Despot Jovan Branković

Svi događaji koji su se dešavali tih dana suviše su brojni i komplikovani, a nisu toliko bitni za našu priču stoga će biti preskočeni. Uglavnom, odnosi između ove dve stranke su se toliko zategli da je uskoro došlo i vojnih sudara. Dana 4. jula 1490. godine na polju kostiju (Šarviz) vojno su poražene pristalice Ivaniša Korvina, a 15. jula za kralja je izabran Češki kralj koji je u Ugarskoj dobio ime Vladislav II. Novi kralj nije imao mnogo vremena za radost jer ga je uskoro napao Jan Olbraht, jedan od kandidata koji nije uspeo (inače rođeni mu brat). Tokom avgusta 1490. godine već je bio nadomak kod Budima, ali nije snage za dalje pa se uskoro povukao, ali mira među njima ni ubuduće nije bilo.

Kralj Vladislav II, kao konačni pobednik u borbi za ugarsku krunu, bio je veoma pažljiv prema Ivanišu Korvinu koji kao da nije shvatao sve ono što se dešavalo oko njega pa je čak učestvovao u krunidbenim svečanostima (18. septembar 1490.). Razloga za veselje je bilo dosta, a naročito je slavila kraljica Beatriča kojoj je Vladislav II obećao da će je oženiti pa je ona gomilama naroda bacala novac.

Despot Đorđe Branković i brat mu Jovan, kao verne Ivaniševe pristalice, sigurno su učestvovali u bici kod Šarviza koju su izgubili. Nakon poraza oni su sklonili i nisu učestvovali u krunidbenim svečanostima ostajući i dalje neprijatelji novoga kralja. Ipak, imali su sreće pošto je novi kralj Vladislav II odlučio da se izmiri sa svim pristalicama Ivaniša Korvina. On je najpre potvrdio sve ono što je ugovorom obećano Ivanišu Korvinu ako ne bude izabran kraljem, a svim njegovim pristalicama je dato oproštenje ako se u naredna 24 dana okanu svakog daljnjeg otpora novome kralju. Među četrdesetak tih plemića kojima se nudi oprost spominje se i despot Đorđe Branković. "Plemićima i neplemićima, koji god bi došli do milosti kraljevskog veličanstva, svima neka je milost, pa i onome ko je naopako radio protiv kralja češkog, milost svima. I mnogi su se skupili kod kralja i tako zadobili milost" (Đurađ Sremac).

Čini se da despotu Đorđu ovaj kraljev oprost nije mnogo značio i da mu nije mnogo verovao. I sama situacija mu je išla na ruku jer se protiv kralja Vladislava II uskoro digao nemački kralj Maksimilijan koji nije uspeo legalnim putem da se nametne za ugarskog kralja. Ovaj put je situacija za kralja Vladislava II bila veoma ozbiljna budući da je Maksimilijan iz svojih austrijskih zemalja počeo izvlačiti novac i opremati vojsku. Postao je još jači kada su mu se pridružili neki ugarski velikaši među kojima su bili despot Đorđe Branković i brat mu Jovan. Veoma brzo Maksimilijan je ovladao Štajerskom, a onda i u Bečom. Kada je uspeo da se dočepa onih austrijskih zemalja koje je nekad uz veliku pomoć despota Vuka Grgurevića osvojio kralj Matija Korvin, počeo je Maksimilijan da priprema prodor u Ugarsku. Sa vojskom koja je brojala oko 18.000 vojnika u oktobru 1490. godine ulazi Maksimilijan u Ugarsku. U to vreme kralj Vladislav II nije pokazivao mnogo volje da se bori jer je imao velikih borbi sa bratom Jan Olbrahtom. To je bio razlog što su austrijske trupe veoma brzo došle do Stonog Beograda.

