Pad Smedereva

Za to vreme sultan Murat II je bio izložen strahovitom pritisku svoje okoline koja je tražila od njega da se već jednom raščisti sa Đurađem. U tim pritiscima naročito se istakao Isak beg koji je tvrdio da sve dok Đurađ bude boravio u Smederevu, Ugari i Karamanoglu neće mirovati već napadati na turske granice. Osim toga stizale su vesti da papa Evgenije IV priprema novi krstaški pohod protiv Turaka, a ono što je samo moglo da potvrdi te vesti bila je činjenica da je vizantijski car Jovan VII bio u Italiji gde se u Ferari, a onda i Firenci pregovaralo o ostvarenju crkvene unije. Stizale su i vesti da u ratnim pripremama jednu od glavnih uloga ima baš despot Đurađ. Tokom leta 1438. godine upadaju Turci u Erdelj i pale ugarske posede, a u okviru njihove vojske nalaze se i pomoćni odredi koje je poslao despot Đurađ. Tada je despot još uvek mislio da će se uspeti opravdati kod sultana, ali uskoro se pokazalo da se prevario. Još dok je trajao napad na Erdelj, jedna druga turska vojska upadne u Despotovinu. Ono malo otpora je odmah razbijeno, a Turcima se Borač i Ravanica odmah predaju, dok se Ostrvica branila dok je mogla ali je ubrzo i ona zauzeta i razrušena. Ostrvica je inače veoma stari grad i prvi put se pominje još 1323. godine u borbama koje su sledile nakon smrti kralja Milutina. Udaljen je oko 4 kilometra od Rudnika, a u njega se svojevremeno sklanjao i pobunjeni vlastelin despota Stefana Lazarevića, Nikola Zojić. To je mali župski grad i smešten je na vrhu teško pristupačnog brda, a sastavljen je iz dva dela koja su spojena zidom. Danas od njega postoje samo bezlične ruševine.

Znajući da nema nikakvih mogućnosti da se odbrani od Turaka, despot je pokušavao da pregovara i u jednom momentu se učinilo da će uspeti da umiri sultana tako što mu je prepustio neke teritorije oko Dunava. Međutim, sve je to bilo samo uvod u katastrofu koja je sledila. A ona je došla već sledeće godine. Početkom leta 1439. godine velika turska vojska koju je lično vodio Murat II udarila je na Srbiju. Sada je bilo jasno da sultan namerava da osvoji celu Despotovinu i da ovo više nije samo demonstracija turskih snaga. Po Duki i na ovaj pohod Murat II je morao pristati uglavnom zbog pritiska svoje okoline. Tako spominje da sultanov haznadar Fadula govori: "Zašto, gospodaru, ne bi satro neprijatelja naše vere? Bog ti je dao toliku silu, a ti nećeš da se njome služiš protiv njegovih neprijatelja. Strpljivošću svojom ti podržavaš nevernike. Zaista, ne može to Alahu biti na volju! Vadi sablju, i seci neprijatelja dok ne potraži zaštitu u veri u jednoga boga i velikog njegovog proroka. Znaj, gospodaru, da onaj grad, što ga je sazidao despot od Srbije (Smederevo), nije sagrađen na naše dobro. Uzmi taj grad, a time ćemo dobiti izlaz iz Srbije u Ugarsku. Presecimo gospodaru od Srbije izvore, koji mu jednako kao vodu sipaju srebro i zlato. Ovim srebrom i zlatom dobićemo Ugarsku, a odatle ćemo, ubrzo, otići u Italiju i poniziti neprijatelja naše vere". Despot je opet pokušavao da pregovara sa sultanom, ali ovaj ga više nije hteo slušati.

