ZEVS
(Sin titana Kronosa i njegove žene Reje, najviši bog starih Grka)

Zevs nije uvek bio najviši bog i nije vladao od pamtiveka. Vladavine nad bogovima i ljudima domogao se pobedničkim ustankom protiv svog oca Kronosa, koji je opet svrgnuo s prestola svog oca Urana, prvog vladara sveta nakon prvobitnog Haosa. Zevs nije bio oduvek a ni zauvek, nije bio nepromenljiv, niti je predstavljao otelovljenje najviših vrlina. Grci su ga stvorili prema slici ljudi i prema likovima zemaljskih vladara onog doba. Imao je, dakle, ljudske osobine i ljudske karakterne crte, iako, razume se, uveličane, kako je i dolikovalo onome koji vlada nad vladarima smrtnika i nad besmrtnim bogovima.

Zevs se rodio u pećini gore Dikte na ostrvu Kritu, a njegova majka Reja rodila ga je u tajnosti da bi ga spasila od Kronosa, koji joj je svu decu, čim bi se rodila, gutao u strahu od moguće pobune. Kronosu je Reja, umesto deteta, predala kamen umotan u pelene i Zevs je tako umakao sudbini svoje starije braće Hestije, Demetre, Here, Hada i Posejdona. Budući da Reja nije mogla da se posveti malom Zevsu, poverila ga je nimfama Adrastiji i Idaji. One su ga hranile mlekom božanske koze Amalteje i pčelinjim medom. Opasnost da ga Kronos otkrije otklanjali su gorski demoni Kureti. Kad bi se rasplakao, udarali su mačevima po štitovima i plesali uz zaglušujuću buku i divlje krike tako da ga Kronos nije čuo. Na gori Dikti i na još višoj planini Idi Zevs je stasao do mladićkog doba. Odlučio je tada da podigne ustanak protiv Kronosa i svrgne ga s vlasti.

Ustanak protiv Kronosa Zevs je započeo oslobađanjem svoje braće koja su živela u Kronosovoj utrobi, jer su kao božanska bića bili besmrtni. Prisilio je Kronosa da ih povrati. Sestre Hestiju, Demetru i Heru poslao je na kraj sveta, a braću Hada i Posejdona pozvao da mu se pridruže. Oni su ga bez oklevanja poslušali i udruženi napali Kronosa. Kronos je pozvao u pomoć svoju braću titane i, iako se svi nisu odazvali, uspeo je da odbije Zevsov napad, a zatim da ga i potisne na sam vrh Olimpa. Kada se našao u ozbiljnom škripcu, Zevsu su pritekli u pomoć divovski jednooki kiklopi. Iskovali su mu gromove i munje i njima je Zevs uspeo da zaustavi Kronosovu navalu i da pređe u protivnapad. Time su se Zevsovi izgledi znatno poboljšali, a kada je među titanima došlo do spora, Okean, Stiks i Prometej, kao i neki drugi, nezadovoljni Kronosovom vlašću, prešli su na Zevsovu stranu. Uprkos tome, borba se vodila deset godina. Zevs je zato odlučio da iz unutrašnjosti zemlje pusti strašne storuke divove Hekatonhire, koje je tamo zarobio njihov otac, njegov deda, Uran. Uz pomoć svojih novih saveznika Zevs je na kraju odneo pobedu. Kronosa i ostale titane, svoje neprijatelje, sunovratio je u večnu tamu Tartara i proglasio se vladarom svega što postoji i što bi trebalo da postoji.

Proglasiti se vladarom i postati vladar nije isto i Zevs se u to brzo uverio. Tu su, pre svega, bila njegova braća Had i Posejdon, ali do brobe za vlast među njima nije došlo jer se pojavio zajednički neprijatelj. Boginja Geja razbesnela se na Zevsa zbog okrutnog kažnjavanja titana, udružila se s bogom bezdane tame, Tartarom, i dovela na svet stoglavog nakaznog diva Tifona da ubije Zevsa. Tifon je bio tako velik da se pod njim, kad je koračao, ulegala zemlja, urlao je životinjskim glasovima i iz svojih zmajskih čeljusti bljuvao uništavajući oganj. Zevs ga je svojim gromovima i munjama nadjačao i nakon teške borbe sunovratio u Tartar. Zatim je predložio braći da vlast razdele kockom. Kad su na to pristali, Zevs se pobrinuo da za sebe izvuče najbolji deo. Posejdonu je pripalo more, Hadu podzemni svet, a Zevsu nebo i zemlja.

U početku je Zevs vladao kao tiranin i dva puta pokušao da uništi ljudski rod. Prvi put je hteo da to uradi zbog toga što su mu se ljudi učinili sasvim ništavnim. Uništenje čovečanstva sprečio je titan Prometej, stvoritelj ljudi, koji im je doneo vatru i naučio ih raznim veštinama. Drugi put Zevs je hteo da uništi ljude zato što su mu se učinili suviše moćnim, i to mu je skoro i pošlo za rukom. Poslao je na svet potop, ali Prometej je omogućio svom sinu Deukalionu i njegovoj ženi Piri da se spasu i nasele svet ljudima. Kad je Zevs učvrstio svoju moć tako da je ništa nije moglo ugroziti, popustio je uzde svoje vlasti i pustio na slobodu nekadašnje neprijatelje. Ostao je, svakako, i dalje apsolutni vladar ne samo kao vođa pobedonosne pobune i izbora kockom nego i zbog svoje snage. Bogovi su je i te kako bili svesni i zato su mu se pokoravali. Ponekad su to, doduše, činili i nevoljno, a događalo se da su se protiv njega i pobunili. Jednom prilikom su hteli i da ga svrgnu s prestola, ali se on odbranio uz pomoć storukog diva Brijareja. Za vreme čitave Zevsove vladavine izbila je samo jedna pobuna koja ga je ozbiljno ugrozila. Bila je to pobuna čudovišnih dugokosih giganata, ali ih je Zevs uz pomoć ostalih bogova i svog ovozemaljskog sina Herkula porazio u bespoštednoj borbi. Inače, bogovi su mahom bili mišljenja da je s najvišim bogom dobro biti dobar. To je, uostalom, govorila i većina ljudi. U herojsko doba Zevs je već bio vladar koji nije zloupotrebljavao svoju vlast. Iako je imao mnoge ljudske nedostatke, ipak je bio najbolji od svih poznatih vladara bogova i ljudi.