Do tog momenta despot Đorđe i Jovan Branković su Maksimilijana uglavnom pomagali, ali od 1. novembra 1490. godine oni ga uz jednu grupu ugarskih plemića priznaju i za svoga kralja. Motivi kojim su se rukovodili Brankovići u to vreme mogu se pretpostaviti. Jasno su uvideli da je Ivaniš Korvin propao u svojim pokušajima da se dočepa ugarskog prestola, a sa njim i sve nade da bi se preko njega eventualno obnovila Despotovina. Kralj Vladislav II uz kraljicu Beatriču tako nešto nikako ne bi dozvolio, a imajući u vidu to da su Srbi pomagali njegovog protivnika Ivaniša sigurno je da bi kralj Vladislav II ionako uzane privilegije koje su uživali Srbi još više suzio. Nailazak Maksimilijana je pružio nove nade i Brankovići su očekivali da bi im on mogao biti zahvalan za pomoć koju su mu pružili te da bi se preko njega možda moglo postići nešto i više. Stoga i ne iznenađuje to što Brankovići u povelji u kojoj priznaju Maksimilijana za svoga vladara za uzvrat od njega traže poštovanje dotadašnjih sloboda, ali i pomoć u borbama sa Turcima. Verovatno da su oni na neki način planirali neku širu akciju protiv Turaka koja bi mogla dovesti do oslobođenje dela Srbije i obnavljanje Despotovine.

Nekako u to vreme pao je i Stoni Beograd, a austrijske trupe naprave strašan pokolj u gradu. Ohrabren ovim uspehom počne Maksimiljan da razmišlja i o napadu na Budim pa čak pošalje jednu prethodnicu od oko 8.000 ljudi koja se pojavi pod gradom. Budim je branio Pavle Kiniži kome na pamet nije padalo da ga preda pa je bilo jasno da se mora sa celokupnom vojskom na njega napasti. I dok se Maksimiljan spremao da to i učini pojave se nevolje. I do tada dobar deo svojih uspeha Maksimiljan je postigao mitom, ali i uz pomoć plaćeničke vojske. U oba slučaja, za mito i plaćeničku vojsku, trošio je velike količine novca pa je u odlučujućem momentu dok je spremao napad na Budim novca ponestalo, a plaćenici su se pobunili. Uz to iz Moravske stizala je ugarska vojska u pomoć Budimu. Stoga sve zastane. Te godine se više ništa nije dalo uraditi i Maksimiljan smesti vojne posade u gradove koje je osvojio, a sam se vrati u Austriju da sačeka prolazak zime.

Upravo zima između 1490. i 1491. godine označila je i preokret u onoj politici koju je do toga momenta vodio despot Đorđe. Jasno uvidevši da je Maksimilijan dostigao svoj zenit i da neće biti u stanju da protiv kralja Vladislava II učini bilo šta više, despot opet promeni stranu. Nije poznato tačno vreme, ali se pretpostavlja da je tokom proleća 1491. godine priznao kralja Vladislava II za svoga gospodara. Na koji je način ovo pomirenje postignuto i da li je pri tome bilo nekakvih uslova nije poznato. U svakom slučaju već u leto te godine (1491.) Pavle Kiniži lomi otpor kraljevih protivnika u Slavoniji, a u okviru njegove vojske nalaze se i srpski odredi. Da li je i despot tu bio nije poznato, ali već tokom leta on je u sasvim dobrim odnosima sa kraljem Vladislavom II.

U to vreme i Maksimiljan je počeo da postepeno odustaje od svoje prvobitne namere da osvoji Ugarsku pa je započeo pregovore sa kraljem Vladislavom. Tokom novembra 1491. godine se pregovaralo i to je dovelo do nekog dogovora u Požunu. Međutim zbog toga što ugarski velikaši nisu želeli da overe sklopljeni ugovor diplomatska natezanja su i dalje trajala.

Za sve to vreme despot se sasvim dobro složio sa kraljem Vladislavom II, a ti odnosi su postalo još i bolji od bitke koja se odigrala 24. decembra 1491. godine kod Košica u kojoj je vojska kralja Vladimira II strašno potukla onu koju je vodio njegov brat Jan Olbraht. U toj bici učestvovali su srpske jedinice od oko 600 konjanika koje je lično vodio despot Đorđe, naravno na strani kralja Vladislava II. Time je i sukob među braćom konačno bio završen, ali tek na inicijativu njihovog oca Kazimira, inače poljskog kralja, koji ih je na silu pomorio.

Nešto kasnije konačno je u Budimu overen i mir između Maksimilijana i kralja Vladislava II, a povodom toga izdane su i povelje. U onoj povelji u kojoj se govori o uslovima mira i koja se može smatrati glavnom navedeno je i ime despota Đorđa Brankovića, naravno kao vazala ugarskog kralja Vladislava II. Osim ovoga sabor u Budimu je doneo odluku da se kralj Vladislav II ne oženi kraljicom Beatričom (udovicom pokojnog kralja Matije) iako je njoj ovaj brak obećavan u nekoliko navrata. Za nju je to bila strašna vest tim više što je upravo vođena tim obećanjem potrošila silan novac za sve ove ratove koje je vodio kralj Vladislav II. Razjarena tužila je kralja kod pape Aleksandra VI, ali on 1495. godine i zvanično raskine ovu veridbu i kralja Vladislava II razreši svih onih obećanja koje je davao proteklih godina kraljici Beatriči. Osim toga papa kraljicu osudi na večito ćutanje i globu od 25.000 dukata. Kraljica je nešto kasnije napustila Ugarsku i u najvećoj bedi umrla 1508. godine.

