu u Golubac.

Sama predaja Golubca je imala jedan mučan odjek u narodu, a vojvoda Jeremija je stekao loš glas. "No kako ovoga (vojvodu golubačkog Jeremiju) da nazovem, novog otpadnika i najbezakonijeg mučitelja, zajedničara besovskog, i učenika satanina, sina gejene (pakla) i tami potčinjenoga, koji je po pravdi kletvu nasledio i koji je otstupio od saveta hristijanskog, i bez nužde, svake teskobe caru najnepravednijem grad je predao" (Inok iz Dalše u prepisanome Jevanđelju).

Dok su se ova natezanja dešavala Turci, predvođeni Isak begom, su opsedali Novo Brdo. Kao i nekoliko puta do tada opsada se održavala tako što je tvrđava velikim topovima bombardovana, ali se jurišem nije mogla zauzeti. Ipak, ovo još uvek nije bila ona prvoklasna turska vojska, ali je i ona bila očigledno dovoljna da napravi haos. To jasno potvrđuje Konstantin Filozof, onda kada opisuje kako je Beograd predan Ugrima. On kaže na jednom mestu da su se Srbi i Đurađ "prestrašili Ismailjćana", te da je to verovatni razlog zbog čega je Đurađ u pregovorima popustio misleći da će tim popuštanjem za uzvrat dobiti ugarsku vojnu pomoć. Kako se Đurađ nije mogao odupreti ni Isak begu bilo je sasvim jasno da po dolasku sultana nema nikakvih šansi da se odbrani. Stoga je trebalo po svaku cenu pridobiti ugarskog kralja i njegovu pomoć pa bi se time moglo objasniti zbog čega je Beograd tako lako predan Ugrima. Na kraju se žrtvovanje Beograda pokazalo kao ispravan potez jer ugarski kralj je održao obećanje i vojno pomogao Đurđu pa su tako udruženi Ugri i Srbi imali dosta zajedničkih akcija. Jedna od uspešnijih je bila tokom novembra meseca 1426. godine kada su suzbili Turke kod Ravanice. Otpor je bio sve organizovaniji i uspešniji.

Situacija je naglo postala dramatična kada je početkom 1427. godine sa vojskom stigao lično sultan Murat II. Ovaj turski pohod je bio mnogo sistematičniji pa je to bio razlog zašto su pali mnogi gradovi, a među njima Kruševac kao najznačajniji. "I došavši, dakle, napadne Kruševac koji uzeše u borbi; i pošto se narod koji je bio u njemu ustremio (da beži) iz grada, predadoše se i drugi gradovi" (Konstantin Filozof). Nakon toga ulogori se sultan sa svojom vojskom pod Novim Brdom. Sama opsada je bila veoma sistematična i ovaj put se sasvim jasno videlo da nije reč samo o jednom kratkotrajnom turskom pljačkaškom pohodu. "I tako je punih 48 dana jurišao na rečeno mesto, čije je zidine tukao veoma teškim artiljerijskim oruđima" (Mavro Orbin). Možda je sultan mislio da zauzme celu Srbiju, ali mišljenje je naglo promenio kada se i on sa svojom vojskom zaglavio pod Novim Brdom. "I dođe na Novo Brdo, ali ne uspe (da ga zauzme), iako se potrudi mnogo" (Konstantin Filozof).

Sama opsada je išla veoma teško i sultan Murat II mora da se već pitao šta dalje da radi. Međutim, baš nekako u to vreme stignu kod njega predstavnici Đurđa Brankovića na pregovore. Poslanike je lepo primio i po Konstantinu Filozofu izlazi da je Muratu II bilo već svega dosta i da je imao nameru da sve ono što je zauzeo vrati Đurđu. "A hteo je sa poslanicima koji su tu došli da se složi i zemlju koju je uzeo da vrati". Ove bitke su trajale u vreme zime, a Turci izgleda nisu bili spremni za duže ratovanje pod tako teškim uslovima. Osim toga i vojna pomoć koja je dolazila od ugara postepeno je pokazivala rezultate pa su Turci na mnogim mestima bili potisnuti. To je sasvim sigurno moralo uznemiriti sultana jer efekat iznenadnog napada na Srbiju je izostao, Novo Brdo se tvrdoglavo i uporno brani, a ugarska vojska uzima učešće u ovome ratu. Stvoreni su svi preduslovi za dugo i iscrpljujuće ratovanje za koje on nije imao mnogo volje. Možda je on tada stvarno želeo da Đurađu vrati sve ono što je uzeo, ali tada iznenada stižu pregovarači Golubačkog komandanta vojvode Jeremije koji mu ponude predaju Golubca (verovatno su za uzvrat tražili dukate). Sada se situacija značajno izmenila u sultanovu korist i on više nije imao nikakvu nameru da popušta na bilo koji način. Tada su Đurđevi poslanici morali da napuste sultana i da se vrate Đurđu praznih ruku. Sa vojvodom Jeremijom sultan je veoma brzo utanačio trgovinu i bez ikakvih problema zadobio ovu jaku dunavsku tvrđavu. Negde krajem 1427. godine Golubac je postao turska tvrđava. "A ostavi čuvare zemlje koji otidoše i zauzeše Golubac, pošto ih je taj vojvoda uveo (u grad), i pleniše kraj koji je bio u okolini toga grada,.." (Konstantin Filozof). Nakon toga sultan napusti Srbiju i vrati se u Tursku.

