slobode, samoupravu po opštinama i radikalno smanjenje
državnih izdataka.Stranački program na unutrašnjem planu je imao za cilj nacionalno blagostanje i ograničenje moći monarha, a na spoljašnjem nezavisnost Srbije kao i oslobođenje i ujedinjenje preostalih delova srpstva. Program je obrađivao neophodne unutrašnje ustavne, finansijske, pravne, obrazovne, vojne, sudske i administrativne reforme. U spoljnoj politici Pašićevi radikali su tražili da se uspostave bliži odnosi Srbije sa Crnom Gorom i Bugarskom i da se radi na stvaranju saveza balkanskih naroda.
Prema pravilima stranke, kako ih je zamislio Pašić, utvrđena je hijerarhija odbora. U temeljima stranke, po opštinama, članovi partije birali su opštinski odbor od pet članova. Predsednici i potpredsednici tih odbora obrazovali su okružne odbore od kojih su, po istom principu, birani oblasni odbori. Na vrhu hijerarhije bio je glavni odbor od 27 članova koje je svake godine birala Glavna skupština stranke. Ovaj odbor upravljao je ne samo imovinom stranke i postavljao kandidate na izborima, već je imao i pravo da isključi članove čije bi vladanje moglo da naškodi ugledu partije, dok je svaki član bio obavezan da stranku materijalno pomaže u srazmeri sa svojim prihodima kao i da na izborima glasa za kandidate koje odredi Glavni odbor.Inicijativni odbor, osnovan 1882. godine u Kragujevcu, imao je 10 članova i šest zamenika. Nikola Pašić bio je od formiranja pa do svoje smrti na čelu stranke, osim jednog kraćeg perioda oko 1900. godine dok je bio u izgnanstvu.
Na prvom kongresu Radikalne stranke, Pašić je, sumirajući svoju političku filozofiju, istakao da je najveći i najmudriji vladar naroda - sam narod.
- Srpski narod je stvorio ovu državu i treba da bude vrhovni vladar u svojoj vlastitoj zemlji, a Ustav treba da se izmeni u duhu demokratske slobode, u duhu suvereniteta naroda, u duhu narodne samouprave - isticao je Pašić.
Još 1901. godine došlo je do raskola u Pašićevoj Radikalnoj stranci. Glavni razlog tome bilo je
donošenje oktroisanog Ustava Aleksandra Obrenovića i koalicije radikala sa naprednjacima. Pristalice te koalicije nazvani su
Pašićevi stari radikali ili fuzionaši, a protivnici, skoro sve mlađi ljudi - mladi ili samostalni radikali (samostalci). Među njima je započela odmah veoma oštra verbalna borba u kojoj se Pašić uglavnom držao po strani. U potonjem periodu vladavine kralja Petra Prvog Karađorđevića ove dve radikalne stranke često su ulazile u savez i pravile koaliciju u Narodnoj skupštini Srbije, ali se i burno razilazile.
Poslednjih meseci života, po navodima dr Dragnića, lider radikala Nikola Pašić je u čestim susretima sa Milanom Gavrilovićem koji je tada bio lider jedne nove stranke, govorio za kralja ujedinitelja Aleksandra Prvog Karađorđevića:
"Kralj je mlad. Misli da je u životu sve moguće... Ali u životu nije sve moguće. Teške borbe nam predstoje... Kao nekad davno... razmisli o tome. Mislim da treba da se udružimo... Da se stranke udruže. Ti dovedi mladost, entuzijazam. Tako smo mi počeli... A mi ćemo uneti iskustvo, veliko iskustvo, veliko... Razmisli o tome... Teška borba predstoji..."
Pašić je u tom periodu umeo da prikupi oko sebe najkvalitetnije saradnike kao što su bili Stojan Protić i Lazar Paču. Do danas je ostalo upamćeno čuveno "tri P" Radikalne stranke: Pašić (mozak), Protić (usta) i Paču (pero), odnosno - Protić se svađao za celu Radikalnu stranku, Paču pisao za celu Radikalnu stranku, a Pašić mislio za celu Radikalnu stranku.Osim toga, beskrajno poverenje koje su, naročito posle 1903. godine, imali u njega seljački redovi, ispunjavalo je Pašića osećanjem da mu se snaga udvostručila. U svakoj krizi ma s koje strane dolazila, srpski seljaci-radikali, iskazivali su slepo poverenje u Pašića govoreći: "More, ostavi, zna Baja šta radi."
Povratak na predhodnu stranu
