ЦРКВЕ ВАН ЗИДИНА ХИЛАНДАРА

.

Црква светог Трифуна

Време градње цркве св. Трифуна, која се налази у манастирској башти близу улаза у Хиландар, није тачно познато. Највероватније да је настала на почетку XVII века, а да је 1719. године била преправљана. Ова лепа црквица, зидана брижљиво каменим квадерима, уоквиреним опекама, има правоугаону основу са малом, споља назначеном апсидом. Унутрашњост црквице има две целине:наос и олтарски простор. У наосу четири пиластра носе преко лукова сразмерно велику куполу са осмостраним тамбуром, која почива на ниском коцкастом постољу. Улазна једнокрилна дрвена врата су леп дрворезбарски рад и сведоче да је овај уметнички занат цветао и у XVII веку.

Црква није била живописана. Њен једини вреднији украс у унутрашњости је иконостас из 1620/1621, једно од најлепших остварења хиландарског монаха и сликара Георгија Митрофанови1iа. Изгледа да је било више дародаваца који су дали прилоге за сликање икона, међу њима и два хиландарска јерођакона, Михаил и Исаија. Данас на иконостасу, који сачињавају делови олтарске преграде из XVII века из главне цркве, стоје три иконе: Пресвете Богородице, Господа Исуса Христа и св.Трифуна (на истој дасци), док су двери са представом Благовести у манастирској ризници. Ове иконе, а посебно лик арханђела Гаврила из Благовести, зрело су Митрофановиево остварење. Цртачке несигурности из ранијих година овде се не запажају, ликови су продуховљени и елегантно издужени, а моделација лица је постала знатно спретнија.

Уз иконостас, на зиду у продужетку престоних икона, постављене су још две иконе из 1770. године. Уз икону Христа и св. Трифунаје икона Симеона Српског и Св. Саве Српског, а на супротној страни заједничка икона св. Антипе и Јована Крститеља. Обе иконе су коректан грчки рад из друге половине XVIII века. Занимљив је словенски натпис уз св. Антипу, у коме је забележено да он цели зубне болести.

.

Црква Благовештења - гробљанска црква

Црква посвећена Благовестима налази се изван манастирских зидина, окружена гробљем у близини главног улаза. Саграђена је на самом почетку XIV века. Знатне поправке су обављене 1762, у доба проигумана Герасима и делимично 1868. године. То је грађевина у два нивоа. Доле је крипта или костурница, а горе црква. У подрум крипте положене су кости многих генерација хиландарских монаха, док се у крипти, у по пет ниша дуж подужних зидова, чувају лобање преминулих Хиландараца. Црква над костурницом је једнобродна грађевина с уобичајеним целинама: олтарским простором, наосом и припратом. Троделни олтарски простор је издвојен са два пиластра од наоса, прекрива га полуобличасти свод, а ђаконикон и проскомидију наткриљују крстасти сводови. Некадашња припрата је данас преграђена у две собе. Јужна фасада цркве, окренута ка манастиру, била је првобитно веома лепо украшена са четири лука, степенасто увучена. У тим луковима, уоквиреним опеком, били су постављени три прозора и улазна врата. Сасвим на западу јужне фасаде, где је припрата, налазио се дводелни прозор, делом преграђен плочама. Данашњи улазни трем с јужне стране, из XIX века, сачињен је делимично од фрагмената средњовековне скулптуре.

У цркви су се сачували већи фрагменти фресака с почетка XIV века (у олтару Поклоњење агнецу, Вазнесење, Благовести, архијереји и ђакони, у наосу доњи делови стоjeћиx фигура, у припрати појединости из Страшног суда). Оне су дело доброг, али не и изузетног сликара из залеђа Свете Горе. Он коректно црта, помно обликује ликове светитеља, али су његове фреске колористички монотоне.

Иконе на олтарској прегради, сачињеној од делова старије из XVII века, рађене су 1845. године.

.

Света Тројица, скит на Спасовој води

Скит Св. Тројице удаљен је два километра од Хиландара и смештен на малој заравни над којом се уздиже високи гребен. Данас су ту црква Св. Тројице, рушевине другог храма и конака, као и стара цистерна. У XIII веку, међутим, на том месту налазила се и некадашња црквица Св. Тројице и вероватно кула - пирг Преображења. Насупрот пиргу, рушевине некадашњег храма Свете Тројице су видљиве. Са северне стране садашње цркве Свете Тројице виде се остаци старе олтарске апсиде и нише проскомидије. Срећним стицајем околности, овде су се сачували и фрагменти фресака - представе Богородице са Христом, једног анђела и два архијереја - Јована Златоустог и Григорија Великог. Фреске се датују у средину XIII века и дело су искусног мајстора. Иако мањих димензија, зидне слике одликује монументалност, вешт цртеж и, изнад свега, рафиновано осећање за колористички склад.