Ugarski kralj Žigmund nikako nije mogao da mirno prihvati to da Turci drže Golubac pa je odlučio da ga na silu zauzme. Tokom zime 1427/28. godine nasuprot Golubcu podigao je tvrđavu Svetog Ladislava koja je trebala da zaštiti prelaz njegove vojske sa severne na južnu obalu Dunava. Tokom aprila 1428. godine započeo je prelaz preko Dunava i Golubac je ubrzo bio pod opsadom. Osim ugarskih trupa imao je Žigmund i pomoć Poljaka koje je vodio tada čuveni poljski velikaš Zaviša Crni. Za mesec dana opsade Golubac je skoro razbijen iz vatre mnogobrojnih topova ugarske vojske i izgledalo je da se turska posada već misli predati. Tada je odjednom naišla turska vojska koju je vodio lično sultan Murat II, i Žigmund je, nakon žestoke bitke, morao da skida opsadu. Tokom pregovora utanačeno je primirje i Žigmundu je sultan obećao da ga neće uznemiravati dok se bude povlačio preko Dunava u Ugarsku. Izgleda da su Ugari poverovali Turcima pa su počeli postepeno da prelaze Dunav. Tog momenta su Turci odjednom udarili i satrli veliki deo ugarske vojske. Postoji priča da se Žigmund spasao čistom slučajnošću u jednom malom čamcu, dok se Zaviša Crni borio do kraja štiteći odstupnicu. Na kraju su ga Turci uhvatili živog i odsekli mu glavu. "Neverni su Turci kao nekada Filistejci, na Brašančevo, veliku vojsku mojih verenih vitezova uništili, tako da su poznatije golim mačem poubijali, druge opet u Dunavu potopili, a ostatak sa sobom u neveru poveli", žali se Žigmund papi u jednom pismu. No, Turci se nisu samo tu zaustavili već je sultan uputio akindžije dublje u Ugarsku ne bi li tamo rasejali vatru i strah. Žigmund je pokušao da organizuje otpor, ali sa slabim uspehom. "Eto juče stiglo je nebrojeno mnoštvo Turaka i velike vojske njihove sve do grada Golubca. Jedan deo njih ostao je tamo da obnovi spomenutu tvrđavu, a drugi deo, čini se glavna vojska, razišla se prema Beogradu, Sremu, prema prekosavskim stranama i prema našoj kraljevini Slavoniji", piše Žigmund čongradskom županu Nikoli Vardi i moli ga da što prije sa svojim trupama pritekne u pomoć.

Nakon ove ugarske, u svojoj suštini ipak dobro zamišljene, ali propale vojne akcije situacija se za Turke naglo izmenila i to u povoljnom pravcu. Vlaški vojvoda Dan je odmah priznao vrhovnu vlast sultana, pa je čak i bosanski kralj Tvrtko II morao da zatraži sultanovu milost tako što mu je dao neke svoje gradove. Đurađ Branković se suzdržao od bilo kakve vojne pomoći Ugrima, a Turcima je izgleda ipak pomagao. Poznato je da su Golubačku posadu, koju su inače plaćali Turci, činili dobrim delom Srbi. Baš to je malo odobrovoljilo sultana koji nakon svega odluči da nastavi pregovore sa Đurđem oko sudbine Despotovine. Ubrzo mu je poslao svoje poslanike, a da je dobre volje videlo se kada je odlučio da neke od osvojenih teritorija vrati Đurđu: "dokle opet ne dođe poslanik od cara koji je odustao od daljeg osvajanja, a nešto (osvojenog) je i vratio" (Konstantin Filozof). Po svemu sudeći nekog velikog natezanja tu više nije ni moglo biti i Đurađ je pristao na ono što su Turci tražili. Postao im je vazal sa obavezom plaćanja harača kao i obavezom da Turcima daje pomoćne vojne odrede koje je morao voditi njegov (Đurđev) sin. "Jer pored danka koji plaća, on treba da pošalje, kad mu Turčin zatraži, svoga drugog sina, a sa njim i 1000 ili 8000 konjanika" (de la Brokijer). Bila je tu još jedna odredba koja se odnosila na Ugare. Despot nije smeo dozvoliti da se ugarske trupe kreću preko Despotovine onda kada ovi (Ugari) ratuju sa Turcima. "Postao mu je vazal i obavezao se da će da mu plaćati harač i davati ljude za rat ako bude tražio, kao što je bilo već u vreme despota Stefana; samo što je plaćao onoliko manje harača koliko su mu zemlje bili oduzeli Turci" (Mavro Orbin). Upravo će ova odredba ugovora da znači i kasniju propast Despotovine. Računa se da je ovaj mir sklopljen u proleće 1428. godine.