Uprkos tome što je zevs bio apsolutni vladar, njegova vlast se nije protezala bezgranično. Ostali bogovi, a i ljudi, imali su svoju volju i slobodu. Nad svim bogovima i ljudima, pa i nad samim Zevsom, vladalo je nešto više, nedokučivo i nepromenljivo: sudbina. Govorilo se, doduše, da Zevs vlada i sudbinom, ali to je bila samo metafora. Sudbinom je Zevs, baš kao bilo koji drugi bog ili čovek, vladao samo toliko koliko je shvatao nužne veze uzroka i posledica i delovao u skladu s tim spoznajama. Protiv sudbine Zevs je bio nemoćan, ma šta radio. Nije bio vladar sudbine, nego samo njen čuvar i izvršilac.

Kao najviši vladar bogova i ljudi, Zevs je bio utemeljitelj i zaštitnik božanskih i ljudskih zakona.

Davao je moć kraljevima, štitio narodne skupštine, učvršćivao poredak i pravo, bio svedok i čuvar zakletvi, kažnjavao nepravde i nepoštovanje pravednosti, bio zaštitnik svih onih koji su od njega tražili pomoć (iako pritom ne posebno dosledan). Zevs je sve video, sve čuo i sve znao (ako ne odmah, doznao bi o svemu naknadno). Znao je takođe i budućnost i ponekad objavljivao buduće raznim znamenjima, uglavnom prirodnim pojavama, snovima i proročanstvima (posebno ako su ga ljudi za to molili i prineli mu odgovarajuće žrtve). Delio je ljudima i dobro i zlo. Svoje darove je birao, prema sopstvenom nahođenju, iz dveju velikih posuda koje je imao u svojoj palati. Zevsovo najmoćnije oružje bile su munje i gromovi, a njegov štit (egida) bio je neprobojan.

Glavno Zevsovo sedište bio je vrh planine Olimpa u Tesaliji, koji se gubio u oblacima i dopirao do neba. Tamo je stajala i njegova veličanstvena palata, koju mu je od zlata sagradio bog Hefest. Rado se zadržavao i na kritskoj gori Idi, u Troadi, na Parnasu u Fokidi, na Kiteronu u Beotiji i na drugim gorama. Kad je pod imenom Jupiter postao i bog Rimljana, boravio je i na rimskom Kapitolu. Kad mu se prohtelo, odlazio je s Olimpa vozeći se u zlatnim kolima. Inače, praktično je bio sveprisutan i čovek je moga da ga zamoli za pomoć ne samo u njegovom hramu nego i na bilo kom drugom mestu. Ponekad bi silazio na svet u promenjenom obliku. Poprimati lik bilo kog čoveka, životinje ili prirodne pojave bila je povlastica svakog boga.

Upravljanje svetom bogova i ljudi Zevsa je nije preterano opterećivalo. Većinu vremena provodio je u društvu s ostalim bogovima, na sjajnim gozbama u olimpskim palatama, gde se služila ambrozija kao glavno jelo, a nektar kao napitak. To jelo i piće osiguravalo je bogovima besmrtnost i večnu mladost. Na gozbama, koje su ujedno bile i savetovanja bogova, Zevs je sedeo na zlatnom prestolu, dvorio ga je vinotoča Ganimed i boginja mladosti Heba, plesom su ga zabavljale boginje ljupkosti, Hariteje, i boginje lepih umetnosti, muze. Pri obavljanju vladarskih dužnosti pratili su ga bogovi i boginje Kratos, Zel, Bija i Nika kao otelovljenja moći, revnosti, snage i pobede. Pri vršenju dužnosti vrhovnog sudije stajale su pored njegovog prestola boginja zakonitog poretka Temida i boginja pravednosti Dika. Pri osiguravanju poretka u prirodi pomagale su mu boginje godišnjih doba, Hore. Nerazdvojne Zevsove pratilje bile su i boginja sretnog slučaja Tiha, boginja mira Ejrena i boginja duge Irida, ili Iris, koja je uz boga Hermesa bila i njegova glasnica.

Zevsova žena bila je njegova sestra, prelepa i dostojanstvena boginja Hera. S njom je imao troje dece: boga rata Aresa, kovača i oružara bogova Hefesta i boginju večne mladosti Hebu. Heri je iskazivao sve počasti i visoko je cenio. To mu, naravno, nije smetalo da s vremena na vreme pogleda neku drugu ženu koja mu se svidela. Zevs je u stvari bio veliki ženskaroš i birao je ljubavnice s jednakim žarom među boginjama kao i među ženama iz roda smrtnika. S boginjom Demetrom imao je kćer Persefonu, s Mnemosinom muze, s Eurinomom Harite, s Tetidom Hore, Mojre i Diku, s Dionom Afroditu, s Majom Hermesa, s Letom blizance Apolona i Artemidu. Nije s njima uvek lako izlazio na kraj. Štaviše, ni mnoge smrtne žene nisu baš za njim čeznule. Ali on bi bez kolebanja pribegavao lukavstvima i pretvarao se u njihove muževe, u bika, labuda, kišu ili u bilo šta drugo, samo da se s njima sjedini. Broj njegovih potomaka s ovozemaljskim ženama bio je vredan poštovanja: s Alkmenom imao je sina Herkula, sa Semelom Dionisa, s Danajom Perseja, s Europom Minosa, Sarpedona i Radamanta, sa Antiopom blizance Amfiona i Zeta, s Ledom sina Polideuka i kćer Helenu. Kod brojnih njegovih sinova i kćeri tačno se i ne zna koju im je besmrtnu ili smrtnu ženu izabrao za majku. Mnoge su se žene, međutim samo izgovarale da je on otac njihovih potomaka, ili su se time hvalile. Ali svoju najdražu kćer Atenu nije imao ni sa jednom ženom - rodio ju je sam iz svoje glave, odakle je iskočila pod punim naoružanjem. Za svu svoju decu, Zevs se brinuo kao brižan otac, i to u većini slučajeva bolje nego za svoje ljubavnice i sva su njegova deca imala značajne uloge u svetu mitova.

Hera je, prirodno, zbog njegovih bračnih nevera bila silno ljubomorna. Progonila je njegove ljubavnice i njihovu decu i priređivala Zevsu scene da se tresao Olimp, a na zemlji besnele oluje. Zevs ju je uvek znao nekako da umiri. Bio je na kraju krajeva ne samo muž nego i bog. Zbog svoje slabosti prema ženama imao i je i drugih nedostataka. Bio je sklon zaslepljenosti, katkad bi ga nadvladala boginja prevare Ata, a ponekad je njegovu uvek budnu pažnju umeo da nadvlada i bog sna Hipnos. Osim toga, iako mu to uopšte nije bilo potrebno, voleo je da se hvali. Ostali bogovi su poznavali Zevsove slabosti, njegovu ljubaznost i nesklonost svađama i vešto su to iskorišćavali a najviše i najuspešnije njegova žena Hera.

