Despot Lazar Branković

Kako je Lazar Branković poslednjih godina Đurđevog života bio neprestano uz oca i pomagao mu u vođenju državnih poslova, a uz to još od 1446. godine nosio i titulu despota to nije moglo biti sumnje u to da je on naslednik despotskog prestola. Verovatno zato je i smena na prestolu Despotovine prošla relativno mirno. Slepi Grgur Branković, iako je po tome što je bio najstariji Đurđev sin trebao biti naslednik, zbog toga što je bio slep nije mogao istaći kandidaturu za presto. Niko ga u Despotovini ne bi ni shvatio ozbiljno pa je to bio razlog zbog čega on nije pružio bilo kakav otpor Lazaru. Osim, toga Jerina je bila još uvek u dobroj snazi i svojim autoritetom, koji nije bio mali, održavala je u okviru porodice koliko-toliko snošljive odnose.

Prvi problem sa kojim se suočio despot Lazar bili su odnosi sa Ugrima i Turcima. U vreme kada je preuzimao Despotovinu pregovori koje je sa Turcima poveo pokojni despot Đurađ bili su pri kraju i Lazar ih je ne samo nastavio već i uspešno priveo kraju. Zbog preterano velikog harača despot Đurađ je otezao sa prihvatanjem ugovora, a sultan Mehmed II nije hteo da popusti. U međuvremenu je došao turski poraz pod Beogradom (leto 1456. godine), a tu iznenadnu okolnost je despot Đurađ hteo da iskoristi i da tursku slabost nakon ovog poraza iskoristi terajući ih na popuštanje. Međutim, smrt ga je u tome pretekla. Kako je Lazar bio neprestano uz oca i bio dobro upoznat sa pregovorima i Đurđevim namerama, to je on samo nastavio onim smerom kojim je i Đurađ krenuo. Oslabljen zbog poraza pod Beogradom, sultan Mehmed II nije imao više volje da se nateže oko visine harača pa je na kraju ove pregovore priveo kraju i 15. januara 1457. godine, samo tri nedelje nakon Đurđeve smrti, potpisan je ugovor između sultana i despota Lazara.

Ovim ugovorom despot Lazar je izborio da sultan prihvati smenu na prestolu u Despotovini, a osim toga dobio je skoro sve one zemlje koje je Đurađ držao. Sam harač je bio manji u odnosu na onaj koji ranije plaćan, a zbog toga što je Novo Brdo sada bilo pod turskom kontrolom. Tu je bilo i jedno maglovito obećanje od strane sultana da despota Lazara neće do smrti uznemiravati. Time je despot Lazar uspeo da iznenađujuće brzo i lako sredi svoje odnose sa Turcima. Osim toga uspeo je savlada svoj animozitet prema njima i da im do kraja čak postane vazal.

U ovim pregovorima sa turskim sultanom posebno se istakla jedna ličnost čije vreme tek dolazi. Radi se o Mihajlu Anđeloviću koji je još za Đurđeva života dospeo do položaja velikog čelnika. Njegov rođeni brat još kao dete bio je od strane Turaka uhvaćen 1427. godine pod Novim Brdom i onda odveden u Tursku. Tu je dobio ime Mahmud (Anđelović) i zahvaljujući svojoj darovitosti brzo se popeo hijerarhijskim lestvicama u turskoj političkoj eliti. U vreme pregovora despota Lazara i sultana Mehmeda II, on je već bio beglerbeg Rumelije (vrhovni namesnik evropske Turske), a od 1455. godine je i vezir. Kako je Mihajlo Anđelović, najpre kao Đurđev, a onda kao Lazarev predstavnik, često dolazio u Tursku to su se braća susretala i uskoro započela saradnju. Stoga i opravdana pretpostavka da je u sklapanju ovoga mira i relativno dobrih uslova koje je u njima Lazar uspeo da postigne deo i uticaja Mahmuda. U vreme kada je ugovor potpisivan (15. januar 1457. godina) Mahmud se nalazio sa 20.000 vojnika na svega dva dana hoda od Smedereva, što je bio svojevrstan vid političkog pritiska.

Tek nakon sklapanja mira sa Turcima poslao je despot Lazar svoga glasnika u Budim kod ugarskog kralja Ladislava i obavestio ga o smrti despota Đurđa, zatim da je on (Lazar) preuzeo Despotovinu kao i o sklopljenom miru sa Turcima. Bilo je tu dosta vesti za Ugre, a ni sa jednom od njih oni nisu mogli biti zadovoljni. Međutim, u to doba ugarski kralj je imao drugih briga i njegova reakcija je za taj momenat izostala. Želeći da osveti smrt Ulriha II Celjskog (koji je bio oženjen sa Đurđevom ćerkom Kantakuzenom), ali i poniženje koje je pri tome i sam doživeo naredi kralj da se zarobe Ladislav i Matija Hunjadi, ali i nekoliko njihovih pristalica. Treći dan nakon njihovog zarobljavanja izvršena je smrtna presuda nad Ladislavom Hunjadijem. Ova smrtna kazna je izvršena javno, a do kraja se pretvorila u njegovo mrcvarenje jer mu je dželat uspeo tek četvrtim zamahom odseći glavu. "Zatim budimski krvnik zadade udarac mačem. Na početku ostade neozleđen. Po drugi i po treći put ostade bez povrede. Taj snažni čovek se odmah diže sa zemlje i reče jakim glasom: Čujmo naše ugarsko pravilo: ako neko kod odrubljivanja glave tri puta može da podnese krvnikov udarac, već je slobodan po svojoj sreći. Palatin Nikola reče: Neka mu krvnik zadaje udarac toliko puta dok mu glavu ne odrubi od tela. Kad je to čuo vojvodski sin Ladislav, sam skinu krst sa svoga vrata, predade ga u ruke krvniku, a krvnik u ruke sudiji, te spustivši se na kolena tri puta zavapi: Isuse. I prvim udarcem glavu mu bi odrubljena, a telo bi pokopano zajedno s glavom kod svetog Ivana u manastiru čerskih monaha" (Đurađ Sremac).