Na kraju, Đurađ Branković je ipak mogao biti zadovoljan sa svime onim što je postigao od vremena smrti despota Stefana. Srpska vlastela ga je prihvatila za svoga gospodara i izgleda da osim vojvode Jeremije u Golubcu, niko drugi nije pružao otpor njegovom ustoličenju. Ugarski kralj Žigmund ga je isto tako priznao, a uz to primio ga je među ugarske barone. Za ovaj politički uspeh žrtve (davanje Beograda) ipak nisu bile velike iako su svakako bile bolne. Ono čime je Đurađ sigurno bio najzadovoljniji bilo je priznanje koje je došlo od strane sultana Murata II budući da mu je prava opasnost pretila upravo sa te strane. Stoga ne iznenađuje što de la Brokijer komentariše kako je "ipak on poslušniji Turčinu nego caru". Istini za volju granice Despotovine višu nisu bile onako razvučene kao u doba despota Stefana, ali i održanje u životu i ovako sužene države (makar i bez Niša, Kruševca i još nekih gradova) moglo se smatrati velikim uspehom.

Nekako u to vreme, nakon 1427. godine, ali prije 1429. godine, umro je Đurađu i Jerini njihov najstariji sin, prestolonaslednik Todor. U vreme smrti nije mogao imati više od dvanaest godina, a njegov lik se vidi na jednoj fresci u manastiru Gračanica. Tu je verovatno i sahranjen. Bila je to tek prva u nizu porodičnih tragedija koje će tokom svog života Đurađ imati.

Nakon svih ovih događaja mogao je Đurađ Branković da odahne. Ono što mu je tada bio osnovni problem bilo je to što nije imao ni jedno mesto koje bi bilo dovoljno utvrđeno da bi moglo da predstavlja prestonicu. Beograd, kao prestonica despota Stefana, bio je u ugarskim rukama, dok su Kruševac i Niš držali Turci. Imala je Srbija i drugih gradova koji su bili dovoljno bogati i utvrđeni da bi poslužili Đurđu, ali položaj im je bio suviše u dubini Despotovine i izložen napadima tako da nisu mogli pružiti dovoljno sigurnosti od turskih upada. Tačnije, prestonica je morala biti u blizini ugarske granice da bi se Đurađ mogao lakše skloniti u Ugarsku ispred turske navale. Takvih gradova Despotovina nije imala. Ostalo je jedino da se sagradi neko utvrđenje koje bi Đurađu obezbedilo sve ono što takva prestonica treba da pruži. Nemajući prestonicu Đurađ je boravio uglavnom u mestu koje se zvalo Nekudim. "Stigoh u jednu varoš zvanu Nikodem (Nekudim), varoš sličnu selu, u vrlo lepom i dobrom kraju. I boravi rečeni despot Rasije u toj rečenoj varoši stoga što se ona nalazi u vrlo lepim šumarcima i rekama pogodnim za svaki lov na divljač i za lov sa sokolovima" (de la Brokijer).

Kao pogodno mesto izabrano je ušće Jezave u Dunav i veoma brzo tu je izniklo Smederevo, moćno kameno utvrđenje od 24 kule. Ovo utvrđenje je završeno za veoma kratko vreme i već tokom 1430. godine (izgradnja je započela 1428. godine) u njega je uselio Đurađ Branković. Zbog toga što je bio u ravnici, opkoljen vodom Dunava i Jezave i rovom između njih, Smederevo je nazvano "vodenim gradom". Najpre je izgrađen tzv. "Mali grad" i tu se Đurađ uselio odmah po njegovom završetku. "Mali grad" je imao ukupno šest kula i na jednoj od njih od uzidanih opeka urađen je čuveni natpis o zidanju grada gde se kaže: "U Hrista boga blagoverni despot Đurađ, gospodin Srbljem i Pomoriju zetskome. Naredbom njegovom sazida se grad ovaj u leto 6938". Kasnije su nastavljeni radovi na tvrđavi tako da je sagrađen "Veliki grad" koji je imao još dodatnih osamnaest kula. Čitava ova tvrđava građena je za borbu hladnim oružjem iako je tada već uveliko bilo u upotrebi vatreno oružje, a to je verovatno zbog jakog vizantijskog uticaja koji se osećao na svakom koraku. Kule su bile veoma jake sa osnovom širine preko 11, a visine preko 20 metara. Pojedini zidovi idu u debljinu od 4,5 metara.