Uprkos tome, Zevs je bio najmoćniji i najuzvišeniji bog. Pripadali su mu naslovi i epiteti: svevladajući, sveznajući, vladar oluja, gospodar munja, gromovnik, presjajni. Najčešće su ga ljudi zvali "Olimpskim" ili "Najvišim", a ponekad, u svečanim prilikama, "Ocem bogova i kraljeva". Njegovi simboli bili su gromovi i munje, od ptica orao, a od drveća hrast. Grci i Rimljani su ga zamišljali kao muškarca s bradom, spokojnog pogleda, s čijeg lica zrači ponosna svest vrhovne i nepokolebljive moći najvišeg vladara.

                                                                       

 

 

 

AFRODITA
(Grč. Aphrodite, lat. Venus - boginja ljubavi i lepote, najlepša boginja antičkih mitova)

Njeno poreklo je nejasno. Prema Homeru, bila je kći najvišeg boga Zevsa i boginje kiše Dione, a prema Hesiodu, rodila se iz morske pene, koju je oplodio bog neba Uran, i izašla iz mora na ostrvo Kipar. Bilo kako bilo, Afrodita je, zahvaljujući svojoj lepoti i čarolijama kojima je vladala, postala jedna od najmoćnijih boginja. Ni bogovi ni ljudi nisu joj mogli odoleti. Osim toga, imala je više pomoćnika i pomoćnica: Harite, boginje ljupkosti i lepote, Hore, boginje godišnjih doba, Peitu, boginju udvaranja i ljubavnog nagovora, Himena, boga ženidbe, i najzad, Erosa, mladog boga ljubavi, čijim se strelama nije moglo umaći.
Budući da ljubav u zivotu bogova i ljudi ima veoma važnu ulogu, Afrodita je bila veoma cenjena. Onaj ko joj je iskazivao počasti i prinosio žrtve mogao je da bude siguran u njenu naklonost. Samo, bila je pomalo nestalna, a sreća koju je pružala često i prolazna. Ponekad bi opet izvodila prava čuda kakva ume da čini samo ljubav: kiparskom vajaru Pigmalionu je tako oživela mermerni kip u koji se on bio zaljubio. Svoje ljubimce štitila je na bojištima, u morskim olujama i od spletaka neprijatelja. Znala i da mrzi, jer mržnja je rođena sestra ljubavi. Bojažljivog mladića Narcisa, koji je prema kleveti ljubomornih nimfi prezreo njene darove, dovela je dotle da se zaljubio u samog sebe i na kraju počinio samoubistvo. Ali, začudo, sama nije imala sreće u ljubavi: naime, nije znala kako da trajno zadrži nijednog svog ljubavnika. Ni brak joj nije bio srećan. Zevs joj je odredio za muža najneuglednijeg boga, hromog i večito oznojenog božanskog kovača Hefesta. Kao naknadu za to tražila je utehu kod jarosnog boga rata Aresa, s kojim je imala petoro dece (Erosa, Anterosa, Dima, Foba i Harmoniju), zatim kod boga vina Dionisa (s kojim je imala sina Prijapa), a uz ostale i kod boga trgovine Hermesa; štaviše, utehu je tražila i kod običnih smrtnika, dardanskog kralja Anhiza, kojem je rodila sina Eneju, i kod lepog Adonisa, strastvenog lovca, za kojeg je od Zevsa izmolila besmrtnost.
Od njenih uplitanja u burne događaje sveta mitova najdalekosežnije je posledice imala njena naklonost prema sinu trojanskog kralja Prijama, mladome Parisu. Kao nagradu za to što joj je u sporu sa boginjama Herom i Atenom dao prvenstvo u lepoti obećala mu je najlepšu od svih smrtnih žena. Ta žena, po nepodeljenom mišljenju bogova i ljudi, bila je Helena iz Arga, žena spartanskog kralja Menelaja. Afrodita je pomogla Parisu da Helenu odvede u Troju. Menelaj nije hteo da se odrekne svoje žene i tražio je da mu se vrati. Kako je Paris to odbio, Menelaj je uz pomoć svog brata Agamemnona, moćnog mikenskog kralja, podigao sve ahejske kraljeve u kazneni pohod protiv Troje. Pod Agamemnonovim vođstvom otplovilo je sto hiljada Ahejaca preko mora i napalo Troju. Afrodita je, razume se, pomagala Trojancima, ali borba nije bila njena jača strana. Bilo je, na primer, dovoljno da je okrzne koplje ahejskog vojskovođe Diomeda pa da plačući uzmakne sa bojišta. U strašnom desetogodišnjem ratu, u kojem su učestvovali svi tadašnji junaci i gotovo svi bogovi, Paris je na kraju poginuo, a nakon njegove smrti pala je i Troja.

 

                                       

                                        

APOLON

(Grč. Apollon, lat. Apollo - sin Zevsa i titanke Lete, bog svetla i sunca, čuvar života i poretka, nepogrešiv strelac i vrač)

Rodio se na ostrvu Delosu, gde se njegova majka bila sklonila bežeći pred Pitonom, strašnom zmijom s glavom zmaja, kojom ju je progonila Zevsova ljubomorna žena Hera. Delos je tada bilo ploveće ostrvo koje se ljuljalo na morskim talasima i zbog toga nije bio posebno sigurno utočište. Progonjena Leta nije imala drugog izbora jer je Hera bacila na nju kletvu da ne nađe ni komadić čvrste zemlje gde bi mogla da rodi Zevsovu decu. Čim je stala na tlo ostrva, dogodilo se čudo: iz morskih dubina izronile su dve stene, od kojih je jedna zaustavila kretanje ostrva, a druga preprečila put Pitonu. Leta je zatim na gori Kint rodila blizance - kćer Artemidu i sina Apolona.

Kad je Apolon odrastao, uzdigao se sa svojim oružjem, zlatnom lirom i srebrnim lukom, u visine i krenuo u zemlju u kojoj je živeo Piton da mu se osveti zbog progona njegove majke. Našao ga je u dubokoj uvali pod Parnasom, zasuo ga kišom strela i u kratkoj borbi ubio. Njegovo telo je zakopao u zemlju da od njega ne ostane ni spomena i Pito, dotadašnje ime te zemlje promenio je u Delfi. Na mestu svoje pobede utemeljio je svetilište i proročište da u njima objavljuje ljudima Zevsovu volju.

