Despot Vuk Grgurević

Danas je uglavnom prihvaćeno mišljenje da je Vuk Grgurević vanbračni sin slepog Grgura Brankovića i da je rođen najkasnije 1439. godine. O njegovoj mladosti i najranijem delovanju zna se toliko malo tako da se barata uglavnom sa pretpostavkama. U tom okviru je i razmišljanje da je Vuk sa ocem uglavnom boravio u Smederevu i bio prisutan svim onim sukobima u porodici Branković, a koji su se dešavali oko preraspodele političke vlasti u Despotovini. Imao je sasvim dovoljno godina da upozna svoga dedu despota Đurđa Brankovića (umro 1456.), sećao se povratka Mare Branković u Srbiju (1451/2.), a morao je biti prisutan i svoga oca Grgura iz turskog zatočeništva gde je ovaj zajedno sa bratom Stefanom oslepljen (1444.). Kako je u vreme Grgurovog zarobljavanja u Smederevu (1439.) bio suviše mali da bi ga se mogao sećati, verovatno da ga je upoznao tek tada. U svakom slučaju detinjstvo mu nije bilo lako, ne samo zbog toga što nije imao oca, već i zbog stalnih trzavica u okviru porodice Branković. To što je bio vanbračni Grgurov sin nije mu moralo mnogo smetati budući da je moral u srednjem veku po tom pitanju bio daleko labaviji i vanbračni status nije bio neka posebna smetnja. Jedino u čemu ga je takav status ograničavao bilo je to što nije mogao da računa da bi mogao naslediti despotsku titulu.

U vreme kada se Grgur vratio u Srbiju imao je Vuk najmanje 5-6 godina i bio je na pragu dečaštva. To je u omogućilo njegovom ocu Grguru da ga vaspita u onom pravcu u kojem je smatrao da je to potrebno. Istovremeno bio je tu i deda, despot Đurađ Branković, tako da je Vuk mogao da dosta toga vidi i nauči. U vreme smrti despota Đurđa (1456.) Vuk je imao oko dvadeset godina i bio je već pristali mladić. Uzimajući u obzir njegove kasnije ratne poduhvate, sigurno je da je još tu u Smederevu bio podučavan ratnim veštinama i veoma je lako moguće da mu je despot Đurađ poveravao pod komandu i vojne odrede.

Nakon Đurđeve smrti i preuzimanja Despotovine od strane Lazara, počele su otvorene čarke između pripadnika porodice Branković, a sve oko daljnjeg političkog usmerenja. U to vreme je izgleda Grgur Branković gajio neke nade da bi mogao da zauzme despotski presto, a u tome je imao podršku despotice Jerine i Mare Branković. Kako je Vuk Branković bio dovoljno odrastao i sigurno imao i nekog ratničkog iskustva to je sasvim izvesno da je u tim spletkama i on imao učešća. Ta prva njegova politička avantura se završila veoma loše jer su u maju 1457. godine Jerina, Mara i Grgur morali da beže iz Despotovine. Sa njima je po svemu sudeći bio i Vuk. Tokom bekstva Jerina je umrla u Rudniku (3. maj 1457.), dok su se Mara, Grgur i Vuk uspeli dočepati Turske. Mara je odmah od sultana Mehmeda II bila opskrbljena sa imanjem u Ježevu gde je provela ostatak života. Za to vreme Grgur Branković je uz pomoć turske vojske koja je provalila u Despotovinu 1458. godine, pokušao da se dočepa despotskog prestola koji je ostao upražnjen nakon Lazareve smrti.

U okviru turske vojske nalazio se i Vuk Grgurević i izgleda da je čak vodio jedan deo turske vojske pa se u istorijskim izvorima navodi da je napao Kovin i da je plenio po Sremu. Upravo te godine (1458.), što je veoma indikativno, u Ugarskoj je za kralja izabran Matija Korvin. Dakle, u samom početku oni su međusobno suprotstavljeni. Mora da je već tada Vuk pokazivao dosta onih ratničkih osobina koje će ga kasnije dići u legendu i da se o njemu na granici dosta pričalo.