Zbog svoje veličine i naročito zbog brzine kojom je građen, Smederevski grad je izazvao strašnu mržnju među Đurđevim podanicima, jer je praćen mnogobrojnim žrtvama. Ovim radovima je u potpunosti rukovodio Đorđe (Georgije) Kantakuzen, rođeni brat Đurđeve žene Jerine. Za njega kaže Spanduđin da je "utemeljio i izgradio iz osnove veoma tvrdi grad Smederevo", što može biti izvor za narodno predanje da je za svu narodnu muku koja je pratila izgradnju Smedereva kriva Jerina, koja je kao rođena sestra dovela Georgija u Srbiju. To ne treba da iznenadi budući da su obaveze seljaka - meropha bile izuzetno teške jer je cela Despotovina dignuta na noge i svi su morali da besplatno rade pri podizanju Smedereva. Tu se pekao kreč, dovlačen je kamen, pesak, drvo i sve ostalo što je potrebno. Mnogi su doterani iz dalekih sela i to se tada zvalo zgon (goniti).

Baš u vreme dok je trajala izgradnja Smedereva, pretpostavlja se u leto 1429. godine, Đurađ je krunisan za despota. Obred je obavljen u Žiči, a iz Vizantije je znake despotskog dostojanstva doneo Georgije Filantropen kojega je poslao vizantijski car Jovan VIII. Sa njim je zajedno krunisana i Jerina koja je time dobila čin despotice. Od tada Đurađ nosi naziv "po milosti božjoj Raškog kraljevstva despot i Albanije gospodar". Može se reći da je praktično tek tim krunisanjem Đurađ Branković postao u potpunosti naslednik despota Stefana. Međutim, to bi bila sva sličnost koja je postojala između njih. I po karakteru i po izgledu, ali i po načinu života i shvatanja političkih obaveza, bila su to dva sasvim različita čoveka. Dok je Stefan bio plav, sa retkom kosom i bradom, produhovljenog lika, Đurađ je bio izrazito crn, sa gustom bradom i dugom kosom, visok i veoma snažan. Stefan je bio asketa koga žene nisu mnogo interesovale, pa je i umro bez poroda. Za to vreme Đurađ je umeo da uživa u životu i nikada se nije u tome mnogo sustezao. Imao je mladu ženu (Jerinu) sa kojom je izrodio decu, a iz prvog braka ih je već imao nekoliko. "Taj gospodar despot ima oko 58 do 60 godina i veoma je lep vladar i krupan čovek i ima troje muške dece i dve kćeri, od kojih je jedna udata za Turčina, a druga za grofa od Seja (Celjskog). I deca su mu vrlo lepa, a najstariji može imati dvadeset godina, a od ostale dvojice jedan šesnaest, a drugi četrnaest; za kćeri ne znam kakve su" (de la Brokijer).

Despot je živeo upravo onim načinom života kako se već i očekuje od čoveka takvog položaja i bogatstva. Sa velikim znanjem i razumevanjem kulture umeo je da se ponaša na stranim dvorovima gde je uživao glas velikog gospodina trošeći velike sume novca na svoja lična zadovoljstva. I Đurađ i Stefan su bili hrabri ratnici i spretni državnici, ali dok je Stefan bio mnogo otvoreniji pri vođenju politike (mada sklon političkim zaokretima), Đurađ je mnoge stvari postigao mitom. Zahvaljujući mnogobrojnim rudnicima srebra u Srbiji izvlačio je Đurađ velike količine srebra koje je znao veoma spretno da upotrebi na turskom dvoru gde je postigao mnogo toga upravo zahvaljujući zavodljivom zveckanju dukata. Osim toga izgleda da je čak i u vođenju unutrašnje politike pribegavao mitu. Tako de la Brokijer komentariše bogatstvo rudnika u Novom Brdu i način na koji ga despot Đurađ iskorištava. "I u toj varoši postoji rudnik zlata i srebra zajedno i svake godine se iskopa više od 200.000 dukata, a da nije toga verujem da bi on već bio izgnan iz svoje Rasije" Nije despot izvlačio zlato samo iz Novog Brda, bilo je tu još rudnika, a u pričama o bogatstvu Srbije se u stranim zemljama pomalo i preterivalo. "Ali što je najznatnije i nada sve druge zemlje u Srbiji, to je što se u njoj nalazi srebra i zlata kao vode u izvorima, i što se na sve strane kopa zlatni pesak, u kome je zlata i srebra obilatijega, lepšega i boljega nego što je indijsko" (Kritovul).