Iako je Piton bio odvratna neman, bio je božansko biće i Apolon je morao da ispašta, tj. da se očisti od krivice za njegovo ubistvo, inače nije mogao da se prihvati svojih božanskih funkcija. Zbog toga je, po Zevsovoj zapovesti, pošao u Tesaliju i tamo osam godina služio kod kralja Admeta kao običan pastir. Posle očišćenja od krivice vratio se u Delfe, koje je posle Delosa najviše voleo. Kad se bližila zima, odvezao bi se svojim kolima koja su vukli labudovi u zemlju Hiperboreju u kojoj vlada večno proleće. To je činio svake godine: proleće i leto provodio je u Delfima, a jesen i zimu u krajevima večnog proleća, ako nije boravio među bogovima na visokom Olimpu.

Apolonov dolazak na Olimp donosio je sa sobom radost i dobro raspoloženje. Dolazio je na čelu muza, boginja lepih umetnosti, kao njihov priznati vođa. Niko od bogova nije mu bio ravan u sviranju na liri. Kad bi odjeknula njegova pesma, uzdahnuo bi i bog rata Ares. Bio je Zevsov miljenik, kao i njegova sestra Artemida, a ostali bogovi često su zbog toga bili ljubomorni na njega. Ljudi su ga poštovali iz više razloga: bio je bog svetla i sunca, a bez njih ne bi bilo života, zatim začetnik harmonije i lepote, a bez njih život ne bi imao smisla. Štitio je ljude u ratu i opasnostima, lečio ih u bolesti, brinuo se za poredak koji je uspostavio Zevs, voleo je i nagrađivao dobro, a kažnjavao zlo. Strele iz njegovog luka nikad nisu promašile. Kao osvetnice nepogrešivo su pogađale donoseći kugu. Jednako su neumitna bila i njegova proročanstva. U njima je ljudima objavljivao Zevsovu volju posredstvom proročica, posebno delfijskih, Pitije i Sibile, a i drugih proročišta. (Ako se Apolonova proročanstva nisu ispunila, krivica je, svakako, bila samo na ljudima koji nisu znali da ih pravilno protumače.)

U svetu bogova i junaka Apolon je imao istaknutu ulogu. I sam je bio junak mnogih događaja. Poznato je njegovo nadmetanje u muzici sa satirom Marsijom, koji je svoj poraz platio svojom kožom. Prilikom jednog sličnog nadmetanja s Panom, bogom šuma i pastira, kralj Mida dobio je svoje magareće uši. Slično je bilo i prilikom Apolonovog nesrećnog nadmetanja sa mladim Hijakintom, a posebno kada je reč o njegovoj okrutnoj osveti tebanskoj kraljici Niobi, kojoj je zbog uvrede njegove majke ustrelio sve sinove. U trojanskom ratu Apolon je bio na strani Trojanaca i pomagao im na sve moguće načine. Upravo je on usmerio strelu koja je Ahila pogodila u petu.

Kao svaki drugi bog i Apolon je imao brojne ljubavnice. Ali kod njih, uprkos svojoj lepoti, nije baš imao mnogo uspeha. Njegova prva ljubav, nimfa Dafna, pretvorila se pred njim u lovorovo stablo da bi se spasila od njega. Njegova nagovaranja i ponude odbile su čak i dve smrtne žene, Kasandra i Marpesa. Od njegovih potomaka najviše se proslavio trački pevač Orfej, kojeg je imao sa muzom Kaliopom, zatim bog lečništva Asklepije, kojeg je rodila njegova ljubavnica Koronida, a i Aristej, sin nimfe Kirene, koji je naučio ljude kako da uzgajaju pčele i stoku. Njenim sinom bio je smatran i Himen, bog ženidbe, pomoćnik boginje Afrodite.

 

 

     

 

 


 

 

 

 

HERA

(Grč. Hera, lat. Iuno - kći titana Kronosa i njegove žene Reje, sestra i žena najvišeg boga Zevsa)

Kad se rodila, snašla ju je ista sudbina kao i njenu stariju braću. Otac Kronos progutao ju je ne bi li se oslobodio mogućeg pobunjenika protiv svoje vlasti. Kao božansko biće Hera je i dalje živela u njegovoj utrobi sve do dana kad je braću oslobodio najmlađi među njima, Zevs, koji je izbegao sudbinu ostale Kronosove dece tako što ga je majka Reja rodila potajno i sakrila na Kritu. Kad je Zevs poveo borbu protiv Kronosa, boginja Tetija odnela je Heru na kraj sveta, čak Okeanu. Zevs ju je tamo sreo posle svoje pobede. Budući da mu se sviđala, odveo je na Olimp i s njom sklopio brak. To što je Hera bila njegova sestra nije bila prepreka braku. Brakovi krvnih srodnika među bogovima nisu bili ništa neobično. Tako je Hera postala najviša boginja i kraljica neba.

U savetu bogova Heri su pripale dužnosti zaštitnice braka. Posebno se brinula za svetost i neraskidivost bračne veze, slala muževima potomstvo i pomagala majkama pri porodu. Kao Zevsova žena bila je njegova savladarka onoliko koliko je to dozvoljavala podređenost žene u antičkim mitovima (koji tako odražavaju položaj žene u antičkom svetu). Zevs se s njom često savetovao i poveravao joj svoje misli za koje ostali bogovi nisu znali. Njenim molbama redovno je i spremno udovoljavao već zbog toga što se, kada bi joj se suprotstavio, s njim svađala, a takve su ga svađe u najmanju ruku umarale. Ali kad je bilo potrebno, energično bi joj davao na znanje koliko daleko sme da ide. Kad je, na primer, tvrdokorno progonila njegovog sina Herkula, kog je imao s ovozemaljskom ženom Alkmenom, izdalo ga je strpljenje, vezao je lancima i obesio između neba i zemlje. Inače je poštovao, iskazivao joj sve moguće počasti i zahtevao da je i ostali bogovi poštuju.