Tada su despotu pisali Mara i Stefan iz turskog ropstva i molili ga da prepusti Turcima Smederevo. Mnogi smatraju da su ovakvo pismo Stefan i Mara pisali zbog toga što su bili u turskom ropstvu te su bili pritisnuti da se sa takvom molbom obraćaju ocu. Moglo bi se ipak priupitati da li je to baš tako? Zbog čega ne bi postojala mogućnost da su oni ova pisma pisali iskreno i da su zaista mislili da je krajnje vreme da se Đurađ okane Ugarske i da se prikloni Turcima. Pošto su bili u Turskoj oni su mogli zaista iz prve ruke da vide sa kakvom snagom raspolaže sultan i konačno da li je iskren u odnosima sa Đurađem. Sam sultan Murat II, barem ga tako prikazuju savremenici, nije bio čovek koji lako gazi svoju reč pa se sa te strane moglo verovati onim obećanjima koje je davao. Ako je iko bio neiskren u međusobnim odnosima, to je bio baš Đurađ. S druge strane, to se do sada sasvim jasno videlo, niti jedna od sultanovih sumnji na Đurađa nije bila bez osnova. On je odgađao stalno napad na Đurađa, ali okolina ga je žestoko pritiskala.

Sam despot je još više otežavao svoj položaj stalnim spletkama sa Ugarskom, stalno izazivajući nove optužbe. Sultanu je dosadilo i to da gleda Despotovinu u dvostrukom vazalnom odnosu i tražio je od Đurađa da se opredeli za jednu stranu: Ugarsku ili Tursku? Nikako se nije moglo na dve stolice, a baš to je Đurađ hteo. Čini se da turski zahtevi u to prvo vreme nisu bili preterani. Oni su tražili samo Smederevo, ne i ostali deo Despotovine, verovatno misleći da će i to biti sasvim dovoljno da se Đurađ odgovori od saradnje sa Ugarskom. Sada se pokazala sva besmisao one politike koju je vodio do toga momenta Đurađ. Poslao je ćerku sultanu u harem, sina dao kao taoca, a sve u želji da sačuva vlast, međutim sve je bilo uzalud jer se on nikako nije mogao odreći potajnog dogovaranja sa Ugarima. Zapravo, nije bio spreman da se prelomi na koju će stranu da pređe, da li Ugarima ili Turcima. Pokušao je da vodi dvostruku politiku, ali uspeh je bio jadan. Deca su žrtvovana, Despotovina izložena napadima i poniženjima, a on se još uvek nadao da će umilostiviti sultana. Međutim, više nije imao čime. Potajno šurovanje sa Ugarima, spletkarenje po sultanovom dvoru prevršilo je meru i sultan Murat II je odlučio da to prekine.

Već u samome početku leta 1439. godine turska vojska se ulogorila pod Smederevom i opsada je počela. Despot ih nije dočekao u Smederevu već se sa ženom Jerinom i bliskom pratnjom odmah prebacio u Ugarsku. "Pošto je Đurađ shvatio da njegove snage nisu dovoljne da se odupre zetu, naoruža dobro grad Smederevo, ostavivši u njemu za odbranu jednog svog sina, a sam pređe Ugrima sa svojim drugim, mlađim sinom i sa celom porodicom, vodeći sa sobom mnogo sveštenika" (Mavro Orbin). Smederevo su sada trebali da brane Grgur Branković i Toma Kantakuzen. Vinovnik celokupnog ovog stradanja i jedne propale politike, Đurađ Branković se jednostavno sklonio odvodeći za sobom gomilu sveštenika. Oni koji su najviše trpeli i koje niko nije pitao kada se odlučivao politički pravac, narod, ostao je da čeka Turke i da se nada da će oni imati više milosti i razumevanja nego što je to imao despot. Ogromne žrtve koje su plaćene za izgradnju Smedereva sada će se pokazati kao sasvim uzaludne, a ova tvrđava neće baš ništa značiti za odbranu Despotovine. Čak, na neki način, Smederevo je bilo to koje je Turcima stalo upadalo u oči i zbog kojeg je, barem formalno, ovaj rat i započeo. Despot Đurađ, eto na kraju, nije imao smelosti da se direktno suoči sa onim što je sam napravio već se povukao u Ugarsku.