Upravo korištenju mita Đurađ je i mogao da zahvali to što je uspeo da od Turaka dobije dozvolu da podigne jednu tako jaku tvrđavu kao što je Smederevo. Postoji tvrdnja da sultan Murat II dugo nije znao da je Smederevo izgrađeno i to najviše zahvaljujući tome što je Đurađ mitom uspeo da zaustavi da takva vest dođe do njega. Po tim verzijama Đurađ je uspeo da podmiti turskog vezira Sarudža pašu koji je gradnju Smedereva jednostavno prećutao sultanu. "A Vukov sin krišom je sagradio Smederevo, a kad je Sarudža-paša došao, on nije saznao ni čuo da je tvrđava napravljena. Posle je Sarudža paša, dok je bio beglerbeg, svrgnut" (Urudž). Sa osetljivim darom za visoku politiku koja je prepuna podmuklih poteza i tajnih radnji, uspeo je Đurađ da sa finim instinktom oseti sva ona nezadovoljstva koja su vrila u turskoj državi. Veoma brzo on se povezao sa nezadovoljnicima turske centralističke vladavine sultana Murata II i beskrajne reke zlata krenule su u tom pravcu. U Jedrenima Murat II je imao i te kako jaku opoziciju, a da je on sa njima teško izlazio na kraj videlo se nekoliko puta. Kada je 1428. godine došlo do sudara ugara i Turaka pod Golubcem, sultan Murat II je bio u velikoj krizi. Iako je bio udaljen samo pola dana hoda od Golubca, rumelijski beglerbeg Sinan sa svojom velikom armijom nije želeo da krene u pomoć opsađenima. Stoga je morao sultan lično da pokrene svoju armiju, ali na samo jedan dan udaljen od Golubca kojem je žurio u pomoć, morao je vojsku da zaustavi radi stalnih svađa koje je imao sa svojim glavnim begovima. Uspeo je da ih umiri uz neke ustupke i da tek onda nastavi sa pohodom. Možda je čak i tu Đurađ imao umešane prste.

Da Đurađ naveliko spletkari po turskom dvoru nije bila nikakva tajna i on je bio kod sultanovih privrženika jedna od najomrznutijih ličnosti. Navođeno je da Đurađ održava veze sa najvećim protivnikom turske države u Anadoliji, Karmanogluom, da je glavni savetnik ugarskog kralja, itd. Imao je Đurađ i drugih neprečišćenih računa sa najkrupnijim feudalcima u Turskoj. Mrzeo ga je veoma jak i uticajni skopski beg Isak kojem je Đurađ nekada u bici zarobio sina Paša-bega i jedno vreme držao u zatočeništvu (1424/25. godine). Osim toga znalo se i to da Đurađ iz sve snage podržava nezadovoljnike oko sultana Murata II. Sultan se pokušavao obračunavati sa svojim protivnicima veoma surovim merama, pa je u tom okviru oslepio svoga vezira Ivaz pašu. Baš tu je vidljiva potpuna razlika u onom načinu politike koju je nekada vodio despot Stefan i koju sada sprovodi despot Đurađ. Dok je despot Stefan uvek stajao čvrsto uz centralnu vlast (sultana Bajazita, Mehmeda, Murata II) i ne pokušavajući da na bilo koji način spletkari po turskom dvoru, despot Đurađ radi upravo obrnuto. Čitav njegov život i natezanje sa Turcima, ali i ugarima proći će upravo u spletkarenju kojim je pokušavao da podrije centralnu vlast time što je neprestano podbunjivao i novčano pomagao nezadovoljnike. Suviše slab da bilo šta vojno uradi, Đurađ je po vizantijskoj formuli, na stranim dvorovima zaigrao na međusobnu netrpeljivost i sklonost ka mitu, i pokušavao da iz toga izvuče nekakvu korist. To je bio onaj osnovni razlog zašto sultan nikada nije imao poverenja u Đurđa i zbog čega je Despotovina mnoge stvari pretrpela, a da to inače možda i nije morala.

