« Nazad

 

PUPIN - DOBITNIK PULICEROVE NAGRADE

Pupin je 1923. godine objavio svoju autobiografiju "Sa pasnjaka do naucenjaka" (u originalu From Immigrant to Inventor). Za tu knjigu 1924. godine dobio je Pulicerovu nagradu. Prvi put na srpskom jeziku, u prevodu M. Jeftica, knjiga je objavljena 1929. godine. Ona se i danas smatra jednom od najzanimljivijih autobiografija. Predlazemo Vam da je procitate, a pocinje poglavljem:

 

STA SAM DONEO AMERICI

Kada sam se iskrcao pre cetrdeset i osam godina u Kasl Gardenu, imao sam u dzepu svega pet centi. I da sam umesto pet centi doneo pet stotina dolara, moja sudbina u novoj, meni potpuno nepoznatoj zemlji, ne bi bila nista drukcija. Mladi doseljenik, kao sto sam tada bio ja i ne pocinje nista dok ne potrosi sav novac koji je poneo sobom. Ja sam doneo pet centi i odmah sam ih potrosio na jedan komad pite od sljiva, sto je u stvari bila nazovi pita. U njoj je bilo manje sljiva, a vise kostica!. A da sam doneo i pet stotina dolara, trebalo bi mi samo malo vise vremena da ih utrosim, verovatno na slicne stvari, a borba za opstanak koja me je ocekivala ostala bi ista. Za mladog doseljenika i nije nesreca da se ovde iskrca bez prebijene pare u dzepu; za mladog coveka uopste nije nesreca biti bez novaca, ako se odlucio da sam sebi krci put samostalnom zivotu, pod uslovom da u sebi ima dovoljno snage da savlada sve teskoce sa kojima bi se sukobio.

Doseljenik koji je vican raznim vestinama i zanatima, a telesno je sposoban da izdrzi naporan rad, s pravom zasluzuje posebnu paznju. A sta moze pruziti mladi doseljenik koji nema para u dzepu, nije vican bilo kakvom poslu, nema zanat i ne poznaje jezik zemlje u koju je dosao? Ocigledno nista. A da su pre cetrdeset osam godina postojali ovi sadasnji propisi o useljavanju, ja bih verovatno bio vracen natrag. Medjutim, ima izvesnih stvari koje mlad doseljenik moze doneti ovoj zemlji, a koje su mnogo dragocenije od svih onih koje danas propisuje zakon o useljavanju. A sta sam ja, kada sam se 1874. godine iskrcao u Kasl Gardenu, doneo? Pokusacu da odgovorim na ovo pitanje pricom o svom zivotu pre iskrcavanja u ovu zemlju.

Moje rodno mesto je Idvor, a ova cinjenica kazuje vrlo malo jer se Idvor ne moze naci ni na jednoj zemljopisnoj karti. To je malo selo koje se nalazi u blizini glavnog puta u Banatu, koji je tada pripadao Austro-Ugarskoj, a sada je vazan deo Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Ovu pokrajunu su na Mirovnoj konferenciji u Parizu 1919. godine trazili Rumuni, ali njihov zahtev bio je uzaludan. Oni nisu mogli pobiti cinjenicu da je stanovnistvo Banata srpsko, narocito u onom kraju u kome se nalazi Idvor. Predsednik Vilson i g. Lansing poznavali su me licno i kada su od jugoslovenskih delegata doznali da sam rodom iz Banata, rumunski razlozi izgubili su mnogo od svoje ubedljivosti. U Idvoru nijedna nacija, osim srpske, nije nikada zivela. Stanovnici Idvora bili su oduvek zemljoradnici, a vecina od njih bila je nepismena u doba moga detinjstva. Pa ni moj otac ni moja majka nisu znali citati ni pisati. Tu se namece pitanje: sta je mogao decak od petnaest godina, rodjen i odgojen pod takvim okolnostima, bez ikakvih sredstava doneti Americi ako bi se nasle zakonske mogucnosti da mu se dozvoli useljavanje? Ali ja sam tada verovao da nosim Americi takve vrednosti da ce mi se dozvoliti useljavanje, pa sam se prilicno iznenadio kada sam primetio da na mene niko ne obraca posebnu paznju kada sam se iskrcao.

Od kada se pamti, idvorski Srbi su se smatrali bracom Srba u Srbiji, koji su se nalazili samo na nekoliko puskometa dalje od Idvora, na juznoj strani Dunava. Vedrih dana iz Idvora se jasno moze videti Avala, planina u blizini Beograda. Ova plava planina, koja je za mene u to doba bila nesto posebno, izgledala je kao da uvek podseca Srbe u Banatu, kako ih Srbi iz Srbije motre okom punim nezne paznje...