Nesumnjivo da je 1456. godina bila ne samo godina trijumfa u borbi hrišćana sa Turcima, već istovremeno i nagoveštaj njihove strašne katastrofe koja se primicala. Trijumf je ostvaren velikom pobedom u letnjim mesecima 1456. godine pod Beogradom kada se turska opsada ovoga grada pretvorila u njihov strašan poraz. "A najveća žalost poganika bila je što im Gospod Bog nije dao da zauzmu Beograd" (Konstantin iz Ostrovice). Nagoveštaj hrišćanske katastrofe došao je smrću najistaknutijih boraca protiv Turaka. Te iste godine (1456.) u veoma kratkom razmaku umrli su Janjoš Hunjadi, Jovan Kapistran i despot Đurađ Branković. Time je kičma turskom otporu bila slomljena i za dugo vreme (izuzimajući možda Skender bega) nije se pojavila ni jedna iole značajnija ličnost koja bi mogla da nadomesti ovaj gubitak.
Smrću Janjoša Hunjadija hrišćani su izgubili ratnoga vođa i neumornog pokretača svih pohoda koji su poslednjih godina bili usmereni na Turke. Ničije ime nije kod Turaka izazivalo takav strah kao što je to bilo ime Janjoša Hunjadija. Iako je osim spektakularnih pobeda imao i nekoliko značajnih poraza, Hunjadi je do kraja života bio stalna pretnja za Turke. Smrt Jovana Kapistrana značila je gubitak duhovnog vođe koji je umeo nedisciplinovanu masu koja nije vična oružju da pretvori u fanatizovane borce. Ipak, čini se da je smrt despota Đurđa Brankovića (24. decembra 1456. godine) izazvala najviše posledica. Dok nestanak Hunjadija i Kapistrana nije značio i propast bilo koje države, smrt despota Đurđa je značila upravo to. Njegovim nestankom nestala je i Srpska Despotovina. Tako između Evrope i Turske nije više postojao "tampon" koji je umnogome mogao da ublaži turske udare. Godinama su se turske i hrišćanske vojske sudarale na teritoriji Despotovine uništavajući se međusobno, ali isto tako robeći domaće stanovništvo. Srbi u Despotovini nisu mogli da vide razliku između jednih ili drugih budući da su ih obe vojske podjednako palile i uništavale.
Od samoga početka svoje vladavine despot Đurađ Branković je igrao politički rulet sa obema stranama, a uspeh mu je bio promenljiv. Bilo je uspeha, ali i značajnih neuspeha. Međutim, gubitnik je uvek bilo stanovništvo Despotovine koje od političkih uspeha despota Đurđa teško da je osetilo bilo šta dobro. U suštini despot se više trudio da na neki način održi svoju vlast, a samim time i vlast u okviru svoje porodice. Međutim, nakon njegove smrti sve se srušilo. Iza njega su ostali sve sami problemi. Najpre u okviru njegove porodice.
Iz 1429. godine ostala je sačuvana Esfigmenska povelja izdana u Žiči. Na njoj naslikana je cela porodica Brankovića: Đurađ, Jerina i petoro dece. Jerina je naslikana sa krunom na glavi, zlatnim oreolom oko glave, u odeći svoj iskićenoj zlatom, biserom i dragim kamenjem, a u ruci drži zlatni skiptar koji je krstolikog oblika. Imala je crne oči, ali i skupljene usne na sitnom licu, što navodi da se radi o hladnoj ženi, koja je svesna svoga položaja despotice. U to vreme ona je, kao majka, već doživela jednu tragediju, budući da je sahranila najstarijeg sina Todora.
Njen veliki uticaj na Đurđa ne treba mnogo da iznenadi, jer ona ga je zaista imala i to ne samo u čisto porodičnim stvarima. Jerina se mešala i u vođenje politike, a Đurađ je to dosta mirno prihvatao.