Tokom 1430. godine uspeli su Turci da zauzmu Solun i da po gradu naprave pokolj. U ovoj akciji učestvovali su pomoćni vojni odredi koje je poslao despot Đurađ u okviru svojih vazalnih obaveza, a vodio ih je njegov najstariji sin Grgur. Iako je dao vojni odred kao pomoć Turcima, Đurađ je bolno primio pad Soluna. Moguće da ga je zbog vojnog pomaganja na neki način pekla i savest, tim više što se njegov vojni odred tako istakao da mu je sina Grgura sultan posebno nagradio. Đurađ je savest pokušao umiriti time što je otkupio od Turaka mnoštvo roblja koje su Turci pohvatali po Solunu. Tada je iz Soluna (Jerininog rodnog grada) došao u Srbiju još jedan Kantakuzen, Toma, rođeni brat despotice Jerine.

Ipak, ma koliko ova saradnja sa Turcima bila mrska despotu Đurđu, ona je uskoro donela za njega i dobrih rezultata. U Zeti je došlo do odmetanja neke vlastele, a situacija je postala mnogo ozbiljnija kada se pojavio Stefan Balšić Maramonte, koji je kao daljnji rođak porodice Balšić, polagao pravo na Zetu. Negde tokom 1429. godine uspeo je da stavi pod svoju kontrolu jedan deo Zete. Baš nekako u to doba Turci su zauzeli Solun i zadovoljni pomoći koju su dobili od Đurađa odluče da i oni njemu pomognu. Skopski Isak beg zajedno sa Grgurom Brankovićem provali u Zetu i uskoro povrate despotu sve ono što je bio izgubio. Osim toga, despot Đurađ je tada iskoristio dobru priliku da se obračuna i sa nekim starim protivnicima (Koja Zakarija, itd.).

Osim ovog sukoba, imao je despot Đurađ i još rat sa bosanskim kraljem Tvrtkom II oko Srebrenice. Impuls za taj rat je došao od 1430. godine kada je Tvrtko II uspeo da zatre poznatu porodicu Zlatonosovića. Radi se o jednoj prilično staroj bosanskoj porodici, od kojih su dva njena pripadnika, Stjepan i Vlađ, bili učesnici u Kosovskoj bici 1389. godine. Tada su bili u sastavu vojske koju je doveo vojvoda Vlatko Vuković. Pretpostavlja se da su na Kosovu i poginuli, mada je kasnije bilo nekih vesti (naročito posle Angorske bitke) da su ipak preživeli. Poslednji predstavnik ove kuće, bio je vojvoda Vukašin Zlatonosović. On se tokom leta 1430. godine nešto zavadio sa bosanskim kraljem Tvrtkom II i po svemu sudeći Tvrtko II se osvetio tako što je ovu porodicu tada u potpunosti iskorenio. Kako su Zlatonosovići bili u tesnim odnosima sa despotom Đurđem to ne iznenađuje što već naredne godine izbija sasvim otvoreni sukob između Tvrtka II i despota Đurđa. Da je rat bio veoma ozbiljan vidi se iz jednog pisma Dubrovnika gde se navodi da kralj i despot "na granici svojih oblasti, čine jedan drugom štetu, uznemiravaju se i pakoste". Taj rat i jeste bio takav, sav u pljački i pakostima okolnom življu, a nekih direktnih jačih vojnih sudara jednostavno nije bilo. Snaga dve srpske države trošila se u međusobnim divljim atavizmima, dok su Turci mirno osvajali teren. Zaslepljeni nekim međusobnim rivalstvom, oba vladara su terala neke svoje račune, zaboravljajući ko je glavni protivnik.

Nekako u to doba (1432. ili 1433. godine) ide i ugovaranje udaje turskog sultana Murata II i ćerke despota Đurđa, koja se zvala Mara. Sama pozadina ove, pomalo nenadane Marine udaje, ostala je nejasna. Da se radilo o političkom braku nije sporno, ali ostaje pitanje ko je bio taj koji je sve to inicirao. Nešto je tada uznemirilo sultana i ova udaja trebala je da posluži kao garancija buduće Đurđeve vernosti sultanu. Bilo je mnogo toga zbog čega je despot mogao biti optužen kod sultana. Osim dobijanja znakova despotskog dostojanstva iz Vizantije i stalnog tajnog dogovaranja sa Karamanogluom i ugarskim kralje Žigmundom, bilo je tu i nedozvoljeno dizanje Smedereva. Osim toga, stalno Đurđevo spletkarenje po turskom dvoru donelo mu je gomilu protivnika koji su ga svakodnevno optuživali kod sultana. Po turskim letopiscima, Muratu II je već dosadilo da sluša stalne jadikovke na Đurđevo neverstvo pa je rešio da zauzme Despotovinu i time liši despota svih poseda. Đurađ je preko svojih špijuna to nekako doznao i da bi umirio sultana ponudio mu Maru za ženu i uz nju jedan deo Srbije kao miraz. Sultan nije hteo da ženi Maru budući da je, kao dobar muhamedanac, smatrao da bi ova ženidba za njega bila poniženje. Međutim, na pritisak svojih paša (potplaćenih od Đurđa, verovatno) ipak pristane.