Ta egzekucija je izazvala građanski rat u Ugarskoj budući da su pristalice Hunjadijevih predvođene Mihailom Silađijem napale na kralja Ladislava. Pritisnut sa svih strana kralj se sklonio u Beč vodeći kao zarobljenika Matiju Hunjadija. Tu se nije dugo zadržao već se uskoro zaputio u Prag gde ga je zatekla smrt krajem decembra 1457. godine. Nije imao ni punih 18 godina. Smrt koja ga je zadesila bila je toliko iznenadna da se sumnjalo da je otrovan, ali uzrok smrti je po svemu sudeći bila kuga.

U vreme dok su trajali sukobi između pristalica ugarskog kralja Ladislava i Mihaila Silađija, despot Lazar je veoma aktivno pomagao stranku ugarskog kralja. U tim ratnim dejstvima despot je imao i dosta uspeha. Tokom aprila 1457. godine uspeo je da zauzme Kovin i još nekoliko tvrđava koje su išle duž Dunavske obale: "primi gospodin despot Lazar grad Kovin i ine gradove pobreške" (Letopis). Ohrabren ovim uspehom despot Lazar je pokušao da ostvari i dublja osvajanja po Banatu, ali tu mu je vojska bila na Tamišu razbijena (maj 1457.).

U to doba umrla je despotica Jerina. Starost joj nije bila mirna. Između njene dece dolazilo je do stalnih sukoba, budući da su Lazar i Stefan hteli saradnju sa Ugrima, dok su Grgur i Mara naginjali Turcima. Jerina je to smirivala dok je mogla, no kako je starila to joj je autoritet bio sve slabiji i trpela je od sina Lazara i snaje Jelene Paleolog mnoge nepravde. Po nekim zapisima bila je zlostavljana, jer su sin i snaja mislili da zna gde je blago, koje je Đurađ sakrio. Nakon njene smrti (3. maja 1457.) došlo je u porodici do potpunog razlaza. Mara i Grgur su iste noći kada je Jerina umrla morali da beže iz Srbije ne bi li spasli život, ostavljajući je nesahranjenu.

Postoji čak priča da je Đurađ, već na samrti, odlučio da Jerina bude ta koja će upravljati državom. Međutim, njihov sin Lazar, smatrajući da presto pripada njemu i ne želeći ni sa kime da deli vlast, otruje majku tako što joj je usuo otrov u salatu. "Đurađ je u zaveštanju odredio da njegova žena Jerina upravlja državom njegovih sinova. Ali, Lazar, nezadovoljan time, želeći da postane potpuni gospodar, ne mareći za strah božji, otrovao je majku otrovom usutim u salatu" (Mavro Orbin).

Najtragičnija, ali izgleda i najverodostojnija verzija jeste ona nastala od Kritobula. Po njemu su Mara, Grgur i Jerina, sa blagom krenuli da pobegnu kod sultana. Međutim, Lazar ih je sustigao i uspeo da preotme blago, ali Mara i Grgur su mu umakli. Jerina, što zbog starosti, a što i zbog bolesti, ali i iz razočaranosti, ostade i uskoro umre.

Turski sultan Mehmed II primio je veoma lepo Grgura i Maru, tim više što je on prema Mari iskazivao veliko poštovanje nazivajući je u nekim ispravama čak "majkom". Od njih je mogao da čuje kako despot Lazar postepeno opet naginje saradnji sa Ugarskom, što je njega moglo da natera na akciju u kojoj bi konačno skršio Despotovinu. Ipak, nije odmah reagovao. Po svemu sudeći još uvek nije bio načisto šta treba da uradi. Sasvim je sigurno da mu je dolaskom Grgura otvorena mogućnost da ovoga isturi kao pravog, zakonitog naslednika despotskog prestola nasuprot despotu Lazaru. O tome je verovatno bilo i razgovora sa Grgurom i po svemu sudeći postojala je obostrana volja da se pokuša tako nešto. "Videći Grgur da je nepravedno lišen prestola, obratio se, zajedno s bratom Stefanom, sultanu Mehmedu nudeći mu znatnu svotu novca. Mehmed im je dodelio jedan mali deo zemlje kako bi pristojno mogli živeti" (Mavro Orbin). Orbin ovde greši utoliko što Stefan nije pobegao zajedno sa Grgurom i Marom, nego je ostao u Despotovini.

Sasvim je izvesno da despotu Lazaru nije moglo biti svejedno to što mu sestra Mara i brat Grgur borave na turskom dvoru. On je sasvim dobro znao kakav ugled ima Mara kod sultana, a sigurno mu nije bila nepoznata ni žarka Grgurova želja da zasedne na despotski presto. Osim toga morala ga je plašiti i moguća reakcija sultana Mehmeda II kada dočuje da on (Lazar) održava tajne veze sa Ugarskom. Da bi situacija bila još ozbiljnija u Ugarskoj su tada trajali još sukobi između kralja Ladislava i pristalica kuće Hunjadijevih. Sve se to dodatno zakomplikovalo kada je tokom novembra umro ugarski kralj Ladislav. Ipak despot Lazar nije imao priliku da pokaže kako bi reagovao u takvim prilikama, budući da je i on 20. januara 1458. godine umro. Nema sumnje da je despotova smrt bila i više nego iznenadna, a to se pripisivalo njegovom strahu od turskog napada. "Čim se pročulo za ovaj Lazarev zločin, toliko su ga omrzli njegovi vazali i drugi susedi da je Mehmed doneo odluku da zauzme Rašku. Kad je to saznao Lazar, a kako se bojao Mehmedove vojske, razboleo se od jada i uskoro umre bez muškog potomka. Ostavio je samo tri kćeri: Mariju, Erinju i Milicu" (Mavro Orbin). Po navodima nekih letopisa Lazar je bio savladar despota Đurđa ukupno 10 godina i 26 dana, a despotovao je samostalno samo 1 godinu i 26 dana.