Požunskim mirom jedna politička faza u životu despota Đorđa Brankovića je bila završena. U haosu političkih struja i borbi on se očigledno nije najbolje snašao i promenio je nekoliko strana nekako ne uspevši da odmah pogodi onu pravu. Ipak, politička snalažljivost mu se ne može odreći jer je kraj ovih sukoba dočekao na onoj strani koja je pobedila. Osim toga, pokazao je dovoljno političke gipkosti pa ga nisu ometali nekakvi iracionalni motivi koji bi se mogli najkraće nazvati "principima" i koji kod pravih političara i u pravoj politici i ne postoje, već se okretao ka onome što mu je toga momenta izgledalo kao najopipljivija korist. Sigurno je da bi njemu najviše odgovaralo da ugarski krunu uzme Ivaniš Korvin pa nije ni čudo što je bio najpre njegov pristalica. Kada je ovaj propao, despotovim interesima je svakako najbliži bio Maksimiljan pa je tada bio na njegovoj strani. Propašću Maksimilijanovih težnji da osvoji Ugarsku mogao je isto tako propasti i despot da se tvrdo držao uz ovoga. Međutim, osetivši na vreme da je Maksimiljan iscrpljen i da se od njega ne može u budućnosti ništa očekivati despot je sasvim u duhu pragmatičnosti prišao kralju Vladislavu II.

U tom momentu kralj Vladislav II još uvek nije bio vidljivi pobednik i situacija nije bila baš toliko jasna. Zasluga je despota Đorđa što je uspeo da oseti Vladislavljevu pobedu i što je mogao da proguta ponos (koji u politici i ne postoji) i da postane njegov pristalica. Možda danas to tako ne izgleda, ali to je sigurno bio veoma osetljiv momenat. Despot Đorđe je morao svaki svoj potez da dobro proračuna jer morao je svojim političkim instinktom da najpre oseti ko će iz celog tog haosa da iziđe kao pobednik. Kada je uvideo da će to biti kralj Vladislav II, trebalo je izabrati pravi način i pravo vreme pa od njega zatražiti oprost. Ne treba zaboraviti da je despot dve godine bio jedan od najupornijih kraljevih protivnika i da prema despotu nije osećao nikakvu naklonost. Dakle, trebalo je izabrati onaj momenat kada će kralj Vladislav II biti dovoljno slab da prihvati despotov povratak i da neće pokušati da se sveti. Moguće je pretpostaviti da bi kralj Vladislav II sasvim drugačije nastupio prema despotu da je bio dovoljno jak da mu ne treba despotova pomoć te da mu ne bio oprostio već bi mu se osvetio. U svakom slučaju, momenat za pomirenje je dobro izabran i despot se ponovo našao u relativnoj sigurnosti za svoj položaj.

Granica prema Turskoj je bila uglavnom mirna mada Turci nisu propuštali priliku da sa manjim odredima upadaju na ugarsku teritoriju isključivo radi pljačke. Meta tih napada je bila uglavnom Hrvatska, a Srem nije uznemiravan tako da despot Đorđe nije imao nekih posebnih dejstava prema Turcima. On se tokom 1491. godine bavio svojim sukobom sa Lovrom Iločkim čiji su ljudi upadali na despotove teritorije i pravile štetu. No, to su bili uobičajeni sukobi u to vreme tako da nisu mnogo remetili celokupnu situaciju u kojoj se nalazio despot. No, ovaj sukob će kasnije da se razgrana u nešto mnogo veće.

To što je despot Đorđe došao u sukob sa Lovrom Iločkim nije bilo ni malo čudno jer je Iločki, kao sin bivšeg bosanskog kralja Nikole Iločkog, bio jedan od najbogatijih velikaša u Ugarskoj. Samim time bio je i jedan od najosionijih pa je sasvim slobodno bez ikakvog straha od ugarskog kralja, pregovarao kako sa turskim sultanom tako i sa nemačkim carem. Osim toga, na svojim oblastima nije priznavao nikakvu vlast osim svoje. Ugarskog kralja Vladislava II nije uopšte cenio pa ga je nazivao volom, a da bi u još većoj meri dokazao kako ne drži do njega, nije dolazio u Budim da mu se pokloni.

