Upravo zahvaljujući turskoj pomoći (za koju je potrošio mnogo zlata), ali i iznenadnom odmetanju vojvode Sandalja Hranića od Tvrtka II, imao je despot Đurađ priliku da svoj sukob oko Srebrenice i okonča. Tako je i bilo. Negde tokom leta 1433. godine turski Isak beg sa oko 3.000 Turaka dolazi u Bosnu. Nakon ovoga Tvrtko II je morao da se skloni u Ugarsku. "Tada izagnaše Bošnjane Tvrtka kralja iz Bosne, i to beše drugi Tvrtko" (Klimentović). Ovom "pobedom" uspeo je Đurađ da proširi Despotovinu na Zvornik i tvrđavu Teočak. Ovaj sukob, ne baš toliko važan za raspored snaga na tom delu Balkana, pokazao je da je Đurađ sasvim dobro shvata pravila igre po kojima se vodila politika u to vreme. Iako je bio srcem i dušom uz hrišćane, pogotovo Ugarsku, u sukobu sa Tvrtkom II vezao se isključivo za Tursku dok je Tvrtku II prepustio da priđe Ugarima. Finim osećanjem za raspored snaga jasno je video da Ugarska u odnosu na Tursku ipak jeste drugorazredna sila i da se od nje ne može očekivati neka posebna pomoć. Tada Đurađu nije smetalo to što ratuje protiv hrišćana (Tvrtka II) kojeg pomažu hrišćani (Ugarska), već se vezao za Turke. Verski razlozi su otišli u striktno drugi plan.
U samome sukobu pokazao je despot Đurađ i nešto drugo, što mu možda ne može poslužiti na čast, ali je neraskidivo povezano sa vođenjem politike. Zahvaljujući mitu, despot Đurađ je uspeo na turskom dvoru da "kupi" pravo na zemlje Tvrtka II, a to mu je odmah donelo i tursku vojnu pomoć kojom je uspešno okončao ovaj rat. Sam put ka sultanu i mogućnost da mitom "otkupi" delove Bosne omogućila mu je ugovorena "ženidba" njegove ćerke Mare i sultana, pa bi i ovo možda mogao biti dokaz da je impuls za ovu ženidbu ipak došao sa Đurđeve, a ne sa turske strane. Očigledno da je situacija bila takva da nije postojao bilo kakav obzir prema bilo čemu i bilo kome. Međutim, to je imalo i drugu stranu. Despotu Đurađu zapravo niko nije verovao. Dok su Ugari za njega smatrali da je turski čovek, Turci su ga za to vreme optuživali da potajno održava veze sa ugarima. U stalnom procepu između jednih i drugih, despot Đurađ je činio što je mogao. Slao je beskrajne kolone srebra i zlata na turski dvor, čak i svoju ćerku Maru ponudio sultanu u harem. Slično je bilo i u njegovim odnosima sa Ugarskom. Ipak, manevarski prostor mu se sve više sužavao.
Ono što je naročito komplikovalo položaj despota Đurđa bili su stalni sukobi između Ugarske i Turske. Primirje koje su Ugarska i Turska sklopili 1429. godine bilo je uglavnom poštovano, ali bilo je sasvim otvoreno pitanje šta će se desiti kada isteknu tri godine na koje je ono sklopljeno. Obe strane su se sasvim otvoreno pripremale za nastavak sukoba. Turci su bili u naponu snage i željni novih pljački, dok su Ugari hteli da zaštite svoje južne granice. Despot Đurađ je neprestano pokušavao da u ovom sukobu ostane neutralan i da bi to postigao činio je različite ustupke obema stranama. Bilo je mnoštvo situacija u kojima je despotova politička genijalnost dolazila na ispit. Već 1432. godine sultan Murat II je upao u Vlašku i u naletu stigao do Erdelja. Despot se nije vojno mešao u ovaj sukob, a Turci nisu upadali u Despotovinu. Ipak, njegova neutralnost je ostala pod znakom pitanja budući da su ga paše pred sultanom optužili da je potajno obaveštavao Ugare o turskim namerama. To je upravo bilo u vreme kada je despot ugovorio udaju svoje ćerke za sultana, pa bi se možda moglo pretpostaviti da optužbe i nisu bile bez osnova. Novo iskušenje za Đurađa je došlo tokom 1433. godine kada se odjednom proturila vest da je sultan Murat II umro i kada je zbog toga izbila pobuna u Albaniji pod vođstvom Arijanit Spata. Vest je bila lažna, a Đurađ nije podržavao ustanike već je sa svojim vojnim odredima pomagao da se ustanak uguši.