Hera je ulogu zaštitnice braka shvatala vrlo strogo i živela tako da svojom bračnom vernošću bude uzor svim boginjama i smrtnim ženama. Upravo zbog toga nikako nije mogla da podnese da njen muž neprekidno narušava svetost bračne zajednice. Zevs je, naime, bio veliki ženskaroš i nije bilo naočitije boginje koju bi on pustio na miru. Imao je brojne ljubavnice i među ovozemaljskim ženama, a s njima i brojnu decu. Kad bi Hera doznala za neku od njegovih ljubavnih pustolovina, napravila bi mu takvu scenu da se tresao Olimp, a na zemlji besnela oluja. Na kraju bi se supružnici pomirili i na Olimpu se slavila božanska gozba. Hera je Zevsu dala tri potomka: boga rata Aresa, božanskog kovača i oružara Hefesta i Hebu, boginju večne mladosti (nju je prema nekim mitovima rodila sama od sebe, slično kao Zevs Atenu). Njena kći bila je, navodno, i zaštitnica porođaja, boginja Iltija. Prema Hesiodu, imala ju je sa Zevsom, a prema nekim drugim autorima, i nju je rodila sama od sebe, a prema trećima, to je bilo samo Herino ime kao zaštitnice porođaja. Pri vršenju svoje božanske funkcije na olimpskim gozbama Hera je sedela na zlatnom prestolu pored samog Zevsa. Njeno oružje bile su magle, gromovi i oluje. Mogla je i da menja ljudsko obličje. Često se uplitala u život mitskih junaka, uporno je progonila Zevsove potomke koje je imao sa smrtnim ženama, a u trojanskom ratu bila je neprijatelj branilaca Troje.

Od biljaka posvećen joj je bio šipak, simbol plodnosti, od ptica - kukavica (u koju se, navodno, pretvorio Zevs kad je prvi put hteo da dođe kod nje), paun (čije su okrugle šare na repu bile simbol zvezdanog neba) i ždral.

 

 

                                                     

 

 

 

 

 

VULKAN
(Lat. Vulcanus, grč. Hephaistos - rimski bog vatre, njene razorne snage)

Na njegovu prvobitnu funkciju Rimljani nisu sasvim zaboravili ni kad su ga gotovo izjednačili s grčkim bogom Hefestom. Njegovim ocem obično su smatrali boga neba Celusa, grčkog Urana. Prema tim novijim predstavljanjima bio je, kao i Hefest, kovač i oružar. Pri poslu su mu pomagali jednooki divovi, kiklopi. U toj novoj funkciji su ga nazivali Malciber, ťRazmekšivač (metala)Ť, ili ťKrotitelj (ognja)Ť, a poštovali su ga i kao zaštitnika od požara. Njegova sedišta uglavnom su smeštali pod vulkan Etnu na Siciliji, ili na Liparska ostrva. Jedno od njih, ťkum svih vulkanaŤ, i danas se zove Vulcano.

Vulkanov kult u Rimu bio je drevan. Na kraju Foruma, pod Kapitolom imao je žrtvenik isklesan u steni, tzv. Vulkanal, pored kog se okupljala skupština već u vreme kraljevstva. Obično su mu žrtvovane ribe, otelovljenje elementa neprijateljskog vatri. Posebno su ga poštovali kovači, koji su ga smatrali zaštitnikom svog zanata.

Ostaci Vulkanala vidljivi su i danas na Forumu. Za Vulkanov hram na Marsovom polju se zna samo na osnovu antičkih izvora. Njegove ruševine nisu pronađene, ali je sačuvan veliki broj slika s njegovim likom kao i manjih kipova od metala. Njihovu izradu su naručivali uglavnom ljudi koji su preživeli udar groma. Njegovo ime je još od starog veka sinonim za vulkan.

                                       

 

                                            

 

 

 

VENERA

(Lat. Venus, grč. Aphrodite - rimska boginja ljepote i ljubavi, podudarna s grčkom Afroditom)

Prvobitno je bila boginja proleća i probuđene prirode. Iz te staroitalske boginje pretvorila se, verovatno pod uticajem grčkog kulta Afrodite u južnoj ltaliji i na Siciliji, u boginju ljubavi i ljepote. Kako je došlo do te promene, nije više bilo jasno ni samim Rimljanima. Za razliku od Afrodite, kod koje, s obzirom na roditelje, grčki mitovi nisu bili sasvim jednoznacni, Venerinim ocem je bio smatran bog neba Celus.

Posebno poštovanje je Venera uživala za vreme vladavine Cezara i Avgusta jer je rod Julijevaca, od kog je poticao Cezar, vukao od nje svoje poreklo. Prema konstrukciji koja se oslanja na grčke mitove, osnivač tog roda Jul (Iulus, grč. Askanios) bio je sin vođe trojanskih doseljenika u Italiju, Eneje, i unuk Venere i dardanskog kralja Anhiza.

U Rimu je Veneri u čast bio podignut raskošan hram na Julijevom forumu. Posvetio joj ga je Cezar kao Veneri Roditeljki, nakon bitke kod Farsala, 48. god. pre n. e. i od njega se sačuvalo nekoliko stubova. S boginjom Romom imala je zajednički hram nedaleko od Koloseuma. Bio je to zapravo dvostruki hram pod jednim krovom, najveći hram antičkog Rima, površine 110 x 53 m. Podigao ga je car Hadrijan i lično ga posvetio 121. god. n. e. U njegovim ostacima je delimično sagrađen hram Santa Francesca Romana, sa čuvenim zvonikom iz XII veka. 

                                

 

 

ARES

(grč. Ares, lat. Mars - Sin najvišeg boga Zevsa i njegove žene Here, bog rata)

Grci su stvorili jednog boga za rat vođen mudro, zato i pobednički, a drugog za rat vođen u slepom besu, stoga i neizvesnog ishoda. Boginja prvog od tih ratova postala je Zevsova kći Atena, a drugog Ares.

Ares je bio bog besnog rata, ratnog ubijanja i krvave borbe na bojnom polju. Voleo je rat radi rata, klanje radi klanja. Nije mu bilo posebno stalo do uzroka rata, a u većini slučajeva ni do njegovog ishoda. Radovao ga je ratni poklič, bojna vreva, zveket oružja i miris krvi. Jednako se radovao smrti boraca kao i njihovoj hrabrosti. Naličje te ljubavi prema ratu (ili njena logična dopuna) bila je mržnja prema poretku koji bi sprečavao da se rat rasplamsa. Potpomagao je svakoga ko je bio spreman da naruši mir. Zbog tih osobina Aresa nisu voleli ni bogovi ni ljudi. Sam Zevs rekao mu je nekoliko puta da mu je odvratan i da bi ga, da nije njegov sin, već odavno bacio u mračni Tartar.

