Sultan Murat II je na neki način doznao da se despot Đurađ dopisivao sa braniocima Novog Brda, ali da je isto tako imao i tajnih kontakata sa sinovim Stefanom i Grgurom, koji su čamili kod njega. Murat II se razjario i naredio da se Stefan i Grgur okuju i odvedu u grad Tokat u Maloj Aziji. Tu se nalazio zatvor gde su držani politički zatvorenici. Nedugo po dovođenju u ovaj zatvor, obojica su bila za kaznu oslepljena. "I dok su oni tako boravili kod svoga zeta, Murat je bio obavešten o pripremama koje je preduzimao Đurađ, kao i o tome da ga njegovi sinovi potajno obaveštavaju o svemu što su radili Turci. Zbog toga ih obojicu oslepi pomoću nekakve užarene činije a da to nije znao njihov otac Đurađ" (Mavro Orbin).
Sam događaj oslepljenja Konstantin iz Ostrovice priča nešto drugačije. On kaže da je sultan naredio da se Stefan i Grgur odvedu u daleki Tokat isključivo zato da budu što dalje od njihove sestre Mare koja bi im sigurno pomogla da je znala šta se dešava. Uskoro je sultan poslao i tajno naređenje da se oba Marina brata oslepe. "Stigavši u Jedrene, car Murat naredi da se oba despotova sina pošalju u tamnicu na more, u grad koji se zove Tokat, a sestra njihova, Muratova žena, nije im mogla ništa pomoći. Poslao je takođe glasnika, potajno da njegova žena o tome ne zna, da obojici izvade oči" (Konstantin iz Ostrovice). Mara nije jedno vreme znala da su joj braća u Tokatu, ali je uspela da dočuje za sultanovo naređenje da se obojica oslepe. Stoga mu je pala pred noge tražeći da svoju kaznu opozove. "A kad ona ovo saznade, pade mu k nogama, moleći i preklinjući da ne hita tako mnogo, govoreći mu: I tako su tvoji sužnji i zarobljenici; i posle ćeš moći da učiniš što budeš hteo" (Konstantin iz Ostrovice).
Sultan Murat II je zaista iskreno prihvatio ovu Marinu molbu i stvarno je hteo da pomogne pa je stoga uputio glasnika na brzom konju da opozove kaznu. Međutim, komandant Tokata je, plašeći se da bi sultan mogao kaznu opozvati, nju izvršio mnogo ranije nego što je trebalo. Kada je glasnik stigao, Grgur i Stefan su već bili oslepljeni. "Car odmah posla glasnika da se to ne izvrši. Glasnik bez odlaganja, brzo jašući i menjajući konje, nije mogao ovo da spreči. Već su im bile oči izvađene. Iz neke pakosti onaj poganik je pohitao. Kada car sazna da se onaj kome je bilo to naređeno tako silno požurio da im izvadi oči, posla po njega glasnika i naredi da se i njemu oči izvade" (Konstantin iz Ostrovice).
Na ovu priču bi se moglo nadovezati i Dukino pričanje. Po njemu ovo oslepljenje jeste isključivo plod stalnih spletki haznadara Fadule. Još od ranije Fadula je ispoljavao strašnu mržnju prema Đurđu, što je sigurno plod nekih njihovih ranijih sukoba. Tako se Faduli pripisuje i to što se sultan pomalo na prečac odlučio da zauzme Smederevo, ali to se tada Faduli učinilo kao mala kazna za despota. Stoga je izvršio pritisak na sultana da se na ovaj dodatni način, grozni da ne može biti strašniji, do kraja osveti. Na neki način, Stefan i Grgur su postali žrtve dvorskih spletki koje su u to vreme strahovito potresale turski dvor, a u kojima je očigledno i sam Đurađ uzeo puno učešće. Time je u odnosu na Đurđa zatvoren pun krug. Despotovinu je izgubio, ćerka Mara mu je u turskom haremu kod sultana koji mu oslepljuje dva sina, a uz to despot više ne sme ni u Ugarsku gde ga optužuju za izdajstvo. Za samo nekoliko godina nesreće su sve sustizale jedna drugu.