Za sve to vreme ugarski kralj Žigmund je bio van Ugarske baveći se drugim stvarima. Tokom 1430. godine sakupio je veliku vojsku od oko 100.000 ratnika koji su trebali da se obračunaju sa husitima. U pohodu nije lično učestvovao i to mu je možda i spasilo život. Ova vojska je krčila put paleći i ubijajući goloruko stanovništvo, ali pri prvom susretu sa organizovanom husitskom vojskom koju je vodio Prokop Veliki, skoro bez bitke, dali su se u divlje bekstvo. Kakva je to panika i bežanje bilo vidi se iz toga što je papinski legat, koji je bio duhovni vođa ovoga pohoda, prvi pobegao i to tolikom brzinom da je izgubio svoj kardinalski plašt, kaput, krst, pa čak i papsku bulu sa kojom je započeo ovaj pohod.
Nakon toga bavio se Žigmund okupljanjem crkvenog sabora u Bazelu (1431. godina). Taj sabor je trebao da izgladi sukob sa husitima, ali kako je postojala opasnost da bi se sabor mogao okrenuti i protiv pape, to je papa Evgenije IV pružao otpor ovome saboru pod izgovorom da ne želi da se sa husitima bilo kako pogađa. Zbog toga je pripretio Žigmundu da će ovaj crkveni sabor opozvati. Nakon pogađanja, svađanja i svega ostalog što ide uz to, papa je ipak pristao da se sabor održi. Pošto je to obavio, Žigmund se pojavio u Italiji sa svojih 800 vitezova i u Milanu se krunisao za kralja Italije. No, njegov je cilj bila kruna rimsko-nemačkog cara. To mu je stvorilo mnoštvo protivnika. Kao da nije bio svestan toga, nekim neoprezom ušao je u Sijenu (sredinom 1432. godine), međutim nije mogao iz nje izaći jer su ga sa svih strana vrebali neprijatelji. Verovatno da je papa Evgenije IV bio na njega najkivniji i da je on bio jedan od glavnih organizatora svega ovoga. Skoro deset meseci nije mogao Žigmund da mrdne iz Sijene, ali na kraju bude postignut dogovor. Papa će krunisati Žigmunda carskom krunom, priznaće odluke Bazelskog sabora, a Žigmund će zaštiti papu od mogućih nasrtaja sabora. U crkvi Svetog Petra u Rimu na dan 31. maja 1433. godine krunisan je Žigmund za rimsko-nemačkog cara. Nakon toga vratio se u Bazel gde se uključio u rad crkvenog sabora. Na saboru je čak bilo govora i o ujedinjenju pravoslavne i katoličke crkve i u tom okviru pozvani su na sabor despot Đurađ, kralj Tvrtko II, Sandalj Hranić i Radoslav Pavlović, no ni jedan se nije odazvao.