Nije bilo bitke u koju se nije Ares upleo. S velikim štitom, oklopom i bronzanim mačem iznenada bi se pojavljivao na bojištima i sejao smrt. Redovno su ga pratili njegovi sinovi Dim i Fob, koji su bili otelotvorenja strave i užasa. Pred Aresovim bojnim kolima jurile su Erida, boginja svađe, i Enija, boginja ratnog klanja. Ares je savršeno vladao ratničkom veštinom, u to nije bilo sumnje, ali je u borbi bio nepouzdan i čas je pomagao jednu, a čas drugu stranu. Uprkos svojoj snazi i spretnosti, nije bio nesavladiv. Kad bi mu se misao zaslepila strašću, morao je da se povuče neslavno. Atena, koja nikada nije dozvolila da je bes nadvlada, uvek je pred njim odnosila pobedu. Čak mu se dogodilo da podlegne smrtnom čoveku. Uz Ateninu pomoć pod Trojom ga je kopljem ranio Diomed, vođa Argejaca. Ares je zaurlao od bola kao deset hiljada ratnika, sasvim ga je izdalo junaštvo, i jaučući je umakao sa bojišta na visoki Olimp. Jednom ga je savladao Herkul, ali je još pre toga bio podlegao i dvojici mladih giganata, Otu i Efijaltu. Svezali su ga lancima i zatvorili u metalnu posudu. Držali su ga zatvorenog punih trinaest meseci i da ga nije oslobodio bog trgovine Hermes, ostao bi tamo zauvek na radost ljudi. Inače, Ares je bio lep, stasit, mlad bog, iako ponešto vojnički grub, što je, naravno, privlačilo mnoge žene. U njega se zaljubila i sama boginja ljubavi i lepote, Afrodita, žena dobrog ali neuglednog boga Hefesta, i imala s njim petoro dece: Dima i Foba, sinove koji su nasledili sve odbojne Aresove osobine, zatim Erosa i Anterosa, koji su po svojoj naravi, bez sumnje, bili Afroditina deca, i divnu kćer Harmoniju. I s drugim boginjama i smrtnim ženama Ares je imao nekoliko potomaka. Smatrali su ga i praocem Amazonki, naroda ratobornih žena.

 

                                                    

                     

 

DIONIS

(Grč. Dionysos, takođe i Bakhos, lat. Bacchus - sin najvišeg boga Zevsa i Semele, kćeri tebankskog kralja Kadma, bog vina i vinogradarstva)


Rodio se u Tebi, mada se mestom njegovog rođenja smatraju i Naksos, Krit, Elida, Teos i Eleutera. Pitanje njegovog porekla i u drugom smislu je dosta zamršeno. Kad je trebalo da dođe na svet, ljubomorna Zevsova žena Hera odlučila je da ga ubije. Posetila je Semelu u liku stare dadilje i nagovorila je da zamoli Zevsa da joj se barem jednom pokaže u svoj svojoj moći i veličanstvenosti. Najviši bog je u svom samoljublju ispunio Semelinu želju i prikazao joj se u sjaju svojih munja, praćen tutnjavom gromova. Dogodilo se upravo ono što je Hera želela: jedna munja je zapalila tebansku kraljevsku palatu, a plamen je uhvatio i Semelu, koja je u smrtnom strahu rodila nedonošče. Ali, umešao se Zevs. Svoju ljubavnicu je, doduše, prepustio njenoj sudbini, ali je oko svog sina podigao zid gustog bršljana koji ga je sačuvao od plamena. Kad se vatra stišala, izvukao je dete iz skrovišta i zašio ga u svoju butinu da se do kraja razvije. Kad se Dionis "po drugi put rodio", Zevs ga je predao bogu Hermesu da brine o njemu.

 Hermes nije bio oženjen, a kako je kao glasnik bogova neprekidno bio na putu, nije imao vremena da odgaja mladog Dionisa, pa ga je predao Semelinoj sestri Ini, ženi orhomenskog kralja Atamanta. Kad je Hera doznala da su Ina i Atamant prihvatili Dionisa, poslala je na Atamanta ludilo, ne bi li u nastupu besa ubio dečaka. Kralj je, međutim, poubijao samo svoju decu i ženu, jer se u poslednji čas umešao Hermes i Dionisa spasio od smrti. Odneo ga je u jednu dolinu planinskog venca Nisa i poverio ga nimfama, koje su ga sakrile u duboku pećinu s ulazom zaraslim u vinovu lozu, i odgajale ga uprkos svim Herinim podvalama i zamkama. Tu je Dionis prvi put probao vino kojim je zatim opijao sebe, svoje starateljke i svoje pratioce silene i satire. Otud je Dionis doneo ljudima prve sadnice vinove loze. Dao ih je, u znak zahvalnosti za gostoljubivost, atinskom pastiru Ikariju i naučio ga da od grožđa napravi napitak, a sam je zatim Zevsovom voljom postao bog tog napitka.

Glas o Dionisovom rođenju i njegovom opojnom napitku ljudi su primili s podvojenim osećanjima. Jedni su se odmah s oduševljenjem predali njegovom kultu, a drugi su mu se odlučno suprotstavili. Trački kralj Likurg pokušao je, na primer, udarcima korbača da istera Dionisa iz svoje zemlje, kao i njegove poštovatelje i družbenike i zbog toga je bio kažnjen slepilom i naprasnom smrću. Tebanski kralj Pentej mrzeo je Dionisa zbog toga što je svojom veselošću i druželjubivošću odvraćao misli ljudi od tako važnih stvari kao što su rat, samopregor, odricanje, žrtve za višu stvar i tome slično. (Naravno, za to je skupo platio). U Argu su se opet njegovom kultu suprotstavljale žene, na čelu s kraljevim kćerima. Dionis je njihovu hladnu trezvenost pretvorio u mahnitost pa su počele da se međusobno ubijaju. Na svojim putovanjima Dionis je susretao ne samo svoje stare, zaklete neprijatelje nego i one sasvim slučajne, i teško je reći koji su mu zadali više neprilika. Jednom zgodom su ga zarobili tirenski gusari misleći da je sin nekog kralja, od kojeg su se nadali bogatoj otkupnini. Ali Dionis je raskinuo okove, pretvorio se u lava i učinio da gusarska lađa u tren oka zaraste u gustu lozu, tako da su gusari u panici poskakali u more gde su se pretvorili u delfine (osim kormilara, koji ih je jedini molio da puste Dionisa na slobodu). Najzad, ljudi su priznali Dionisa kao moćnog boga, a njegovom daru, vinu, odaju se sve do danas.