Ono što je moglo despota da brine jeste to da je primirje iz 1483. godine koje je još kralj Matija Korvin sklopio sa Turcima na sedam godine isteklo tokom 1490. godine, a pronosili su se glasovi da turski sultan Bajazit II sprema novi pohod. Kao potvrda takvih glasina bili su turski napadi na Kranjsku. Sudari sa Turcima su rezultovali promenljivim uspesima, a u ti sukobima sa njima posebno se isticao Pavle Kiniži. O njemu se tada mnogo pričalo, ne toliko zbog pobeda kojih je nesumnjivo imao već zbog strašnih postupaka prema onim Turcima koje je uhvatio. Žive ih je pekao ili bacao vezane izgladnelim svinjama. I pored svega Turci su i dalje upadali u Hrvatsku i 1493. godine na Krbavskom polju su strašno potukli vojsku koju je sakupio ban Emerik Derenčin. Više od 13.000 hrvata je ostalo mrtvo na bojnom polju, a sam ban je zarobljen.

Upravo te godine (1493.), despot Đorđe se umešao u jedan unutrašnji sukob u Ugarskoj koji je bio izazvan slabljenjem centralne vlasti. U dogovoru sa još nekim velikašima despot Đorđe napadne slavonske gradove Ivanku, Sveti Đurađ, Osijek, Sotin i još neka mesta u zapadnoj Ugarskoj, a sve su to bili posedi porodice Gerebovih od Vintgarta. Ovaj napad je bio veoma surov jer se despot Đorđe sa svojim saveznicima nije zadovoljio samo pljačkom već su sva ova mesta popaljena, a stanovništvo delimično odvedeno kao roblje, a ostatak je poubijano. O tome je bio obavešten i sam kralj Vladislav II, ali nije ništa preduzeo. Osim ovog "uspeha", despota Đorđa je teretila i porodica Banića iz Lendave zbog toga što im je u Vukovskoj županiji preoteo Borovo. I ta je žalba ostala bez rezultata, a despot je Borovo zadržao pod svojom kontrolom.

Svi ovi despotovi potezi i nekažnjeno haranje po gradovima drugih velikaša sasvim su jasno govorili da se on sa kraljem Vladislavom II nalazi u najboljim mogućim odnosima i da predstavlja u potpunosti njegovog čoveka. U tim teškim danima, kralj Vladislav II se nije usuđivao da despota Đorđa tereti za bilo šta ne želeći da od sebe otera jednog sigurnog saveznika koji bi mu mogao zatrebati. S druge strane, despot svestan toga koristio je svaku priliku da za sebe obezbedi što više može te da se sveti svim svojim neprijateljima. Takva politika se zgodno isplatila tokom 1494. godine kada su sukobi između kralja Vladislava II i Lovre Iločkog prerasli u otvoreni rat.

Krajem 1494. godine kralj Vladislav II, ne mogući više trpeti Lovru Iločkog i njegovo potajno šurovanje sa Turcima, pripremi vojsku i udari na Ilok. Opsadu Iloka je iz Bača kralj lično nagledao, a u okviru njegovih trupa nalazio se i despot Đorđe sa svojim četama. Despot je očigledno uspeo da dočeka svoj trenutak i da se Lovri Iločkom osveti za sve one nepravde koje je od njega trpeo proteklih godina. Ništa despotu nije bilo teško u sprovođenju ove osvete pa je uspeo da osvoji Mitrovicu, isterao je svu vojsku Lovre Iločkog iz Srema, a onda prešao u Slavoniju gde je osvojio grad Orahovicu. Dok je despot harao po okolnim zemljama Lovre Iločkog, kralj Vladislav II je uspešno dovršio opsadu u Iloku i uskoro ga zauzeo. "I mnoštvo Ugara bilo je s kraljem i on podsede tvrđavu Sremskog Iloka uoči praznika apostola Andreja. I bila je to velika zima kad su pisali godinu 1494. I teško ju je osvojio. I ušao je kralj Ladislav jer herceg Lovro nije bio onako snažan kao njegov otac Nikola, kralj bosanski, nego željan nauke" (Đurađ Sremac). Istovremeno i drugi ugarski velikaši su uzimali učešća u postepenom komadanju imanja Lovre Iločkog. Sada je ovaj moćni velikaš bio pred slomom.