Samo par dana nakon smrti despota Lazara (20. januar 1458.), odnosno 24. januara 1458. godine u Ugarskoj je za novoga kralja izabran mlađi sin Janjoša Hunjadija, po imenu Matija (Korvin). Kako je Matija bio maloletan to je za gubernatora (namesnika) do njegovog punoletstva postavljen Mihajlo Silađi.

Smrću despota Lazara postavilo se pitanje ko će vladati Despotovinom, budući da on nije ostavio muških potomaka. Tada su na videlo izašle mnoge nesuglasice koje su već duže vreme tamo vladale. Nesumnjivo da je najjača ličnost u Despotovini bio Mihajlo Anđelović, komandant vojnih jedinica u Despotovini. Njegov položaj je srazmerno bio jači i time što mu je brat Mahmud zauzimao vidno mesto u turskoj političkoj hijerarhiji. No, i pored svega to još uvek nije bilo dovoljno da on samostalno zavlada i stoga je morao tražiti kompromise. Slična je situacija bila i sa despoticom Jelenom koja je bila svesna da sama ne može preuzeti vlast, ali je želela da sve učini ne bi li je zadržala u okviru svoje porodice. Čini se da je i slepi Stefan Branković u celoj ovoj gužvi video neku svoju šansu pa se i on umešao i podelu vlasti. Zapravo, gledajući čisto pravno, on je jedini imao pravo da zatraži despotski presto budući daje bio jedini preživeli sin despota Đurđa. Naravno, na Grgura se nije računalo pošto je on bio u Turskoj.

Svi ti različiti politički interesi doveli su do stvaranja namesništva u kojem je bila despotica Jelena, slepi Stefan Branković i despotica Jelena. Zbog celokupne situacija, ali i ambicija među njima nije moglo biti nikakve saradnje. Dok su Stefan Branković i despotica Jelena naginjali Ugarskoj, Mihajlo Anđelović je iz sasvim razumljivih razloga tražio tursku pomoć.

Dok su svi ovi sukobi, neki javni neki tajni, trajali između njih, teritorija Despotovine se i dalje krnjila. Odmah nakon smrti despota Lazara uspeo je bosanski kralj Tomaš da otme Srebrnicu i još 11 gradova. Moguće da je tada počeo da razmišlja i o tome da preuzme kontrolu nad celokupnom do kraja dezorganizovanom Despotovinom.

No, nisu to bile jedine nevolje koje su se pojavile. Odjednom se počelo govorkati kako je despot Lazar neposredno pred smrt odredio da se Despotovina preda papskom legatu, što je praktično značilo da je odlučio da zemlju prepusti katoličkom uticaju. Danas je teško u tako nešto poverovati i verovatno da je to sve bilo plod nečije spletke, ali u ono vreme to je i te kako uznemirilo stanovništvo. Da nevolja bude veća i sam papa Kalikst III izgleda da je poverovao u to ili je želeo da sve to iskoristi, tako da se u Beogradu pojavio kardinal Karvajal. Uskoro je papa objavio bulu (14. mart 1458.) kojom je Despotovinu stavio pod svoju zaštitu. Međutim, otpori su bili suviše jaki da bi od toga bilo šta moglo da ispadne. Interesantno je to da ni na ugarskom dvoru nisu mnogo verovali u mogućnost da je despot Lazar zaista ostavio Despotovinu papi, ali bez obzira na to mislili su da je isplativo pokušati. Kardinalu je nuđena čak i jaka vojna pratnja, ali na kraju od svega nije uspelo ništa. Kardinal je jedva živu glavu izvukao, a spletke su se u Despotovini nastavile.