Čuvši da se despot Đurađ nalazi u Dubrovniku pošalje sultan Murat II svoje poslanike da postave Dubrovčanima pitanje njegovog boravka. Turski poslanici su ni manje ni više nego tražili od Dubrovnika da im izruči Đurađa. Međutim, Dubrovčani, što im naročito čini na čast, odbiju sve sultanove predloge iako je sultan zauzvrat nudio i te kako primamljive ustupke. Videći da ne može uspeti sa ustupcima pokušaju Turci sa pretnjama, ali sa istim negativnim rezultatom. "I mada je Murat, pred kojim je u to vreme drhtala čitava Evropa, slao više poslanika, učinio više ponuda, obećavajući Dubrovčanima, između ostalog, da će im predati mnoge tvrde gradove u Bosni i celu oblast blizu Dubrovnika, kao i sve blago koje je Đurađ držao kod njih na čuvanju, i mada je više puta zapretio dubrovačkom senatu da odustanu od pružanja zaštite despotu i da mu ga izruči, Dubrovčani se ipak nipošto nisu hteli izneveriti pomenutom vladaru ni uskratiti mu zaštitu" (Mavro Orbin). Takvim svojim postupkom Dubrovčani su i pored toga što je njihovo odbijanje kod sultana izazvalo ljutnju, istovremeno dobili i znake divljenja. "Zbog ovakvog držanja Dubrovčana i sam Murat je, gotovo zapanjen velikom njihovom postojanošću, rekao (kako pripoveda Bonfinije u V. knj. 3. dek.) da grad Dubrovnik ne može nikada propasti kad se u njemu toliko ceni data vera i pomaganje bližnjega" (Mavro Orbin).
Mržnja sultana na despota je bila tolika da je jedno vreme izgledalo da je on spreman na sve ne bi li se dočepao Đurđa. Stoga je u Dubrovniku čak počeo strah i od turskog vojnog napada, pa se počelo sa iznajmljivanjem najamnika. Po nekim navodima sultan je čak pripremao i atentat na despota, ali se na neki način to saznalo pa je ovaj pokušaj osujećen. Sve je to na despota ostavilo mučan utisak i on je, ne želeći da Dubrovnik i dalje zbog njega trpi neprilike, odlučio da otputuje. Pitanje je da li je i tada njemu pred očima izašao sav besmisao njegovog dotadašnjeg delovanja i spletkarenja kojem je bez sumnje bio naklonjen. On kao da ni tada nije shvatio svu nerealnost ambicije da neko iz kuće Brankovića postane Ugarski kralj, a pogotovo koliku je nesmotrenost načinio onda kada se zavadio sa ugarskim kraljem Vladislavom III. Međutim, tu su sada bili iskusni Dubrovčani koji su mu izgleda sasvim otvoreno objasnili gde je sve grešio i da je jedini način da povrati svoju državu u tome da se obrati Ugrima i da sa svojim zlatom pokuša da pokrene novi rat protiv Turaka. Odatle i potiče despotova odluka da se izmiri Vladislavom III i da na ugarskom dvoru pokuša da pokrene novi rat sa Turcima. "Kad su Dubrovčani primetili da je Đurađ, saznav šta je Murat tražio, klonuo duhom, odmah su ga pozvali u senat, hrabreći ga da bude raspoložen i da se ničega ne boji. Posle su mu savetovali da se obrati Ugrima i da nastoji blagom koje je držao kod Dubrovčana da povrati državu koje je nepravedno bio lišen. Oporavivši se zahvaljujući njihovom hrabrenju, Đurađ odgovori i obeća da će što pre otići kako Turčin zbog njega ne bi zaratio sa njima" (Mavro Orbin).
No, sprovođenje takve odluke nije bilo baš tako lako. Dok je bio sa Dubrovčanima despotu je izmirenje sa ugarskim kraljem bilo zaista jedini logični put za povrat Despotovine, ali tako nije mislila i Jerina. Kada se obratio Jerini za savet ona ga je počela nagovarati da je zapravo jedini pravi put da se pokuša izmiriti ne sa Ugarskom već da se povuče na dvor kod vizantijskog cara. Iako je bio dosta podložan njenim razmišljanjima Đurađ je odlučio da je ovaj put ipak ne posluša i da krene put Ugarske. "Vrativši se kući, posavetovao se sa svojom ženom šta treba da radi. Ona ga je nagovarala da se povuče kod carigradskog cara. Ali je Đurađ odlučio da se radije obrati Ugrima, u čiju se vernost bio već osvedočio" (Mavro Orbin).
