.

ЦРКВЕ У ХИЛАНДАРСКИМ ЗИДИНАМА

.

Црква светог Николе

Црква св. Николе налази се на највишем спрату над улазом у манастир, где се у XIV веку уздизала кула св. Николе. Мали храм је подигнут још у XIV cтолећу на врху пирга, али је већ у XVI веку био полусрушен. Обновио га је 1664. године тадашњи проигуман Виктор. Неког удела у том послу имао је хаџи Петроније, саборни старац. Црквица има основу сажетог уписаног крста, а четири пиластра носе слепо кубе. У источном зиду су три мале нише, од којих средња замењује апсиду. Споља, с обе стране улаза, су две мање полукружне нише.

Убрзо по завршетку обнове 1667, мали храм је био живописан. У натпису на западном зиду се као ктитор помиње Виктор, тада игуман, а као сликар поп Данило. Ктиторски портрет насликан је на западном зиду. Игуман и архимандрит Виктор представљен је како модел црквице посредством светог Николе пружа Христу. Ктиторска композиција је окружена ликовима српских владара, ктитора Хиландара, кнеза Лазара и краља Милутина, затим краља Стефана Дечанског, а уз иконостас су представљени ( сада заклоњени иконом) св. Сава Српски и Симеон Немања. Уз кнеза Лазара насликан је и св. Георгије Нови, златар из Кратова, који је исто тако страдао од Турака. Велики празници су само делом унети у репертоар живописа, и то у олтару и уз њих Рођење Богородице, али је зато опширно у тринаест сцена илустрован циклус св. Николе, патрона црквице. Међу тим композицијама неке су доста ретке, као Крштење св. Николе и Св. Никола као дечак исцели жену. У горњим зонама храма су попрсја четрдесет мученика из Севастије, а у калоти куполе око лика Христа је Небеска литургија.

Зидне слике у цркви св. Николе се могу убројати међу боља остварења своје епохе. Сликар поп Данило, који је био Грк, искусан је, иако не и посебно обдарен мајстор. Он је добро познавао традиционална иконографска правила. Био је склон декоративним решењима, спретно је моделовао светитељска лица. Ипак, његова сликарска решења се заморно понављају, колорит му је монотон, а не може да избегне ни несклад у пропорцијама. Распоред тематике фресака у Светом Николи постаће узор за већину живописаца XVIII века у Хиландару.

У цркви св. Николе очуван је и лепи позлаћени иконостас са три иконе (Христа, Богородице, св. Николе), царским дверима и сликаним крстом. Изузев двери, све остале иконе је радио поп Данило. Ова његова дела су знатно успелија од фресака и одликује их искусан цртеж, брижљива моделација, складније пропорције, иако ни овом приликом није избегао схематична ликовна решења.

.

Црква Четрдесет севастијских мученика

У једној од просторија конака северно од пирга св. Саве, почетком XVII века, изгледа, начињен је храм посвећен четрдесеторици севастијских мученика. То је обављено на тај начин што су у источном зиду усечене две нише, већа као олтарска апсида, и што је у овој правоугаоној просторији постављена олтарска преграда. На њој су три иконе (Богородице са Христом и два анђела, Деизис и Страдање севастијских мученика) из прве половине XVII века. Оне су дело неког искусног грчког мајстора, али без веће оригиналности и снаге. Нешто је надахнутији био иконописац који је насликао царске двери. На њима је натпис из 1622/1623, који указује на проигумана Василија као ктитора. Двери су највероватније пренете из неког другог храма. Живописа у црквици нема, изузев што је у апсиди очуван монохромни лик Богородице са Христом, сликан окером. То би могло да указује да је живописање започето, па напуштено. Над улазом је у ниши у XVII веку насликан св. Никола, што упyћује да је овај мали храм у неком времену био посвећен овом светитељу.

.