Samo Smederevo se pokazalo kao tvrd orah za Turke iako su ga neprestano bombardovali velikim topovima. Tri meseca se ovaj grad branio i veoma je lako moguće da bi tvrde zidine odbile Turke da je u Smederevu je bilo dovoljno hrane za opsađene. To je bio upravo onaj razlog koji je naterao opsađene da se predaju. Oni su mogli da odbiju turske napade, ali protiv gladi nisu mogli da se bore. "Kad su ovi uvideli da se više ne mogu odupirati (pošto je ovaj grad bio loše snabdeven namirnicama usled tvrdičluka Đurđeve žene Irene, koja je, da bi došla do novca, bila prodala sve žito), rešiše da se svojevoljno predadu Turčinu" (Mavro Orbin). Nešto slično navodi i Konstantin iz Ostrovice kada tvrdi da Smederevo nije uzeto zbog turske vojne snage već isključivo zato što je među braniocima počela glad. "Došavši, car opkoli, opsede i glađu osvoji grad Smederevo,.." (Konstantin iz Ostrovice). Očigledno da je grad bio dovoljno jak da se brani, ali da je bio loše snabdeven. Ovo sigurno ide u potpunosti na dušu despotu Đurađu koji se povukao iz grada i ostavio ga sinu da ga brani, a da prethodno nije u grad dovukao dovoljno namirnica. Još jednom se pokazalo kako Đurađ vodi politiku. Sačinio je ogromne zidine uz ogromne narodne žrtve, zidine koje su stalno izazivali Turke, a sve pod izgovorom da je to potrebno radi odbrane. I kada su konačno zidine Smederevske trebale da brane Despotovinu, one to nisu mogle jer branioci nisu imali dovoljno hrane. To može biti samo njegova greška, nikako Jerinina kako to pokušava Orbin da prikaže. Despotovinu je despot Stefan Lazarević ostavio Đurđu Brankoviću na vladanje, a ne Jerini. Ako je to i tačno da je Jerina prodala žito samo zato da bi namakla dovoljno novca za svoje potrebe, to je opet Đurđev propust što je dopustio da mu se žena toliko duboko meša u politiku, toliko da čak može da u tako odsudnom momentu ostavi grad bez hrane.

Pri predaji grada despotov sin Grgur nije bio voljan da se sa Turcima pregovara i da se grad preda, ali nije mogao ništa protiv većine. "Videći to despotov sin Grgur, u nemogućnosti da išta učini, i on pristade uz mišljenje ostalih" (Mavro Orbin). Kao da je slutio da ga u turskom ropstvu čeka jedna od najtragičnijih sudbina koja se može i zamisliti. Doduše, tada je na prvi pogled izgledalo da je Grgur iz predaje Smedereva izvukao dosta toga, budući da mu je sultan Murat II prepustio one teritorije koje držao njegov deda Vuk Branković. "Pošto je, dakle, Murat zauzeo Smederevo, poklonio je Grguru veći deo zemlje koju je ranije posedovao njegov ded Vuk Branković, ali pod uslovom da mu postane vazal i da mu bude veran" (Mavro Orbin). No do kraja se pokazalo da se radi o najobičnijem sužanjstvu. "Ali, i pored toga, zadržao ga je kod sebe zajedno s drugim njegovim bratom, Stefanom, koji je već od početka, tj. otkada je Murat sklopio brak s njegovom sestrom, živeo kod njega" (Mavro Orbin). Očigledno je da sultan nije verovao mnogo Brankovićima i da im nije dozvolio mnogo slobode, a kakva ih tragična sudbina očekuje videće se uskoro.

Dok je trajala opsada Smedereva despot Đurađ je sa sigurne udaljenosti pokušavao da u Ugarskoj sakupi neku vojnu pomoć. Za divno čudo, ugarski kralj Albreht je bio voljan da pomogne, pa je čak počeo da priprema brodove kojima bi Smederevu poslao hranu. Imao je podršku i Janka Hunjadija, ali to je bilo sve. Ostali njegovi velikaši nisu pokazivali ni malo volje da ratuju sa Turcima. Zato je celo ovo preduzeće zastalo. Za to doba vezuje se i jedna povelja koju je u Segedinu kralj Albreht izdao i kojom despotu za posebne zasluge poklanja grad Vilagoš u Zarandskoj županiji. Osim što despota naziva "naš verni, iskreno ljubljeni, svetli princip Đurađ, despot Raške i gospodar Albanije, naš istaknuti saradnik pri odbrani ove kraljevine", ova povelja na mnogo jasniji način objašnjava Đurđeve stalne potajne veze sa Ugarskom. Tako povelja kaže: "konačno kad smo se mi u najnovije vreme iz navedenih stranih krajeva vratili u ovu našu Kraljevinu Ugarsku, a (turski je sultan) opkolio grad Smederevo da ga osvoji: tada je napred navedeni gospodin despot - iako mu je navedeni gospodar Turaka mnogim obećanjima sa svake strane prilazio i mada ga je mnogobrojnim dobročinstvima i koristima mamio, pa i nasilnom smrću sina i kćeri njegove, koji se sada zbog toga nalaze u zatvoru kod istoga gospodara turskog, plašio - draže mu je bilo da sva svoja dobra i svoju državu napusti i od svoje dece se rastane nego da ljagu neverstva na sebe navuče, iako bi imao za to navede dosta razloga".