U to vreme Đurađ je bio očajnik kojeg su nesreće stizale jedna za drugom, a već pritisnut godinama on ni biološki nije bio u stanju da izdrži sve ono što je njegov položaj prognanog despota donosio. Moguće je da su ga u celoj ovoj situaciji Dubrovčani na neki način i nadmudrili. Oni su despota držali u Dubrovniku, ali to im nije bilo ni malo lako budući da je sultan žestoko pretio. Nisu želeli da despota predaju sultanu, a opet plašili su se da mu i dalje pružaju gostoprimstvo. Jednostavno nisu želeli da imaju neprilike sa sultanom, ali su želeli da sačuvaju čast dobrog domaćina. Stoga su morali pronaći neki odgovarajući način da despota udalje iz grada, a da to ne izgleda kao da su ga oterali. Moguće da su baš odatle i krenuli njihovi saveti da se despot izmiri sa ugarskim kraljem, jer su znali da će Đurađ ipak lakše preboleti to da savije koleno pred Ugarskim kraljem, već da se potuca po stranim dvorovima kao beskućnik.
Sada je trebalo sve izvesti da to ispadne kao da je to Đurđeva volja, a ne Dubrovački pritisak. To su izveli na veoma originalan način. Postoji priča kod Bonfinija da su Dubrovčani doveli Đurđa u Senat i tu mu pokazali pisma kojima sultan traži njegovo izručenje. Za uzvrat sultan je predlagao da sve ono blago koje despot ima uza sebe, a bilo je zaista veoma veliko, Dubrovnik zadrži u svojim riznicama. Već dobro isprepadani despot se toliko uplašio da je prebledeo i pao u nesvest. Nakon toga, Dubrovčani su mogli sa njim da upravljaju kako su hteli. Najpre su ga utešili da se ne plaši da će ga izručiti sultanu, ali odmah su mu dali i savet da se pomiri sa ugarskim kraljem. Ovo je bila prefinjena psihološka igra sa prenapregnutim despotovim živcima. Ništa ovde nije bilo slučajno i ovaj prilaz despotu pokazuje da su ga Dubrovčani sasvim dobro upoznali i da su zbog toga znali kako da na njega najlakše utiču.
Moguće da je Jerina bila ta koja je nazrela u svemu ovome jednu tananu psihološku igru Dubrovčana i da je onda pokušala da pokuša da to sve iskoristi na svoj način. Možda je njoj tada bilo već svega dosta i nije više videla nikakvu svrhu u daljnjoj borbi sa Turcima. Ona i Đurađ su imali sasvim dovoljno blago da nastave da luksuzno žive u Vizantiji i da drugima prepuste da se nose sa Turcima. Možda je ona i bila u pravu. To što će se despot pomiriti sa Ugarskim kraljem, doneće mu ubrzo povrat države, ali samo na kratko vreme. To je bila politika kratkog daha i trenutne koristi. S druge strane, u Ugarskoj ga je čekalo još mnogo toga što će biti za njega veoma teško i uvredljivo. Jerina je sve to želela da izbegne, ali sada je to bilo uzalud. Mnogo toga je pritiskalo despota da bi tek tako mogao od svega da odustane. Sultanu je žrtvovao svoju ćerku, zatim mu je dva sina sultan oslepeo i na kraju ga je lišio Despotovine. Već ostareo, nije despot imao više mnogo čemu da se nada u životu, ostala mu je samo nada na osvetu. Međutim, i taj put je bio sav u teškoćama.
Uskoro stigne još jedna strašna vest. Novo Brdo se nakon dvogodišnje opsade predalo. Dana 27. juna 1441. godine pala je i tvrđava koja se poslednja branila. Posle dve godine uporne bitke popustilo je i ovo poslednje uporište u Despotovini. Upravo njegov izuzetan položaj na planini (1124 metara nadmorske visine) i tvrđavom sa šest kula na vrhu omogućila mu je da se toliko dugo brani. Sada je cela Srbija bila utopljena u tursko carstvo. Nedugo potom, dana 25. jul 1441. godine Đurađ je napustio Dubrovnik. "Izlazeći u susret Đurđu, Dubrovčani su ga ukrcali na svoje vlastite galije pod zapovedništvom Nikole Đurđevića i odvezli ga do Skradina, grada u Dalmaciji. Odatle je zatim otputovao u Ugarsku na posede koje je (kako rekosmo) imao u tome kraljevstvu" (Mavro Orbin). U to vreme u Ugarskoj je besneo građanski rat između pristalica kralja Vladislava III i onih koji su podržavali Elizabetinog sin Ladislava Postumusa. Despot Đurađ se vraćao, ali ne više sa namerom da u ovim sukobima učestvuje, već da dobije oprost od kralja Vladislava III.