U Bazelu je Žigmund primio tursko poslanstvo i toga dana međusobno su se lagali tako što su i jedni i drugi izjavljivale da žele mir. Turci su imali loše mišljenje o vojnoj snazi kojom ugari raspolažu i sultan Murat II to nije ni krio otvoreno pišući Žigmundu kako je do sada on (Žigmund) svaki put bežao ispred njega (Murata II). Osim toga, ovo je vrhunac cinizma, poznato je da Turci nemaju niti jedan pravac da vrše osvajanja osim onih zemalja koje drži Žigmund i da bi sa te strane on (Žigmund) trebao da ima razumevanja i "treba da bude zadovoljan time što je, njemu za ljubav, često odlagao da čini velika osvajanja po Kraljevini Ugarskoj, što bi svakako mogao da je hteo, i to njemu treba da bude voljno; a sultanu je bilo mučno da vraća ono što je na sablji dobio, jer u ovaj čas ni on, ni njegovi ljudi nemaju ni jednu zemlju po kojoj bi mogli da osvajaju, sem zemalja rečenoga imperatora, koji se nikad nije našao pred njim (sultanom), a ni njegovim prethodnicima, a da nije bio uvek pobeđivan i da nije bežao, kao što svaki može dobro znati" (de la Brokijer). Nakon ovih pregovora, negde krajem 1434. godine stigao je, nakon odsustva od skoro četiri godine (1430-1434) Žigmund u Ugarsku.
Tokom aprila 1434. godine proslavljen je brak između Kantakuzene, Đurđeve i Jerinine ćerke, i grofa Ulriha II Celjskog. Sam brak je ugovoren još ranije, verovatno 1433. godine. Đurađ je naročito insistirao na ovom braku jer je time dolazio u srodstvo sa ugarskim kraljem, budući da je ugarska kraljica Barbara bila Ulrihova tetka. "Sredivši to, Đurađ je udao svoju kćer Katarinu za Ulriha II Celjskog, celjskog grofa, koga su docnije ubili sinovi Janka Hunjadija, Vladislav i Matija" (Mavro Orbin). Bio je to pravi aristokratski brak, a Ulrih II Celjski zet kojeg bi poželeo svaki političar, a odbio svaki iole svestan roditelj. Radilo se o jednom čudnom stvorenju svog nabreklog od snage, rada i uživanja, nikada vernog i iskrenog, besprimernog lažova. Ni porodica mu nije bila bolja pa je tako poznato da mu je deda (verovatno umno poremećen) spalio snaju kao vešticu, dok je njegova mati (Ulrihova) Jelisaveta Frankopan doživela skoro isto. Nju je muž, Fridrih II, da bi mogao dovesti mlađu ženu, dao otrovati. Koliko je to bila razuzdana porodica vidi se i iz toga što je grof Ulrih II, umesto lika nekog sveca kao što je bio to tada običaj, na svome pečatu imao sliku golu ženu. U doba sklapanja braka imao je Ulrih oko trideset godina dok je Kantakuzena imala oko petnaest.
To ni u kom slučaju nije mogao biti sretan brak, ali o tome tada niko nije razmišljao jer nikome nije ni bilo važno. Ulrihu II Celjskom taj brak nije značio ništa više od bogatog miraza i političkih veza, a slična je situacija bila i Brankovićima. Kantakuzenu ionako niko ništa nije pitao, a njeno mišljenje i sreća nije nikoga interesovala. Dosta je čudno to kada se navodi kako je Đurađ bio porodičan čovek naklonjen porodici. Ništa pogrešnije od toga. Sam njegov postupak prema ćerkama sasvim dovoljno govori. Iz sebičnih razloga želeći jedino sebe da vidi kao vladara Srbije udao je jednu ćerku za pustahiju tipa Ulriha Celjskog, dok je drugoj ćerki, Mari, namenio još goru sudbinu šaljući je u turski harem. U daljnjoj priči videćemo da njegov politički pravac može da stvori i gore sudbine, a to će osetiti despotovi sinovi. Ipak, Kantakuzena je uspela ako ništa drugo, a ono barem da zadrži svoju pravoslavnu veru. "Nije bila naše već grčke vere. Živela je u svojoj veri i imala je popa i kapelana svoje vere i retko je bila u crkvi na našoj misi" (Pikolomini). Tokom svoga života doživela je Kantakuzena mnoštvo nesreća tako da je, kada se na kraju sve sabere, sama njena udaja bila najmanja. Još za života sahranila je sve svoje troje dece koje je rodila u ovom braku, tako da iza sebe nije ostavila potomaka.