U proleće 1495. godine i ovi sukobi su se završili, a kralj Vladislav II se izmirio sa Lovrom Iločkim. Cena koju je ovaj platio za ponovnu kraljevu milost nije bila mala jer je kralj zadržao sva ona imanja koja su njegovi plemići zauzeli tokom sukoba. Krajem aprila 1495. godine kralj Vladislav II je poslao svoje ljude u Irig, a tu su bili pozvani i despot Đorđe i njegov brat Jovan. Radilo se o svođenju računa koji su nastali tokom rata sa Lovrom Iločkim. Naime, despot Đorđe je izgledao pokazao suviše revnosti u ovom ratu protiv Lovre Iločkog pa je ne samo zauzimao njegove gradove (Mitrovicu, Orahovicu) i imanja, već je nemilosrdno po njima pustošio. Kralj je kao kaznu za neposlušnost koju je Lovro Iločki prema njemu pokazao odlučio da sve zauzete zemlje zadrži za sebe što je podrazumevalo da despot Đorđe mora sve zauzeto da preda kralju. Despot se tome nije protivio, ali kraljevi ljudi su zatekli opljačkane gradove i opustošena imanja, što nisu imali nameru da tolerišu. Kralju nisu trebali opljačkani gradovi i pusta sela. Stoga su despot Đorđe i njegov brat Jovan morali da se obavežu da će sve one kmetove koje su nasilno odveli, njihovu stoku i ostale dragocenosti odnešene iz gradova morati da vrate. U Irigu je potpisana povelja sa ovom njihovom obavezom, a ono što je značajno jeste to da se u toj povelji (1495.) po prvi put Jovan Branković spominje kao despot.

U vreme potpisivanja povelje u Irigu Jovan Branković je već bio od strane kralja Vladislava II proglašen despotom. Kralj je sprovodio neke administrativne reforme želeći da na svim važnijim vojnim mestima koja su služila za odbranu granice budu po dve ličnosti. Tako je i titulu despota dobio Jovan Branković. To nije izazvalo nikakvih trzavica jer je Jovan Branković i do tada sa despotom Đorđem sarađivao, a ni ostali Srbi nisu imali ništa protiv jer se titula despota zadržala u porodici Brankovića.

Sledeće godine, barem što se tiče ratnih dejstava, prolazile su veoma mirno. Međutim, u unutrašnjim stvarima despot Đorđe je imao nekih sukoba sa kaločkim nadbiskupom, a sve oko plaćanja desetine koju je nadbiskup tražio od Srba. Despot je zahtevao da nadbiskup odustane od ubiranja desetine pošto je to bila stara privilegija koju su Srbi dobili još od kralja Matije Korvina. No, nadbiskup je nadmeno odgovorio da je "Bog Ugarsku stvorio hrišćanskom zemljom, a ne šizmatičkom, pa despot nema prava da od nje uredi srpsku državu. U hrišćanskoj zemlji, pod hrišćanskim vladarom, mora se živeti po hrišćanskim zakonima".

To su bile razmirice koje su i inače bile uobičajene i predstavljale su svakodnevnicu. Međutim, ovo pismo govori i neke druge stvari. Srbi su u Sremu sa svojim povlasticama koje su imali iz vremena kralja Matije Korvina predstavljali trn u oku ugarskim velikašima zbog nekoliko stvari. Na prvom mestu zbog povlastica koje su ih izuzimale iz vlasti ugarskih velikaša i davali im mogućnosti da budu pod svojim vladarima koji su nosili visoku titulu despota. To im je davalo pravo da budu naoružani, pod komandom svojih komandanata, oslobađalo ih plaćanja nekih obaveza, a što je najvažnije omogućavalo im da slobodno ispovedaju svoju pravoslavnu veru. Tu činjenicu ni nadbiskup nije mogao prećutati pa prekorno prebacuje despotu da je ugarska hrišćanska zemlja, a ne "šizmatička". Isto tako, možda i najvažnije, zbog svih privilegija koje su imali, Srbi su stalno razmišljali o obnavljanju Despotovine, odnosno stvaranju sopstvene države i to ni manje ni više već u Sremu koji je pripadao Ugarskoj. Mada Srem nije bio ništa više već obična županija u Ugarskoj i mada despot nije imao nekih posebnih ovlaštenja koja bi ga uzdizala iznad drugih kraljevih službenika sličnog ranga, običnom svetu je izgledalo da Srem na neki način predstavlja obnovljenu Despotovinu. Tako su se i ponašali smatrajući Srem srpskom državom koja ne spada pod Ugarsku, što naravno nije prolazilo nezapaženo i bez brojnih sukoba. Doduše, despoti su bili svesni mesta koje im pripada i ovlašćenja koje su imali pa su se i tako ponašali, ali nije bilo tajna šta im se u mislima krije. U sukobima koji su u Ugarskoj besneli nakon smrti kralja Matije Korvina despot Đorđe je menjao političke boje nekoliko puta sve zarad ostvarenja što boljih uslova za ostvarenje ideje obnavljanja srpske države.