O samoj Jerini ostala je u narodu veoma loša uspomena, pa je nazvana "prokleta Jerina". Njeno je ime neizbrisivo vezano za izgradnju Smedereva, koje je podignuto za veoma kratko vreme uz ogromne žrtve koje je podnelo stanovništvo Despotovine. Mnogima nije bila jasna svrha izgradnje ove ogromne tvrđave, pa su to pripisali Jerininom hiru, tim pre što je radovima upravljao njen brat Đorđe Kantakuzen. Koliko je to razmišljanje bilo rašireno u narodu vidi se i po tome što je još nekoliko građevina nazvano Jerininim, iako ona objektivno sa njim nije imala bilo kakve veze. Osim toga, Srbija je bila preplavljena Grcima, koji su zauzimali najistaknutija mesta, koja su omogućavala besomučno pljačkanje naroda i enormno bogaćenje. Na tom polju se naročito isticao drugi Jerinin brat, Toma, koji je u Srbiju došao bez ičega u Srbiju i za samo nekoliko godina postao njen najbogatiji stanovnik. Taj veliki uticaj Grka, ne bez razloga, pripisan je upravo Jerini.
Jerini se pripisuje i odlučujući uticaj pri slanju Mare Branković, njene i Đurđeve ćerke, u turski harem. Ne mogavši se na drugi način nagoditi sa Turcima, Đurađ je tokom 1435. godine udao ćerku Maru ("carica Mara") za sultana Murata II. Impulsivni Đurađ se dugo razmišljao da li da ćerku, jedva petnaestogodišnju, pošalje u harem i tek na nagovor Jerine je to učinio. "Na to Murat posla Đurđu Saradži-pašu sa svoga dvora da traži redovan harač, kao i sultanu za ženu despotovu kćer Mariju. To je jako ražalostilo Đurđa: nije mu bilo krivo da plati harač, ali mu je bilo veoma teško da mu dade kćer za ženu. Na kraju, svladan rečima svoje žene Jerine, ili (kako je drugi zovu) Irene, dade mu je u nadi da će se tim srodstvom sasvim pomiriti s Muratom, ali ispade drukčije,..." (Mavro Orbin). Hladna Grkinja je u ovom slučaju pretpostavila ulogu političara ulozi majke.
Slično ovome, Jerina se isto tako optužuje da je dozvolila da joj se druga ćerka, Kantakuzina, uda za grofa Ulriha II Celjskog.
Dugačak je spisak svega onoga za čega se Jerina još optužuje. Ostala je poznata i po tome što je branioce Smedereva 1439. godine ostavila bez hrane, koju je prodala da bi namakla novac za neke svoje potrebe. To je, navodno, bio osnovni razlog zašto se Smederevo predalo, iako se pre toga tri meseca odupiralo turskim napadima. O tome Mavro Orbin kaže: "kad su ovi uvideli da se više ne mogu odupirati (pošto je ovaj grad bio loše snabdeven namirnicama usled tvrdičluka Đurđeve žene Irene, koja je, da bi došla do novca, bila prodala sve žito), rešiše da se svojevoljno predaju Turčinu".
Možda je predanje prema despotici Jerini ipak suviše surovo. Ispod hladne spoljašnjosti ona sigurno nije bila takva. Kroz svoj život je pretrpela nekoliko tragedija. Najpre to da sahrani sina Todora, zatim da ćerku Maru pošalje u turski harem, drugu ćerku Kantakuzinu da prepusti grofu pustahiji Urlihu II, zatim da čuje da su Grgur i Stefan tokom 1441. godine oslepljeni naredbom turskog sultana Murata II, da nekoliko puta beži iz Srbije ispred Turaka i ko zna šta sve još ne. U svakom slučaju, njena hladna pojava i grčka uobraženost, doneli su joj mnoštvo neprijatelja i to je verovatno razlog zbog čega je ona za mnoge stvari "kriva".