Црква Светих арханђела

Црква Светих арханђела испред пирга св. Саве једина је мања богомоља изван конака. Предање приписује ктиторство цару Душану, што није извесно, али је настала у то доба, средином XIV века. Има необичну квадратну основу која почива на високом постаменту искоришћеном и као подрум. Црквица се састоји из два дела: први простор је дуг и узан ходник уз јужни зид цркве који је као нека врста припрате. Из њега се улази у наос правоугаоне основе, који се на источној страни у олтару завршава са три нише. Доста велика купола почива на пиластрима који су повезани луцима, што ствара утисак да црква припада типу уписаног крста. Споља се то, међутим, не запажа.

Најстарије сликарство очувано је само у ходнику уз јужни зид цркве. Осим ликова тројице апостола, девет пророка и св. Прокопија, сачуване су и две композиције: Гостољубље Аврамово (западни зид) и Прича о две удовичине лепте (источни зид). Помишља се, по представи апостола Томе уз двојицу најугледнијих апостола, Петра и Павла, да би ктитор фресака могао бити деспот Тома Прељубовић, српски великаш који је у последњој трећини XIV века владао деловима Тесалије и Епира. Ове фреске, из приближно треће четвртине XIV столећа, наглашено су светлог колорита и са мноштвом брижљиво исликаних појединости у сценама (посебно у Гостољубљу Аврамовом). Тежећи да ликове одређеније карактерише, непознати сликар, можда Србин, остварује занимљиве стилизације ликова.

Некада су и у цркви постојале првобитне фреске. Међутим, 1718. године, по натпису у прозору, обновљен је живопис у овом простору, у време игумана Макарија, а прилогом ктитора Димитрија. Поред стојећих фигура, неколико сцена Великих празника, Небеске литургије и пророка у куполи, најзанимљивије су композиције које се односе на патроне храма - арханђела Михаила и Гаврила (Чудо у Хони, Три младића у пећи огњеној, Покајање Давидово и др.). Сликари настоје да понове древне иконографске обрасце и стари начин сликања и то им полази за руком у знатној мери. Ипак, неплеменитост колорита и поједностављивање форми, склоност истицању орнамената, откривају посусталост старе инспирације. Иконостас је нов.

.

Црква св. Јована Претече

На самом врху високог пирга св. Саве Српског, при игуману Гаврилу, саграђен је 1681/1682. године храм посвећен Јовану Претечи. Ктитор је био београдски митрополит хаџи Симеон. Црквица има правоугаону основу и уз њу су још две одаје намењене некадашњим монасима који су је опслуживали. У храму простор наоса наткриљује слепа купола елипсастог облика ослоњена на пиластре и прислоњене луке. Олтарски део се завршава полукружном апсидом која излази на спољашњу фасаду пирга. Црква нема кровну конструкцију, већ је само свод прекривен споља дебелим слојем малтера, а храм штити кров пирга над њим. Улазна врата су камена и лепо профилисана. У под су уграђене две мермерне плоче са каменим мозаиком као што је у главној цркви, па се може помишљати да је под у овом малом храму са прелаза XIII у XIV век и да црквица бар делом потиче из времена настанка пирга и Милутинове задужбине.

Исти ктитор, београдски митрополит кир Симеон, платио је две године касније, 168З/1684, у доба игумана Симеона, да се храм и живопише. Као спомен на његов подухват, у простору пред улазом, који замењује припрату, насликан је митрополитов портрет у пуном архијерејском орнату са моделом храма. У првој зони наоса су свети ратници и врачи, а у олтару је представљен и св. Сава Српски. Међу сценама, уз неке од Великих празника, приказани су и живот и страдање Јована Претече у једанаест композиција. Најпознатије међу њима, Рођење и Смрт Претече, издвојене су и приказане пред улазом, да би биле упадљивије. У слепој куполи испод Христа Пантократора насликана су четворица јеванђелиста. Док су тројица заузета састављањем јеванђеља, Лука је представљен као живописац у свом атељеу како слика Богородицу са малим Христом.

