Despotova smrt je pala u najnezgodnije vreme za Srbe u Sremu. Rat sa Turcima se postepeno okončavao bez neke veće šanse da se u doglednije vreme ponovo pokrene, barem što se tiče hrišćanske strane. Sva ona ofanzivna delatnost koju je započeo i provodio za svoje vladavine kralj Matija Korvin sada je postepeno popuštala. Dolazilo je vreme defanzive, a to je bilo ono poslednje čemu su se Srbi mogli radovati. Time su sve njihove nade u skori vaskrs srpske države padale u vodu, a i ono malo privilegija koje su imali u Ugarskoj dolazilo je u pitanje.
Možda je najnepovoljnije bilo to što despot Jovan iza sebe nije ostavio muških naslednika. Nekako u vreme kada se despot Đorđe povlačio sa vlasti, on (despot Jovan) se oženio sa Jelenom, ćerkom Stefana Jakšića Mlađeg. Sa njom nije imao muške dece, a kako ni Maksim (despot Đorđe) nije imao muškog poroda to se postavilo pitanje ko će biti novi srpski despot u Ugarskoj. Kralj Vladislav II nije imao nameru da dozvoli da titula despota izađe izvan porodice Branković pa je jeromonahu Maksimu (despotu Đorđu) ponudio da on ponovo preuzme despotsko mesto. Praktično, tražio je od Maksima da se odrekne monaškog života i vrati u svetovni i to na mesto despota koje je pre nekoliko godina napustio. Kako je tu ponudu Maksim odbio to se kralj Vladislav odlučio da despotsko dostojanstvo dodeli hrvatskom plemiću Ivanišu Berislaviću. Time je titula despota i konačno izašla iz porodice Branković, a ova porodica je zauvek sišla sa političke scene. Međutim, ona se još uvek nije ugasila i još niz godina ona će postojati, ali nikada više neće igrati onu ulogu koju je nekada imala.
Nakon smrti despota Jovana Branković ponudio je kralj Vladislav da upražnjeno mesto despota ponovo preuzme jeromonah Maksim (bivši despot Đorđe), ali je on to odbio. U tom momentu Maksim nije razmišljao o tome koliko time gubi porodica Branković, ali i Srbi koji su boravili u Ugarskoj. On se rukovodio isključivo svojim ličnim interesom i verovatno zamoren svime onim što je doživeo u vreme svoga despotovanja radije se odlučio za monaški život. Kako on nije provodio baš takav strogi monaški život kako se to često prikazuje, to su i njegovi motivi za neprihvatanje despotstva pomalo nejasni.
Maksim se nije nakon svoga zamonašenja povukao u manastir, što bi svakako učinio svaki onaj koji je zamoren svetovnim životom, i nije se prepustio razmišljanjima u tišini manastirskih zidova već je i dalje ostao u vrevi svetovnog života. I dalje je boravio u Kupiniku, koji je bio nekada njegova, a sada prestonica despota Jovana, i provodio udoban život baveći se istovremeno i crkvenim, ali i diplomatskim poslovima. U okviru crkvenih poslova postavljao je sveštenike, podđakone i đakone po celom Sremu, ali i svim ostalim poslovima koji su vezani za rad pravoslavne crkve. U to vreme Srbi u Ugarskoj kao pravoslavci su bili u specifičnom položaju budući da su stalno vršeni pritisci da se oni prevedu u katoličku veru. Iako su imali nekih privilegija od smrti kralja Matije Korvina prisutni su pokušaji da se one umanje pa je u tom okviru Maksim imao dosta posla.
Osim crkvenih Maksim je u ime despota Jovana obavljao i diplomatske poslove na stranim dvorovima pa je u okviru toga poznato da je išao u Veneciju krajem 1502. godine. Sasvim je izvesno da to nije bio jedini posao takve prirode te da je on i ranije obavljao diplomatske zadatke. Odatle i zaključak da se Maksim i te kako bavio politikom. Dakle, crkveni poslovi nikako nisu bili njegova jedina, pa čak ni pretežna delatnost. To sa njega skida stvorenu mističnu sliku o verski zanesenom čoveku koji se zbog religije odrekao despotstva. On jeste bio iskreni pravoslavac, ali ne i verski mistik, a njegova celokupna delatnost to i potvrđuje.
