Merkur

Меркур

Стари Грци су му дали три имена: Стилбон (опште име), Аполон (за јутарњу појаву) и Хермес (за вечерњу појаву). Хермес је био бог медицине, магије, трговине те божански гласник. У римској митологији Хермес је био познат као Меркур. Меркур је познат још од античког времена, тачније од 264 год. п.н.е. Једина свемирска сонда која је посјетила Меркур је Mariner 10. То је најближа планета Сунцу чија је путања веома нагнута и елиптична. Због тога му удаљеност од Сунца варира од 46 до 70 милиона km. Маса му је 3.3x10²³kg, односно 18 пута мања од масе Земље, што значи да би на Меркуру осјећали 38% своје тежине. Меркурова година траје 88 дана. Зе двије Меркурове године он се око своје осе окрене тачно три пута. Ова планета нема природнох сателита.Сматра се да на Меркур дјелују и остале планете које узрокују промјену његове путање, односно заокрет перихела за 500º. Перихел је тачка у којој се планета нејвише приближи Сунцу. Аlbert Einstein је својом теоријом релативитета успио да објасни додатни заокрет перихела. Због елиптичности своје путање Меркур се не креће око Сунца једнаком брзином због чега му се по теорији релативитета мијења маса (постаје мала). Због специфичне Меркурове путање Сунце се неравномјерно креће по његовом небу. Када се Меркур при својој путањи нађе најближе Сунцу, дешава се да Сунце застане на небу, крене уназад, па онда настави да се креће право. На одређеним мјестиме на површини Меркура Сунце се у току једног дана, три пута нађе у зениту, односно јаве се три поднева у једном дану.

80% масе Меркура чини језгро од жељеза и никла. Меркурова атмосфера је око 1000 милијарди пута слабија од Земљине и стално бјежи у свемир.Температура на површини планете се креће од -180º до 430ºС. Он посједује и магнетно поље, због металног језгра. Површина Меркура слична је Мјесечевој, пуна кратера, брда, базена и пукотина. Тло планете је размврљено усљед честих удара метеорита. Најтоплије мјесто на планети је Planitia Caloris (РАВНИЦА ВРУЋИНЕ), базен чије је дно напуњено сасушеном лавом. Извјесни докази упућују на присуство леда на Меркуру и то на половима. Сматра се да би леда требало бити 1000 пута више него на Мјесецу, а чак се сматра да постоји могућност очувања леда још из периода настанка Сунчевог система.