Oslepljenjem i Grgura (najstariji sin) i Stefana (srednji sin) nasleđe Despotovine je prepušteno najmlađem bratu - Lazaru, pa ga je pripremajući za vladara, despot Đurađ uskoro i oženio. Uz odlučujuću reč despotice Jerine, Đurađeve žene, a Lazareve majke, odabrana je za nevestu - i buduću despoticu - princeza iz vizantijske carske porodice. Bila je to ćerka morejskog despota Tome Paleologa - Jelena. Ona je poticala zaista iz visokog staleža, budući da je bila bratanica vizantijskog cara Jovana VIII. Kako je buduća mladenka živela u Moreji to ju je trebalo brodom prebaciti prvo u Dubrovnik, a odatle kopnenim putem do Smedereva, gde je trebalo da se proslavi venčanje. Već od toga momenta počinje uzbudljiv život ove princeze.
Tokom septembra 1446. godine krenula je lađa iz Dubrovnika u Moreju po princezu. Na brodu je bila brojna pratnja sastavljena od skoro 200 ljudi, uglavnom vlastele iz Srbije, koja je trebalo ne samo da zabavlja princezu na ovom putu, već i da je štiti. Nakon što su u Klarenci dobili mladu, svatovi su krenuli ka Dubrovniku. Sa Jelenom je ukrcan i njen miraz, zbog kojeg je kasnije došlo i do svađe na brodu. Brodska posada nije mnogo žurila, pa je brod pristajao u obližnje luke gde su mornari trgovali, pljačkali i na kraju jedan deo vina, koji je mlada nosila kao miraz - popili. Tek krajem oktobra brod je stigao u Dubrovnik gde je bio svečan doček, a gradske vlasti su naredile da se grad očisti, putevi poprave i obave ostali poslovi, ne bi li ostavili što lepši utisak. Ukupno sedam dana su svatovi boravili u Dubrovniku i za to vreme održano je bezbroj svečanosti. Napokon je i to bilo gotovo i 4. novembra, mlada je sa svatovima krenula ka Smederevu. Put ih je vodio kroz zemlju Stefana Vukčića koji je poslao jedan oružani odred da ih štiti. Međutim, ovi zaštitnici su bacili pogled na mladin miraz i do kraja dobar deo - pokrali. Nakon svega toga, Jelena nije uspela da u Smederevo donese bog zna koliko velik miraz: deo je popijen, a ostalo većinom pokradeno.
Svadba je proslavljena 18. decembra 1446. godine, a despot Đurađ nije štedeo novca da bi bila što lepša i veselija. Sada su na srpskom dvoru bile dve Grkinje, despotica Jerina Kantakuzen i Jelena Paleolog, ali to što su zemljakinje nije mi nimalo smetalo da se od samoga početka - zamrze. Iako je Jerina sama odabrala Jelenu za svoju snaju, uskoro će se gorko pokajati zbog svog izbora. Još za života despota Đurđa odnosi između svekrve i snaje bili su koliko-toliko snošljivi, ali nakon njegove smrti (24. decembra 1456.) izbila je između njih dve mržnja koja se ničim više nije mogla sakriti. Staro suparništvo između porodice Kantakuzena (Jerina) i porodice Paleologa (Jelena) izbilo je svom snagom na videlo.
Smrt sultana Murata II (1451.) nije ni u kom slučaju dočekala despota Đurđa nespremnog. Odmah je poslao glasnike koji su čestitali sultanu Mehmedu II, ali i zatražili da se dosadašnji ugovor između Turske i Despotovine obnovi. Sultan je odmah pristao i ovaj ugovor je, po starim uslovima, produžen. Osim toga, što je Đurđa moglo posebno da obraduje, sultan Mehmed II je Maru Branković oslobodio daljnjeg boravka u Turskoj i sa bogatim poklonima je vratio u Despotovinu. Za njeno izdržavanje dodelio joj je Toplicu i Dubočicu koje su do toga momenta držali Turci. "I poslao je despotu ženu oca svojega Murata, svoju maćehu, njegovu kćer po imenu Mara. Otpremivši je pošteno, dao joj je dve pokrajine: Toplicu i Dubočicu i načinio je s despotom ovakav savez: dokle god je on živ i njegov sin Lazar, nikad im nije hteo smetati i osigurao je sebi da mu despot šalje za vreme rata petnaest stotina konjanika i da mu svake godine daje danak petnaest hiljada zlatnika, na šta je sve despot pristao i mnogo je od toga učinio" (Konstantin iz Ostrovice).