Postoji i navod Konstantina iz Ostrovice koji ovaj događaj nešto malo drugačije prikazuje. Po njemu, Marina udaja je bila ugovorena, a tek nakon toga despot Đurađ je tražio i dobio dozvolu da digne Smederevo. "Potom je turski car Murat uzeo despotovu kćer po imenu Maru i tražio je od despota da mu s njom pošalje i svoga sina Grgura. I posla despot sina svojega Muratu i u tome prijateljstvu zatraži despot od cara da mu dopusti da bez smetnje zida manastir, što mu car dopusti i zareče se da mu neće smetati, a uz to mu dopusti i da zida sebi siguran grad, dajući reč da će sve to verno i valjano održati. Pouzdavši se u carevo obećanje, despot zidaše Smederevo" (Konstantin iz Ostrovice).

Samom ženidbom sa Marom, sultan ne bi dobio mnogo toga što i inače nije mogao da ostvari jer despotovinu je bila veoma slaba i ne bi se mogla odbraniti od jedne jača vojne akcije. Pravi dobitnik bio bi zapravo Đurađ. Možda bi se zato moglo pretpostaviti da je ideja o udaji Marinoj baš zbog toga i izišla iz njegove glave. Bio je to veoma rizičan potez, ali to je bio tada jedini mogući način da se stekne iole jača pozicija na turskom dvoru. Možda mu je tada lebdeo pred očima primer načina na koji je kneginja Milica udala ćerku Oliveru za sultana Bajazita i upravo time uspela da sačuva Srbiju za Lazareviće. To je bio tada i osnovni razlog zbog kojeg je njegovom ocu Vuku izmakla vlast nad Srbijom, a koju je nekom logikom trebao imati. Nešto slično govori i Duka kada navodi kako je Đurađ poslao sultanu poruku: "Care, gospodine, primi moju ćerku za svoju džariju, kao što je i tvoj deda Bajazit bio uzeo od nas devojku". Taj politički recept je sada pokušao i on, ali uspeh je bio i više nego polovičan.

Đurđu sigurno nije bilo lako kada se odlučio da pošalje Maru u turski harem. Međutim, moguće je da se nadao da se ovaj brak neće nikada realizovati. Bilo je za to više razloga. Sam sultan nije pokazivao nikakvu volju da Maru dovede u svoj harem i na sve to je pristao pod pritiskom svojih paša. S druge strane, bilo je ugovoreno da se do realizovanja braka sačeka nekoliko godina budući da je Mara bila još uvek mlada (imala je 1432. godine oko 14 godina). Osim toga sultan je imao u haremu oko tri stotine žena i mnoštvo dečaka i bilo je sasvim moguće da ovaj brak izgubi iz vida. Uz to, uz pomoć mita bi se moglo uraditi i to da sultana na ovaj brak njegova okolina ne podseća. I konačno, kako je za realizaciju braka trebalo sačekati nekoliko godina, bilo je sasvim moguće da dođe do nekih nenadanih događaja koji će omogućiti Đurđu da ovu svoju obavezu ne izvrši. Zapravo, Đurađ je tada, a i nekoliko narednih godina, bio uveren u to će Ugarska uz pomoć Evrope uspeti konačno da slomi tursku moć. Mnoge njegove rizične akcije su bile motivisane upravo tim njegovim nerealnim nadama, pa nije nemoguće da je tako gledao i na ovo ugovoreno venčanje.

Daljnji razvoj događaja kao da je Đurađu išao na ruku. Sultan je pod pritiskom sa strane, pristao na brak i veridba je ozvaničena time što je u Despotovinu došao Saridža paša i obavio potrebne formalnosti. Mara je ostala u roditeljskoj kući, a Turci su nakon sklapanja veridbe otputovali. Sve je opet bilo kao pre i izgledalo je kao da se ništa nije dogodilo. Đurađ je opet stekao koliko-toliko sultanovo poverenje i nije mu više pretila opasnost od turske navale. Svoje obaveze je uredno ispunjavao i činilo se da je sultan čak i zadovoljan, tako da de la Brokijer tvrdi da je čuo kako je sultan govorio da je iz Srbije "dobijao više konjanika nego što bi dobijao kad bi bila u njegovoj ruci".