Иако настале крајем XVII века, фреске у цркви Јована Претече још показују знатне квалитете за своје доба. Непознати грчки мајстор поштује стара иконографска правила и умешно размешта појединачне ликове и сцене. Склон је исцрпнијем описивању библијских догађаја, што се види у сценама Pacпећа Христовог или Погубљења Јована Претече без обзира на оскудан простор којим је располагао.

Исти уметник који је сликао фреске урадио је и иконе на иконостасу овог храма. На четири иконе (Христа, Богородице, Рођења Јована Претече, Недремано око), он се показује још у бољој светлости. Уз занатску умешност, сликар поседује и лепо осећање за колористичку усклађеност једне већ осиромашене палете. Двери са представама Благовести, пророка Давида и Соломона и четири архијереја настале су у XVIII веку.

.

Црква св. Јована Рилског

У врху хиландарске звонаре, одмах испод звона, налази се мали храм св. Јована Рилског. Ова старија црквица обновљена је око 1755. године, заједно са зградом болнице, а за то је био заслужан хаџи Влчо из места Банско код Разлога у Бугарској. Црква је претходно била посвећена архиђакону Стефану. Има мали наос правоугаоне основе над којим је равна кружна таваница која се преко пандантифа ослања на четири пиластра неједнаке величине. Таваницаје тако изведена јер би калота сметала звонима изнад параклиса. Олтарски простор чини травеј са три полукружне нише на источној страни.

У пролеће 1757. године, трошком истог ктитора, црква је украшена зидним сликама. На јужном зиду је леп портрет хаџи Влча како предаје св. Јовану Рилском макету здања у коме је и храм. Поред светитеља из најниже зоне, у црквици је приказано и осам композиција Великих празника и Оплакивање Христа. Најзанимљивије су шест сцена из живота св. Јована Рилског, које описују његове пустиножитељске подвиге, затим смрт и пренос моштију. Непознати грчки сликар много је вештији када слика појединачне фигуре него композиције. Сцене Великих празника су превише упрошћене и живог су колорита. Мале сцене о Јовану Рилском једино су избегле иконографску монотонију.

Иконостас у црквици је значајнији као дрворезбарски подухват него по својим иконама. Оне су просечних квалитета и настале су 1797. године, изузев иконе Богородице која је сасвим нова.

.

Црква Покрова Богородице

На саставу јужних и источних хиландарских зидина, између некадашње и данашње манастирске болнице, на самом врху, налази се мали храм посвећен Покрову Пресвете Богородице. Он је постојао раније, па је обновљен и исликан 1740, залагањем новог ктитора архимандрита Герасима и неколико приложника из Сарајева - Дамјана, Трипка и Јова. Скоро је квадратне основе, а четири пиластра носе прислоњене лукове на којима почива слепа купола. Апсида и две нише су увучене у дебљину источног зида.

Репертоар зидних слика је доста занимљив: у доњој зони приказани су стојећи ликови Св. врача, ратника и монаха у наосу, а архијереја у олтару. У вишим зонама су Велики празници, а у олтару главне сцене из живота Богородице и доста ретка сцена како четворица анђела подижу часни крст. У куполи је поред Христа живописана и небеска литургија. На западном зиду је портрет ктитора архимандрита Герасима са моделом цркве пред Богородицом и Христом. Споља, око улаза, на целом зиду приказан је Страшни суд са много појединости. Посебно се у црквици истиче лик Св. Тројице у олтару , у ниши на месту ђаконикона. Ту је насликан Христос са три лица и шест руку. Овом необичном представом желело се да се на сликовит начин прикаже јединство и неразлучивост Св. Тројице - Бога Оца, Сина и Св.Духа. Зидне слике цркве претежно и даље гаје средњовековне иконографске традиције. У репертоару се ипак запажају неке барокне црте које су преузете преко грчких сликарских радионица (анђели који уздижу крст на своду олтара, Христос из чијих рана истиче крв коју прихватају анђели у ниши протезиса). Исто тако, занимљиваје и иконографска новина када у Небеској литургији у калоти учествују сва три лица Св. Тројице.