Kralj Albreht je uspeo da nekako sakupi oko dvadeset hiljada vojnika i ta se vojska pokrenula. Zasluga da je do ovog pohoda uopšte došlo jeste isključivo Đurđeva koji je dao ogroman novac da se vojska opremi i on je bio taj koji je neprestano podsticao da se što prije krene. Sve je to ipak išlo suviše sporo i vojska je došla tek do ušća Tise u Dunav kada je stigla vest da se Smederevo predalo. "Albert krene što je brže mogao s vojskom put Ugarske. Kad je došao između reke Tise i Dunava, tu se utaborio očekujući druge čete koje su mu bile obećane" (Mavro Orbin). To je bilo dovoljno da se svi pokolebaju, a kada je još stigla vest da Turci kreću na njih, sve je bilo gotovo. Vojska se razišla i pohod je propao. Ovo je bio i poslednji pohod koji je kralj Albreht organizovao budući da se u močvarnim krajevima oko Tise i Dunava razboleo od srdobolje. Razvoju bolesti je i sam doprineo tako što je neprestano gasio žeđ lubenicama. Na putu za Beč u mestu Nesmelju, blizina Ostrogona, dana 27. oktobra 1439. godine je i umro.

Iza kralja Albrehta ostala je udovica Elizabeta, tada trudna, i dve ćerke, Ana i Elizabeta. Albrehtova udovica, kraljica Elizabeta, nije ni u kom slučaju bila slabić pa je odmah nakon muževljeve smrti preuzela da vlada. U prvo vreme nekih posebnih neprilika nije imala budući da je bila ćerka kralja Žigmunda i bilo je poznato da je Albreht upravo preko nje i došao do Ugarskog prestola. Od samog početka Elizabeta se posebno oslanjala na Urliha II Celjskog (za kojeg je bila udata Đurađeva ćerka) pa je to izgleda i navelo despota Đurađa da svoga najmlađeg sina Lazara pokuša oženiti sa kraljicom Elizabetom i tim načinom porodici Branković doneti Ugarsku krunu. On je bio toliko opsednut tom idejom da je čak Veneciji pisao kako se trudi da "dobije Kraljevstvo Ugarsko". Jedno vreme je izgledalo da bi u tome mogao čak i uspeti, a pogotovo početkom 1440. godine kada su ugarski velikaši vršili pritisak na kraljicu Elizabetu da se po drugi put uda. Oni su tvrdili da kraljica, kao žena, nije u stanju da se nosi sa svim onim neprilikama na koje je nailazila Ugarska. U suštini, oni su se pribojavali Turaka koji su bili svakako najveća opasnost. Stoga su tražili od kraljice da se uda i državi time obezbedi kralja. U traženju pogodnog kandidata između ostalih predloga pojavilo se i mišljenje da bi budući mladoženja, a time i ugarski kralj, mogao biti despotov sin Lazar. Stranka koja je to predlagala nije bila slaba, ali kraljica Elizabeta to nije htela izgovarajući se time da ne želi da se udaje za "šizmatika" i da bi se radije udala za hrišćanskoga seljaka. Njoj je očigledno smetalo to što je Lazar pravoslavac, a ne katolik.