Naravno da to nije mogla biti tajna pa je i pismo nadbiskupa reakcija na ono što je despot pokušavao. Ipak, ti sukobi nisu prerastali u nešto otvoreno jer je despot uživao nesumnjivu zaštitu kralja Vladislava II. Ko zna kako bi se situacija dalje razvijala da se nije despot Đorđe pod još uvek nerazjašnjenim okolnostima iznenada zamonašio. Ne zna se tačno kada je to bilo, ali je sigurno da taj događaj pada u period između jula 1497. godine i jula 1499. godine. U manastiru Kupiniku u Hramu svetog apostola Luke, gde su se nalazile mošti slepog Stefana Brankovića (despotovog oca), despot Đorđe je noću tajno postrigan. Nedugo potom stigao je i sofijski mitropolit Kalevit koji ga je posvetio za kupiničkog jeromonaha sa monaškim imenom Maksim. Ovo je bio toliko iznenadno da su despotova majka Angelina i brat mu despot Jovan o ovom događaju bili obavešteni tek kada je sve bilo gotovo. Kakve su reakcije bile, ostaje nepoznato, ali tu se sada više ništa nije dalo učiniti. Mesto despota Đorđa sada je zauzeo despot Jovan.

Navodi se da je despot Jovan Branković bio ratobornije prirode no što je to bio njegov brat despot Đorđe, ali i mnogo ambiciozniji. Dok se despot Đorđe uglavnom zadovoljavao da očuva onu situaciju u Sremu koju je ostvario još despot Vuk Grgurević, despot Jovan je od samoga početka imao mnogo veće planove. U povelji koju je 1499. godine izdao manastiru Esfigmenu u Svetoj Gori on se obavezuje da im isplaćuje određenu svotu novca koja je očigledno bila nedovoljna, ali odmah daje sebi u obavezu da tu pomoć poveća onoga momenta kada postane gospodar srpske zemlje. Dakle, u to vreme despot Jovan je pred očima imao mogućnost obnavljanja Despotovine u kojoj bi on bio gospodar. Veoma slično o njemu piše i mletački poslanik navodeći da despot Jovan teži da postane vladar nad Srbijom, da je veoma hrabar, da može dići 2.000 lakih konjanika, itd. Despotove ambicije nisu bile nerealne zbog toga što se u to doba pripremala jedna šira koalicija za rat sa Turcima.

Inicijator priprema za rat sa Turcima je bila Venecija kojoj su sve teže padali upadi Turaka na njenu teritoriju. Kako nisu uspeli da sultana ubede na sklapanje mira, a uglavnom zbog turskih neumerenih zahteva, to je Venecija počela da okuplja saveznike. Njena tadašnja snaga nije bila za potceniti. Na moru je imala pomoć od pape Aleksandra VI, Francuske i Španije, ali najveći problem su predstavljale kopnene snage. Venecija su tu mogla osloniti jedino na Ugarsku pa je trebalo i nju uvući u savez.

Negde početkom 1500. godine mletački poslanik se nalazi u Budimu gde sa ugarskim kraljem Vladislavom II pokušava da ugovori savez. Na ugarskom dvoru nije bilo baš neke posebne volje da se uđe u navalni rat protiv Turaka, a za to je bilo više razloga. Kralj Vladislav II se još uvek nije osećao sigurno na prestolu, a osim toga ni ugarski velikaši nisu imali nameru da se ponovo preganjaju sa Turcima. Među one koji su žarko priželjkivali ofanzivu na Turke bio je despot Jovan Branković i to iz sasvim razumljivih razloga.