Kralj Vladislav III je vodio dosta spretnu politiku pa se do kraja uspeo izmiriti sa moćnom porodicom Celjskih grofova. Teško da bi i to bilo dovoljno da se građanski rat završi za kraće vreme da se iznenada nije umešao papa Evgenije IV, koji je želeo da obnovi krstaški rat protiv Turaka. U predstojećem ratu trebala je Ugarska da bude udarna pesnica, ali dok je trajao u njoj građanski rat, to sigurno nije bilo moguće. Stoga papa uputi u Ugarsku svoga kardinala Julija Čezarinija, već do tada veoma istaknutog borca protiv husita, a sa osnovnim zadatkom da izmiri zaraćene strane. Posao mu nije bio suviše težak budući da je rat već svima dosadio, a pogotovo kralju Vladislavu III kojeg je veoma privukla mogućnost da bude predvodnik novog pohoda na Turke. Krajem 1441. godine, nakon početnog otezanja, mir je i postignut. Nedugo potom (ni mesec dana kasnije) naprečac je umrla i kraljica Elizabeta, čime je i za ubuduće izbegnuta svaka daljnja mogućnost nastavka ovog rata. Ostala je tajna kako to da je kraljica tako naglo umrla, pa je to možda bio razlog sumnji da je ona zapravo otrovana. Bilo kako bilo, Čezarini je postigao cilj. U Ugarskoj je zavladao mir i sada su se sve snage mogle okrenuti ka Turcima.
Nekako u vreme kada je Đurađ stizao u Ugarsku, započinjali su pregovori između kralja Vladislava III i kraljice Elizabete. Već tada je bilo jasno da je Vladislav III ovaj rat dobio. Čini se da Đurađ nije imao mnogo problema oko pomirenja sa kraljem. Poslao mu je najpre glasnike koji su mu čestitali ugarsku krunu, a nakon toga stigao je i on sam. Sami glasnici koje je Đurađ slao kod kralja nisu imali jedino zadatak da kralju čestitaju krunu, već više u tome da ispitaju da li je kralj voljan da se izmiri sa Đurađem. "Ujedno je poslao poklisara da čestita Vladislavu stupanje na presto Ugarskog Kraljevstva, nudeći mu uz to svoje prijateljstvo i usluge. To se Vladislavu veoma dopalo. Posle nekoliko dana, kada je Đurađ stigao u Budim, primio ga je ljubazno i tu su sklopili između sebe večan savez" (Mavro Orbin). Radilo se o obostranom interesu. Đurađ je mislio da će uz Ugarsku pomoć najlakše doći do izgubljene Despotovine (u to vreme je sigurno znao za priče o novom krstaškom pohodu na Turke) dok je kralj Vladislav III prikupljao pristalice za predstojeći rat sa Turcima. Despot je bio idealni saveznik, nešto zbog poznavanja terena, nešto zbog brojnih pristalica koji su ostali u Srbiji, a najviše zbog ogromnog blaga koje je imao i kojim je mogao da finansira ovaj rat.
Za vreme dok se despot bavio po Zeti i Dubrovniku, a u Ugarskoj besneo građanski rat, Janjoš Hunjadi se borio sa Turcima. Za veoma kratko vreme uspeo je da izbori nekoliko veoma zapaženih pobeda i da stekne glas najsposobnijeg graničara na južnim i jugoistočnim granicama Ugarske. Hunjadi je često upadao u Srbiju i napadao na turske posade, ali i pljačkao domaći živalj tako da se ugarskim četama niko nije radovao kada ih je video. Prilikom takvog jednog pljačkaškog pohoda kod Beograda je Hunjadiju presekao put Isak beg. Tu je Isak beg, do tada neprikosnoveni pobednik, pretrpeo poraz (1441.). Mnogo gore je prošao beglerbeg Rumelije, Mezid beg, koji je tokom 1442. godine provalio u Erdelj. Međutim, imao je tu nesreću da se baš tada u Erdelju nalazio Hunjadi. Prvi sudar dveju vojski je prošao loše za Hunjadija koji umalo nije poginuo, dok je erdeljski biskup Juraj Lepeš uhvaćen od Turaka i pogubljen. To je ludo ohrabrilo Mezid bega koji, umesto da se povuče iz Erdelja, nastavi sa pljačkom. To je bilo kobno budući da je Hunjadi skupio novu vojsku i tako razbio Turke da se njihovo povlačenje pretvorilo u bezglavo bekstvo. U tom suludom bežanju uhvaćen je Mezid beg i njegov sin i na kraju su obojica u trijumfu pogubljeni. Nakon bitke, Hunjadi je natovario jedna kola ratnim plenom, kojeg je bilo toliko da je sve to moralo vući deset konja, okitio ih odsečenim glavama Mezid bega i njegovog sina i to sve kao poklon poslao despotu.