У стилском погледу, по тканинама са много цветних орнамената, ликовима јеванђелиста у пандантифима, као и по неким другим детаљима, уочава се присуство левантинског барока, смиреног и прилагођеног светогорској традиционалној средини.

На резбареном и позлаћеном иконостасу са самог краја XVIII века, иконе Христа и Богородице су из времена живописања храма, а иконе Јована Претече и св. Саве Српског са Симеоном Немањом настале су 1798. године.

.

Црква Рођења Пресвете Богородице

Црква Рођења Богородице насталаје између 1784. и 1788. године. Саграђена је истовремено са храмом Светих апостола, над којим се и налази и са којим има доста сличну основу. Над средишним простором, наосом, уздиже се пространа купола, споља осмострана. у узаном олтарском простору, у источни зид усечене су три нише, од којих је средња већа и замењује олтарску апсиду. Припрату наткриљује плитка слепа купола. На архитектонским појединостима запажа се јак познобарокни утицај, јер градитељи заобљавају сваки оштар угао, а тамбур споља красе испупчене колонете. Најуочљивији је наос, скоро овалне основе, који је сав у превласти извијених линија. Простор припрате одељен је од наоса двама мермерним ступцима са канелурама.

Зидне слике у цркви живописала је непозната група сликара, највероватније у последњој деценији XVIII века. Због необичних извијених зидних површина, распоређивање тематике је било отежано, па је она делом непрегледна, а делом поремећених пропорција. У олтару и наосу је претежно устаљен иконографски програм - cтојеће фигуре, Велики празници, догађаји везани за Рођење Богородице, празници по недељама Цветног триода. У припрати се налазе, међутим, иконографски ретке појединачне сцене: Чудо иконе Богородице Тројеручице како поврати руку Јовану Дамаскину, Животоносни источник, Анђео чува тело Мојсија од ђавола и др.

Сликарство у овој цркви стилски следи византијску традицију, али су неки барокни елементи ипак продрли у детаље композиције. Тако се сликају анђели у облацима, позлаћени китњасти престо Богородице, дећа претрпана флоралним орнаментима. Вештина и добро познавање заната не могу се порећи сликарима.

Иконе на раскошно позлаћеном дрвеном иконостасу (св. Саве Српског и св. Симеона Немање, Богородице, Христа, Рођења Богородице) радили су мајстори зидних слика 1789, односно 1791. године (сем иконе Светог Саве и Преподобног Симеона Мироточивог).

.

Црква Сввтих апостола

Храм Св. апостола налази се јужно од главне хиландарске цркве, уз пирг св. Георгија. Саграђен је између 1784. и 1788. године, заједно са црквом Рођења Богородице, са којом има много заједничке одлике.То је доста велика грађевина - дуга скоро дванаест метара, са уобичајеним просторним целинама: олтарским простором, наосом и припратом. Два лепо клесана мања стуба са капителима раздвајају наос и припрату, изнад којих се пружа равна таваница. За разлику од других хиландарских цркава, храм Св. апостола, као и њему истовремена црква Рођења Богородице, у знатној мери је под познобарокним утицајем. Многе архитектонске појединости одступају од традиционалних облика, што се нарочито огледа у наизменично угнутим и извијеним зидовима наоса и раздвајању наоса и припрате помоћу мермерних стубова. Спољашње фасаде образују камени тесаници и редови опека, брижљиво слагани,што је нарочито уочљиво на северном дворишном зиду.

Зидне слике у храму настале су највероватније у последњој деценији XVIII века. У првој зони наоса, међу стојећим фигурама, приказани су само ликови постола, а у припрати и други светитељи. Изнад прве зоне у наосу и припрати ређају се сцене које се односе на делатност и страдања апостола. У олтару, осим архијереја, представљено је и неколико новозаветних сцена, као и две старозаветне. На равној таваници је Христос Пантократор окружен јеванђелистима и са четири сцене Страдања Христових (Тајна вечера, Pacпеће, Оплакивање и Васкрсење).

