U ratnim godinama od 1912. do 1918, politički talenat Nikole Pašića dolazi do punog
izražaja. Po oceni istoričara, strpljiv kao predsednik srpske vlade, odlučan kao ratni strateg i pronicljiv kao diplomata, Nikola
Pašić je punih šest godina "vodio srpski brod kroz olujne balkanske tesnace".
Prvi od dva balkanska rata koji je Kraljevina Srbija sa Bugarskom i Crnom Gorom vodila protiv turske carevine
počeo je oktobra 1912, a Turci su mesec dana kasnije podneli zahtev za mir
zatraživši od Velikih sila da posreduju.
Turskim porazom naročito je bila iznenađena Austrougarska carevina, koja je
očekivala da će Turska poraziti buntovne balkanske države. Srpska vojska je,
međutim, bila veoma efikasna u tom ratu, pa su i Bugari od nje tražili
pomoć.
Dok su Turci tražili mirovno posredovanje, srpska vojska je stigla do Jadranskog mora. Izbila je na
Drač i ustanovila zajedničku granicu sa Crnom Gorom. Austrija je, međutim,
tražila srpsko povlačenje i stvaranje albanske države. Narod i vojska su bili protiv
povlačenja, pa se Pašić našao u teškom položaju. Prihvatio je posredovanje Velikih sila da se stvori albanska država, ali da se Srbiji ostavi pristup moru,
pošto je ruski ministar inostranih poslova Sergej Sozonov tvrdio da će Rusija
štititi srpske interese. Ali, Austrija nije odustala od zahteva za povlačenjem srpske vojske.
U međuvremenu, Crnogorci su počeli opsadu Skadra. Grad je kapitulirao 23. aprila 1913. i predao se crnogorskom kralju Nikoli
Petroviću, ali trijumf je bio kratkog daha. Četiri dana kasnije, na pravoslavni Uskrs, Velike sile su zahtevale od vlade na Cetinju, da se smesta
povuče iz Skadra.
Pritisak Rusije i Evrope na Srbiju je bio nevićen, pa je i Pašić ubeđivao kralja Nikolu da je
žrtva velika, ali se mora podneti kad je zahteva čitava Evropa. Ista stvar se dogodila i Srbiji po pitanju izlaska na more.
Povratak na predhodnu
stranu