U tom momentu je bilo jasno da je turska stranka u Smederevu (vođena Anđelićem) odnela potpunu pobedu, međutim ni oni nisu imali posebnog razloga da se preterano raduju. Iako je turska stranka želela da od sultana zatraži da joj on postavi despota, njoj (stranci) nije bilo svejedno koga će sultan da imenuje. Naime, u turskoj je još uvek bio slepi Grgur Branković i on je kod sultana, zahvaljujući Mari Branković, stajao veoma dobro i vrlo je verovatno da bi sultan imenovao njega za novoga despota. Osim toga, ukoliko Grgur zbog toga što je slep, ne bi mogao proći kod sultana tu je bio njegov sin Vuk (Grgurević), jedan veoma pristali i sposoban mladić. Dakle, sultan je mogao nekoga od njih dvojice da postavi despotom, a to turska stranka u Smederevu nije želela. Oni su hteli Mihajla Anđelića za despota i to nisu krili. Vremena za neke spletke kojim bi se Grgur i njegov sin Vuk istisli iz sultanove milosti nije bilo mnogo budući da je ugarska stranka u Smederevu, a u kojoj su bili despotica Jelena i slepi Stefan Branković, bila veoma aktivna. To se posebno moglo videti onda kada je kardinal Karvajal pokušao da u ime pape preuzme Despotovinu. Bez ikakve sumnje da je ovo bila njihova spletka koja skoro da je uspela. No, ne treba misliti da je i ova ugarska stranka bilo posebno složna između sebe jer je i tu svako vukao na svoju stranu. Dok je slepi Stefan Branković pokušao da vlast uzme za sebe, despotica Jelena se trudila da na svaki način vlast zadrži u okviru svoje porodice. Inače despotica Jelena je izazvala svojim ponašanjem strahovitu mržnju prema sebi pa je i to možda razlog zbog čega je Mihajlo Anđelović imao jaku podršku među stanovništvom Smedereva. "Pomenuta Lazareva žena zvala se Jelena i ona je ostala na vlasti posle muževljeve smrti. Đurđev sin Grgur nastojao je da je protera iz države. No ona se obratila za pomoć Ugrima, koji su joj pružili moćnu zaštitu. Rašani, podstaknuti, možda, mržnjom koju su prema njoj osećali, izabrali su za svoga vladara Mehmeda, brata Mihajla Turčina, koji je neko vreme boravio na dvoru raškog despota. Njemu su predali takođe upravu nad gradom Smederevom" (Mavro Orbin). No, njihov rascep nastaće nešto kasnije.

U svakom slučaju turska stranka nije više želela da čeka i uskoro je prva povukla svoj potez. Tokom marta meseca 1458. godine Mihajlo Anđelić pusti jednu tursku četu u Smederevo, a oni ni manje ni više nego istaknu tursku zastavu na kuli iznad gradske kapije. To je bilo dovoljno da razdraženo stanovništvo napravi pobunu u kojoj svi Turci u gradu budu pobijeni. Ova pobuna je bila po svemu sudeći spontana i pokrenuta uglavnom mržnjom prema Turcima. Međutim, ugarska stranka je vešto iskoristila ovaj narodni pokret i obračunala se i sa onim Srbima koji su podržavali Turke. U tom metežu najbolje se snašla despotica Jelena koja je na veoma vešt način uspela da zarobi i Mihajla Anđelića. "Lazareva udovica, koja se bila povukla u kulu, videvši takvu pobunu svojih ljudi koju nije bila u stanju da uguši vlastitim snagama, smisli nekako izgovor kojim bi namamila u zamku tog novog vladara. Jednog dana pozva ga prijateljski na ručak u kulu, kuda je on, ne pomišljajući ni na kraj pameti da je posredi prevara, rado došao. Ali ona, čim je stupio u kulu, naredi da ga vežu, te ga onako svezana posla u Ugarsku, gde je bio bačen u tamnicu" (Mavro Orbin). Time je turska stranka u Smederevu bila potpuno uništena.

Sada je već sasvim bilo izvesno da je ugarska stranka odnela potpunu pobedu, ali nastali su sukobi u njenom okviru. Despotica Jelena je bila omrznuta i nije ni čudo što je sada tu priliku do kraja iskoristio slepi Stefan Branković i bio priznat za despota. Međutim, ni on nije bio dovoljno jak da samostalno vlada pa je uz njega bila i despotica Jelena. Ovo, na neki način, "dvovlašće" sigurno nije moglo dalje da traje i njime nije bio zadovoljan ni Stefan, ali ni Jelena.

Međutim, nije bio zadovoljan ni turski sultan Mehmed II, što je naravno bilo mnogo opasnije. Odmah nakon hapšenja Mihajla Anđelića, rumelijski beglerbeg Mahmud paša (rođeni brat Mihajla Anđelića) pokrenuo je vojsku i započeo sistematsko osvajanje Despotovine. Do leta su pali svi značajniji gradovi i utvrđenja, a ostalo je samo Smederevo. Ono što je moglo posebno da zabrinjava despoticu Jelenu i despota Stefana, bilo je to što je u okviru turske vojske bio i slepi Grgur Branković. Njega su Turci vodili sa sobom želeći da ga postave za despota. Osim njega u turskoj vojsci je bio i njegov sin Vuk Grgurević (Zmaj Ognjeni) koji je vodio jedan odred.

Bilo je sasvim jasno da je pad Smedereva, a time i Despotovine samo pitanje dana. Toga su bili svesni i despotica Jelena i despot Stefan pa stoga ne iznenađuju njihovi pregovori sa Mihajlom Silađijevim, ugarskim gubernatorom koji je u to vreme sa velikom vojskom krstario duž granice pokušavajući da spreči Turke da pređu Dunav. U to vreme mu nije nimalo lako jer osim problema sa Turcima on se upleo u neke tajne spletke protiv kralja Matije Korvina. Ova zavera nije bila nimalo naivna budući da je u nju bilo upleteno više moćnih ugarskih velikaša. "Ugarska gospoda zavađena su s kraljem, te ih ima dvanaest koji zajedno stoje.." piše neki nepoznati pisac. Na kraju je kralj Matija otkrio šta mu se sprema pa je uspeo da zaverenike pretekne, a Mihajlo Silađi se uspeo izvući iz neprilike tako što se odrekao gubernatorstva. Dok su se oni tako natezali uspeli su Turci da zauzmu skoro celu teritoriju Despotovine, izuzev Smedereva. Ono što je Ugare naročito zabrinulo bio je pad jake tvrđave Golubac. Stoga su Silađijeve čete ojačane pa je on imao i nekih uspeha u ratovanju sa Turcima i uspeo da ih na čas pokoleba. Međutim, sve je to bilo tek trenutno i toga su svi bili svesni. Stoga dolazi do pregovora između Mihajla Silađija i despota Stefana. U tim pregovorima aktivno učešće je imala i despotica Jelena.

