Smrću kralja Matije Korvina izgubila je Ugarska svoga možda i najvećeg kralja. Nesumnjivo da on spada među najznačajnije vladare svoga vremena što mu čak ni protivnici nisu mogli osporiti. Zvali su ga velikim kraljem "koji je u Ugarskoj i svemu onome što kruni ugarskoj pripada, moćno vladao, kako nije nijedan kralj nakon Andrijinih vremena činiti mogao. On je Moravsku, Šlesku i Lužicu mačem osvojio, zatim malu Moldaviju, naime Vlašku, i više još zemalja ugarskoj kruni podložio. Iako je kralj Matija ratovanjem mnogo zla prouzrokovao, ipak je s Turcima, a i s husitima u Češkoj, mnogo dobroga učinio te mnogim hrišćanima život spasio i za hrišćanstvo ih održao. Mnogo je zla učinjeno i od njegovih ljudi, ali to nije bilo ni za korist njegovu, ni po volji njegovoj.." (Jakov Unrest). Srbi su svakako bili među onima koji su najviše žalili zbog njegove smrti, budući da im je upravo on uspeo da obezbedi sklonište u Sremu. Kako je Srem uživao izvesnu autonomiju, a Srbi su bili pod svojim vođama, to se stvorio izvestan privid da ponovo imaju svoju državu. Nije poznato da su Srem i Srpski despot uživali bilo kakvu veću privilegiju no što su to imale ostale oblasti u Ugarskoj, ali srpskom življu koji je bežao pred Turcima i to je značilo mnogo. Osim toga mnoštvo Srba služilo je u stajaćoj vojsci koja je primala platu i koja je bila pod direktnom kraljevom komandom. Ta stajaća vojska, zbog crnih uniformi zvana "crna četa", pružila je mnogim Srbima priliku da se istaknu u ugarskoj službi i da steknu plemstvo. Osim toga, onim najsiromašnijim neprekidni ratovi i upadi na turske teritorije pružili su mogućnosti pljačke tako da su se mnogi uspeli obogatiti. Sada je odjednom sve to došlo u pitanje.
Za vreme pogrebnih svečanosti počele su smutnje oko toga ko bi mogao biti novi ugarski vladar. Kraljici Beatriči nije smetala žalost za mužem da se još u vreme pogrebnih svečanosti dogovora oko toga na koji način da zadrži vlast. U tom okviru se čak počelo razmišljati o tome da se ona odmah uda za nekoga od susednih vladara. Kao najozbiljniji kandidati isticali su se kralj Maksimilijan i Češki kralj Vladislav. Odmah po kraljevoj sahrani na Rakuškom polju kod Pešte počelo se okupljati plemstvo ne bi li izabralo novoga kralja. Bilo je više kandidata od kojih su četiri bila posebno jaka. To su bili nemački kralj Maksimilijan, Češki kralj Vladislav Jagelović, poljski princ Jan Olbraht i konačno nezakoniti sin pokojnog kralja Matije - Ivaniš Korvin. Naravno tu je bila i kraljica Beatriča koja je znala da sama ne može biti izabrana za vladara, ali je pokušavala da proturi onoga kandidata koji je bio spreman da se njome oženi. Kako ju je kralj Maksimilijan nazvao "sestrom" to se ona ljuta okrenula ka Češkom kralju Vladislavu.
Taj skup ugarskih velikaša je više ličio na ratni logor negoli na sabor koji treba da izabere kralja. Većina je došla teško naoružana sa brojnom pratnjom, ali sukoba u samome početku nije bilo. Činilo se da Ivaniš Korvin ima najveće šanse, tim više što je uspomena na njegovog oca bila i te kako jaka. Stoga je i stranka koja ga je podržavala bila veoma brojna sa najistaknutijim velikašima. "U Sremskom otoku, gde je bio kod kuće, i u županiji Valpova, i u baranjskoj županiji, i u šomođskoj županiji, i u slavonskom kraljevstvu, i Hrvati i mnogi velikaši proglasili su, a posebno herceg Lovro, koji je stanovao na svojim imanjima na turskoj granici, i uz njega je bio raški despot, drugi velikaš Stevan Kešeri, i crkveni dostojanstvenik pečujski, Andrija Bot iz Šikloša, Toma Seči, Đorđe, velmoža kaniški,.." (Đurađ Sremac).
Međutim sam Ivaniš nije bio ličnost koja bi ulivala poverenja. Imao je tek 17 godina i bio pomalo neuravnotežen što je iskoristila grupa krupnijih velikaša iz suprotnog tabora da sa njim sklopi ugovor da on (Ivaniš) ne pravi neprilike ako ne bude izabran za ugarskog kralja. Za uzvrat dobiće titulu kralja Bosne i hercega Slavonije. "Ako bi se dogodilo te gospodin herceg Ivaniš ne bi bio na izbornom saboru izabran za ugarskoga kralja, to će ga, da ne bude lišen kraljevske časti i naslova, smesta, čim kojega drugoga kraljem ugarskim proglase, izabrati za kralja Bosne, te će ga novi kralj ugarski trećega ili četvrtoga dana nakon svoje krunidbe neopozivo, časno i svečano okruniti. Osim navedene Kraljevine Bosne predaće se gospodinu hercegu Ivanišu herceška čast u Kraljevini Slavoniji ..." kaže između ostalog odredba ovoga ugovora.