Grci, međutim, nisu smatrali Dionisa samo bogom vina i vinogradarstva, nego i zaštitnikom voća i grmlja, kojima je davao svežinu i sočnost, pa time i bogom plodnosti. Budući da vinogradarstvo i voćarstvo iziskuju marljivost i radinost, poštovali su ga kao začetnika tih vrlina, a istovremeno i kao darovaoca bogatstva koje one omogućuju. Kao boga vina poštovali su ga pre svega zbog toga što je ljude oslobađao briga i bio izvor životnih radosti. Svojim darovima je osvežavao duh i telo, podsticao druženje, donosio zabavu i ljubav, a umetnicima omogućavao pun zamah stvaralačke energije. Sve su to bili i ostali darovi koje nije moguće ičim platiti, samo pod uslovm da se pri odavanju poštovanja Dionisu pridržavamo stare izreke: "meden agan" - "ničega previše".

 

                                                           

 

 

HAD

(Grč. Hades, Pluton, lat. Pluto - sin titana Krona i njegove žene Reje, bog podzemnog sveta)


Bio je najstariji Kronov sin i uz svoju braću Zevsa i Posejdona činio trojstvo najviših grčkih bogova. Kad se rodio, otac mu je bio vrhovni vladar svemira, ali je živeo u neprekidnoj strepnji da će ga neko od njegove dece svrgnuti s prestola. Zbog toga je sve svoje potomke pojeo čim su se rodili i utamničio ih tako u svom trbuhu. Tu su i dalje živeli jer su kao božanska bića bili besmrtni. Takvu sudbinu izbegao je samo njegov najmlađi sin Zevs, kojeg je njegova majka potajno rodila i sakrila na Kritu. Kad je Zevs odrastao, dogodilo se upravo ono čega se Kron najviše plašio: pobunio se protiv oca, prisilio ga da svojoj zatočenoj deci vrati slobodu i izazvao ga na borbu. Braća Had i Posejdon pridružila su se Zevsu i, uz ostale saveznike, pomogla mu da porazi Krona i svrgne ga s vlasti. Nakon pobede braća su se sporazumela da će Kronovo nasledstvo među sobom podeliti kockom. Zevs se, međutim, pri tom poslužio lukavstvom i njemu je pripala vlast nad nebom i zemljom. Posejdon je dobio vlast nad morem, a Had je postao svemoćni vladar podzemnog carstva.

Ne bi se moglo reći da je Had kockom dobio najbolje, ali njegovoj mračnoj i neumoljivoj ćudi vlast nad podzemnim svetom je sasvim odgovarala. A njegovo podzemno carstvo je zaista bilo strašno: skrivalo se u dubinama zemlje i u njega nikad nije dopreo ni zračak Sunčeve svetlosti. Prostiralo se neveselom ravnicom obraslom bledim cvetovima divlje asfodele ("cveća smrti"), a njome je proticalo pet reka, koje su istovremeno bile njegove granice: Stiks, koja je sve okivala ledenim zagrljajem, Aheront, reka naricanja, Kokit, reka žalosti, ognjena reka Piriflegeton i mračna Leta, čije su vode činile da se zaboravi sve ovozemljasko. Kako je zaista bilo podeljeno i kako je izgledalo Hadovo carstvo, ljudi pouzdano nisu znali jer se nijedan smrtnik nije odonud vratio živ da o njemu donese vesti. Nekoliko junaka (Herkul, Eneja) koji su sišli u njega i opet se vratili nisu mogli da ga u celosti pregledaju. Ali nagađalo se da se na zapadu prostiru Elizejske poljane, gde su svoj večni život živele duše pravednika. Negde u dubinama nalazio se Tartar, gde su grešnici izdržavali večne kazne, a u najmračnijem delu tog tmurnog carstva bio je Ereb, gde se smestila palata iz koje je Had, zajedno sa svojom ženom Persefonom, vladao bogovima podzemnog sveta i dušama mrtvih.

Duše umrlih silazile su u Hadovo carstvo kroz mračne bezdane. Jedan od njih bio je u tesnacu Tenaru na jugu Peloponeza, drugi u Kolonu u Atici, pa sledeći pod Etnom na Siciliji. Prema Homeru, ulaz u podzemno carstvo bio je negde na zapadu kuda više nisu dopirali Sunčevi zraci. Ulaz u podzemni svet čuvao je troglavi pas Kerber. One koji su ulazili susretljivo je propuštao, ali napolje nije nikome dao. Od ulaza vodio je put vodama Aheronta, preko kojeg je duše umrlih prevozio osorni starac Haron. Razume se, prevozio ih je samo u podzemni svet, ali ne i natrag, i za tu službu su mu mrtvi plaćali. Iz Haronove barke odlazili su svi pred Hadov presto, pored kojeg su sedele sudije, Zevsovi sinovi Minos, Radamant i Eak. Samo ponekad bi neka duša dospela u Elizij, gde je živela blaženim životom, a ko nije bio ni dobar ni zao (ili je bio i dobar i zao), morao je da ode na asfodelske poljane, gde je lutao bez radosti i tuge, bez ikakve čežnje i osećanja, kao sena. Takvih ljudi bilo je, navodno, najviše, a među njima našli su se i najveći junaci, čak i sam Ahil. Kakav je život tamo provodio, znamo iz njegove teskobne ispovesti koju je zabeležio Homer: "Hteo bih više ko nadničar raditi na polju čoveka s imetkom malim, gde ima obilja jela, no tu u Hadovom carstvu biti vladar sena svih tih umrlih ljudi!"

Bogova kojima je vladao Had u podzemnom svetu bilo je manje nego olimpskih ili morskih, ali oni su kod ljudi izazivali jezu i strah. Među njima na prvom mestu je bio bog smrti Tanatos, ogrnut crnim plaštom, s crnim ledenim krilima, koji je umirućima rezao kosu i odnosio njihove duše. Zatim, mračne boginje kere, koje su ubijale ljude po bojištima i sisale im krv; užasna Empuza, koja je napadala ljude i ubijala ih na raskršćima; strašna Lamija, koja je majkama u snu ubijala decu; troglava i trotelna Hekata, koja je vladala čudovištima, i bog varljivog sna Hipnos, kojem nisu mogli da se odupru ni ljudi ni bogovi. Posebno strašne bile su Erinije, neumoljive boginje kletve i osvete, koje je u svet slala Hadova žena Persefona.