Nije prošlo dugo, a despot Đurađ je udao i drugu ćerku, Maru. Tokom avgusta 1435. godine sultan Murat II je poslao svoje emisare da dovedu obećanu mu devojku. Tokom septembra meseca proslavljena je svadba u Jedrenu, a Maru su tamo dopratila braća Grgur i Stefan. Mara je imala još manje sreće u ovom braku no što je to bio slučaj sa Kantakuzenom. Iako je voleo žene, imao ih oko tri stotine u haremu, Murat II je još više voleo dečake kojih je imao tridesetak. "A posle pića, on nalazi najveće zadovoljstvo u ženama i malim dečacima sodomitima, a ima 300 žena ili više, a ima 25 ili 30 dečaka koji su stalno sa njim, češće nego njegove žene" (de la Brokijer). Grčki pisac Duka je pokušao da predstavi da je Mara bila njegova ljubimica, poput Olivere nekada, ali to je sasvim pogrešno. Murat II je bio pravi muhamedanac i stoga nije želeo čak ni da vidi Maru koja je bila hrišćanka, a kamoli da na neki drugi način opšti sa njom. Postoji jedan izvor koji tvrdi da u Jedrenu nije bilo nikakve svadbene svečanosti "jer sultan nalažaše da nije vredno za ljubav, jednoj đaurici svečanosti praviti" (Murat Dragoman). Đ. Franca ide čak i dalje od toga tvrdeći da Maru sultan Murat II nikada nije pipnuo tako da se ona ista onakva kakva je kod njega na dvor došla i vratila u Srbiju. Da joj nije bilo tamo lako vidi se iz toga što je dala zavet da će, ukoliko ikada uspeti da se oslobodi haremskog ropstva, svoje devojaštvo u smernosti posvetiti Bogu.
Uz Maru morao je Đurađ dati i veliki miraz. On je podneo i tu žrtvu dajući jedan deo Srbije i nebrojeno mnoštvo blaga. Ašik-paša Zade tvrdi da je Đurađ rekao: "Ja miraz svojoj kćeri nisam dao, nego sam caru dao". Sve je to diskutabilno jer Turci pokušavaju neke stvari da preuveličaju, ali ipak nije to bilo daleko od istine. Nije Đurađ sa tim silnim blagom davao Mari miraz, bila je to zapravo kupovina njegove daljnje vladavine Despotovinom. Za tu svrhu je poslužila i Marina udaja. Ali, ni to nije bilo sve, bila je tu još jedna žrtva. Rečeno je već da su Maru pratila braća Grgur i Stefan, te da su bili prisutni svadbenim svečanostima (ako ih je bilo). Međutim, u Srbiju se vratio samo Grgur dok je Stefan morao da ostane kao talac da će Đurađ verno ispunjavati svoje obaveze.
Nakon svega Mara je poslana u haremske prostorije u Brusu gde je provodila svoje dane. Za to vreme Stefanu je sigurno bilo mnogo teže. Mi danas ne znamo kakve je on imao doživljaje za vreme svoga boravka u Turskoj, ali je sasvim sigurno da on svoje talaštvo nije lako podneo. Kako se radilo o veoma pristalom mladiću to je pitanje da li je nekom tamo zapao za oko i bio izložen dodatnim poniženjima. Za te godine u njemu se nakupila tolika mržnja prema Turcima da se on među Brankovićima do kraja pokazao kao najveći turski protivnik.
Sa svim tim ustupcima Đurađ je uspeo da kupi sigurnost da ga Turci jedno vreme neće napasti. Međutim, Ugari nisu mirovali i sledećih godina u periodu od 1435. pa sve do 1437. godine traju ugarsko-turski sukobi, ali bez učešća iz Despotovine. Doduše, despot je održavao stalne kontakte sa Žigmundom, ali na tome se sve završavalo. Sigurno je da njegovi kontakti sa Ugarskom, ma koliko bili tajni, nikako nisu mogli ostati tajna za Turke, ali nisu predstavljali ni neku posebnu opasnost. No, tada dolazi do jednog kratkotrajnog ugarskog pohoda sa velikim posledicama.