Mihajlo Silađi im je predlagao da mu predaju Smederevo, a za uzvrat bi im prepustio neka imanja po Ugarskoj. To i nije bila loša ponuda za Jelenu i Stefana tim više što su Turci sa sobom vodili slepog Grgura i bilo je izvesno da bi ih on mogao uskoro zameniti na vlasti. Po nekim izvorima izgleda da je despotica Jelena čak i pristala na ovu ponudu i postigla sporazum. Mletački poslanik o tome piše kako je već postignut dogovor da se neka imanja u Ugarskoj "ustupe gospođi udovici i onome slepom bratu pokojnoga despota koji je uz nju, pošto je tu skoro na te krajeve došao drugi slepi brat pokojnog despota, koji je kod Turaka, i koji se uzda u naklonost tursku da pomoću nje Srbijom zavlada". Međutim, isprečilo se nešto što tada mnogi nisu znali.

Despotica Jelena je osetila da joj se vlast polako izmiče iz ruku, a njena vlastohlepnost to nije mogla podneti. Stoga je nastavila tajne pregovore sa bosanskim kraljem Tomašem koji su započeti još mnogo ranije. Oni su u dodir došli odmah nakon smrti despota Lazara kada je kralj Tomaš oteo Srebrenicu i još niz drugih gradova. Kralj Tomaš je na neki način osetio priliku da svoju vlast proširi na Despotovinu i to tako da svoga sina Stefana oženi despotovom ćerkom Marom koja je imala tada 12 godina. Ovaj brak je trebao da bude tipično politički jer bi se njime despotica Jelena otarasila vojvode Anđelovića koji je tada bio u punom naponu snage, dok bi kralj Tomaš za svoga sina obezbedio Despotovinu (tačnije: njene ostatke). Ti bračni pregovori su bili prepuni spletaka i različitih interesa. Jedno vreme je kralj Tomaš je počeo da se predomišlja pa dok su još trajali pregovori sa despoticom, počeo je da se obraća papi ne bi li ovaj za njegovog sina pronašao neku italijansku princezu. Sve što je papa mogao da mu ponudi bila je jedna vanbračna ćerka milanskog vojvode, što nije bilo ono što je kralj Tomaš želeo. To je bio razlog zašto se on odmah vratio započetim pregovorima sa despoticom. U međuvremenu Anđelić je bačen u tamnicu, Turci su provalili u Despotovinu, a Mihajlo Silađi uspeo da ih tek delimično zaustavi. U to vreme je i kralj Matija došao lično sa svojom vojskom pa je jedno vreme boravio u Beogradu. On je imao tada nameru da provali u Tursku, ali kako nije imao potrebnog novca to je mislio da taj novac namakne nekim vidom poreza. Tome su se usprotivili ugarski velikaši, a najviše Mihajlo Silađi. Sada je i kralj Matija izgubio strpljenje i naredio da se Mihajlo Silađi uhapsi te da se sprovede u tamnice u Vilagošu. Nakon ovoga kralj se nije dugo zadržao u Beogradu već je otputovao u Temišvar, a onda u Segedin gde se održao ugarski sabor.

Bilo je jasno da se sada više ništa u Despotovini bez ugarskog znanja neće moći uraditi. Baš to je bila karta na koju je zaigrao kralj Tomaš. Jasno uvidevši da bez dozvole Ugarske neće uspeti da ostvari svoju zamisao i da sina oženi za Maru Branković, on otputuje lično na ugarski dvor koji je tada boravio u Segedinu (kraj 1458. godine). Tu se kralj Tomaš veoma brzo sporazumeo sa ugarskim kraljem Matijom i dobio od njega pristanak da sina oženi sa Marom Brankovićem. U ovom slučaju ženidba kao da je više odgovarala Ugarskoj negoli Bosni. Naime, bilo je dogovoreno da će Bosna, onoga momenta kada se sin kralja Tomaša oženi Marom Branković, preuzeti Smederevo, ali i njegovu odbranu od turske navale koja se očekivala. To je bio razlog zašto su kralja Tomaša još požurivali da što prije preuzme Smederevo. "Naročito vam je poznato, kada nam je pri našem odlasku iz Segedina naložio, da svetloga Stefana, našega voljenog sina, bez ikakva otezanja, što je moguće pre, pošaljemo u grad Smederevo" (iz pisma kralja Tomaša). Možda je kralju Tomašu tada izgledalo da je napravio dobar posao jer je sinu obezbedio titulu despota, ali još u Segedinu je imao razloga da se uveri da se po svemu sudeći preračunao.

Dok su se dva kralja dogovarala u Segedinu, početkom 1459. godine Turci ulaze u Bosnu i napadaju na Bobovac i Vranduk. U tom momentu u Bobovcu se nalazio "mladoženja" Stefan Tomašević, ali se nešto kasnije uspeo izvući. "U ponedeljak (29. januara) pred našim dolaskom u Jajce provalila je naime velika turska vojska, kad je čula da ćemo doći, u sredinu našega kraljevstva i došla pod naš kraljevski grad Bobovac, u kojem smo, kako smo vam kazali, ostavili našega spomenutoga sina, pa onda je došla pod drugi grad, po imenu Vranduk" (iz pisma kralja Tomaša).