Turska akcija, iako dobrim delom uspešna, nije uspela da se do kraja ostvari tako da je Grguru izmakao despotski tron. U samome početku sultan Mehmed II je razmišljao o tome da na čelo Despotovine stavi Grgura Brankovića i da ga drži u nekom obliku vazalne zavisnosti, ali zbog svega onoga što se tada dešavalo u Smederevu, odlučio je da Despotovinu u potpunosti potčini. U tom kontekstu Grgur mu više nije bio potreban i on se od toga momenta gubi sa političke scene.

Sredinom 1459. godine Smederevo je palo i time je Despotovina završila svoj život, a Srbija je postala delom turske države. Kako je Vuk Grgurević bio sposoban ratnik to ga je sultan Mehmed II zadržao u svojoj službi. Sledećih nekoliko godina Vuk ratuje za turski račun i to sasvim uspešno. Njegova nemirna priroda mu nije dozvolila da poput ostalih iz kuće Brankovića potraži utočište, uglavnom kod Mare Brankovića, i da na miru provodi svoje dane. Iako se ne zna skoro ništa o tom periodu njegov života, postoje neki znaci da je bio u službi rumelijskog beglerbega Isa-bega. Tu je zauzimao jedan prilično uticajan položaj, sasvim dovoljno da preko njega Dubrovčani šalju pisma Isa-begu. Očigledno da su svoje molbe u pismu želeli da ojačaju i Vukovim dodatnim uticajem na Isa-bega.

Tokom 1465. godine u nekim pismima Vuk Grgurević se ponovo spominje, ali ovaj put u službi ugarskog kralja Matije Korvina. Već tada je Vuk nosio titulu despota Raške, koju je po svemu sudeći uzeo nakon Grgureve smrti (oktobar 1459.). Iako je napustio tursku službu, sultan Mehmed II je o Vuku imao lepo mišljenje pa je čak preko njega pokušao da utiče na ugarskog kralja Matiju Korvina da sklope mir. Pismo koje je sultan uputio ugarskom kralju sasvim jasno govori da je Vuk uspeo da odmah u samome početku svoje službe u Ugarskoj obezbedi dobar položaj i značajan ugled, sasvim dovoljan da Turci preko njega posreduju.

Već tada on je imao dovoljno imanja po Sremu (Berkasovo, Irig) koja su mu omogućavala da oprema vojsku kojom je kontrolisao granicu. Imanja koja je imao u Sremu bila su pogranična zona Ugarske prema Turskoj i kao takva izložena stalnim turskim napadima pa je od samoga početka Vuk bio graničar koji je uglavnom provodio svoje vreme ratujući sa njima. No, treba imati u vidu da su upravo ta ratnička svojstva bila ono što je bilo presudno za kralja Matiju Korvina da ga primi u svoju službu i da ga odmah nagradi sa imanjima po Sremu. Osim toga, Vuk je bio Branković i to jedini iz muške loze pa je to uticalo na Srbe koji su bili u Ugarskoj da mu se pridruže u borbi sa Turcima. U to vreme Srem je bio strahovito opustošen zbog stalnih turskih provala pa je boravak Vuka Grgurevića na tom tako opasnom mestu ne samo obezbeđivao Srbima koji su tu živeli kakvu-takvu sigurnost, Ugarima relativno sigurnu granicu, već i Srbima koji su bili sa druge strane Save i pod turskom vlašću mogućnost da prebegnu i da se nasele u Sremu. Time nisu dobijali samo slobodu od turskog nasilja, već i mogućnost da u okviru četa Vuka Grgurevića učestvuju u borbi sa Turcima i da im naplate svu onu muku koju su pod njima preživeli. Osim toga tu se pojavljivala i mogućnost bogatih pljački što je možda bio i najjači motiv za dolazak preko Save. U svakom slučaju to što je ugarski kralj primio Vuka u službi bio je jedan tipičan politički potez onoga doba. Osim nesumnjivih ratničkih kvaliteta, Vuk je imao i poreklo koje je među Srbima tada i te kako mnogo značilo. No, ne treba precenjivati ulogu koju je u tim prvim godinama imao Vuk u Ugarskoj. On je bio u rangu običnog vlastelina u Ugarskoj, a takvih je bilo mnogo. Oni osim svojih mišića i ratničkih kvaliteta nisu imali ništa drugo da ponude. Daljnji uspon im je bio direktno vezan za uspehe na bojnom polju. U odnosu na takve Vuk je imao jedan kvalitet više samim time što je bio iz kuće Brankovića i što su ga zbog toga Srbi u Ugarskoj smatrali svojim vođom. U to vreme bilo je već dosta Srba koji su bili u ugarskoj službi, a među onima znatnijeg roda bili su svakako Stefan i Dmitar Jakšić, Miloš Belimužević, Vladislav Kosača i drugi.