Иако настале касно, зидне слике у цркви Св. апостола настављају византијске традиције. Понека западњачка црта промакне у иконографским решењима (нпр. Васкрсење је приказано као узлет из гроба). У стилском погледу, нови дух се најављује у рафинованом сликању лица и обиљу цветне орнаментике.

На непозлаћеном и недовршеном иконостасу постављене су само престоне иконе осредњих вредности из времена настанка зидних слика, 1789. и 1791 (Христа, Богородице, Сабора апостола, св. Саве и Симеона Немање).

.

Црква светог Георгија на пиргу

На врху пирга св. Георгија, с јужне стране манастира, била је изграђена на самом почетку XIII века црква посвећена истоименом светитељу. Мали храм је само источним зидом излазио на фасаду пирга, док га је са остале три стране окружавао узан ходник. Сачињавала су га три уобичајена дела: припрата, наос и олтарски простор с апсидом усеченом у зид. Херцеговачки митрополит Василије је при игуману Георгију обновио врх пирга и храм на њему 1670/1671. године. Том приликом је наново подигнут зид између припрате и наоса, изнад припрате је саграђена слепа купола, а над наосом купола. Средином XIX века купола над наосом је надвишена. У под цркве уграђене су и три мермерне плоче са плитким рељефом из XII века.

Првобитне фреске које се датирају око 1260. године, иако могу бити и старије, очуване су претежно у припрати (осам стоjeћиx фигура монаха и Васкрсење Лазара), на зидовима цркве споља (циклус св. Георгија и илустрације Канона на исход душе), и у олтару (Силазак у ад). Нарочито су ретке илустрације Канона на исход душе који је саставио Андреја Критски. Оне описују искушења кроз која пролази душа монаха да би стигла у рај и овакве сцене требало је да подстичу на узоран живот. Непознати аутор ових фресака негује стил који одговара строгој, аскетској средини Хиландара. На ликовима, посебно истакнутих монаха у припрати, волумен се не истиче много, колорит је уздржан и светао, композиције поједностављене, а цело сликарство је лишено амбиција да буде допадљиво. Својом озбиљношћу, унутарњом снагом и осећањем за монументалност, ове фреске репрезентују посебан ток у оновременом византијском сликарству.

Млађе сликарство у цркви св. Георгија потиче из 1686, и следило је обнову пирга из 1670/1671. године. Иконографски програм у храму је сасвим једноставан: приказани су стојећи ликови светитеља, неколико сцена Великих празника и циклус св. Георгија у осам композиција. Зидне слике су радила два мајстора неједнаких способности. Иако обојица поштују стара иконографска правила, самоједан од њих поседује солидна сликарска знања, што се нарочито уочава по коректности цртежа и поузданијем осећању за боју. Најмлађи живопис у цркви потиче из 1851. године и прекрива површине у надзиданој куполи. На иконостасу сачињеном од делова олтарске преграде из XVII века из главне цркве налазе се првобитне иконе Христа и cтojeћa фигура св. Георгија. Оне потичу из око 1686. године, а дело су бољег сликара зидних слика. Лепе двери са представом Благовести из почетка XVIII века припадале су некад другој целини. Икона св. Саве Српског и Симеона Немање крај иконостаса настала је у XVIII cтoлeћy.

.

Црква Светог Сава Српског

Овај хиландарски храм саграђен је заједно са околним келијама после пожара у коме је изгорео конак из 1639/1640, настао у време игумана Теодосија. Налази се на западној страни хиландарског дворишта. Обнова је извршена 1779. године, а ктитори су били тројица браће: хаџи Тома, Теодор и хаџи Никола из Видина и чорбаџи Геро и његов син Добре из Копривштице у Бугарској.