Ova pobeda, nakon nekoliko dugih godina, značila je i okretanje ratne sreće u bojevima hrišćana s Turcima. Istovremeno to je ohrabrilo vlaškog vojvodu Drakula da otkaže poslušnost sultanu. Da bi sve to suzbio naredi Murat II da se u Sofiji sakupi nova vojska koju je trebao da on lično povede. Međutim, kasnije se predomislio i vođstvo prepustio Šehabedin paši, novome beglerbegu Rumelije. Imali su Turci opsežne planove, ali sve je to propalo kad ih je Hunjadi dočekao na reci Jalomnici (septembar 1442.) i tako strašno razbio da se Šehabedin jedva spasao, ali ne i hiljade drugih čija su tela prekrivala bojište. Osim toga zarobljeno je oko pet hiljada Turaka, dve stotine zastava i ogroman plen koji je vojska razdelila.
Sve ovo je uticalo na Evropu koja je tada počela da vrši pritisak na kralja Vladislava III i kraljicu Elizabetu da se pomire ne bi li što prije počeli krstaški rat sa Turcima. Pomirenje je postignuto, kraljica je ubrzo i umrla, što je već sve opisano. Sada su postojale mogućnosti da se počnu pripreme za rat sa Turcima. Tu je priliku osetio despot Đurađ i od tada počinje njegova grozničava aktivnost da se ovaj rat pokrene. No, nije despot bio jedini. Papa Evgenije IV, kardinal Julije Čezarini, Dubrovnik i Janjoš Hunjadi su bili uz despota i svi zajedno su vršili pritisak na kralja Vladislava III. Sam kralj je bio mlad i veoma mu je prijala misao da on bude taj koji će poneti hrišćanski krst u ratu protiv Turaka i time uzeti slavu onoga ko je uspeo da ih protera iz Evrope. Početkom 1443. godine u Budimu je doneta odluka na Saboru da se toga leta udari na Turke, a da kralj Vladislav III vodi ovaj pohod. Kao i uvek, najveći problem je bio novac kojim bi se opremila vojska. Raspisani su vanredni porezi, a despot Đurađ je sam najvećim delom finansirao ovaj pohod.
Do kraja je sakupljeno oko 25.000 vojnika, što i nije bila posebno jaka vojska. Evropski dvorovi, osim na rečima, nisu imali mnogo volje da na drugi način pomognu ovaj pohod. Ipak, to je bilo sasvim dovoljno da se započne akcija. Tokom oktobra 1443. godine ova je vojska prešla preko Dunava kod Beograda, a na čelu su se nalazili kralj Vladislav III, kardinal Čezarini, Janjoš Hunjadi i despot Đurađ. "Ugarski kralj Vladislav od rođenja božjega hiljadu četiri stotine i prve, skupivši vojsku krenuo je junački na turskoga cara Murata, a s njim je krenuo takođe despot Đurađ Vuković i tako su jedan drugome dali reč da se bez boja neće razići" (Konstantin iz Ostrovice).