Brojna kolonija srpskih porodica na tlu Ugarske bila je najvećim delom skoncentrisana upravo u Sremu. Stoga je i njen karakter bio uglavnom vojnički i njeni pripadnici su uglavnom ratovali. U Sremu nije bilo mnogo ugarskih posada i kako je ovaj kraj bio uglavnom naseljen srpskim življem to su njeni stanovnici počeli da maštaju o obnavljanju srpske države. Da li je Vuk Grgurević bio jedan od onih koji je ovu ideju gurao ili je on već došao na pripremljeno tlo, teško je danas reći. No, on kao predstavnik kuće Brankovića, bio je najpogodniji da za Srbe u Sremu preuzme ulogu vođe i da dobije vladarsku titulu despota.

U samome početku, odnosno u vreme svoga dolaska u Ugarsku, Vuk se nije bavio ovim idejama budući da je morao da najpre kod ugarskog kralja Matije ostvari zasluge koje će mu kasnije otvoriti put ka tituli despota. Za to prvo vreme kralj Matija nije koristio Vuka u neposrednim borbama sa Turcima već ga je slao na druga ratišta. Sa Turcima u to doba i nije bilo mnogo ozbiljnih sudara budući da hrišćanski svet još uvek nije bio spreman da pripremi neki veći pohod. Stoga se i kralj Matija uglavnom bavio ratovima sa svojim hrišćanskim susedima. Prilika da proširi svoj uticaj mu se ukazala nakon svađe koju su imali papa Pavle II i češki kralj Đorđe Pođebrad. Tu se radilo o nekim nesuglasicama oko pomoći koje je kralj Pođebrad davao husitima, a papa mu to ljuto zamerao. U leto 1465. godine trebao se kralj Pođebrad pojaviti u Rimu i moliti papu za oprost, međutim kako to nije učinio to se papa naljutio i odlučio da ga zbaci sa prestola. Najspremniji da papi pruži pomoć pokazao se odmah kralj Matija Korvin jer ga je privlačila misao da svojim titulama pridruži i češku krunu.

Verbalni sukobi između ugarskog i češkog kralja su trajali neko vreme, a onda su češke čete počele upadati u Ugarsku pa su čak i neke tvrđave zauzeli. Nakon toga počeli su otvoreni sukobi. Krajem 1466. godine papa je i zvanično objavio da zbacuje kralja Pođebradskog sa Češkog prestola. Kralj Matija Korvin je početkom 1468. godine sa vojskom od oko 16.000 vojnika provalio u Moravsku. Njegova ideja da bude okrunjen i češkom krunom sada je bila sasvim jasna. U tim sukobima u okviru ugarskih jedinica ratovao je i Vuk Grgurević. On je tada vodio jedan odred od 1000 srpskih konjanika, što je svakako predstavljalo značajnu snagu. Rat je išao promenljivim tokom sa dosta sukoba i još više pregovaranja koja su se pretvarala u beskonačne spletke. Početkom 1471. godine, već umoran od beskonačnog rata, počeo je kralj Matija Korvin da sa kraljem Pođebradom pregovara o miru, no u toku pregovora češki kralj iznenada umre. Odmah nakon toga počela su otimanja oko češke krune. Kandidati su bili ugarski kralj Matija Korvin i poljski princ Vladislav (sin poljskog kralja Kazimira). U tom natezanju uspešniji je bio Vladislav koga konačno na češkom saboru izaberu za kralja. Time su sve one muke i troškovi koje kralj Matija pretrpeo tokom ratovanja 1468-1471. godine pokazali kao uzaludni.