Sredinom 1437. godine Ugarska vojska prelazi Dunav kod Požežene i upada u onaj deo Srbije koju su držali Turci. Pohod je išao veoma brzo, najviše zbog iznenađenja, tako da je ubrzo Kruševac spaljen. Posle samo sedam dana odluče Ugari da se povuku i u žurbi odluče da skrate put tako što će preći preko Despotovine. Iako je postojao dogovor između Đurđa i Žigmunda da ova vojska ni u kom slučaju ne ulazi u Despotovinu, vojskovođe u žurbi nisu poštovali ovo naređenje. Prešavši preko Despotovine Ugari stignu do Kovina i sa tog mesta počeli su da se prebacuju preko Dunava. Najveći deo vojske se već prebacio kada su stigli i Turci koji su išli za njima. Bitka je bila na Godominskom polju, a Ugari, iako nekompletni, razbili su Turke i umalo nisu uhvatili i njihovog vođu Ali-bega. Ovo je bila prva krupnija pobeda Žigmundove vojske nad Turcima i on nije propustio priliku da se njome pohvali po celoj Evropi.
Ova bitka na Godominskom polju ostaje u sećanju i po tome što se u njoj po prvi javlja jedan kasnije izuzetno značajni vlaški plemić koji će narednih godina da bude za Turke poseban strah i trepet. Radi se o Janjošu Hunjadiju (Janko, Jankul), koji je ovom bitkom ušao među najpoznatije borce protiv Turaka. Njegova porodica je imala u jugozapadnom Erdelju zamak Hunjad i po tome su i dobili ime. Tokom 1409. godine kralj Žigmund je braći Vojku, Magasu i Radulu potvrdio ovo imanje posebnom poveljom. Janko Hunjadi potiče od najstarijeg brata Vojka, a po prvi put se spominje u navedenoj povelji iz 1409. godine. Još od malena on se nalazi na dvoru kralja Žigmunda i nalazio se u njegovoj najbližoj pratnji. Pratio je Žigmunda u Ahen kada je ovaj okrunjen za nemačkog kralja (1414.), a već 1420. godine ističe se u Češkoj u ratovima protiv husita. Kralj Žigmund ga je primetio i stoga ga u povelji iz 1434. godine opisuje kao "odlični Jovan rečeni Vlah, sin nekadašnjeg Vojka od Hunjada, dvora našeg vitez". Još uvek nije imao nekih posebno velikih zasluga koje će mu obezbediti veće napredovanje, ali osetio je da će na ovoj nemirnoj granici prema Turcima dobiti šansu da se jače istakne. Negde u to vreme (nakon 1439. godine) on dobija titulu severinskog bana. Od tada ide njegov neverovatan uspon do verovatno najvećeg imena među borcima protiv Turaka.
Još za života Hunjadi je postao legenda. Bio je neznatnog porekla, a u odnosu na velikaše starog plemićkog porekla on je bio tek neznatni skorojević. Ipak, niko mu nije mogao osporiti veliku sposobnost i hrabrost, što će mu na kraju doneti veliki uspon, nezamisliv za skorojeviće onoga doba. Čak i njegovo rođenje je u predanju vezano za legendu. Tako postoji predanje da je Hunjadijev vanbračni otac, ni manje ni više, nego despot Stefan Lazarević. Naravno takva kombinacija nije moguća budući da je despot Stefan rođen oko 1374. godine dok je Hunjadi rođen 1387. godine. Time se zapravo pokušalo sa sakrivanjem Hunjadijevog neznatnog porekla i vezivanje za jednog takvog osobenog čoveka kao što je despot Stefan. Po jednom drugom predanju, Hunjadi je vanbračni sin ugarskog kralja Žigmunda, a Bonfini ovako opisuje tu priču. "Govore, kako je kralj Sigismund, boraveći u Erdelju, spavao s ćerkom nekog slobodnog Vlaha. Kada ju je posle tri meseca ponovo zaželeo i prizvao, nađe je trudnu. Sjajno ju je nagradio i kao znak obeležja dao joj je