Nakon što je jedna manja grupacija Turaka razbijena kod Morave, Hunjadi je zauzeo Niš. Baš kod Niša porazio je jednu veliku tursku vojsku, a on sam o tome ovako piše: "Kad smo nakon prve pobede prodirale dalje u neprijateljsku zemlju, tražeći načina da se borimo sa neprijateljima, a ipak ih nismo mogli naći; tada smo po nalogu i dopuštenju kraljevskoga veličanstva, odabrali dvanaest hiljada konjanika i uz to još i vašu grupu (Nikole Iločkog) te ostavivši kraljev logor kod reke Morave, prešli preko rečene reke tražeći da li su možda gde sakrivene čete neprijateljeve. I kad smo došli do grada koji se zove Niš, zauzeli smo ga i, opljačkali ga, a onda i zapalili. I kad smo neko vreme tamo boravili, odjednom se pojavi neki Ezebeg, kojeg smo dosta lako suzbili i u beg naterali; kad je poteran, pojavi se opet novi paša, koji je isto tako u neg nateran i razbijen. Treći dođe Turahan beg, kojega smo slično, kao i druge, oterali. Mislim da je među njima bilo ugovoreno da se onoga dana sastanu kod Niša i da, skupivši svu svoju snagu, navale na naš tabor. Ali Bog je odluke njihove preduhitrio i poništio. Međutim, kad smo išli za njima u poteru i u nekom mestu se odmarali, javiše nam naše uhode da neka druga velika i jaka vojska s leve strane dolazi i da se kreće prema kraljevom logoru; toj vojsci su se već pridružile i one razbijene čete koje smo gore imenovali. Uvidevši to, odmah i bez razmišljanja krenuli smo prema kraljevom logoru; pa smo tu, vrativši se, na ravnici nekog polja ugledali veliko i strašno mnoštvo neprijatelja, tako da smo jedno vreme bili u duši uznemireni. Ali sredivši se, poređali smo bojne redove te smo bez ikakvog oklevanja navalili na njih; oni su uz božju pomoć od naših i vaših savladani, a bez velikih gubitaka naših". Nadalje Hunjadi opisuje ko je sve od poznatih paša bio u turskoj vojsci, te koji su u boju poginuli, koji uhvaćeni, a koji pobegli. Pismo je prepuno bojnog oduševljenja i nadanja u nove uspehe.
Daljnji pohod je išao još lakše nego prvi deo. Preko Pirota stigli su krstaši i do Sofije koju su zauzeli i spalili. Tada je izgledalo da bi se Turci mogli izbaciti i iz Evrope. Jedrene nije bilo tako daleko, tek na osam dana, ali već je stizala i zima. Trebalo je proći kroz Trajanovu kapiju, ali Turci su već ovaj klanac utvrdili i zasuli ga kamenjem i drvima. Ne želeći se tu zadržavati naredi kralj Vladislav III da se krene drugim pravcem i to istočno od Sofije preko mesta Zlatice. Tu je postojao drugi klanac kojim bi se ušlo u Plovdivsku kotlinu. Međutim, svi klanci kod Zlatice bili su zaposednuti od Turaka koji su se dobro utvrdili i što je bilo najvažnije, fanatično branili. "Prođoše tada zajedno kroz čitavu rašku zemlju i kroz Bugarsku, a blizu mesta Plovdiva turski car Murat prispe i zateče ih u brdima, ne dajući im da dođu do grada Plovdiva. Ovu planinu nazivaju Zlatica, a drugi je nazivaju Železna vrata" (Konstantin iz Ostrovice). Taj je prolaz i inače, čak i pod idealnim uslovima, bio veoma težak za prolazak. Međutim, sada u zimsko doba bio je još gori, a i sami Turci su prelaz prelivali vodom koja je noću mrzla. Po takvom ledu konjica nikako nije mogla preći.
To je već bila polovina decembra i po takvom hladnom vremenu po visovima su se dve vojske naganjale. U tim borbama posebno je učešće uzeo Janjoš Hunjadi, ali Turci su bili uporni. Tek sada je mogao kralj Vladislav III da vidi šta znači boriti se sa organizovanom i fanatičnom turskom vojskom. Osim toga, jaka zima i nedostatak hrane, pokolebali su kralja Vladislava III i on naredi povratak. Uzalud su bila ubeđivanja despota Đurđa i nuđenja da on bude taj koji će vojsci obezbediti sve potrebe preko zime. "Kada vide kralj Vladislav da ne može proći, naredi da se kola nazad vuku, jer se nisu mogla okrenuti" (Konstantin iz Ostrovice).
Povlačenje krstaške vojske je bilo praćeno stalnim napadima turske konjice, uginućem konja, gubljenjem prtljaga. Kako je najbolje poznavao teren, budući da je u mladosti upravo tu ratovao, odstupnicu je štitio despot Đurađ. "Tada naredi despotu da ostane nazad i da lagano za njima ide sa svojom vojskom. A on je tako išao jer je očekivao bitku" (Konstantin iz Ostrovice). To se do kraja i desilo. Kod klanca Kunovice isprečio se rumelijski beglerbeg Kasim paša. Došlo je do strašne bitke, ali uglavnom zahvaljujući trupama koje je imao despot Đurađ i Janjoš Hunjadi, Turci su doživeli još jedan poraz. "Ali pre no što je kralj prispeo, već je bila počela bitka s Turcima, koja je bila tako žestoka da su svi Turci bili do nogu potučeni, a njihovi najviši zapovednici jedni pobijeni drugi pohvatani. A jedan carev prijatelj, koji je s njima bio umesto cara, tu je ubijen i sve do današnjeg dana stoji znak na njegovu grobu u gradiću Tajanice" (Konstantin iz Ostrovice).