To izaziva i neka poređenja. Situacija da jedan brat drži političku vlast u zemlji, a drugi stoji na čelu crkve nije nepoznata za Srbiju. Slično je bilo i kada je Stefan Prvovenčani bio kralj Srbije, a Sveti Sava arhiepiskop srpske pravoslavne crkve. To se ponovilo i onda kada je u Srbiji vladao kralj Uroš I "Veliki", a arhiepiskop bio njegov brat Sava II (obojica sinovi kralja Stefana Prvovenčanog). Oba arhiepiskopa, Sveti Sava i Sava II, su se aktivno bavili i političkim poslovima obavljajući tajne diplomatske misije za svoju braću vladare. Brankovići su tu situacija sada ponovili. Dok je despot Jovan bio na čelu svetovne vlasti, jeromonah Maksim je upravljao crkvom istovremeno se baveći diplomatijom i to po svemu sudeći tajnom. Možda bi se time moglo i objasniti iznenadno povlačenje i zamonašenje despota Đorđa (Maksim). Time je on prepustio despotsko mesto svome bratu Jovanu, a sebi obezbedio uticajan položaj u pravoslavnoj crkvi, ali i mnogo širi prostor za bavljenje diplomatijom.
To su i inače bila teška vremena, a braća su sigurno imala ambicije da obnove Despotovinu. Time što je Maksim sebi obezbedio odlučujući uticaj u crkvenim poslovima sigurno je ojačalo položaj kuće Brankovića i to ne samo među Srbima već još više prema stranim dvorovima. Braća su složno delovala za vreme celoga svoga života pa je mogućno da je i iznenadno povlačenje despota Đorđa (Maksima) bio u stvari njihov dogovor. Kasnije se to prikazalo kao iznenadno Maksimovo nadahnuće, što veoma podseća na ono zamonašenje koje je imao Rastko Nemanjić (Sveti Sava). Time se na nedvosmislen način upoređivala porodica Nemanjića sa porodicom Brankovića. Istovremeno se podsećalo na slavnu istoriju i na neki način stvarao kult vladarske porodice Brankovića. Međutim, uslovi su bili radikalno drugačiji. U vreme Nemanjića postojala je država i to veoma snažna dok to sada nije bio slučaj.
Oba Brankovića, Maksim i Jovan, su bili veoma inteligentni pa se sve to moglo protumačiti kao njihov pokušaj da porodica Branković dobije onaj "blagorodni" status koji su imali Nemanjići. Sve to nije bilo namenjeno Srbima koji su bili u Ugarskoj već isključivo onim Srbima koji su ostali u Srbiji pod Turcima. Time bi se kod njih probudilo sećanje na slavnu istoriju i raspalio patriotizam, što je trebalo da preraste u otvoreni ustanak protiv Turaka. Sve to je trebalo da bude samo uvod u konačno oslobođenje Srbije. Kako su braća očekivala veću hrišćansku koaliciju usmerenu na Turke to je i njihovo celokupno delovanje bilo usmereno u tome pravcu.
Koliko bi takve njihove ideje imale efekte videlo bi se tek onda kada bi hrišćanska vojska krenula u konačno oslobođenje Srbije. Međutim, to se nije desilo. Nakon svega je iznenada umro i despot Jovan i celokupna ideja je propala. Uvidevši da sada više nema nikakve mogućnosti da se ostvari ono o čemu je sa bratom maštao, Maksim nije imao volje da ponovo preuzme despotsku titulu. To sada više nije imalo onoga smisla kojeg je u početku bilo. Već umoran od svega, on se zahvalio kralju Vladislavu II i odlučio da svoj ostali život provede u duhovnom miru. Međutim, da to nije tako lako uverio se odmah.