Čim se izvukao iz opkoljenog Bobovca požurio je Stefan Tomašević ka Smederevu gde je 21. marta 1459. godine obavljeno njegovo venčanje sa Marom Branković. Sa ovim svojim političkim uspehom kralj Tomaš je bio veoma ponosan pa nije propustio priliku da se pohvali: "da je moj voljeni sin, svetli Stefan, uzeo za ženu ćerku pokojnog despota Lazara te je preuzeo čitavo njegovo vladanje u Ugarskoj i Raškoj, u koliko ga Turci još nisu osvojili. Takođe je ugarski kralj Matija ga proglasio despotom mesto svoga tasta Lazara, i to složno voljom svih Rašana". U to vreme kralj Tomaš je sasvim otvoreno istupao protiv Turaka pa je čak napadao i mesto Hodidjed gde su se ovi utvrdili. "Kralj je zauzeo predgrađe Hodidjeda, koje je bilo veliko i puno naroda, i spalio ga, a narod delom poubijao, delom poveo u ropstvo" pišu Dubrovčani kralju Matiji. Međutim, i pored svih tih uspeha sve je to bilo jako nesigurno i kralj Tomaš se počeo obraćati papi Piju II tražeći pomoć.

Odmah nakon dolaska Stefana Tomaševića u Smederevo, bilo je jasno da je despot Stefan Branković suvišan u gradu i da mu čak preti opasnost za život. Stoga se on 8. aprila 1459. godine povukao i otišao kod sestre Kantakuzene (udovice Ulriha II Celjskog). Tako su Brankovići sišli sa prestola Despotovine, a despotica Jelena je mogla da uživa u svome trijumfu, makar samo za kratko.

Strahovanja kralja Tomaša su se veoma brzo ostvarila kada su Turci sredinom 1459. godine banuli pod Smederevo. "Tada turski car Mehmed, videvši do kakvog je stanja došlo u Raškoj i Srbiji, pođe s vojskom protiv Smedereva" (Mavro Orbin). Građani Smedereva i inače nisu bili baš raspoloženi prema Stefanu Tomaševiću i nikako ga nisu mogli prihvatiti za despota. Nije bilo u pitanju samo što je on bio katolik, još više im je smetalo to što im je bio nametnut sa strane. Baš zato i dođe do pobune u gradu i predaje grada sultanu Mehmedu II. "Saznavši to, građani Smedereva iziđoše iz grada, pođoše mu u susret i predadoše mu ključeve grada. Mehmed im podeli mnogo poklona, nekom dade novaca, a nekom posed" (Mavro Orbin). Sultan se pokazao širokogrud i prema despotu Tomaševiću dopustivši mu da sa svojim blagom napusti grad. Sa njime je otišla i despotica Jelena. "Lazarevu ženu je pustio da ide kuda želi i da nosi sobom sve svoje blago. Otišla je u Ugarsku" (Mavro Orbin). Ipak grad nije uspeo da izbegne pljačku i poniženja. "Zvona u Smederevu iskvariše. Crkve pokvariše i mesdžide načiniše. Držano je blagodarenje za mnoga leta sultanu Mehmedu" (Ašik-paša Zade).

Čuvši o načinu na koji se Smederevo predalo ugarski kralj Matija i papa Pije II svale svu krivicu na despota Tomaševića tvrdeći da su ga Turci podmitili. "Drugi vele da je ovaj grad predao Turcima bosanski kralj Stefan, koji je, kao Lazarev zet i naslednik Raškog Kraljevstva, posle smrti tasta vodio svu upravu u tom kraljevstvu" (Mavro Orbin). Kralj Matija je bio veoma grub nazivajući despotovog strica Radivoja izdajnikom, a E. Silvio nedvosmisleno kaže da je despot Tomašević "dozvao Turke i grad predao za veliku svotu novca". Osim toga pala je na bosanskog kralja Tomaša i ljaga da su Turci po njegovom pozivu došli u Bosnu te iste godine (1459.) i napali na zemlje hercega Vukčića. Tada se odjednom pojavila i opasnost da ga papa zbog navodne izdaje ekskomunicira. Međutim, uskoro se pokazalo da su sve te optužbe protiv kralja Tomaša ipak lažne i preterane. No, s druge strane veliko je pitanje kakvog je udela imala u turskom zauzimanju Smedereva despotica Jelena. Velika pažnja koju je prema njoj ispoljio sultan Mehmed II prosto nameće misao da je ona bila ta koja je "odradila" za Turke ovako lako zauzimanje moćne tvrđave. Ako je bilo kakve izdaje ona je išla upravo od nje.

Stefan Tomašević se nije dugo nauživao titule despota - tek tri meseca - jer su već 20. juna Turci bili pod Smederevom. Grad se skoro odmah predao, a sultan Mehmed II dozvolio je despotici Jeleni da sa svojim ćerkama slobodno napusti grad i da odnese svoje blago sa sobom. Ima čak nekih nagoveštaja da joj je sultan poklonio i neke gradove u Bosni, a možda i u Dalmaciji. Iako je dosta zla nanela Mari Branković to je nije sprečilo da kod nje zatraži i dobije utočište na izvesno vreme.

Despotica je jedno vreme boravila u Bosni, a nakon toga otputovala je na Krf. Živela je dosta lagodno imajući dovoljno zlata koje joj je omogućilo da putuje i u Italiju kod oca, koji je bio tamo u izbeglištvu. Tokom jeseni 1462. godine Jelena ponovo stiže u Dubrovnik i tu boravi oko osam meseci. Još uvek ima dosta zlata, koje joj omogućuje da izdržava trideset ljudi kao svoju pratnju. U Dubrovniku joj nije bilo dosadno, jer se osim zabavama, bavila i sporovima sa nekim Dubrovčanima, koje je tužila zbog nekih dugova. Kada joj je i to dosadilo otputovala je na jonska ostrva, gde se konačno i skrasila. Nakon toga zakaluđerila se pod imenom Hipomona, a tokom 1473. godine je umrla na Santa Mauri.