Mavro Orbin na nešto drugačiji način opisuje Marinu udaju za sultana. Naime, sultan je nezadovoljan načinom na koji je Đurađ ispunjavao svoje vazalne obaveze, odlučio da ga za sebe čvršće veže tako što će osim harača zatražiti od Đurđa i njegovu ćerku. Đurađ se kolebao oko Marinog odlaska u harem, ali ga je žena Jerina ubedila da to ipak dopusti. "Na to Murat posla Đurđu Saradži-pašu sa svoga dvora da traži redovan harač, kao i sultanu za ženu despotovu kćer Mariju. To je jako ražalostilo Đurđa; nije mu bilo krivo da plati harač, ali mu je bilo veoma teško da mu dade kćer za ženu. Na kraju, svladan rečima svoje žene Jerine, ili (kako je drugi zovu) Irene, dade je u nadi da će se tim srodstvom sasvim pomiriti s Muratom, ali ispade drukčije, kako ćemo ovde dalje reći". Ako pretpostavimo da je Đurađ zaista bio dobar otac, kako ga često po istorijama znaju predstavljati, onda je veliko pitanje kako je uopšte mogao da se prelomi pa da ćerku pošalje u harem. Opravdanja da je to činio radi toga da spasi narod ili nešto tome slično, suviše su naivna da bi se u njih moglo poverovati. Njega je u takvoj odluci, gde se odriče vlastitog deteta, morao neko njemu blizak podržati. To je tada mogla biti samo njegova žena Jerina, hladna Grkinja, kojoj Mara jeste bila ćerka, ali se nje i pored svega mogla hladno odreći i poslati je daleko od sebe. Moguće da je ona tada bila u stanju da daleko hladnije razmišlja od Đurađa i da je iz Marinog žrtvovanja videla priliku da se Despotovina očuva za ostalu njenu decu. Možda je i ovo bio razlog zbog čega je stekla atribut "prokleta" Jerina?

Njen veliki uticaj na Đurđa ne treba mnogo da iznenadi, jer ona ga je zaista imala i to ne samo u čisto porodičnim stvarima. Jerina se mešala i u vođenje politike, a Đurađ je to dosta mirno prihvatao. To su najpre osetili Dubrovčani koji su mnoge stvari uspeli da urade upravo preko nje. Indikativno je jedno njihovo pismo iz 1435. godine. Te godine je Đurađ otišao u Ugarsku, a Dubrovčani čim su to saznali pošalju svoje poslanike kod Jerine da traže kojekakve trgovačke ustupke. Oni su dobro znali da ona ima mogućnosti da direktno menja Đurđeve odluke, da je to do sada često činila i da je Đurađ to uvek odobravao. Oni to u svome pismu ne kriju, pa tako kažu: "Gospodin despot dao je ovlašćenje i slobodu njenoj veličanstvenosti da može, u njegovom gospodstvu i državi, činiti ovo i veće stvari".

Ova gorda i vlastoljubiva Grkinja nije bila zadovoljna samo time da uzima učešće u vlasti, već je dovela na Đurđev dvor i gomilu svojih rođaka. Od svih tih njenih rođaka svakako je najomrznutija figura bio Toma Kantakuzen za koga je bila javna tajna da je izuzetno podmitljiv, ali sve mu to nije smetalo da nakon Đurđa i Jerine bude najjača ličnost u Srbiji. Do kraja je postao i komandant vojske. Srpska vlastela je bila postepeno potiskivana sa dvora, a stranci su preuzimali sve više političkih i drugih unosnih funkcija. Većina ih se strahovito obogatila što nije moglo da prođe bez strahovite mržnje domaćeg stanovništva.

I inače, kada se govori o Đurđu, mora se primetiti da je godinama sve više potpadao pod uticaj svojih savetnika sa strane, a posebno žene Jerine. Ona je bila dosta mlađa od njega i sa svojim prefinjenim likom, držanjem, poreklom i naročito time što mu je izrodila mnogo dece time potvrđujući njegovu muškost iako je bio u poznim pedesetim godinama, mogla je zaista da utiče na njega. On sam nije bio mnogo omiljena ličnost u Srbiji, a to nije nikakvo čudo. Osim politike koju je vodio i koja ne samo da je imala dva, već ko zna koliko lica, i koja je za većinu srpske vlastele (a možda i samome njemu) bila uglavnom nerazumljiva bilo je tu prisutno i nečovečno otimanje novca od osiromašenog i izmučenog stanovništva. Neprestani ratovi, zatim radovi na Smederevu, brojni stranci koji su nemilosrdno pljačkali, bili su direktno plod takve Đurđeve politike.

Pocetak