Onoga momenta kada se Mara Branković vratila iz Turske porodica Branković je konačno bila na okupu. Međutim, sve to je bila veoma daleko od porodične idile. Iako su članovi ove porodice pretrpeli mnogo toga i strašno stradali od Turaka, među njima nije bilo sloge. Čak, moglo bi se reći da se među njih zavukla duboka mržnja. Kao i uvek, razlog za to je bila borba za vlast.
Po pravu prvorođenja despota Đurđa je trebao da nasledi najstariji sin Grgur i to u samome početku nikako nije bilo sporno. Grgur je uzimao učešća u državnim poslovima sa ocem i svi su ga smatrali Đurđevim naslednikom. Da je njegova uloga bila bitna vidi se i iz toga što mu je despot Đurađ poverio odbranu Smedereva od Turaka (1439.), koja je završena Grgurovim zarobljavanjem, a onda i oslepljenjem (1441.). Tim oslepljenjem Grgur, ali i Stefan (oslepljen zajedno sa njim) otpali su kao mogući Đurađevi naslednici budući da se u srednjem veku smatralo da slep čovek ne može vladati. Tako je ostao samo jedan despotov sin i to onaj najmlađi, Lazar.
I do oslepljenja Grgur izgleda nije imao baš skladne odnose sa despoticom Jerinom, a razloga za neslaganje je moglo biti više. Najpre to da Grgur nije bio njen sin već sin od prve Đurađeve žene i njoj sigurno nije moglo biti pravo to što na čelo Despotovine neće doći neko od njenih sinova. Samo zarobljavanje Grgura od strane Turaka i njegovo oslepljenje, moglo je u tim političkim kombinacijama da se učini Jerini kao dobra usluga jer je to otvaralo njenom sinu Lazaru put ka prestolu. Poznato je da je Đurađ svu pažnju, dok su Grgur i Stefan bili kod Turaka u sužanjstvu, posvetio sinu Lazaru i postepeno ga uvodio u državne poslove. Osim toga 1446. godine došlo je do venčanja Lazara i vizantijske princeze Jelene Paleolog, a na posebno insistiranje Jerine. Postojao je običaj da Vizantinci daju svoje princeze samo za naslednike prestola, tako da se onoga momenta kada je vizantijski dvor pristao da pošalje Jelenu Paleolog u Despotovinu, znalo da će Lazar biti Đurađev naslednik. To sasvim sigurno nije bilo nepoznato ni Grguru, ali ni Stefanu, koji iako su bili slepi izgleda da su gajili nekakvu nadu da će ih ipak zapasti presto. Tim više što je Lazar na pomalo razmetljiv način, baš na dan venčanja proglašen despotom.