Svoje ćerke je uglavnom dobro udomila. Najstariju (Mara - Jelača) je udala za bosanskog kralja, ali je Mara već za dve godine (sa samo 15 godina) postala udovica i više se nije udavala. Drugu ćerku, Milicu, despotica Jelena je udala za Leonarda III Toka (1. maj 1463.), ali jedva da je prošlo godinu dana, a nesrećna Milica je umrla. Iza nje je ostao sin Karlo III Toka, a njegovi potomci još i danas žive u Italiji. Treća ćerka - Jerina - udata je za Jovana Kastriota (sin čuvenog Skenderbega) i u ovom braku je rodila troje dece. Kasnije su sinovi uspeli da ostvare jednu zavidnu karijeru u političkom i verskom vrhu Italije, ali su veoma brzo asimilovani.

Kraljica Mara (žena kralja Stefana Tomaševića), imala je tek 15 godina kada je postala udovica, pobegla je na vreme tako da je Turci nisu uspeli uhvatiti. Međutim, pala je u šake hrvatskog bana Pavla Špirančića, ljutog protivnika njenog pokojnog muža. Ovaj ju je hteo predati Turcima, ali je kraljica uspela da na vreme umakne u Dubrovnik. Iz Dubrovnika je otišla u Split i tu živela u jednom samostanu. Jedno vreme boravila je kod Mare Branković. Preuzela je od svoje majke opaku narav i mešala se u mnogo toga, a svakako najveći "uspeh" joj je bio opanjkavanje očeve sestre Kantakuzene kod Turaka. Poslednja vest o njoj potiče iz 1498. godine.

Slepi despot Stefan Branković imao je mnogo težu sudbinu. Pošto je od despotice Jelene i njenog zeta Stefana Tomaševića bio proteran iz Smedereva (8. mart 1459.), to se uskoro počeo potucati po stranim zemljama. Kako nije imao skoro nikakvog blaga to mu je daljnji život bio opterećen uglavnom pribavljanjem potrebnih sredstava za život. U prvo vreme boravio je u Budima, ali kako tamo nije uspeo da za sebe obezbedi utočište to je otputovao kod svoje sestre Kantakuzene. Nije se ni tu dugo zadržao budući da je Kantakuzena postepeno prodavala delove onih imanja koji su joj ostali nakon muževe smrti pa je imala i svojih briga dovoljno.

Negde tokom 1460. godine stigao je despot Stefan u Albaniju i tu se oženio sa Angelinom, ćerkom katoličkog arbanaškog velikaša Arijanita Komnina. "Tako Stefan pobeže u Albaniju, gde je po nagovoru svojih uzeo za ženu Anđelinu, ili, kako drugi vele, Teodoru, kreposnu ženu, kćer Skenderbegova tasta Arianita, da kuća ne bi ostala bez naslednika" (Mavro Orbin). Ovo je bila dosta dobra ženidba budući da je Arijanit bio u bliskim srodničkim vezama sa Skenderbegom. Uz mladu despot Stefan je dobio i neke posede pomoću kojih se izdržavao. U to doba imao je 44 ili 45 godina. Početkom 1461. godine napušta Albaniju i odlazi u Veneciju gde je bio lepo primljen, tim više što je bio njihov patricij još od 1435. godine. Upravo dok je boravio u Veneciji posetio ga je biskup od Mantove koji ga je opisao kao "pojavu bez prigovora; da se ne može zamisliti čovek više dostojanstven od njega; čovek visoka rasta, lica vanredno ozbiljna i pametna". Ni u Veneciji se despot Stefan nije dugo bavio već je sa sestrom Kantakuzenom kupio od goričkog grofa Leonarda jedno imanje u Furlaniji sa gradom Beogradom. To imanje se nalazilo na teritoriji mletačke države. Sestra Kantakuzena ga je napustila u leto 1469. godine i otišla kod Mare u Tursku. Stefan je toliko omrzao Turke da nije imao ni volje, a ni želje da i on sa njom tamo ode. Tu je doživeo i svoju smrt 9. oktobra 1476. godine. Koliko je poznato nije se više mešao u politička zbivanja i jedino zanimanje su mu bila deca: sinovi Đorđe i Jovan i ćerka Mara. Sa ženom Angelinom je živeo u retko skladnim odnosima i njegove poslednja pisma su prepuna ljubavi i zahvalnosti prema njoj.

Izgleda da je živeo veoma skromno budući da nije imao prihoda osim onoga što je dobijao od Venecije. Predosećajući smrt obratio se Dubrovniku pismom u kojem opisuje svoje teško stanje: "Jer prihodi končina moja, jere sam u sumnje od života moga i zatoj pišu vašoj gospodstvu, da ne žalu moje bolesti i smrti, koliko žalim moje Angeline, i moje dječice: Đure, i Mare, i Jovana, na kim ih mestu ostavljam:da, gospodo, mnogo bih pisal vašemu gospostvu mnozeh radi uzrok i radi uzdanija i ljubve, koje smo imali naši prvi i mi; da ne mogoh vi mnogo pisati vašemu gospostvu, jere sam mnogo bolan i nejaki od bolesti moje; da, vlastele, mnogo se molju vašemu gospostvu mnogo milostivo i smerno, i preporučuju vi moju Angelinu i moju dječicu: Đuru, i Mare, i Jovana, pred Bogom, i pred Prečistom, i pred svemi svetim: što vi šnimi, to Bog s vami.. I vlastele, ni na čim nesam imal u mom ubogom domu učiniti testament, ni zlata, ni srebra ni pokućija, što bih ostavil Angeline z dečicom...Ovoj učinih napokonje preporučenije gospostvu vašemu s velikom mojom skrblju i s velikom žalostiju, videći, jer ću se odlučiti od ovogaj sveta, i ovoj napokonje preporučenije učinih gospostvu vašemu, slobodan budući pametju mojom". U vreme despotove smrti sin Đorđe je imao između 14 i 15 godina, a Jovan je bio godinu dana mlađi. Negde 1484. ili 1485. godine Stefan je proglašen za svetitelja.