To je bila čista vojna pobeda, ali njoj je sledila jedna despotova spletka među Turcima. On je sasvim dobro poznavao one paše koje su vodile tursku vojsku i sa većinom njih je bio u dobrim vezama budući da je zajedno sa njima spletkario po sultanovom dvoru. Uspeo je da dođe u vezu sa Turahan Begom i da ga ubedi (zlatom verovatno) da u boju ne uzme učešće, a sve igrajući na međusobnu netrpeljivost Turahan bega i glavnokomandujućeg Kasim bega. Tu očiglednu izdaju čak ni Turci nisu krili navodeći da "Turahan beg učini izdaju. Sa Laz-oglijom se krišom dogovori, te Laz-oglija izvede nepovređenu ugarsku vojsku i izađe iz klanca" (Mufasal). U svakom pogledu ovo se isplatilo i despotu i Turahan begu. Dok je despot uspeo da izvuče hrišćansku vojsku iz skoro sigurne propasti, Turahan beg se mogao naslađivati time što je njegov ljuti rival Kasim beg doživeo strašan poraz i još uz to bio zarobljen.
Na kraju, ovaj pohod se mogao smatrati ipak uspešnim, ali bio je veoma blizu katastrofe i samo zahvaljujući veštini despota Đurđa sve je ispalo koliko-toliko dobro. Da je hrišćanska vojska bila u zaista lošem stanju svedoči i jedan nepoznati Češki vojnik koji kaže: "Tada nas stiže beda, prije nego što smo došli u Srbiju, da je zavladala ljuta glad tako da se momak jedva za jedan dukat mogao pogače najesti. I kad smo ušli u srpsku zemlju i dalje išli, nismo imali više ni pedeset kola (od 600), jer ostala behu već spalili. Konji su izginuli, pa su vojnici morali putovati više peške nego na konjima".
Samim dolaskom u Srbiju nisu svi problemi bili rešeni. Despot je pokušao da kralja Vladislava III ubedi da vojska prezimi u Srbiji, a da će on biti taj koji će obezbediti sve potrebno snabdevanje, pa je navodno čak nudio 100.000 dukata. No, kralj Vladislav III se nije sa time složio već je vojsku povukao u Ugarsku uz obećanje da će na leto nastaviti sa započetim pohodom. "Ušavši zatim u srpsku zemlju, udarismo drugim putem, gde smo ječam kuvali i jeli, a nalazili smo takođe šire i vina. Kad smo bili usred Srbije, dođe nam vojvoda od Anatolije, pregovarao je sa kraljem i vojvodama te moljaše slobodni list za nekog Turčina, koji bi posredovao mir između kralja i sultana na dvadeset ili trideset godina, te bi izradio da bi se tvrđave Smederevo, Golubac i čitava srpska zemlja vratila despotu, i ujedno njegovi sinovi oslobodili sužanjstva. Tada je despot mnogo ubeđivao kralja da u prilog sinova njegovih, koji su bili sužnji sultanovi, ostane sa vojskom svojom još četiri nedelje u srpskoj zemlji; uz to je despot bio spreman dati kralju 40.000 dukata da bi tim novcem izdržavao svoje čete u oblasti njegovoj" (nepoznati Češki vojnik).
Još dok je kralj Vladislav III boravio u Srbiji stiglo je tursko poslanstvo koje je u ime sultana Murata II ponudilo mir. No, u tom momentu kralj Vladislav je to odbio. Tada su se Turci obratili despotu Đurađu nudeći mu povraćaj Despotovine i oslepljenih sinova, dok bi zauzvrat on sultanu vratio neke od istaknutih turskih velikaša koji su u proteklom ratu zarobljeni. "I tu dođe poslanstvo od turskoga cara da mu one zarobljenike, one zapovednike koji su bili zarobljeni, kralj preda. A on će pak despotu vratiti Smederevo sa svima gradovima i čitavu rašku zemlju, a isto tako i oba sina njegova, Grgura i Stevana" (Konstantin iz Ostrovice). Despot nije bio voljan da pregovara sa Turcima jer je tada još smatrao da postoji mogućnost da hrišćanska vojska ostane u Srbiji. Do kraja se pokazalo da se despot u tome preračunao.