Upravo ti ratovi po Moravskoj, Šleziji i Lužičkoj marki bili su ona mesta na kojima je Vuk Grgurević pokazivao svoju ratnu veštinu. To je bilo u mnogome različito od onog ratovanja na koje je on do tada navikao. Dok se po Srbiji uglavnom ratovalo po nepristupačnim terenima i sa pojedinim odredima, ovde je situacija bila sasvim drugačija. Bili su to bogati krajevi sa mnoštvom gradova koji su bili dobro utvrđeni i gde je disciplina osnov za svaki uspeh. Vojske sa kojima se Vuk Grgurević susretao bile se uređene po zapadnom tipu, znači sa određenom disciplinom i pravilima ratovanja i tu je bilo malo od onoga azijatskog sa kojim se on do tada susretao. Uveliko se u takvim sukobima koristila artiljerija sa velikim kalibrom, što je od ratovanja postepeno stvaralo nauku. Teško da je Vuku i njegovom srpskom odredu odgovarao taj način vojevanja i u kasnijim godinama oni će retko odlaziti u Evropu posvećujući se uglavnom preganjanju sa Turcima. Sumarno gledajući Vuk za svoga života i nije imao učešća u nekim velikim bitkama, poput onih koje su se vodile kod Nikopolja, Varne ili Kosova. Na tim mestima su se sudarale velike armije gde nije bilo mnogo mesta za samostalne istupe pojedinaca i gde lična snalažljivost nije dolazila toliko do izražaja. Vuk je bio naklonjeniji onim sukobima koji su bili mnogo ograničeniji i što se tiče cilja i što se tiče broja vojnika. Srem je pružao upravo takve mogućnosti. Sav obrastao močvarnim šikarama, retko naseljen, dozvoljavao je da se sa relativno malim snagama može braniti veliki teren, a istovremeno pružao je Vuku i njegovim ratnicima široke mogućnosti da često upadaju na turske teritorije i tamo plene.

Promenljivi uspesi ratovanja po Češkoj i veliki porezi koje je kralj Matija nametnuo ne bi li mogao plaćati vojne troškove doveli su 1471. godine do pobune u Ugarskoj. Ne mogavši da redovnim putem namakne potreban novac kralj je pribegavao i drugim sredstvima da u tome uspe pa je tako jedno visoko svešteno lice pred celim državnim većem, kada se ovaj suprotstavio povećanju poreza, čak i ošamario. Sama buna nije krenula naglo već postepeno. Dok je kralj Matija ratovao po Moravskoj, ugarski velikaši su tajno poslali izaslanike kod poljskog kralja nudeći njegovom sinu Kazimiru ugarski presto. Bio je to klasični vid veleizdaje. Pošto je na vreme dočuo šta mu se sprema uspeo je kralj Matija da reaguje na vreme i da ovu pobunu skrši, nešto mitom, nešto davanjem raznih časti, a neki od pobunjenika su i stradali. Kada je Kazimir stigao u Ugarsku zatekao je tamo sasvim izmenjenu situaciju. Od silnih obećanja koje mu je ugarsko plemstvo nudilo, sada je ostalo jako malo. Uspeo je da uzme neke manje gradove, ali i njih je morao uskoro da napusti. Početkom 1472. godine mogao je kralj Matija da odahne i da bude siguran da je ova pobuna u potpunosti skršena.

