Јерес је гријех, за који човјек заслужује да буде изопштен не само из цркве, него и из свијета својом смрћу. (Тома Аквински)

Не постоји тачан датум који би се могао узети као почетак дјеловања инквизиције. Она је настајала постепано, прилагођавајући се потребама Цркве у борби против валденшке и катарске јереси, али се касније развила у средство за учвршћивање црквене дисциплине.

Назив потиче од латинске ријечи inquisitio, која води поријекло из процесног права чијим се методама инквизиција служила, а што значи истрага. Службени назив био је Sanctum Officium (Света Служба).

* * *

Познато је да су једина оруђа борбе против јереси до XII вијека били екскомуникација и интердикт. Будући да је њихово спровођење било препуштено свјетовним властима, оне су водиле накнадан кривични поступак према окривљенима, што је додатно компликовало и продужавало процес, те је идеја о формирању посебне комисије која би се бавила искључиво том проблематиком бивала је све присутнија.

Од сабора у Верони (1184) те идеје полако су прелазиле у реалност. Папа Луције III, након разговора са римско- њемачким царем Фридрихом I Барбаросом, издао је булу Ad abolendam, којом је екскомуницирао Албижане и уз епископе, којима је наложио да истражују осумњичене, поставио посебне комисије, назване инквизиторске. У односу на ранију праксу, значајну новину је представљала обавеза епископа да сами траже јеретике током обавезне двогодишње канонске визитације, а не да чекају формалну оптужбу. Тиме је уведен поступак инквизиције на мјесто акузације.

Була Луција III сматра се почетком живота инквизиције, чији су се врста и метод истраге ослањали на праксу кривичне истраге, а временом развијали и допуњавали.

Годину дана након ступања на папски пријесто (1199), Иноћентије III издао је булу Vergentis in senium, којом је појачан утицај римског права при борби против јереси. Њоме су поновљене наредбе папе Луција III, али се сама јерес третирала као crimen laesae maiestatis (злочин против светости, величанства) и као такав требао би се у цјелости третирати у складу са одредницама римског права.

Упркос снажним прогонима које је подупирао папа Иноћентије III, јерес се кроз Француску брзо ширила. Због тога је 1204. године послао писма господарима Провансе, упозоравајући их да ће се на њих обрушити велико проклетство, уколико не буду прогонили јеретике. Уколико буду испуњавали обавезе, папа је обећавао опроштај гријеха. Да би поспијешио проналажење јеретика, папа је у Јужну Француску послао изасланство од три калуђера, који су имали пуномоћ над црквеним кнежевима и земаљским владарима. Ово изасланство представља почетак папске инквизиције.

Четврти латерански концил је 1215. године подигао наредбе Луција III и Иноћентија III на висину канона, подвлачећи да се осуђени морају препустити свјетовним властима ради извршења казне. Свјетовна власт је у потпуности прихватила сарадњу и већ 1226. француски краљ Лудвиг VIII донио је законе о кажњавању јеретика, који су касније постали темељ и узор, како француског тако и европског противјеретичког законодавства. И римско- њемачи цар Фридрих II Хоенштауфен уводио је строге законе, међу којима спаљивање на ломачи (1224), које је Црква након оклијеваља увела 1227. године.

Папа Гргур IX пребацио је управу над инквизицијом из руку недовољно образованих епископа у руке посебно припремљених и темељно образованих калуђера, доминиканаца и фрањеваца, који су били директно под његовим надзором. Објавивши булу Excommunicamus 1231. године, поновио је законе Лудвига VIII и Фридриха II, али и одлуку Сабора у Тулузу из 1229. године, којом се инквизиција уводи као трајно тијело у оквиру Римокатоличке цркве.

Булом Ad extirpanda, папа Иноћентије IV је 1252. године предао у потпуности локалне инквизиторске комисије у руке просјачких редова, дозволивши употребу мучења током инквизиторског процеса.

* * *

Потребно је напоменути да је првобитна инквизиција могла вршити истрагу, или судити, само хришћанима, као и онима који су отпали од хришћанства, али не и припадницима других вјера, попут Јевреја или муслимана.