Krajem februara 1444. godine u Budim se vratila hrišćanska vojska, a na čelu je išao bosonog kralj Vladislav III koji je tim činom ispunjavao neki svoj zavet. Iza njega su išli despot Đurađ i Janjoš Hunjadi, a narod je oduševljeno klicao. Dok je kralj Vladislav III odmahivao, despot Đurađ se mogao pitati šta je on zapravo dobio ovim pohodom. Bilo je i više nego očigledno da kralj Vladislav III nema nameru da se iz sve snage zauzme da oslobodi Despotovinu, a još manje da poradi na tome da se Turci istisnu iz Evrope. Osim toga, ovih nekoliko pobeda je sasvim jasno pokazalo da se Turci mogu tući na bojnom polju, međutim bilo je više nego očigledno da su ove pobede ipak precenjene. Tada je mogao sasvim jasno da vidi koliko je vremena potrebno Evropi da jednu tako relativno malu vojsku od jedva dvadeset hiljada ljudi opremi. Sam put kroz Srbiju ukazao mu je na još nešto. Očekivalo se da će sa pojavom krstaša celokupno stanovništvo da se pobuni protiv Turaka, međutim to se nije desilo. Većina ljudi je bežala ispred krstaša jer su ih ovi nemilosrdno stavljali pod nož, dok su pljačke i ostala nasilja bila uobičajena stvar. To ne treba da iznenadi jer je i sam sastav vojske bio takav. Najmanje je među krstašima bilo onih idealista koji su želeli da muslimane proteraju iz Evrope, a najviše onih koji su videli dobru priliku da se pljačkom obogate. Tada se despot mogao upitati za svrhovitost njegove saradnje sa Ugrima koji su gledali samo svoje interese. S druge strane, despot je već bio star čovek kome sigurno nije prijalo lomatanje po planinama, a uz to pretpostavljao je diplomatiju ratu. Osim toga Turci su mu nudili upravo ono što je on želeo i sada je imao priliku da povrati i zemlju i oslepljene sinove mirnim putem.
S druge strane, sultan Murat II se žestoko prepao od ovog hrišćanskog pohoda. Jedna tako mala i na brzinu skupljena hrišćanska armija uspela je skoro da dođe do Jedrena. Bilo je među njegovim vojskovođama mnogo hrabrosti, ali još i više međusobne netrpeljivosti i izdajstva. Stoga ne iznenađuje to što se on pomalo uplašio od hrišćanskih priprema za sledeći rat koji je trebao da započne tokom leta 1444. godine. Od svojih mnogobrojnih špijuna uspeo je da sazna da su mnoge evropske države spremne da pošalju novac, ratni materijal i trupe koje će konačno da slome kičmu Osmanlija u Evropi. Uz to u Maloj Aziji napadao ga je knez Karamanije, a akcije su mu bile toliko usklađene sa onim akcijama koje su preduzimali hrišćani da je bilo očigledno da su bili u dogovoru. "Pošto je despot bio u savezu s Ugrima, kralj Vladislav, Janko Hunjadi i on zajednički su napali romanijskog beglerbega Hasan-pašu i Turahan bega, pa ih do nogu potukli u podnožju brda Hema. Ovaj događaj je strahovito uplašio Murata. Jer Karaman, saznavši za ovaj poraz, smesta je podigao oružje protiv azijskih pokrajina Ponta i Bitinije koje su držali Turci" (Mavro Orbin). To je bio osnovni razlog zašto je Murat II kralju Vladislavu III nudio mir još dok je ovaj bio u Srbiji. Taj pokušaj tada nije uspeo jer ugarski kralj nije o tome želeo ni da razgovara osećajući sultanove ponude kao znak slabosti. Stoga je sultan promenio taktiku i stupio u kontakt sa najznačajnijim saveznicima kralja Vladislava III. Naravno, najistaknutije mesto među saveznicima ugarskog kralja je zauzimao despot Đurađ. Uskoro su u Ugarsku kod despota stigli tajni poslanici koje je poslala Mara Branković i koji su nosili sultanovu poruku.
|
|
|
|
|
|