Već u to vreme Vuk Grgurević spada među istaknutije ratnike kralja Matije Korvina i on je već dobro poznat. Za zasluge u proteklim ratovima Vuk je nagrađen sa nekim posedima od kojih je najpoznatija tvrđava Bela stena u križevačkoj županiji, a do tog momenta već je držao Berkasovo, Kupinik i Irig. U okviru toga kralj Matija je Vuku Grgurevići i zvanično dodelio titulu despota (1471.). Bio je to više politički negoli suštinski potez od strane ugarskog dvora. Nije poznato da je Srem, gde je boravio despot Vuk, ikada bio više od jedne oblasti u Ugarskoj i da je po bilo kom obliku u nečemu podsećao na nekadašnju Despotovinu. Stoga bi se Vuk Grgurević mogao nazvati "despot bez Despotovine" jer mu titula nije donela ništa više od onoga što je on i inače imao. I do toga momenta on je bio vođa Srba u Ugarskoj, a to pravo mu je davalo poreklo iz kuće Brankovića. Titula despota je to na neki način samo ozvaničila i ništa više osim toga. To je moglo samo kod tamošnjih Srba da izazove nostalgična sećanja na to da su nekada imali državu, a da za srbe koji su bili pod turskom vlašću bude znak da srbi u Ugarskoj imaju svoju vlast. To je dovelo do jačeg vezivanja uz ugarskog kralja i nejasnih nada da će se uz ugarsku pomoć Despotovina obnoviti. Takvom politikom ostvario se i jači priliv izbeglica iz Srbije koje su bežale u Ugarsku i odmah bile mobilisane u čete koje su čuvale granicu. Već dobro opustošene ugarske teritorije time su dobijale sveži priliv ljudskog materijala koji je učvršćivao granicu.

Kako je kralj Matija postepeno izgubio interesovanje za ratove po Evropi to je veću pažnju obratio na granicu prema Turskoj, a za tako nešto je imao dobroga razloga. Sultan Mehmed II trpeo je strašne udare koji su dolazili iz Male Azije koje je na njega vršio Turkmenski vladar Uzun Hasan. Skoro celokupna turska sila je na čelu sa sultanom morala biti prebačena u Malu Aziju gde je naredne dve godine (1472. i 1473.) provela ratujući su Uzun Hasanom. Bila je to idealna prilika da hrišćani napadnu na turske posede u Evropi, a kao jedan od najvećih zagovornika rata spominjao se Vuk Grgurević. On se u to doba vratio iz Češke i počeo sa svojom službom graničara. Poznavajući dobro turske prilike osetio je kakva se idealna prilika iznenada pružila. Međutim, iz nekih razloga kralj Matija se nije odlučio da bilo šta preduzme i ova je prilika propala.

Dok je sve to trajalo Turci su upadali skoro nesmetano na Hrvatsku i Slavoniju i cela 1474. godina protekla je u njihovim pljačkama po ovim zemljama. "Turci su od Skadra navalili prema Kraljevstvu Ugarskom i napravili mu mnogo štete, posebno opustošivši Slavoniju i poharavši ognjem i mačem sve između Save i Drave" piše ugarski kralj Matija u Veneciju. Sledeća, 1475. godina, obeležena je u Ugarskoj sa pripremama za veliki pohod protiv Turaka. No, sve se to otezalo tako da je tek u jesen 1475. godina počela prva značajnija akcija usmerena na Turke. Cilj je bila turska grupacija koja se nalazila utvrđena u Šapcu. U ovoj akciji uzeo je učešća i Vuk Grgurević, a od toga doba počinju i istorijski izvori da češće spominju njegovo ime.