Tada se pojavio kao kandidat poljski kralj Vladislav III Jagelonac, mladić od jedva 16 godina. Elizabeta je u prvom momentu odbijala, ali je na kraju pristala misleći da će uspeti uz podršku Ulriha II Celjskog taj brak da do kraja nekako izvrda. Njoj se nikako nije udavalo za ovoga, u odnosu na nju, skoro dečkića, a osim toga htela je sama da vlada. Opravdavala se time da želi da sačuva presto detetu koje je nosila (bila je trudna) i tražila je da se sačeka da se vidi da li će roditi muško dete koje bi nasledilo presto. Kada je rodila sina Ladislava, nazvanog Postumus (posmrče), otvoreno je odbila bilo kakvu mogućnost svoga braka sa Vladislavom III. No, plemstvo nije imalo nameru da čeka punoletstvo ove bebe i da tek tada dobije kralja, a da do tog momenta vlada ona umesto njega. Stoga Vladislav III uskoro ulazi u Ugarsku, a Elizabeta želeći ga preduhitriti, naprečac svoju bebu Ladislava, kruniše za kralja Ugarske. No, Vladislava III nije moglo ništa da zaustavi i on se samo četiri dana nakon Ladislavljevog krunisanja našao pred Budimom, a dva dana kasnije u njega je i ušao. Sada je već Ugarskoj pretio građanski rat jer je Elizabeta prikupljala plaćenike, a nekih sukoba među ugarskom vlastelom je i bilo. U tim sukobima je nastradao Ulrih II Celjski. On je pokušao da odbrani grad Đur, ali nije uspeo i pri povlačenju ga uhvate pristalice kralja Vladislava III i kao zarobljenika ga odvedu u Budim.

Dok se sve to dešavalo u Ugarskoj ni u turskom taboru nije bilo baš sve kako treba. Sultan Murat II je izgleda očekivao da će Smederevo zauzeti mnogo lakše nego što se to do kraja pokazalo. Uz to stizale su i vesti da se Novo Brdo nikako ne predaje. Tada se Murat II strašno razljutio na Isak bega koji ga je na čitavo ovo preduzeće, uglavnom zbog strašne mržnje prema Đurđu, i nagovorio. Zato ga otera da preuzme opsadu Novog Brda. Nakon zauzeća Smedereva počeo je sultan Murat II da sakuplja vojsku iz cele svoje države, koja se tokom aprila 1440. godine sakupila pod Beogradom. Time je počela opsada ovog jakog ugarskog uporišta.

Baš dok je Beograd opkoljavan u Budimu je počeo da se održava sabor na kojem je trebalo da se odluči o budućem kralju. Sabor je poništio krunisanje Ladislava Postumusa, a doneo odluku da se za kralja Ugarske izabere Vladislav III Jagelonac. Tokom juna meseca 1440. godine Vladislav III je krunisan za Ugarskog kralja. Samome saboru u Budimu despot Đurađ nije prisustvovao budući da mu je celo vreme bio opozicija, pa se plašio da bi ga novi kralj mogao kazniti. Tačnije, u vreme kada je Vladislav III ulazio u Ugarsku, despot već nije bio u njoj već u Senju. Imao je nameru da se nekako dokopa Bara i onog dela Zete koji je još priznavao njegovu vlast. Očigledno da je želeo da bude bliže Turcima i da se pokuša sa njima nagoditi. U Ugarsku se više nije smeo vratiti jer ga je kralj Vladislav III nešto kasnije proglasio odmetnikom i oduzeo mu neke posede u Ugarskoj. Sa svojim spletkama i nerealnim ambicijama da zakralji svoga sina Lazara, uspeo je despot u Ugarskoj da navuče toliko neprijatelja da u njoj više nije smeo da ostane.

Za sve to vreme Turci su navaljivali na Beograd kojeg je branio Vranski prior Ivan Talovac. On je pokušao da Turke porazi najpre na otvorenom polju, ali se uskoro uverio da je za tako nešto slab i stoga je zaštitu potražio unutar Beogradskih zidova. Sama opsada Beograda je bila sistematična. Hiljade konja, mazgi i kamila donelo je gomile ratnog materijala. Pod gradom su Turci digli nasipe, šančeve, pokretne tornjeve, a većina topova je izlivena baš tu na licu mesta. Sa Dunavske i Savske strane plovilo je preko stotinu turskih brodova koji su i sa rečnog dela zatvarali grad. Gradske zidine su neprestano bombardovane velikim kamenjem koje je razbijalo zidove, ali branioci su uporno sve oštećeno popravljali. Osim toga, to je bilo sasvim očigledno, branioci Beograda su uvek znali na koji zid će Turci da usmere svoj napad pa su tamo skoncentrisali svoju odbranu. Nije uopšte bila tajna zašto su oni tako dobro obavešteni. U turskoj vojsci nalazio se veliki broj Srba koji su imali načina da opsađenima dojave turske namere. Osim toga branioci su bili naoružani novim oružjem - puškama. "Iz Beograda su bacali na Turke zrna od olova, krupna otprilike kao lešnici, i to po 5 do 10 zrna odjednom iz nekakve sprave od tuča. Sprava je ta kao cev. Napune je nekakvim prahom, koji je sastavljen od šalitre, sumpora i uglja, i kad ga prinesete k nosu, miriše na sumpor. Prah ovaj po prirodi svojoj lako hvata vatru, a vatra stisnuta u cev, potisne zrno najbliže, ovo opet ono drugo do njega, te tako sva izlete iz cevi. Zrna lete do na čitavu milju i mogu da probiju konja i čoveka iako su u oklopu. Pa još ne gube silu kad probiju jednog čoveka, nego mogu raniti i drugoga koji je odmah iza njega. Zrna se ova od olova prave okrugla; ali ih ima i od gvožđa i drugih metala, pa se još šipkom sabiju i iskuju u oblik duguljast, i tada takvo zrno probija kao munja" (Duka).