Ofanzivni rat sa Turcima mogao je despotu Jovanu doneti velike koristi i moguće oslobođenje Srbije, a onda i obnavljanje srpske države. Sa svojim sopstvenim snagama Srbi to u tom momentu nikako nisu mogli sami učiniti već samo uz svesrdnu podršku iz Evrope. Despot je izgleda održavao dosta veza sa Srbima koji su bili pod Turcima i odatle dobijao informacije da su oni spremni da se podignu ako hrišćani krenu u ofanzivu. To mu je davalo izvesnu dozu sigurnosti. Isto tako, moguće da je njemu, zbog širih pogleda no što su imali njegovi prethodnici despot Vuk i despot Đorđe, dosadilo ono pogranično ratovanje koje se do tada provodilo. To su bili upadi na tursku teritoriju motivisani uglavnom pljačkom, a veoma često su se sve svodilo na puko preganjanje sa turskim pljačkaškim odredima koji su ulazili u ugarsku teritoriju. Ti sukobi osim pljačke nisu donosili ništa bitnijeg i na taj način srpska država se nikada ne bi obnovila, a baš je to bio despotov cilj. Za takvo nešto bio je potreban jedan mnogo robusniji nastup i on ga je na ugarskom dvoru stalno zagovarao.

Despota je moglo posebno da zabrine to što je teret celokupnog pograničnog ratovanja uglavnom pao na njega i Pavla Kinižija dok su ostali ugarski velikaši slabo marili šta se na granici dešava. Uz to turski upadi su bili sve češći, sve jači pa je postojala mogućnost da bi to možda moglo da preraste u neki sveobuhvatniji udar na Ugarsku. Tada bi Srem prvi došao u opasnost da bude pregažen, a samim time bi i ovo utočište Srba stradalo. Dakle, despot Jovan je svakako imao dovoljno motiva da zagovara rat protiv Turaka.

Stoga nije čudno to što despot Jovan nikako nije mogao da se složi sa onom miroljubivom politikom koju je vodio ugarski kralj. Verovatno u dogovoru sa ostalim srpskim velikašima on se ponudi Veneciji u službi, a uz uslov da se bori protiv Turaka. Republika se zainteresovala pa je tako saznala da despot ima oko 40 godina, da je lepo razvijen čovek i da može da sakupi oko 2.000 lako naoružanih konjanika. Međutim, na tom interesovanju je sve stalo, verovatno stoga što je despotova snaga ipak bila suviše skromna da bi se njome moglo bilo šta krupnije započeti. To je verovatno razlog da se Venecija nastavila truditi da kralja Vladislava II ubedi da pokrene vojsku na Turke. I taj trud se na kraju isplatio.

Polovinom 1501. godine započeo je ugarski kralja Vladislav II sa ratnim pripremama. Dobio je obećanje od Venecije i pape da će mu finansijski pomoći pa je pod utiskom tih obećanja naredio da se u Baču počne okupljati vojska. Sve te pripreme su bile tajne jer se kralj plašio da Turci to ne doznaju i ne udare prvi. Sakupljanje vojske je išlo veoma teško tako da se okupilo jedva nešto više od 10.000 ljudi. Među tim trupama bile su i one koje je doveo despot Jovan Branković.

Pripreme su bile veoma spore i bilo je očigledno da do jeseni neće biti ništa ozbiljnije započeto. Stoga despot Jovan uz pomoć beogradskog bana Đorđa More tokom jula 1501. godine provali u Srbiju. Zadržali su se nekoliko dana u pljački i paležu, a onda vratili. To se moglo smatrati nekim oblikom izvidnice koji prethodi glavnom udaru. Tako su to osetili i Turci pa su pokušali da pregovaraju sa ugarskim kraljem Vladislavom II, a posredstvom despota Jovana. Njihova je ponuda bile identična onoj koju su nekada dali despotu Vuku, odnosno sultan je tražio od despota da ubedi Ugarsku na sklapanje mira, a za uzvrat će Despotovina biti obnovljena. Teško da je ovom obećanju despot Jovan poverovao, ali je ipak sve verno preneo kralju Vladislavu II.

Kako ovi pregovori nisu uspeli to je u jesen iste godine ugarska vojska koja je brojala oko 14.000 ratnika, među kojima je bilo najmanje 5.000 Srba, krenula preko Dunava. Prelaz je izvršen kod Beograda, a vojsku nije vodio kralj Vladislav II već temišvarski župan Joži Šom. Pod Smederevom je razbijen jedan turski odred od oko 1.000 konjanika. Nešto je Turaka izginulo dok su zarobljenicima ili odsečene glave ili su ponabijani na kolac. Sledećih 15 dana je ova vojska duž Morave palila i pljačkala. Na povratku je kod Smedereva bila dočekana od turske vojske koja se tu skupila. Turci su opet razbijeni, a stradalo je preko 5.000 njihovih ratnika, a među zarobljenima je bio turski vođa Cerin paša.