Настанак данашње цркве Св. Тројице добро је познат. Њу је током осме деценије XVII века подигао старац Никанор са братом Симеоном и притом је обновио цео скит: саградио келије, цистерну, чесму, купио виноград, снабдео цркву свим што је било потребно.

Црква Свете Тројице је добро очувана. Правоугаоне је основе (око 6 х 7,5 м) и има мало необичан изглед, јер је саграђена у три нивоа: доле је подрум, над њим је приземна просторија за становање, а храм се налази на врху здања. У унутрашњости цркве три прислоњена лука и полуобличасти свод на источној страни носе слепо кубе. У олтарском простору су три нише у дебљини зида, од којих је средња имала улогу олтарске апсиде. Здање је грађено од ломљеног камена, прекривено је каменим плочама, а зидови су учвршћивани дрвеним гредама, што сведочи о скромним могућностима ктитора.

Око 1680, а свакако пре 1685, када је Никанор умро, црква Св. Тројице била је живописана. Тематика добро очуваних зидних слика је доста једноставна. У најнижој зони су cтojeћe фигуре светих монаха, ратника и врача, над њима је дванаест Великих празника и неколико додатних сцена о животу Богородице и посмртних Христових јављања, на потрбушју лукова пророци, а у слепој куполи је насликано попрсје Христа окружено анеђеоским чиновима и Божанственом литургијом. Непознати грчки мајстор следи упорно традиционалну византијску иконографију и стил. Његови ликови су доста брижљиво сликани, композициона решења су коректна, али у умртвљеном колориту огледа се умор дугог трајања једне уметности.

.

Испосница у Кареји

Испосницу посвећену св. Сави јерусалимском основао је Свети Сава, први архиепископ српски, 1199, у Кареји, да би се у њој посветио строгом испосништву. Начин таквог живота био је одређен такозваним Карејским типиком, чији се оригинал у виду пергаментног свитка налази данас у ризници Хиландара. О испосници су се старали и српски владари и други ктитори, па је током векова много преправљана. Од куле, коју је подигао краљ Милутин 1316, и цркве св. Николе уз испосницу, коју је у XVII веку саградио темишварски епископ Михаило, данас нема трага.

Црква-испосница св. Саве је правоугаоно здање и састоји се од припрате, наоса и олтарског простора. У цркву се улази кроз врата на јужном зиду припрате, јер је западни зид заграђен стеном. И припрата и наос су засведени слепом куполом без отвора. Купола над припратом је овална. Над улазом у припрату узидана је велика мермерна плоча са преписом Типика св. Саве Српског. Испод цркве, целом дужином, простире се подрум који служи као костурница.

Због многих преправки, данас је тешко одредити из кога су времена поједини делови храма. Има се утисак да је у садашњем виду испосница св. Саве јерусалимског дело обнове из XVIII века, изгледа из 1773, сем припрате која је настала на самом почетку XIX века. Постојећи живопис у наосу цркве може се датовати у крај XVIII cтолећа а у припрати потиче из 1806. године.

.

Моливоклисија код Кареје

Изнад Кареје у лесковој шуми двадесетак минута хода од манастирског конака, налази се Моливоклисија или Оловна ћелија, хиландарска црква посвећена Успењу Богородице. Подигнутаје највероватније 1536. године, али можда и пет година касније. Ктитори су били из рударског средишта Јањева на Косову, од којих је један, по имену Макарије, примио монашку схимну, док је други, Дмитар, био, изгледа, световњак. Црква је сажети триконхос, што је архитектонски омиљен облик на Светој Гори. Четири пиластра у наосу преко лукова носе куполу. Олтарски простор, као и западни травеј код улаза, прекривени су полуобличастим сводовима. Само делом видљиве спољашње фасаде живописног су изгледа, чему доприноси складно ређање сивих камених квадера и црвене опеке. Оловни кров прекрива храм.

Фреске у цркви су добро очуване. Репертоар је веома богат за једно мало здање. У најнижој зони приказане су cтојеће фигуре светитеља, превасходно монаха и светих ратника; у вишим зонама наоса композиције Великих празника, затим похвална песма у част Богородице - Акатист у двадесет сцена (четири недостају), као и ретка представа инспирисана песмом ,,0 тебе радует се". У храму су живописани и најважнији догађаји из Богородичиног живота и неколико старозаветних композиција, док су у куполи насликани Христос Пантократор, Небеска литургија, пророци и у пандантифима четворица јеванђелиста. Иако су натписи српскословенски, ове зидне слике нису дело српских мајстора, већ непознатог следбеника чувеног критског живописца Теофана. У духу свог уметничког узора, сликар Моливоклисије следи иконографске предлошке из XIV века, али се на сцени Благовести Анине запажа западноевропски утицај у продубљавању простора. Доста вешт и марљив, аутор ових фресака надишао је просечност. Његова једина уочљивија слабост је неусклађеност стојећих фигура уобичајених димензија и неких сцена које су сасвим мале, готово минијатурне.