Opsada Beograda se otegla mnogo duže no što je to Murat II mislio, a za to vreme Vladislav III je krunisan za ugarskog kralja. Tada je Turcima Vladislav III poslao poslanike tražeći od sultana da odmah prekine opsadu. Izgleda da je i sultanu bilo već svega dosta te naredi da se spremi poslednji juriš na Beograd. Naravno, iz turskog logora se odmah našao neko ko će ugarima da dojavi ove najnovije turske namere. Dan pred opšti juriš Turci su pred zidine nabacali gomile drva i pruća preko kojih su trebali lakše da se popnu na gradske zidine. Noću su branioci taj materijal zasuli sa puščanim prahom, a kada su Turci sutradan preko svega toga krenuli na juriš, oni su ga bakljama zapalili. Zahvaljujući lako upaljivom puščanom prahu sve to drvo je planulo i u toj vatrenoj bujici hiljade Turaka je izgorelo. Ipak, janičari su uspeli da se delimično popnu na gradske bedeme, a jedan deo je čak ušao i u grad. Međutim, sve je to bilo kratkog daha, branioci su uspeli da na svim tačkama odbiju turski napad. Istovremeni napad sa reke je imao sličnu sudbinu i većina turskih brodova je ili popaljena ili zarobljena. Uglavnom, juriš koji je trajao od jutra pa sve do večeri završen je teškom turskom katastrofom. To je bilo dovoljno da se sultan Murat II odluči da od opsade odustane i uskoro se povukao ostavljajući pod Beogradom skoro 17.000 svojih mrtvih vojnika. Ipak, nije želeo da tek tako da ode pa je poslao ugarskom kralju Vladislavu III poruku da želi "kralju dati vremena da promisli, nije li za njega bolje da svojom voljom Turcima ustupi Beograd zajedno s onim krajem Srbije koji Ugri drže (Mačvom)".

Dok se sve to dešavalo pod Beogradom despot Đurađ je preko Venecije stigao u Zetu. "Uputi, dakle, molbu u Mletke da bi mu na njegov trošak dali jednu galiju da ga preveze u Bar, jedini grad u njegovoj državi koji mu je ostao potčinjen. Mlečani mu smesta udovoljiše molbi, te je on prešao s celom porodicom u to mesto" (Mavro Orbin). Tu nije našao dobru situaciju budući da je ovu njegovu jedino preostalu teritoriju pokušao da preuzme Stefan Vukčić. Vukčić je pokušao da iskoristi despotovu poljuljanu poziciju, a osećao se jačim no što je to bio u stvarnosti, budući da je u to vreme bio turski vazal pa je računao i na tursku pomoć. Da bi se održao u Zeti morao je despot da pridobije podršku Crnojevića koji su tada predstavljali jedinu realnu snagu koja mu je mogla pomoći. No, tu nije naišao na razumevanje.