Dakle, u tim prvim momentima (pre Marinog povratka iz Turske 1451/2) u okviru porodice Brankovića bilo je mnogo neslaganja. Nekako se čini kao da je despot Đurađ bio izvan ovih porodičnih spletkarenja, mada nikako ne može biti i da nije znao za njih. I tada, kao i u svih do tada proteklih godina, on je bio veoma popustljiv prema Jerini tako da je ona mogla mnogo toga da postigne. Međutim, i tu mora da je postojala granica, barem onda kada je u pitanju bio slepi Grgur. Delimično zahvaljujući Jerini i njenoj prodaji žita, Smederevo je 1439. godine u opsadi ostalo bez hrane (ako je verovati legendi) i to je bio jedan od razloga zašto je Grgur bio zarobljen. S druge strane, zbog Đurđevih tajnih spletki sa ugarskim dvorom, sultan Murat II se osvetio Đurđu tako što mu je oslepio sinove Grgura i Stefana. Možemo pretpostaviti da je Grgur imao mnogo razloga da zameri ocu, despotu Đurđu, na svoj onoj nesreći koja ga je zadesila. Zbog maćehinih hirova je zarobljen u Smederevu, a zbog nespretnih očevih spletki bio je oslepljen. Ni sa Stefanom nije bila mnogo bolja situacija. On je od strane oca bio poslan kao talac u Tursku i to ko zna kakva sve poniženja doživeo, a onda na kraju bio i oslepljen.
Mora da je despot Đurađ osećao grižu savesti svaki put kada bi ugledao svoje oslepljene sinove Grgura i Stefana i da se za njihovu nesreću osećao krivim. Zbog toga je u mnogim stvarima prema njima sigurno bio popustljiv pokušavajući da im na taj način nadoknadi sve ono što su oni pretrpeli zbog njega. To je sasvim sigurno osećala i Jerina i stoga nije mogla da prema Grguru postupa onako kako bi to inače činila pa je prema njemu imala izvesnih obzira. U okviru toga, moguće da je despot Đurađ davao izvesne nade Grguru da ga despotstvo ipak neće izmaći pa bi se samo na osnovu toga mogli tumačiti njegovi kasniji postupci.
Sa slepim Stefanom situacija je već bila drugačija. Iako je za njegovu tragediju takođe velikim delom krivac, Đurađ ipak nije morao da mu obećava udeo u vlasti i sa te strane Stefan stvarno nije imao bilo kakvog osnova za takve nade. Stoga on sve do Đurađeve smrti i ne igra neku posebnu ulogu. Stefan je bio veoma inteligentan i verovatno je shvatao da mu nije vreme za bilo kakve istupe.
Nakon smrti sultana Murata II (1451.) u Srbiju se vratila i Mara Branković. Ona je uživala poseban ugled kod novog sultana Mehmeda II Osvajača, čoveka koji će samo par godina kasnije da osvoji Carigrad. Koliko je njihov odnos bio prisan vidi se i iz toga što je nekoliko zapadnih pisaca mislilo da je Mara zapravo Mehmedova mati, a dodatnu zabunu je izazivao i sam sultan nazivajući je majkom. U svakom slučaju, dolazak Marin u Srbiju mnogo je toga izmenio. Despot Đurađ se pod njenim verovatnim uticajem priklonio Turskoj i na neki način odrekao Ugarske. U tom njegovom političkom pravcu mnogo mu je pomagala Mara svojim uticajem na svoga bivšeg štićenika, sultana Mehmeda II.
Baš to kao da je poremetilo i onaj odnos snaga koji je postojao u porodici Branković. Već je rečeno da je najmlađi despotov sin Lazar, zajedno sa ocem vodio državne poslove u Despotovini. Lazar je naginjao Ugarskoj, a u tome ga je podržavala i žena Jelena Paleolog, koja se aktivno mešala u vođenje politike. Taj politički pravac je sve do Marinog povratka iz Turske uglavnom podržavao i despot Đurađ. Međutim, Marinim povratkom sve se to izmenilo i Lazar, a time i Jelena Paleolog su izgubili mnogo od svoga uticaja. Centralna figura novoga političkog pravca postala je Mara Branković, kojoj se izgleda pridružio i Grgur. To je moralo dovesti do zategnutih odnosa u okviru porodice. Nekako je izlazilo da je svaki iz porodice Branković imao neki svoj politički pravac i svoje ambicije, a jedini izuzetak je bio Stefan koji je uglavnom bio izvan događaja, ali ih je pomno pratio. Despotica Jerina Branković je bila dovoljno mudra da bude uz muža, pa bi se moglo reći da je i ona pripadala tome političkom pravcu. Na drugoj strani su bili Lazar Branković i Jelena Paleolog koji su naginjali ka Ugarskoj. Stefan Branković je na prvi pogled bio neutralan.