U decembru iste (1501.) godine despot Jovan je koristeći tursku zbunjenost provalio u zapadnu Srbiju prešavši Dunav kao i par meseci ranije. Ovaj put pohod je bio znatno skromniji jer je despot vodio samo 1.000 konjanika, ali uspeha je bilo dovoljno da se akcija nazove uspešnom. Motiv je bio pljačka pa je tako dovedeno mnoštvo roblja, konja, stoke i ostalog što su oni smatrali dragocenim. Ohrabren svim uspesima nastavlja despot Jovan sa svojim akcijama pa u januaru 1502. godine provaljuje u Bosnu sa većom vojskom no ranije (sa oko 2.600 ljudi) i ponovo ima uspeha. Sada ona već dobija ideje da na Bosnu krenu sa još većom vojskom i traži od kralja Vladislava da mu pošalje pomoć od 1.000 konjanika, međutim u Ugarskoj se postepeno počeo gasiti ratnički žar. No, to Turci tada nisu mogli još uvek da osete i stoga dolazi do još jednog njihovog pokušaja da preko despota Jovana nekako sklope mir sa ugarskim kraljem. Za vreme trajanja pregovora vojni sudari su se i dalje dešavali.

Dok je Ivaniš Korvin dobio nekoliko bitaka u Bosni, na obali Dunava uspelo se sakupiti oko 10.000 ugarskih konjanika, a njihov komandant je bio despot Jovan. Situacija je za Turke bila veoma ozbiljna i oni su izgleda Bosnu već prežalili budući da je tamo ostalo jako malo njihove vojske. Osim toga izgleda da su ugarski komandanti u Bosni među kojima su najznačajniji bili Joži Šom i Ivaniš Korvin već pravili plan kako da nakon oslobađanja Bosne upadnu u Srbiju. Međutim, taj entuzijazam je trajao jako kratko i akcije su postepeno izgubile prvobitni zamah.

Despot Jovan je imao velike nade u ovaj rat i time bi se dobrim delom moglo objasniti i ona žar sa kojom je on u borbama učestvovao. Međutim, polovinom 1502. godine mogao je jasno uvideti da od oslobođenja Srbije neće biti ništa i da su pregovori između Turske i Ugarske sve ozbiljniji. Stoga mu je pala na pamet ideja da uz pomoć Venecije on nastavi samostalni rat sa Turcima. Kako je bio zauzet vojnim zadacima, a nije isključeno da je to bila i tajna misija u kojoj se on nije smeo pojaviti, kao njegov pregovarač u Veneciju je otputovao njegov brat Maksim (bivši despot Đorđe Branković). U septembru 1502. godine obreo se Maksim u Veneciji i odneo ovakvu ponudu despota Jovana. Mletački dužd se na prvi pogled napravio zainteresovanim, ali se izgovorio time da ide zima i da to nije zgodno vreme za ratovanje pa je bolje pričekati. No, u pitanju je bilo nešto drugo. Pregovori o miru između Turske i Venecije su tada privođeni kraju i Venecija je izlazila iz rata sa Turcima. Sada više nikakve ratne akcije protiv Turaka nju nisu interesovale.

Ovo je bio u svakom slučaju nepovoljan odgovor za despota Jovana, ali on nije imao vremena i da ga čuje. Još dok je Maksim boravio u Veneciji on je (10. decembar 1502. godine). Smrt despotova je bila iznenadna i pripisuje se groznici koju je on zaradio najverovatnije u svom poslednjem pohodu u Bosnu. U svakom slučaju ova bolest je najvećim delom bila rezultat stalnih despotovih ratnih napora kojim se on izlagao naročito u poslednje dve godine (1501. i 1502.). Kao i da je sam osetio da je za dogledno vreme to poslednja prilika da se učini nešto više u pokušaju obnavljanja Despotovine. Da je poživio moguće da bi imao daleko više uspeha no što su to imali njegovi prethodnici - despot Vuk i despot Đorđe. Ovako njegovi napori nisu Srbima doneli ništa što oni i do tada nisu imali.

Pocetak