Šabačka tvrđava je od strane Turaka podignuta 1471. godine na mestu gde se nalazio stari Zaslon. Još tada kralj Matija je shvatio kolika opasnost može da bude ova tvrđava i pokušao je da ometa njeno građenje, ali za to nije bilo dovoljno snage pa su Turci mogli neometano da urade ono što su naumili. Šabac je Turcima služio kao idealna baza za napade u Slavoniju, a u tvrđavu su dovodili pohvatano roblje. Interesantno je da u zidinama Šabačke tvrđave nije bilo kamena i da su joj zidovi bili ispleteni od šiblja koje je bilo pričvršćeno uz hrastove stubove, a onda je sve to ispunjavano i nabijeno zemljom. Na tako izdignutim zidovima podignuto je drveno branište. Tvrđava je imala devet kula, takođe od drveta, a osam ih je stajalo uz zidine. Deveta kula se nalazila u sredini tvrđave i ona je, kao i ostalih osam, bila do vrha ispunjena zemljom, što joj je davalo stabilnost. Turska posada je živela u dobro izgrađenim zemunicama koje su bile sigurne od topovske vatre. Iako najobičnija drvenjara, ova tvrđava je zbog samog položaja i načina na koji je izgrađena bila skoro neosvojiva. U redovnom stanju tvrđava je trebala imati kao posadu oko 1.300 ljudi, ali bilo je momenata kada je u njoj boravilo i do 5.000 ratnika. Osim toga u blizini tvrđave kretala se i jedna vojska od skoro 20.000 ljudi koja je štitila njenu izgradnju. U samom momentu ugarskog napada bilo je Turaka nešto manje nego inače pa se računa sa brojem oko 700 ljudi. Međutim, bili su dobro snabdeveni oružjem i hranom tako da su mogli izdržati i duže opsade.

Iako sagrađena primitivnim načinom, drvetom i zemljom, tvrđavu je gradio pravi znalac tadašnjeg ratovanja artiljerijom koji je dobro poznavao fortifikaciju. Stoga je posebna pažnja obraćena na zaštitu od artiljerijskog oruđa i u tome je postignut potpuni uspeh pa je ova tvrđava važila za skoro neosvojivu. Dobrim delom ona je to i bila, tim više ako se uzme o obzir i pomoćna vojska od skoro 20.000 Turaka koja se kretala u blizini tvrđave. Uz njenu dodatnu pomoć, Turci su mogli održati Šabac protiv mnogo jače vojske od one koju je tada vodio kralj Matija.

Početkom 1476. godine započela je opsada Šapca. Veoma aktivnu ulogu je imao Vuk Grgurević uglavnom štiteći bokove ugarske vojske. Nakon bombardovanja iz brojnih artiljerijskih oruđa za počeli su ugari sa pešačkim napadima. Uspesi su bili slabi, a iznenada se pojavila i jedna turska vojska koju su vodili Alibeg i Sakibeg. Za trenutak su ugari morali oslabiti pritisak na utvrđenje i svoju vojsku okrenuti kao Turcima koji su nadolazili. Turci su pokazali iznenađujuću neaktivnost ulogorivši se na jednom brdu koje stajalo naspram Šapca ne preduzimajući ništa. Nakon izvesnog vremena su se i povukli. Sada su ugari mogli nesmetano da nastave napad na Šabac i 15 februara 1476. godine Šabac je pao. Po svemu sudeći uspeh je postignut nekom ratnom varkom jer su dotadašnji juriši imali slabog uspeha. "Prošlih dana obavestio sam vašu svetost o napredovanju ove vojske, a i o teškom i mučnom zauzimanju tvrdoga grada Šapca, i šta se konačno od toga može očekivati. Posle je kralj, kako se Božjoj milosti dopalo, 15. ovog meseca istu tvrđavu predajom zadobio. Nije je hteo jurišem zauzeti, jer je Turaka u njoj zatvorenih bilo još 700, samih hrabrih ljudi, a s njima 160 žena, sve oduševljeno za boj, te bi je kralj mogao osvojiti jedino s velikim gubitkom naših vojnika. I kako nam uhode javljaju, vrhovni je paša Turaka zajedno s istim Alibegom žurio da im stigne u pomoć. Ali su Turci sami izašli iz utvrde te su pokorno moleći i ruke kraljeve ljubeći sve klečeći kralju zaklinjali za večitu službu. Ušli smo u tvrđavu, koja je začudo veštački sagrađena. Zatekli smo u njoj vrlo mnogo sužnjeva, koje smo na slobodu pustili. Od kraljevih vojnika poginulo je za opsade više od dve stotine. Mnogi su ranjeni, pa leže po šatorima i na lađama; neki od njih će jedva preboleti" piše egerski biskup Gabrijel, papi Sikstu IV.