Kralj Vladislav II, uvidevši da nema ni jednoga Brankovića kome bi mogao da poveri titulu despota, okrene se ka hrvatskom plemiću Ivanišu Berislaviću. Istovremeno sa titulom despota, on je Ivanišu prepustio i sva ona imanja koja je držao despot Jovan za života. U tom postupku nije bilo ničega ličnoga i Brankovići su to mogli očekivati jer su imanja išla uz zvanje despota. Konačno, na isti način je despot Đorđe (Maksim) i dobio ona imanja koja je držao despot Vuk Grgurević. Time se na nedvosmislen način pokazalo da je despot bio samo službenik ugarskog kralja i ništa više. I pored toga to je predstavljalo veliko razočarenje za Maksima i mati mu Angelinu jer sada su odjednom ostali bez ičega. Praktično gledajući, bili su u težoj situaciji nego što su bili 1486. godine kada su po pozivu kralja Matije Korvina dolazili u Ugarsku.
Poniženje koje su doživeli onoga momenta kada su im imanja oduzeta nije bilo jedino što su morali da pretrpe. Novog despota, Ivaniša Berislavića, oni sigurno nisu trpeli ne samo zbog toga što je on na neki način bio "uzurpator" despotske titule koja je već nekoliko generacija pripadala samo Brankovićima. Možda je bilo u pitanju i to što Ivaniš nije Srbin već "inoplemenik" što je dodatno ponižavalo, ali i opterećivalo. Osim što nije bio Srbin, Ivaniš je bio katolik što je verski zainteresovanog Maksima pogađalo još i više. Kao vrhunac svega bilo je to što Ivaniš nije bio zainteresovan za obnovu Despotovine, odnosno oslobođenje Srbije. On je bio samo činovnik ugarskog kralja i nije imao nikakvog interesa da se bori za oslobođenje Srbije i onda njeno obnavljanje kao države. Osim toga nije nemoguće ni to da Ivaniš nije rado gledao na Brankoviće i da im je činio sitne pakosti.
Zbog svega toga, a možda i zbog nekih stvari za koje mi danas ne znamo, Maksim i mati mu Angelina uskoro napuste Srbiju. Teško je verovati da su oni to činili iz nužde i da više nisu imali mogućnosti da ostanu u Sremu. Bio je to više u pitanju ponos i častoljublje jer Maksim, kao Branković i bivši despot, nije mogao pretrpeti da nad Srbima i nad njime gospodari neko ko nije ni Branković, ni Srbin, a ni pravoslavac. Sam Ivaniš Berislavić se pokazao kao izuzetno uviđavan despot koji se trudio da održi nekadašnji kontinuitet koji su ustanovili Brankovići. Zadržao je uglavnom sve službenike koje je držao i despot Jovan, a osim toga zauzimao se i za pravoslavnu crkvu. Čak se 1504. godine oženio i udovicom pokojnog despota Jovana, despoticom Jelenom. Izgleda da despotica Jelena nije voljno stupila u ovaj brak pa postoji priča da je neposredno pred svadbenu svečanost, dok su u svečanoj dvorani čekali kralj, kraljica i drugi velikaši, pala u nesvest. Svadbena svečanost se odložila za tri dana, a kada je venčanje opet zakazano ista scena se ponovila. Kako se to do kraja završilo ostaje nepoznato, ali brak je ipak sklopljen. Ivaniš se do svoje smrti (1514.) bavio graničnom službom istim onim načinom kao i Brankovići, odnosno branio je ugarske posede od turskih upada i upadao u Srbiju i Bosnu.