U suštini radilo se o borbi za vlast. Despot Đurađ je video jedini način za opstanak Despotovine, ali i svoj, u nesukobljavanju sa Turcima. Mara Branković je došla iz Turske i bila joj je savršeno dobro poznata njena snaga pa bi se moglo reći da je ona u tome momentu možda bila i jedini realni političar. U tom kontekstu njeno pristajanje uz Tursku u sebi nije imalo bilo čega sebičnog i ona u tome nije videla bilo kakvu korist za sebe, već isključivo potrebu zemlje. Situacija sa Grgurom je već bila drugačija. On je gajio nadu da će se nakon Đurđeve smrti ipak uspeti dočepati prestola pa je ocenio da mu u tome Turci mogu pomoći, tim više što je Lazar kao verovatni Đurđev naslednik, njihov protivnik. Despotica Jerina je opet želela da sačuva svoj uticaj na političke poslove u državi, a to je mogla jedino ako bude pratila onu politiku koju vodi i njen muž.
Lazar Branković je sasvim dobro osetio da mu preti opasnost od Grgura koji je uspeo da ostvari dobre odnose sa Marom Brankovićem, a time istovremeno da i sebi obezbedi Tursku podršku. Takvoj koaliciji Lazar bi teško mogao da se odupre pa je trebalo obezbediti podršku sa strane. Jedini pogodan saveznik je bila Ugarska i stoga ne iznenađuje što je naginjao njoj. Jelena Paleolog je sasvim razumljivo pratila politiku svoga muža, ali istovremeno je terala inat svojoj svekrvi, despotici Jerini. Njihove odnose je dodatno trovalo to što je Jerina bila iz porodice Kantakuzen, a Jelena je bila opet iz porodice Paleolog, a te dve porodice su se smrtno mrzele. Ta lična mržnja ove dve žene je sada isplivala na površinu i pomešala se sa političkim interesima.
Bilo je sasvim jasno da u porodici Branković sada vlada strahovita mržnja i antagonizam, a sve zarad borbe oko vlasti ili uticaja na nju. Ničega tu više nije idiličnog, što se možda moglo nazreti na onoj skupnoj slici porodice Branković na Esfigmenskoj povelji. Jedino je snažna ličnost despota Đurđa Brankovića uspela da održi koliku-toliku harmoniju i da čuva porodicu od potpunog rascepa. Tu treba napomenuti da je i despotica Jerina među decom uživala određeni ugled i da su joj ona ipak ukazivala poštovanje. Međutim, taj odnos prema njoj postepeno je razbijala njena snaja Jelena Paleolog. Da tragedija bude veća, upravo je Jerina bila ta koja je insistirala da se Lazar oženi Jelenom. Verovatno da je u to vreme došlo i do zahlađenja Jerininog odnosa prema Lazaru i njenog naglog približavanju Grguru.
Nakon svih ovih potresa već dobro ostareli despot Đurađ (imao 81. godinu) je pomalo iznenadno umro 24. decembra 1456. godine. "Takav je bio kraj raškog despota Đurđa. Bio je stasit i lepa i dostojanstvena izgleda. Isticao se rečitošću i ozbiljnošću u govoru, što ne bismo očekivali ni od nekoga iz prastare plemićke porodice. No, nije bio mnogo postojan u svom delovanju" (Mavro Orbin). Od njegove smrti počele su da se naziru prve napukline u okviru porodice Branković, ali to još uvek nije dovodilo do otvorenih sukoba. Oni će tek da dođu.
|
|
|
|
|
|