Da je bilo mnogo muke oko osvajanja grada, te da je ugarska vojska od zime, ali i od žestokog turskog otpora dosta stradala, ne krije ni kralj Matija pišući: "Samo da jedno kažem: ja sam već mnoge i vrlo čvrste tvrđave osvojio, ali nijedna me nije stajala toliko napora i truda, toliko troškova i ljudi". Nakon ovog nesumnjivog uspeha kralj Matija naredi Vuku Grgureviću i Vladu Drakulu da krenu dublje u Bosnu i da napadnu na Srebrnicu. "Kraljevsko veličanstvo reklo mi je kako će nove čete, koje se već približuju, poslati da poharaju varoš Srebrnicu, gde su rudnici zlata i srebra, a i čitavu pokrajinu naokolo, koja je mnogo puna i naseljena" kaže pismo upućeno papi Sikstu IV.

One Turke koji su uspeli da pobegnu iz Šapca dočekala je strašna sudbina. Izvukavši se iz obruča oni su se uputili direktno u Jedrene gde su pokušali da se priduže vojsci koju je sultan okupljao. Sultan ih je primio i saslušao pod kojim okolnostima je Šabac pao i kako su se oni uspeli izvući, a onda je naredio da se svakom od njih obesi kamenje oko vrata i da se pobacaju u reku. Veziri su pokušali da izmole milost za svoje vojnike, ali sve je bilo uzalud i kazna je izvršena.

Bitka kod Šapca spada među najistaknutije uspehe koje je Vuk Grgurević uopšte imao, a napad na Srebrnicu prva njegova krupna samostalna akcija koja je pokazala da gerilski način ratovanja sa upadima u dubinu neprijateljske teritorije njemu najviše odgovara. Iako je takav način ratovanja možda i najteži, Vuk se u njemu veoma dobro snalazio. Prešavši noću Savu, Vuk i njegova vojska su se uspeli prikrasti Srebrnici, a da nisu imali nikakvih sukoba sa okolnim Turcima. Turci u Srebrnici nisu ni sanjali da se blizini nalazi velika hrišćanska vojska, a kako je u dan napada bio pazarni dan to je turska opreznost u potpunosti popustila. Koristeći to, Vuk je 150 svojih konjanika obukao u turska odela i oni su neprimećeni ušli u predgrađe gde se održavao vašar. Tu su se bez ikakvih posebnih problema pomešali sa stanovništvom iščekujući glavni napad. Kada su njegovi ljudi pomešali sa Turcima započeo je Vuk sa napadom. Stanovnici nisu uspeli da pruže otpor i da zatvore gradske kapije jer su ih u tome sprečili preobučeni hrišćani i grad je veoma brzo pao. Kako se taj dan u Srebrnicu slegla sila trgovaca to je i plen bio veoma bogat, pa je osim 500 zarobljenika Vuk poneo i mnogo srebra i razne robe. Nakon pljačke grad je spaljen.