prsten s tim da ako se dete rodi da ga othrani, a potom pošalje njemu s prstenom. Devojku su potom s velikim mirazom udali za jednog Vlaha plemićkog porekla, dajući mu na znanje njen slučaj. Zbog velikog miraza, a li i zbog slave da se devojci desilo s tako uzvišenom osobom, on nije odbio ponudu devojke. Kad je došlo vreme, rodi se lepo zdravo muško dete koga mati nazove Janoš. Kad je jednom detence ležalo u majčinom krilu, doleti jedan gavran i ugrabi zlatan prsten dobiven kao obeležje. Majka se veoma rastuži, zamoli odmah muža da goni gavrana i da vrati prsten, jer inače će kradljiva ptica upropastiti lepe nade za budućnost njenog sina. Muž naposletku ustreli gavrana i tako vrati prsten. Janoš je postao lep dečak. Po nalogu svoje majke, otišao je Sigismundu i pokazao prsten. Kralj je prepoznao prsten i bogato obdario sina posedima i selima. Da je ova priča istinita, ko ne bi pomislio da bi mu prekomerno darežljivi car Sigismund, koji nije imao muškog potomstva, dao ne samo zemlje nego i kraljevstvo" (Bonfini).
Sam pohod ugarske vojske i vojna pobeda u samoj suštini nisu značile ništa dobro za Srbiju. Osim toga, ova vojska je strahovito masakrirala srpsko stanovništvo na koje je nailazila i to bez obzira da li se ono nalazi na terenu koji kontrolišu Turci ili u Despotovini, tako da se Đurađ mogao zapitati da li mu takva hrišćanska pomoć uopšte nešto znači. Samome narodu donela je samo nove nevolje i nova stradanja, ali ni samome Đurađu nije donela ništa dobrog. Danas, u retrospektivi gledano, ovaj pohod je bio upravo ono što je Despotovini donelo propast. Sultan Murat II, ljut zbog toga što su Ugari koristili Despotovinu pri prebacivanju svojih trupa, što je bilo suprotno sklopljenom ugovoru sa Đurađom, odlučio je da se osveti tako što je pustio da turske trupe uđu u Despotovinu i da nesmetano pljačkaju. U opasnosti da izgubi zemlju, despot je počeo da pregovara sa sultanom i uspeo je do kraja da ga umilostivi tako što mu je ustupio Braničevo. No, to nije umirilo sultana.
Neposredno nakon ove, kakve-takve pobede nad Turcima razboleo se Žigmund, a priroda bolesti je bila takva da je i njemu samome bilo jasno da će uskoro umreti. Stoga je trebalo obezbediti da presto ostane njegovom zetu, austrijskom vojvodi Albrehtu V Habsburgu koji se oženio Žigmundovom ćerkom, Jelisavetom. Najveći otpor je pružala izgleda Žigmundova žena Barbara koja je pravila kombinacije da presto ostane njoj. Njoj je pala na pamet ideja da se nakon Žigmundove smrti, ona (iako je imala 45 godina) uda za trinaestogodišnjeg poljskog kralja Vladislava III Jagelonca i da tako ostane da vlada. Kako je u to vreme ona sa Žigmundom boravila u Pragu to je sa češkim velikašima počela da spletkari po toj osnovi. Izgleda da je u tome imala uspeha, pa se do kraja Žigmund, plašeći se za svoju bezbednost odlučio vratiti u Ugarsku. No, daleko nije stigao i početkom decembra 1937. godine u Znajmu je i umro. Tu su ga dočekali zet Albreht i ćerka Jelisaveta. Prije smrti uspeo je Žigmund da ih pred češkim i ugarskim velikašima odredi za svoje naslednike. Nakon toga naredio je Žigmund da ga obuku u carsko odelo i da ga posade na carski presto. Tako je i umro, a njegovo telo tri dana je stajalo u sedećem položaju na prestolu. Već za novu godinu (1438.) krunisan je Albreht za ugarskog kralja.
|
|
|
|
|
|