Црква Св. Саве Српског налази се изнад храма св. Димитрија, са којим је подигнута истовремено. Њихове основе су блиске, али се не подударају. Мали храм Св. Саве је правоугаона издужена просторија и састоји се од олтарског простора, наоса и западног травеја. У источном зиду олтарског простора су усечене три нише, од којих средња служи као апсида. Наос наткрива кубе, изнутра округло, споља осмострано, које належе на лукове, а ови на четири пиластра.

Иконографски програм фресака у црквици је изузетно занимљив. У најнижој зони налази се велики број јужнословенских светитеља, посебно српских, означени као архиепископи Сава Српски, Сава II, Јефрем, Арсеније, Никодим, Методије, Климент, Теофилакт, епископ Максим, владари: краљеви Владислав, Стефан Дечански, Стефан Рапави, Милутин, цареви Стефан Првовенчани, Урош и Давид, кнез Лазар, као и Симеон Српски, Јован Владимир, Јован Рилски, Георгије Нови. Живот Св. Саве Српског, патрона храма, насликан је на јужном и северном зиду наоса у шест сцена, од којих прве три описују његов одлазак у Свету Гору. Поред Великих празника, у црквици су приказане и Христове параболе: Добри пастир, Пет мудрих и пет лудих девица, Добри сејач и Прича о широком и уском путу. У ретку тематику овог храма убрајају се и сцене Богородица извор живота и Богородица у аду, а сасвим је изузетан лик Јована са Патмоса у илустрацији десетог поглавља Апокалипсе на источном зиду предворја пред улазом у цркву.

Непознати аутори ових фресака спретно су користили предлошке који су им били потребни: за кратки циклус Св. Саве Српског фреске Георгија Митрофановића из хиландарске трпезарије, а за јужнословенске светитеље Стематографију Христофора Жефаровића. Посебна тематска новина биле су представе Парабола, чије су морализаторске поуке биле одјек барокних схватања која су већ продирала у православну цркву.

Барокне црте се много мање уочавају у стилу сликарства из овог храма. Западњачка инспирација се запажа само на ликовима јеванђелиста у пандантифима, на појединостима при представљању Парабола или у крупној флоралној орнаментици на одећи јужнословенских светитеља. Као целина, иако настала крајем XVIII cтoлећа, фреске у цркви Св. Саве поштују византијске традиције.

Истовремено са фрескама из 1779. израђен је и иконостас за овај храм. На њему су иконе Јована Претече, Богородице, Христа, Св. Саве Српског на престолу и Симеона Српског, эатим царске двери, горе Деиэис и у врху сликани крст. Иконе, просечан, коректан рад, али беэ стварног надахнућа, имају превише китњаст оквир дубореэног поэлаћеног иконостаса.

.

Црква светог Димитрија

Натпис над улаэом у храм св. Димитрија пружа битне податке о његовом настанку: црквица и околне ћелије иэграђене су у време проигумана Данила, 1779. године, трошком групе ктитора иэ села Копривштице у Бугарској - поп Најдина, хаџи Влка, хаџи Неика, хаџи Стања и Петка Моровеника. Храм је мала грађевина правоугаоне основе са олтаром и нешто већим наосом пресвођеним крстастим сводом, ослоњеним на четири пиластра. Апсида и две бочне нише у олтару усечене су у эид. Испред наоса је уэана просторија, с једне стране отворена, која эамењује припрату.

Зидне слике су эавршене 1779. године настојањем истих ктитора. У олтару и наосу прикаэују се уобичајене личности и сцене (стојеће фигуре, Велики праэници, скраћени циклус о животу Богородице). Запажа се да се међу најугледнијим светитељима живопишу и новомученици св. Георгије Кратовац Нови и св. Никола Нови. Исто тако, у олтару, у ниши проскомидије, представљени су и српски светитељи Сава и Арсеније. Далеко су эанимљивије фреске у предворју цркве. Ту је, уэ појединачне светитељске фигуре, прикаэан и сасвим редак циклус стварања света у тринаест компоэиција, по првим поглављима књиге Постања. На јужном эиду храма споља насликан је и циклус патрона храма. Врло исцрпно, у петнаест сцена, описује се живот и, посебно, чуда св. Димитрија.

