Portretist je postao Velasquez, kad je bio pozvan u Madrid na dvor Filipa IV (g. 1623.). Tu je slikao veliko drustvo, a.to se je okupljalo oko kralja, a i samog kralja u vise razlicitih slika, kako stoji u dvoranama svoga dvora ili jase na konju u prirodi; a onda i drugu gospodu i gospode na dvoru, pa i decu: one male, nezne, bledolike infantkinje, koje u nezgrapnim nosnjama odaju jadan izgled detinje nevinosti skucene u okovima etike. Valja spomenuti jos i pse i patuljke i kraljeve dvorske ludake, koje je Velasquez slikao, isticuci upravo strastveno karakteristicnu rugobu tih zakrzljalih lakrdijasa. Zatim je slikao visoko plemstvo, u prvome redu vojvodu Olivareza, svoga zastitnika, koji mu je pomogao, da je bio pozvan i na dvor. Slavan je postao slikom ''Las Meninas'' , na kojoj se nalazi i sam Velasquez uz slikarski stalak, prikazan, kako slika malu infantkinju Mariju Marguaritu, dok se u prosrtanoj dvorani nalazi jedna pocasna gospoda, koja pruza princesi casu vode, dva patuljka s velikim psom, a onda vise prema pozadini druga pocasna gospodica i jedan pratilac. U svim tim portretima vidi se umetnik potpune objektivnosti u shvatanju. Prikazane osobe odlikuju se kao pravi odraz stvarnosti, koje je ipak samo promisljeno slikarsko shvatanje moglo koloristicki opremiti. Covek potpuna mira, koji se cini , da je bez ikakve strasti, skoro bez temperamenta, odmerava postavu pojedinih vrednosti tona jednu prema drugoj i ujedinjuje ih finim srebrnastim sivilom pozadine, i time im daje skupi ucinak savrsene jedinstvenosti. Koloristicki detalji se sve vise gube, nestaje ih u glavnome,  dominantnom tonu, kojem je umetnik dao da zagospodari slikom, a onda se tek iz te mirne atmosfere divno isticu pojedini, naglaseni slikarski glavni momenti kompozicije. Nada sve Velasquezovo crvenilo, koje se znatno razlikuje od zlacanoga zarkog crvenila Rembrandtova, harmonira u brizno odmerenim nijansama sa sivo-smedom bojom okoline, a delikatno plavetnilo sklapa se skladno sa svim tim - tu se opet sastajemo sa hladnim akordima, koji stoje u ostroja, valjda i svesnoj opreci prema toplpj skali boja kod Italijana. To je svojstvo zadrzao i Velasquez, posto je za dva svoja boravka u Italiji upoznao dela velike proslosti. Pa i u portretu pape Inocenta X, izradenom u Rimu, ostaje on spanac, koji se drzi naturalistickih tendencija seicenta. To on pokazuje i onda, kad predmete anticke mitologije obraduje na nacin, na koji se niko u Italiji ne bi odvazio.

Velasquezu nije stalo do ''velikog stila'', nego on trazi priliku, da prikaze ljudska tela s najvecom virtuoznoscu svoga kista, a jasnosvetle plohe njihove gleda da stavi u mirnu polutamu, koju i on, kao i celi XVII vek, osobito voli. Njegova je parola prirodna istinitost, u izboru boja i njihovu sastavu, u izradi i grupisanju, u izboru predmeta. Pa kao a.to uvek, kad se iza doba u kome vlada sklonost k stiliziranju opet probudi smisao za oponasanje prirode, tako i Velasquez naginje k motivima, koji se vec po svom predmetu ostro udaljuju od idealizirane ljepote. Zato je on i slikao tako rado one prosjake i bogalje, patuljke i ulicne tipove. Zato je i mogao naslikati prvu sliku modernog pravca : svoje ''Prelje'', slobodno komponovanu grupu marljivih zena, koje u dvostrukoj prostoriji s tamnom prednjom stranom i svetlom nisom u zidu obavljaju svoj svakidasnji posao. A u tom je Velasquez glasnik novine, a.to je, stupajuci iz zatvorenog prostora na otvoreno, znao dati po prvi put na platnu svu vedru punocu dnevnoga svetla. Jedino bi se pogled na Haarlem od van der Meera iz Delfta mogao uporediti s umetnoscu, s kojom ovaj a.panski majstor u prikazu ''Predaje Brede''izvodi u jasnom dnevnom svetlu cete nizozemskih i spanskih vojnika te sredisnju grupu, gde nizozemski zapovednik predaje vojskovodi Spinoli kljuceve osvojenog grada. Velasquez je slikao i pejsaze, pa lovne prizore, koji nas secaju, da ih je radio savremenik velikih nizozemskih umetnika, a konacno i pobo~.ne slike, s kojima se vraca u krug a.panskog katolicizma i predaje.