Maksim i Angelina su odmah pronašli sebi utočište u Vlaškoj kod vojvode Radula Velikog. Iz Srema su otišli odnoseći sa sobom mošti slepog Stefana Brankovića i mošti despota Jovana. Vojvoda Radul ih je srdačno primio, a po svemu sudeći on je još od ranije bio sasvim dobro upoznat sa diplomatskim mogućnostima koje je imao Maksim. Stoga nije čudno što je Maksima koristio za svoje diplomatske akcije, a ovaj mu je mnogo koristio. Poznato je tako da je Maksim 1507. godine uspeo da diplomatskim putem izmiri vojvodu Radula sa moldavskim vojvodom Bogdanom III. Već sledeće godine Maksim sa vojvodom Radulom putuje u Budim gde vojvoda pregovara sa kraljem Vladislavom. Za sve te zasluge Maksim je postavljen za vlaškog mitropolita, a taj položaj je umeo da iskoristi na više načina. Najpre je uspeo da dovede u Vlašku carigradskog patrijarha Nifona, a onda i prvog srpskog štampara Makarija koji je u Trgovištu štampao crkvene knjige. No, sve je to bilo suviše lepo da bi moglo duže potrajati.
Nakon smrti vojvode Radula (1508.) novi vojvoda Mihna "Pakosni" nerado gleda na Maksima. Osnovni razlog je bio u tome što je vojvoda naginjao katoličkoj veri, a Maksim je bio ubeđeni pravoslavac i na tom polju je dolazilo do međusobnih sukoba. Ipak, ni vojvoda Mihna nije mogao da ospori Maksimu njegove diplomatske kvalitete pa ga je i on, poput vojvode Radula, koristio za diplomatske misije. Ipak, razmišljao je o načinu na koji bi mogao da se otarasi Maksima pa mu je izgleda palo na pamet da bi bilo dobro da ga (Maksima) izruči turskom sultanu. Na neki način Maksim je ovo saznao i iskoristio je priliku kada ga je vojvoda Mihna kao poslanika uputio u Budim kod kralja Vladislava. Kada je stigao u Budim, Maksim je diplomatski posao savesno obavio, ali je odbio da se vrati u Vlašku. Odlučio je da se povuče iz svih svetovnih poslova i da se na pogodnom mestu u Sremu u potpunosti prepusti duhovnom životu.
To pogodno mesto u Fruškoj gori su mu obezbedili Stevan i Marko Jakšić. Maksim i Angelina, koja je u međuvremenu takođe doputovala iz Vlaške, su tako sagradili manastir Krušedol, posvećen Blagoveštenju. Tu su smeštene mošti slepoga Stefana Brankovića i despota Jovana, a Maksim i Angelina su pronašli svoje smirenje. Nije poznato čime se sve, osim crkvenih poslova, bavio Maksim u tim poslednjim godinama svoga života. Tokom 1513. godine postao je beogradski mitropolit, a njegova mitropolija je obuhvatala Srbe u Sremu i u delu Srbije oko Beograda, mada nije isključeno i u celoj Ugarskoj. Već tada je bio toliko cenjen da su svi u njemu gledali budućeg sveca. Umro je u Krušedolu 18. januara 1516. godine.
Maksimova majka Angelina se uglavnom nalazila uz Maksima pa se, verovatno pod njegovim uticajem, zamonašila oko 1509. godine. Između 1512. i 1516. godine sagradila je nedaleko od manastira Krušedola u selu Krušedol Sretenjsku crkvu. Ova crkva je prvobitno sagrađena kao ženski manastir i imala je ćelije u kojoj su se smestile monahinje. Tu je Angelina provela svoje poslednje godine života. Nadživela je sina Maksima nekoliko godina i umrla je 30. jula 1520. godine, a sahranjena je u priprati Sretenjske crkve. Kasnije su joj mošti prenete u manastir Krušedol gde su već bile smeštene mošti Slepog Stefana Brankovića, despota Jovana i Maksima. Tako je to bilo sve do 1716. godine kada su Turci spalili manastir i sa njime i mošti ovih Brankovića.
Ono što je posebno karakteristično za sremske Brankoviće jeste njihova graditeljska delatnost po Fruškoj Gori. Tako se despotu Vuku Grgureviću pripisuje izgradnja manastira Grgetek a moguće i manastira Privina Glava, despotu Đorđu Brankoviću (Maksim) izgradnja manastira Novo Hopovo, manastira Staro Hopovo, manastira Krušedol, despotu Jovanu Brankoviću izgradnja manastira Jazak i manastira Đipša, a Angelini Branković izgradnja Sretenjske crkve.
|
|
|
|
|
|