Ljudi su mrzeli Hadovo carstvo. Ko je u njega sišao mora se odreći svake nade. Od junaka koji su dospeli pred sam Hadov presto i vratili se u svet, najslavniji je bio Herkul. Odande je doveo Kerbera, po naređenju mikenskog kralja Euristeja, kojem je, po Zevsovom nalogu, morao da služi. Dospeo je tamo i muzičar i pevač Orfej da od Hada izmoli život za svoju mladu ženu Euridiku, zatim Sizif, koji je odande lukavstvom na kratko vreme umakao, i Tezej, kojeg je odande oslobodio Herkul. Na prag podzemnog sveta dospeo je i Odisej kad je nakon osvajanja Troje, na povratku u otadžbinu, dugo lutao svetom i tamo video Sizifa kako uzbrdo valja ogroman kamen. Video je i Tantala kako se muči glađu i žeđu, Titija kojem su dva strvinara kljuvala jetru; sastao se tamo s mnogim mrtvim junacima, među njima i sa Ahilom, koji mu je s tugom opisao nemilu sudbinu umrlih u Hadovom carstvu.

Had nije imao običaj da napušta svoje sedište. Dok je još bio neoženjen, izašao je jednom u svet da otme Zevsovu i Demetrinu kćer Persefonu, koju je uzeo za ženu. Jednom je otišao na savetovanje bogova na Olimp. Bogovi ga baš nisu voleli, a on im je uzvraćao istom merom. Kad je Zevs od njega nešto zatražio, obično bi ga poslušao, ali se u stvari između neba i zemlje inače nije uplitao. Dobro je znao "da će, pre ili kasnije, svako sići u Hadovo carstvo, čim je jednom došao na svet".

 

 

 

HEFEST
(Grč. Hephaistos, lat Vulcanus - sin Zevsa i Here, bog vatre i kovač, oružar bogova)


Rodio se hrom i zbog toga ga je mati bacila s Olimpa. U velikom luku je leteo čak do Okeana, ali mu se ništa nije dogodilo jer su ga prihvatile morske boginje Eurinoma i Tetida. Odrastao je u njihovoj pećini pod morem i izučio kovački zanat. Kad je već bio majstor svog zanata, načinio je prelepi zlatni presto i poslao ga svojoj majci. Bio je to pre poklon iz osvetoljubivosti nego znak sinovljeve ljubavi prema majci, jer čim je Hera sela na presto, iz njega su izašli skriveni okovi, sputali je i nisu joj dali da ustane. Niko od bogova nije mogao da je oslobodi. Najpre su na Hefesta svi bili strašno ljuti, ali nije im ostalo ništa drugo nego da pošalju po njega. Hefest, međutim, nije čeznuo za tim da se vrati na Olimp, a to je i glasniku bogova, Hermesu, sasvim jasno rekao. Zato su bogovi pribegli lukavstvu. Poslali su Hefestu boga vina Dionisa, koji ga je opio i doveo na Olimp na magarcu. Vinom razgaljeni Hefest zaboravio je na davnu nepravdu koja mu je bila učinjena, oslobodio je majku i odlučio da zauvek ostane među bogovima. Štaviše, tu je odlučio i da se oženi, a njegovi roditelji su ga nagradili davši mu za ženu najlepšu boginju. Prema jednoj verziji, bila je to Harita Aglaja, a prema drugoj, proširenijoj, boginja ljubavi i lepote Afrodita.

Hefestov dolazak na Olimp imao je dalekosežne posledice. Celog ga je izgradio i pregradio. Kako su do tada stanovali olimpski bogovi nije poznato. Iz podataka o Hefestovim delima saznajemo da im je sagradio veličanstvene palate od zlata, srebra i bronze. Nije zaboravio ni sebe, podigao je palatu i u njoj uredio savršeno opremljenu kovačnicu, jer nije hteo da se odrekne svog bučnog i ne baš čistog kovačkog zanata čak ni na Olimpu. Homer, na primer, s divljenjem spominje njegove kovačke mehove koji su sami od sebe raspirivali vatru i primali radne naloge pravo iz Hefestovog mozga. Uprokos tome, Hefest nije zanemario fizički rad. Često su ga viđali oznojenog i umornog, u neprekidnom pokretu, čime se razlikovao od ostalih bogova.

Razume se, Hefest je kao svestrani umetnik među bogovima bio omiljen. Ipak, nisu ga uzimali suviše ozbiljno. Podsmevali su se njegovoj hromosti (a ponekad to i nije bio samo podsmeh, nego poznati homerski "smeh bogova"), na primer kada je umesto boginje Hebe posluživao oko njihovog stola. Njegova žena Afrodita bestidno ga je varala sa bogom rata Aresom. Jedino se Hera prema njemu odnosila s razumevanjem, žaleći što ga je uvredila. Prilikom jedne svađe Zevs ga je bacio s Olimpa. Hefest je u velikom luku leteo ceo dan i pao na ostrvo Lemnos. Tamošnji stanovnici su prema njemu bili prijatni, a i Hefest im je bio zahvalan. Kraj vulkana Moshila uredio je sebi kovačnicu. Kad je iz grčkog panteona prešao u rimski (pod imenom Vulkan), uredio je još jednu svoju kovačnicu na Siciliji, pod Etnom. To je, razume se, bio poduhvat velikih razmera, pa je Hefest pozvao sebi za pomoćnike nekoliko divovskih kiklopa.

U život mitskih junaka Hefest se nije preterano uplitao. Ograničavao se na izradu oružja, a kao dobar oružar davao ga je obema zaraćenim stranama. Na molbu boginje Tetide napravio je, na primer, sjajno oružje njenom sinu Ahilu, ali je, na molbu boginje Eos, napravio jednako sjajno oružje i Memnonu, Ahilovom neprijatelju. Ni u ratove se nije uplitao. Uz jedan jedini izuzetak. U bitkama na trojanskoj zaravni ukrotio je vatrom, na molbu boginje Here, reku Ksant čiji je bog hteo da ubije Ahila talasima. Hefest je brižno štitio svoje poštovatelje, kovače i zanatlije koji svoj posao rade uz pomoć vatre. Zbog toga su mu ljudi zaista bili zahvalni. Uz Ateninu pomoć naučio ih je, barem prema Homerskim himnama, zanatima i umetnostima, pa više nisu morali da žive životom životinja u šumama i pećinama, nego u lepim kućama i gradovima, gde "lako i mirno život svoj žive, kroz godinu celu što teče".

 

                    

 

BACK