SIZIF

(Grč. Sisyphos, lat. Sisyphus - sin Eola, praoca Eoljana, i njegove žene Enarete, osnivač grada Korinta i njegov prvi kralj, najmudriji i najlukaviji od svih ljudi)

O njegovom životu znamo relativno malo, ali zato znamo pojedinosti o njegovoj smrti. Nije, doduše bio pandan vavilonskom junaku Gilgamešu koji je čeznuo za besmrtnošću, ali ipak - nije hteo da umre. Imao je za to i razlog više jer je njegova smrt trebalo da bude kazna zato što je video najvišeg boga Zevsa u trenutku kad je rečnom bogu Azopu krao kćer Eginu i što o tome nije ćutao. Kad je po njega došao crni bog smrti Tanatos, spretno mu je izmakao iz ruku, vezao ga i zatvorio u gvozdenu bačvu (prema drugoj verziji - u podrum). To je imalo dalekosežne posledice: ljudi su prestali da umiru i da prinose bogovima žrtve, što je bilo razumljivo - prestali su da ih se boje. Time je u samim temeljima bio uzdrman poredak na kom je počivala postojanost bogova. Zbog toga je Zevs poslao na svet boga rata Aresa da oslobodi Tanatosa. Tanatos je na to zgrabio Sizifovu dušu i odmah je odneo u podzemni svet.

Sizif je znao da se snađe u svakoj prilici i na sve je mislio unapred. Unapred je naložio svojoj ženi Meropi da, u slučaju njegove smrti, ne prinese bogovima žrtvu. Vladar podzemnog sveta Had i njegova žena uzalud su čekali darove koji su im po pravilu pripadali, pa kad ih nisu dočekali, naredili su da Sizif bude doveden pred njih. Sizif im je predložio da će sve urediti samo neka ga nakratko puste nazad na svet. Otići će svojoj ženi, ozbiljno je podsetiti na njene dužnosti, jer njihovo neizvršavanje vređa bogove. Sizifova rečitost postigla je cilj. Had se dao nagovoriti, a Sizif je izgubio i poslednje ostatke strahopoštovanja pred božanskom mudrošću i vidovitošću. Vratio se kući u Korint i nastavio da uživa u životu kako je najbolje znao i umeo. Rasrđen, Had je ponovo za njim poslao Tanatosa. Bog smrti pričekao je dok je, za vreme jedne pijanke, vino oslabilo Sizifovu moć rasuđivanja, pa mu je nemilosrdno ugrabio dušu. Ovaj put Sizif nije više izašao iz podzemnog sveta.

Budući da je pretila opasnost da bi Sizif moga da posluži ljudima kao primer kako se izvlači korist iz sumnje u sveznanje i autoritet bogova, Had ga je primerno kaznio: da neprekidno valja ogroman kamen na visok breg. Kamen mu na vrhu uvek izmakne iz ruku i čitav posao Sizif mora da započne iznova. To je ne samo težak i besmislen, nego i zaglupljujući posao. Svest da mu pritom neće pomoći nikakvo lukavstvo mučila je Sizifa jednako kao i bezizglednost uzaludnog posla.

BACK