Сликари ове цркве се чврсто држе традиционалног начина сликања и одступања су ретка. Много су бољи као сликари појединачних ликова него компоэиција. На сценама су неуверљиво прикаэани покрети личности, пропорције су неуједначене, а компоэициона решења су упрошћена. Фреске овог малог храма верно одражавају криэу стваралачких моћи која је эахватила сликарство на Балкану у виэантијским традицијама крајем XVIII века.

.

Напуштене и ишчезле цркве

У дугој историји Хиландара, эбог преградњи или дотрајалости, неке црквице су нестале, или су само делом очуване. У јужном конаку, уэ пирг св. Георгија, постојала је некада црквица св. врача Коэме и Дамјана, али је била порушена у другој половини XVIII века и на том месту су саграђени храмови Св. апостола и Рођења Богородице. На месту данашње библиотеке, види се то по бакрореэу иэ 1757, била је некад црква апостола Петра и Павла. Судећи по истом бакрореэу, сјужне стране, ван манастирских эидова, налаэила се црквица св. Димитрија, можда на неком имању, којој се сада эамео траг. У блиэини скита Св. Тројице још се виде остаци црквице св. Јована Претече. Мали храм је имао правоугаону основу са полукружном апсидом, видљивом споља, а био је пресведен полуобличастим сводом. Постојао је још средином XVIII века. Мала келија св. Стефана код хиландарског пристаништа стара је такође макар два века. Једноставно је грађена, правоугаоне је основе, апсида је скривена дебљином эида, а наткривена је слепом куполом. Сада је у рушевинама. Знатно је већа црква св. Харалампија , која се налаэи иэмеђу манастира св. Василија на мору и Хиландара. Саграђена је најраније око 1770. Правоугаоне је основе, иэдељена у три простора у унутрашњости, а над средњим је била подигнута купола. Апсида, са две нише са стране, није иэлаэила иэ равни спољног источног эида. Такође је обрушена.

.

Конаци

По светогорској и уопште виэантијској традицији сва манастирска эдања эа становање или економске потребе била су подиэана с унутрашње стране одбрамбених эидова. На тај начин и она су постајала део утврђења, эаједно са пирговима. Нема очуваних эидова који су штитили старију цркву - эадужбину Стефана Немање - и који су имали энатно мањи обим него данашњи. Њихови остаци, верује се, очувани су превасходно у најнижим деловима - подрумима и приэемљу јужних конака. Преостао је једино пирг св. Георгија и делом пирг св. Саве. Врло је вероватно, такође, да су снажни и иэдигнути темељи на којима почива црква Св. арханђела остатак куле иэ времена старог Хеландара.

Иэ времена краља Милутина, ако се иэуэму делом пиргови св. Саве и св. Николе, као и трпеэарија, такође је остало мало од некадашњих конака, и то у најнижим деловима.

Садашњи очувани конаци настајали су између краја XVI и краја XIX века. О времену њиховог грађења сазнајемо по натписима који су постављани на зидове и на којима су бележени године и имена тадашњих хиландарских игумана. Конак са источне стране, између пирга св. Саве и црквице Четрдесет мученика, саграђен је 1598, али из тог времена потичу само два нижа спрата, док су трећи и четврти касније назидани. Конак са западне стране, између цркава св. Димитрија и св. Саве Српског и великог новог конака, подигнут је 1639/1640, у доба управе игумана Теодосија, док су виши делови из 1777. године. У доба истог игумана Теодосија, тада проигумана, 1645/1646, саграђен је конак, такозвана "болница " између звонаре и храма Покрова Богородице. Очувани су први и други спрат некадашњег здања, а трећи и четврти потичу из 1892-1894. За ову градњу с краја XIX века заслужан је игуман Виктор. Игуменарија, конак северно од трпезарије, који се пружа до цркава св. Димитрија и св. Саве, обновљен је 1651/1652, при игуману Виктору. Исте године, на тpeћeм спрату овог конака, уписао је своје име као ктитор проигуман Теодосије. Затворени доксати од другог до четвртог спрата постављени су испред фасаде средњег дела овог конака 1779, односно 1891. године.