Nakon spaljivanja Srebrnice, Vuk je nastavio sa napadom. Meta je bila tvrđava Kučlat, ali tu je već išlo teže jer su Turci saznali šta se desilo u Srebrnici. Do tvrđave trebalo je preći dosta prepreka budući da su Turci deblima zatvarali put, a na pogodnom mestu su vojsku postavili u zasedu. Vuk je preko uhoda doznao gde se turska vojska krije pa ju je napao sa boka i uglavnom sve poubijao. Kada je i Kučlat spaljen, na meti se našao Zvornik. Tvrđava u Zvorniku se odbranila, a prilikom napada Vuk je ranjen u nogu. Ipak, grad i okolina su spaljeni i opustošeni. Nakon svega, naredi Vuk da se vojska natovarena plenom i mnoštvom zarobljenika vrati u logor kod Šapca.

Ovo je bila velika pobeda Vuka Grgurevića i kralj Matija Korvin je iskoristio priliku da po evropskim dvorima razglasi kakve je sve uspehe postigla njegova vojska. To izgleda da mu je dalo novi polet pa je razmišljao da sa Turcima počne rat mnogo širih razmera od onog koji je do tada vodio. Iz tog razloga započeli su napadi na Smederevo. Kako nije bilo dovoljno vojnih efektiva za organizovanu opsadu to se pristupilo blokadi grada. No, to je bilo sve što se u taj moglo postići. Smederevo je bilo suviše jako da bi tek tako palo. Glavna prepreka je bila turska flota koja je štitila grad sa dunavske strane i istovremeno ga snabdevala sa ratnim potrebama.

Opsada Smedereva nije ometala Turke da i dalje upadaju i plene ugarske teritorije. U jednoj od krupnijih akcija Alibeg paša sa svojim bratom Skenderbegom je sa oko 5.000 konjanika prešao preko Dunava i krenuo ka Erdelju. Jedno vreme su pljačkali oko Temišvara i kada su ocenili da su oteli dovoljno plena krenuli su nazad. Polovinom avgusta 1476. godine kod Požežene ga dočeka despot Vuk Grgurević sa srpskim četama koje je vodio Dmitar Jakšić i još neke ugarske vojvode. Turci su strahovito razbijeni, a preko 2.000 njihovih leševa ostalo je da leži na bojnom polju. Ostatak Turaka se dao u panično bekstvo i najveći njihov deo se podavio u Dunavu. Da je poraz bio strašan vidi se i iz toga što je u bekstvu poginuo Skenderbeg a despot Vuk je uspeo da zarobi oko tri stotine Turaka i pet turskih zastava. Sve to je u trijumfalnoj povorci provedeno kroz Budim i predano kralju Matiji.

Ovaj uspeh još više je uzdigao Vukov ugled i kralj Matija ga nedugo potom postavi za zapovednika one vojske koja je držala Smederevo u zaptu. Izgleda da je sada i Vuk pomalo precenio svoju snagu pa mu je odjednom palo na pamet da pokuša da osvoji Smederevo. Napravljena su tri utvrđenja na Godominskom polju, sva tri od drveta i zemlje, a jedno od njih je nazvano "viteška trpeza". Ova utvrđenja su trebala da potpomognu opšti napad na tvrđavu. Stiče se utisak da su te kule pravljene po ugledu onih utvrđenja koje je despot Vuk video u Šapcu. Sve je to bilo suviše slabo da Turke pokoleba i jedini uspeh kojim su hrišćani mogli da se pohvale bilo je to što su Turci bili primorani da sami spale Smederevsku varoš i da se povuku u tvrđavu. Tako je i opsada morala da se nastavi, a sve do decembra 1476. godine nije se dešavalo ništa bitnije. Onda je odjednom naišla turska vojska od oko 40.000 ratnika koja se vraćala iz Moldavije. Naletela je na vojsku despota Vuka, porazila je, a onda popalila sve kule drvenjare koje su ovi tamo podigli. Kako su reke zbog oštre zime bile zaleđene to je Turcima omogućen lak prelaz preko vode što je izgleda iznenadilo despotovu vojsku. Nakon ovog poraza, sa ostacima vojske despot se povukao preko Dunava.

Pocetak