Slepi Grgur Branković se možda jedno vreme i ponadao da će uspeti uz tursku pomoć da se dočepa despotskog prestola i u okviru toga učestvovao je i u turskim napadima na Despotovinu. No, od momenta kada se Stefan Tomašević proglasio za despota (1459.), a Turci počeli sistematski da osvajaju Despotovinu i njemu je bilo jasno da je ispao iz kombinacije. Bilo je očigledno da Turci osvajaju Despotovinu za sebe i da za Grgura tu neće biti mesta. Stoga je otišao kod sestre Mare i kod nje živeo jedno vreme. "Lazarev brat Grgur, videvši da Murat radi na tome da sasvim zauzme Rašku, verovatno uplašen, pobeže u Ugarsku, gde je umro bez zakonitih sinova" (Mavro Orbin). Ovde Orbin greši utoliko što Grgur nije pobegao u Ugarsku (tu je Orbin Grgura izgleda pomešao sa Lazarem). Njegov navod da Grgur nije imao zakonitih sinova je po svemu sudeći tačan i sin mu Vuk Grgurević verovatno potiče iz neke Grgureve vanbračne veze. Ni kod Mare se Grgur nije dugo zadržavao već ode u Hilandar gde se zamonaši pod monaškim imenom German. Tu je u oktobru 1459. godine umro.

Mara Branković je imala u svakom slučaju najmirniju starost. Odmah nakon dolaska iz Despotovine u Tursku od sultana Mehmeda II uspela je da dobije imanje u Ježevu u blizine Sera i tu je provodila svoje dane. To što je sedela u Ježevu bio je sigurno njen izbor budući da se ova zemlja nalazila na putu iz Srbije u Svetu Goru, a tu su bila i imanja svetogorskih manastira. To je bilo mesto gde su svraćali pobožni putnici na svom putovanju do Svete Gore, a Mara ih je pomagala i pružala im odmorište. Osim njih pomagala je brata Grgura, ujaka Tomu Kantakuzena, despoticu Jelenu (udovicu brata Lazara), a tu je utočište našla i bosanska kraljica Mara (ćerka despota Lazara). Ova umna žena je imala utehe i utočište za svakoga, pa čak i za despoticu Jelenu koja je toliko zla nanela celoj porodici Branković i ispred čijeg je gneva i Mara Branković morala svojevremeno da beži. Međutim, kao prava hrišćanka, Mara je umela da oprosti i da pomogne.

Mara se aktivno bavila crkvenim poslovima, pomagala je manastire u Svetoj Gori, ali nije se libila da se pokatkada umeša u visoku politiku, pogotovo kada bi je za to zamolio sultan Mehmed II. Razlog što se nikada nije zamonašila jeste verovatno taj što je ona na neki način smatrala da je nasledila srpske vladare. To se vidi iz toga što su njene povelje, a bilo ih je dosta, bile overavane pečatom njenog oca despota Đurđa. Istovremeno nazivala se "caricom" ili "samodržicom": "Sego radi az raba tvoja, carica i samodržica kira Marija". Koliki je njen uticaj bio vidi se iz toga što je njena želja bila presudna prilikom izbora nekolicine Carigradskih patrijarha. Doživela je starost od oko 70 godina i umrla je 1487. godine. "Va leto 6996. (1487.) prestavi se Mara carica, kći Đurđa despota, na Krstov dan, septemvrija (14) va petak u Ježevu" (Letopis).

Možda je najteža sudbina bila ona koju je imala Kantakuzena. Izgubila je muža Ulriha II Celjskog, a onda je trpela napade od okolnih velikaških porodica koji su postepeno otkidale delove imanja koje je nasledila od muža. Još za života sahranila je sve troje dece koje je rodila u ovome braku. Do 1461. godine rasprodala je ono što je uspela i jedno vreme je živela u Dubrovniku. Nakon kratkog boravka na Krfu, kupila je Beograd u Furlaniji, ali ni tu se nije dugo zadržala. Ostavivši Stefana da boravi u Beogradu, ona se odselila 1469. godine kod sestre Mare u Ježevo. Njih dve se nisu videle skoro četrdeset godina. Rastale su se dok su još bile devojčica, a ironija njihovog života sastavila ih je kao starice. Ni tu joj nije bilo lako jer ju je Mara (bosanska kraljica, ćerka brata joj Lazara), koja je takođe boravila u Ježevu, uspela kod Turaka da je nabedi za neke radnje (ne zna se koje?). To je imalo strašne posledice po Kantakuzenu koja je u tim poznim godinama bila uhapšena, a onda i divljački tučena. Izgleda da je optužba bila tako teška da joj čak ni sestra Mara sa svim svojim uticajem kod sultana Mehmeda II nije uspela pomoći. Kada se izvukla iz zatočeništva nastavila je da živi kod Mare, a nakon Marine smrti preuzela je njenu ulogu. Ostala je Srpkinja do kraja i sva svoja pisma pisala je na srpskom, a bila je okružena srpskim monasima. Od sve Đurđeve dece je živela najduže i umrla je u jesen 1492. godine, a sahranjena je u Konči (kod Strumice).

Pocetak