Из прве половине XVII века су и доњи делови - приземље и први спрат - конака између пирга св. Георгија и храма Покрова Богородице, са јужне стране манастирске главне цркве. Горња два спрата су настала 1784. године заслугом двојице ктитора из Копривштице. Подижући цркву Јована Рилског, ктитор хаџи Влчо је обновио 1757. и део конака у том простору , па је саградио и један на звонари. Највећи данашњи хиландарски конак са северне стране манастира - такозвани Нови конаци - настао је између 1814. и 1821.у то доба, 1812, подигнут је и спрат изнад манастирског бунара, који је претходно већ био обновљен у XVIII веку.

У конацима има неколико простора за које постоји традиција да су у њима живели истакнути Хиландарци. Тако се у малом конаку уз бунар налазе келија Стефана Немање - Симеона Српског и Саве Српског, а крај цркве Покрова Богородице, на првом спрату, сасвим у јужном делу манастира, била је келија Пајсија Хиландарца, аутора чувене бугарске историје. Својом живописношћу се истиче велики мутвак - оџаклија крај пирга св. Георгија.

Без обзира што нису настајали у исто време, хиландарски конаци, и светогорски уопште, по начину зидања, расподели простора и обликовању фасада су врло блиски. Средњовековне византијске традиције су се дословно поштовале, уз мали утицај исламских схватања. Конаци имају три или четири спрата. Спољашњи зидови, који су били уједно и одбрамбени, у доњим деловима немају отворе. Према дворишту, дуж спратова, пружали су се најчешће тремови које уоквирују полукружни лукови. Из ових отворених ходника улазило се у монашке келије. Фасаде су биле врло декоративне због спретног наизменичног ређања камена и опеке, а местимично су на њих при врху постављане украсне исламске глеђосане и орнаментисане керамичке посуде.

Барокни утицај на хиландарским конацима запажа се веома мало. Изузетак чини здање у коме су цркве Рођења Богородице и Св.апостола. На њему се снажно oceћa присуство тзв. левантинског барока у коме су се складно прожимала дуговека искуства Византије и наглашенија западњачка познобарокна схватања.

.

Фијала и цистерна

У пространој хиландарској порти недалеко од главне цркве истиче се, уз два чемпреса, и китњаста фијала. у њој се обавља освећење воде одређених дана у години. Саграђена је 1784. године, обновљена 1846, а следеће године била је исликана. Има осмострану основу на бази кружног облика. Осам стубова носе калоту кровног прекривача. Шест отвора између стубова су у доњем делу затворени парапетним плочама, а два служе за пролаз. У средини фијале је купа фонтане лепих пропорција и прецизне израде. Споља је фијала украшена сликаном флоралном орнаментиком, а изнутра је осамнаест сцена које илуструју библијске догађаје, претежно оне који су повезани са рекама и водом уопште (Јону избацује кит на обалу, Крштење Христово, Проналажење малог Мојсија у Нилу, Прелаз пророка Илије преко Јордана и др.). Сликар те декорације, под јаким утицајем западноевропске графике, био је грчки јеромонах Макарије Талацана, а ктитор монах Нектарије из Копривштице у Бугарској.

Иза цркве, крај њеног јужног зида, саграђена је 1682. године цистерна наткривена тремом са калотом, зидана каменим квадерима и опеком. Настала је благодарећи дарежљивости протосинђела пећке патријаршије Висариона. Недалеко од цистерне, са источне стране, под кровом конака, налази се и бунар.