Stigavši u Bar despot Đurađ je uspostavio vezu sa Novim Brdom koje je još uvek odolevalo turskoj opsadi. Nekako baš u to vreme Turci su ucenili despotovu glavu, pa se on do kraja počeo plašiti svoje najbliže okoline. "Kad je to doznao Murat, poslao je smesta svoje ljude da tajno pregovaraju s Baranima da bi mu ga izručili, nudeći im brda i doline. Između ostalog obećavao je da će im grad ostati slobodan i da će ga on držati pod svojom zaštitom. Kad je Murat izišao s ovakvim jednim predlogom, Barani su bili u nedoumici i neodlučni: s jedne strane, velika obećanja mamila su ih da pristanu, s druge strane, vernost koju su dugovali vlastitom gospodaru pozivala ih je na obrnuti postupak" (Mavro Orbin).

Nije to bio jedini razlog njegovog straha. Uz sebe despot je nosio i ogromno blago koje je moglo biti meta za svakog ko je raspolagao sa iole jačom vojnom silom. Baš tada, kada je ucenjen, dočuo je despot da se Vladislav III krunisao za Ugarskog kralja (jul 1440. godine). U kasnu jesen te godine kralj Vladislav III je optužio despota za saradnju sa Turcima i tada su mu neka imanja u Ugarskoj i zaplenjena. To je bila skoro neizdržljiva situacija za već dobro ostarelog despota. Niko mu nije verovao. Ugarska ga je optuživala za saradnju sa sultanom, dok ga je sultan istovremeno ucenio zbog saradnje sa Ugarskom. Osim toga mogao je biti meta napada i zbog svog blaga. Stoga ne iznenađuje što se iznenada odlučio da napusti Bar. "Ali Đurađ, kad su ga neki njegovi prijatelji upoznali s ovom stvari, shvati da je pametnije da ne čeka na neizvesnu odluku Barana" (Mavro Orbin).

No, to je bilo lakše odlučiti nego učiniti. Kako je jedini otvoreni put za bekstvo bilo preko mora to mu je za to trebala lađa. Nju je dobio od Dubrovnika. "Stoga smesta posla u Dubrovnik jednog glasnika moleći tamošnji senat da mu pruži pomoć, s obzirom na opasnost u kojoj se nalazi. U tu svrhu Dubrovčani iste noći uputiše pod Bar jednu dobro naoružanu galiju. Drugi kažu da su Dubrovčani na despotovu molbu mnogo ranije bili poslali jednu svoju galiju pod zapovedništvom Paska Sorkočevića i da je ona imala nalog da se za svaku sigurnost zadrži u vodama Bara" (Mavro Orbin). Međutim, i samo bekstvo je zahtevalo da bude izvedeno neprimetno jer su ga Barani očigledno motrili. "Dakle, pod izgovorom da želi da ide u lov, Đurađ izađe rano ujutro sa svima svojima i s čitavim svojim imetkom izvan grada, spusti se na more, pa se ukrca na gore pomenutu galiju i otplovi u Budvu" (Mavro Orbin). U Budvi je despot našao utočište u tvrđavi koja je izgrađena na ostrvcu u moru, a koje je uskom prevlakom spojeno sa kopnom. To je stari grad, još iz antičkog doba (Butua ili Butoba), a Sloveni su je nazvali Budva ili Stari grad. Dugo su je držali Vizantinci, a od 1181. godine Budva priznaje vlast velikog župana Stefana Nemanje.

Kao da je pomislio da je u Budvi sasvim siguran počeo je despot Đurađ da piše jednu povelju, ali nije uspeo da je do kraja završi. Opasnost je ovaj bila toliko neposredna da je iz Budve pobegao još brže no što je samo par dana bio slučaj sa Barom, tako da je čak i povelja ostala nepotpuna. "Tu se povukao u tvrđavu, verujući da će u njoj biti bezbedan, ali mu se desi sasvim obrnuto. Crnojevići, naime, naviknuti da igraju na kartu dvostrukog izdajstva, već bi ga gotovo bili uhvatili da se on, opazivši da je u krajnjoj opasnosti, nije onako brzo ukrcao na jednu dubrovačku lađu. Predosetivši taj slučaj, Dubrovčani su smesta uputili jednu svoju galiju pod zapovedništvom Džora Gučetića, te ga je on susreo na putu i doveo u Dubrovnik" (Mavro Orbin). Dana 12. aprila 1441. godine obreo se despot Đurađ u Dubrovniku. Nakon nekoliko dana imao je da čuje kakva se strašna tragedija dogodila njegovim sinovima Grguru i Stefanu, koji su bili u turskom ropstvu.

Pocetak