Iako je potpisao ovakav ugovor čini se da Ivaniš Korvin nije imao nameru i da ga poštuje pa je gajio nade da bi mogao uspeti da proturi svoju kandidaturu za ugarskog kralja. Između ostalih velikaša Ivanišu Korvinu je pružio podršku i despot Đorđe Branković. "Do ovoga momenta nije još obavljen izbor kralja. Prelati i baroni razdvojeni su u dve stranke: jedna stoji uz sina pokojnoga kralja (Ivaniša Korvina), i njoj pripadaju nadbiskup kaločki, biskup pečujski, herceg Iločki, despot srpski Đorđe Branković, knez Frankopan i neki drugi manji, koji su se svi nastanili s hercegom u kaštelu. Drugoj stranci pripadaju svi ostali baroni, kojih su imena u dvostrukom popisu zabeležena, oni su se smestili sa svojim četama u Budimu" piše poslanik hercega iz Ferare. Ono što je ovde interesantno jeste to da se despot Đorđe pominje među najkrupnijim velikašima Ugarske, a njegova snaga se ravna sa onom koju imaju takve ličnosti kao što su kaločki nadbiskup, herceg Iločki i drugi. To je u svakom slučaju preterano jer je despot ipak spadao u sitnije ugarske velikaše, ali iz ovoga se može utvrditi da despot uživa određeni ugled u Ugarskoj i da je njegova podrška u ovoj dinastičkoj borbi značajna.
Sami motivi zbog čega je despot Đorđe pristao uz Ivaniša Korvina nisu baš najjasniji. Uobičajeno je da se pretpostavlja da je to zbog toga što je despot Đorđe za svoj uspon dugovao sve kralju Matiji Korvinu pa je on (despot) u znak zahvalnosti podržao njegovog sina Ivaniša. Ovakva pretpostavka je veoma privlačna i pokušava da od despota stvori jednu visoko moralnu ličnost koja poštuje svoga dobrotvora, u ovom slučaju kralja Matiju, čak toliko da i nakon njegove smrti despot poštuje njegovu poslednju volju i podržava mu sina u pohodu na ugarsku krunu. Veoma privlačna teza, ali nedostaje joj pragmatičnosti i životne realnosti. Sigurno je da je despot bio beskrajno zahvalan kralju Matiji za sve ono što je ovaj za njega učinio, ali ne treba zaboraviti da je despot još bolje poslužio kralju u njegovim planovima. Sve ono što je ugarska pružila Srbima, ali i Brankovićima, plaćeno je rekom srpske krvi koji su godinama branili ugarske granice od Turaka. Kao i da je to bilo malo, srpske jedinice su ginule po Moravskoj, Šleskoj, Austriji i ko zna sve gde, a sve zarad interesa ugarskog kralja Matije. Prema tome Srbi su sve ono što su dobili platili mnogostruko i sa te strane despota sigurno nije pekla savest da je učinio malo za sve ono što je dobio.
Mnogo je bliže istini jedna pomalo smela spekulacija. Brak despota Đorđa sa Izabelom, rođakom kraljice Beatriče, bio je propao zbog nesuglasica koje su postojale između njih. Sigurno je da despot Đorđe nije hteo ovaj brak i da je u njega ušao preko volje i to samo zbog toga što mu je Izabelu predložio kralj Matija. S druge strane, blizu je pameti da je Izabelu kao buduću despotovu ženu predložila kralju Matiji upravo kraljica Beatriča. Despot je pokušavao da Izabelu prevede u pravoslavlje, međutim ova je to uporno odbijala, a njen otpor bio je žešći tim više što je imala sigurnu podršku kraljice Beatriče. Obe su bile katolkinje i na toj relaciji je dolazilo do sukoba sa despotom Đorđem. Tokom braka despot je zbog svoje privrženosti pravoslavlju od njih dve imao mnogo neprilika i poniženja. Zbog moćne zaštite koju je imala, Izabela je bila relativno sigurna od despotovog gneva i moguće je da je čak ona bila ta koja je inicirala njihov razlaz. Despotu nije ostalo ništa drugo već da pristane, ali on sigurno nije zaboravio godine poniženja koje je imao sa Izabelom, a mogao je biti posebno kivan na kraljicu Beatriču koja je bila glavnim uzrokom svih njegovih muka. Nametnula mu je Izabelu, onda joj držala stranu u svađama i konačno omogućila njihov razlaz, a moguće je da mu je zbog pravoslavlja pravila stalne pakosti. To ponosni despot nikako nije mogao da zaboravi i moguće je da je njegova odluka da podrži Ivaniša bila motivisana upravo time. Njegovi odnosi sa kraljicom Beatričom su bili toliko loši da njih dvoje ni pod kakvim uslovima nisu mogli biti u jednoj stranci. U tom slučaju politika skoro i da nije prisutna, a preovlađuju čisto lični razlozi. Ipak, treba biti svestan da ni svi potezi političara nisu rukovođeni racionalnim ili pragmatičnim razlozima i da je često prisutno mnogo toga iracionalnog i ličnog. Moguće da je i ovo jedan od tih slučajeva.
Ako je u ovom slučaju despot ipak imao političkih motiva onda je to samo zbog toga što je očekivao da će Ivaniš Korvin nastaviti sa onom politikom prema Srbima koju je imao i njegov otac kralj Matija. Sa drugim kandidatima to već nije bilo tako sigurno jer je bilo mnogo prepreka za to, a despot nije smeo da rizikuje. Mogla je biti ukinuta samostalnost koju su Srbi imali, a pogotovu ona koja se ticala verskog pitanja. Do tog momenta katolička crkva, najviše zahvaljujući kralju Matiji nije mogla suviše uticati na Srbe i da pokuša da ih prekrsti, ali bilo je pitanje kako će se postaviti novi vladar. Bilo je za očekivati da će Ivaniš Korvin postupati isto kao i njegov otac pa je to možda razlog zbog čega ga je despot podržavao.
|
|
|
|
|
|